Српске буне

[JASON]

Ак'л-беј.

Кажи ми како је управљао Аф'з-Ахмет-паша? Је ли у чему помогао Турцима?

[JASON]

Нак'л-беј.

Он је дошао у Београд 1261 (1845) године. По прочитању фермана држао је говор, и почео је свакога лепо да прима. С почетка је неколико дана испитивао стање ствари, а за тим према наредби из Цариграда, уведе у меџлис Рашид-беја и Аки-беја, изабра нове чланове меџлиса, и посла у суд бујурултију у смислу визирске наредбе. Да би Турци и Срби лепо живели између себе, свака два-три дана сакупљао је и Србе и Турке на једном месту, те су шишанама гађали у нишан. Турке је водио више пута на балове. У накнаду за то Срби беху обвезани да дају вечере у Топчидеру и другим баштама, на које су позивали чувара града и виђеније Турке. У таквим околностима затече пашу премештај за јањинског валију, а на његово место би по други пут постављен Мехмед-Веџихи-паша (1263 године) 1847.
У то време Александар-беј, желећи да се, по примеру својих претходника поклони султану, тражио је одобрење да оде у Цариград. Из Цариграда му би одговорено да дође у Казанл'к, пошто ће султан тамо да иде. Не прође дуго, Његово Величанство Султан Абдул Меџид хан оде у Казанл'к, а Александар-беј крену се из Београда с извесним бројем првака за тамо.
Како важни послови не допуштаху Веџихи-паши да дође одмах у Београд, посла из Цариграда својега нећака Абдул-Халим-беја да га привремено у дужности заступа. Аф'з-Ахмет паша, пошто предаде дужност томе господину, крену се за Јањину.
Том приликом деси се нешто чудновато.
Приликом поласка Аф'з-Ахмет-паша за Јањину, његов први секретар, Јавер-ефендија, беше заборавио да понесе ферман о постављењy Аф'з-пашином за јањинског валију. Абдул-Халим-беј нашавши заборављени ферман хтеде да га пошље у Цариград, али доби од Аф'з-паше писмо, у коме му овај поручиваше да ферман пpeдa Paшид-беју, а овај да му га што скорије пошље. Рашид-беј, пошто узе ферман, опреми нарочитог татарина, даде му 3300 гроша путна трошка, и посла га за Аф'з-пашом, те га овај стиже у близини Јањине. Да је Аф'з-паша дошао у Јањину без фермана, не само да би био јако осрамоћен, него би се и влади замерио.
Ето, како је и овом паши велику услугу учинио Рашид-беј.

[JASON]

Веџихи-паша, чим дође у град, одмах увиде да Београд није онакав, као што га је оставио, но да се јако изменио, и тако рећи, тек што није прешао у српске руке; а истом се уверио био да и Турцима ни у чему неће моћи да помогне. Међу тим поче свакога лепо примати, те је сваки са њим задовољан био.
У то време беше се вратио из Казанл'ка и Александар-беј. Паша поче према њему веома лепо да се понаша и да се дружи с њим, а Александар-беј нареди Србима да с Турцима лепо живе, и да се опходе са њима као са добрим суседима.
Не би имало смисла да овом приликом испричам један чудноват догађај; али кад смо се већ упустили у тако дуг разговор, као што се је наш светац Маједин у сну на дугачко и на широко разговарао с Мојсијем, хоћу и ја да испричам ову ствар. Кад су Александар-бејеви писари казали Рашид-беју, да је Александар-беј молио В. Порту, да му да чин капуџи-баше и како је Порта одговорила да ће то учинити, Рашид-беј оде Веџихи-паши, и замоли га за одобрење да може из Београда отићи. На питање пашино због чега он то тражи, Рашид-беј одговори му, да хоће да иде у Цариград за то, да би израдио, да му се да каква друга служба и на ком другом месту, а то с тога, што је чуо да је Александар-беј молио да му се да извесно звање, које кад би примио, огрешио би се о аманет својих предака, а кад га не би примио, морао би увредити Порту. Да се, дакле, не би то десило, желео је да напусти место свога рођења. Паша му је на то приметио, да нема смисла да тако ради, пошто је он сам, још док је у Цариграду био, молио Порту да га унапреди, и да је ту своју молбу и из Београда поновио. Рашид-беј је на то изјавио, како он до сада никада није молио за унапређење, нити зна да је он (паша) писао што о томе Порти; а како ће му се сад то звање дати, Срби ће рећи да су му га они израдили. Према томе, да не би морао вређати Порту непримањем тога звања, молио је пашу да га пусти да у Цариград иде.
Паша, усвојивши његову молбу, издаде му 12 препоручних писама за разне високе личности у Цариграду, и у поверењу рече му:
'Београд је пропао!' и подсети га на пословицу: 'Онај је капетан, који могбудне да спасе брод.'
Ето и овом приликом не бише у стању Срби да придобију за себе Рашид-беја.

[JASON]

На месец дана доцније Порта уважи оставку коју јој Веџихи-паша беше поднео, и на његово место постави Тепеделенли-заде-Селим-беја са чином везира (1263 године).
Веџихи-паша дошао је био у Београд само зато да би га после поставили за валију у Босни, али како се та потреба не указа, даде оставку. У Београду се, међу тим, говораше да је оставку дао за то што се српска влада није ни најмање освртала на жалбе, које су Турци подносили против Срба, него их је на адвокатски начин одуговлачила, и на послетку је саопштавала Турцима да су изгубили парницу; а како су се Турци против тога жалили Порти, и она је тим поводом издавала многобројне и неумесне наредбе, није хтео да даље остане у таквој служби.
Било како му драго, да пређемо на ствар.
Рашид-беј, пре поласка пашиног, пређе у Земун, и одатле се упути у Цариград.
Пре но што ће изаћи Рашид-беј пред свога покровитеља, министра иностраних дела, Мехмет Емин-Али-пашу, који га је јако волео, новопостављени чувар београдског града, Селим-паша, дознав да је он дошао, позвао га је к себи и питао за што је дошао. Рашид-беј одговорио му је на то, да је рад да остави Београд и да потражи у Цариграду другу службу. Селим-паша му није ништа одговорио, но је отишао код Paшид-паше, који се онда налазио у великом визирату, и замолио га да Рашид-беју нареди да се са њим заједно у Београд врати.
На то су Рашид-беја позвали у велики везират, наредили му да се са Селим-пашом врати у Београд, јер је то неопходно нужно; уз то дали су му четврти степен (класу) научног чина, један орден, прихода од извесног зеамета до 6000 гроша годишње, и плату му повисили.
И тако Рашид-беј, поред све своје воље да напусти Београд, није успео.
Селим-паша дође за тим у Београд и прими дужност од Веџихи-паше.

[JASON]

Ак'л-беј.

Молим те, кажи ми, како је Селим-паша управљао Београдом, и да ли је разумевао свој посао? Ја држим да је он следовао примеру свога оца Тепеделенли-Али-паше, који је за све време свога живота држао чврсто Мореју под својом влашћу, а кад је он умро, створила се од ње Грчка.

[JASON]

Нак'л-беј.

Селим-паша, кад је дошао, лепо је отпочео свој посао, и свакога је лепо примао; али се у брзо разболе и умре.
Oн је у Београду свега 41 дан живео, а сахрањен је у тулбе чувеног Али-паше шехида, освајача Мореје, које у горњем граду постоји.
O смрти његовој, људи широкога погледа говораху да се морала или њему или његовом брату Исмаил-паши десити каква несрећа, јер су једног истог дана, једним истим хати-хумајуном постављени били за визире, у један исти дан добили службе и заједно изишли пред султана на поклоњење, а тако што дотле се никада није десило.
На његово место би постављен за чувара београдског града К'брз'ли-Мехмет-паша (године 1263), а до доласка његова привремено је отправљао дужност низамски пуковник Хусеин-беј, кога је меџлис био одредио. У то време стиже из Цариграда и Рашид-беј.

[JASON]

Ак'л-беј.

Молим те, кажи ми, како је управљао К'брз'ли-Мехмет-паша, и како се понашао према Турцима и према Србима?

[JASON]

Нак'л-беј.

Мехмет-паша, који се доцније прославио као велики визир, пошто приспе у Београд, и пошто се прочита његов ферман, изговори веома лепу беседу народу, у којој му саветова нарочиту пажњу на сложан живот.
Он беше са собом довео у Београд из Цариграда протераног чувеног Шибљи Арбана. Пошто је паша знао стране језике, био је у добрим везама с консулима, а нарочито с пограничним аустријским властима, и чувао је интересе царевине.
У то време, из Србије уклоњени Милош-беј, не могући одолети својим скривеним тежњама, поче помоћу новаца да сеjе буну у Србији против владе. Како се кнежевина Србија у свему наслањаше на турску политику, не тражећи од Русије никакве помоћи, и вршећи своје послове непосредно с Портом, руски консул поче да мути, како би те одношаје пореметио. Тај исти консул пронађе начин, те помоћу Вучићеве жене, коју беше за се задобио, учини да Вучићеве везе са српском владом дођу у затегнуто стање. Вучић, кајући се, што у онакој згодној прилици, као што је била катанска буна, кад је сав народ стојао уз њега, није учинио да буде изабран за кнеза, почео је тражити начина да такву прилику по ново створи. У тој цељи он се домисли да своју политику здружи с Милошевом, да између својих и Милошевих присталица начини тајни савез, да Милоша дозове да дође у Србију; а како би се његовим доласком изродила буна, мислио је да ће том приликом моћи убити Милоша, и учинити да народ њега за кнеза избере. А да би на своју страну придобио Аврама-ћају, Симића и још неке прваке, стаде их обмањивати, да докле је год Милош у животу, у Србији неће никада буне и трзавице престати, и да је смислио да на лукав начин Милоша примами и убије, како би народ од њега ослободио и како не би допустио да се турска политика снажи. На тако лукав начин он превари ове прваке, те присташе уз њега.
У тој намери, они се стадоше договарати, како да ту ствар изведу, и најзад углавише да самога Вучића пошљу у Беч да се с Милошем договори, како да се дигне буна и како да се цела ствар удеси, и да га увери да ће све онако бити, како он буде наредио да се поступи.
Ти српски прваци, не знајући праву намеру Вучићеву, а да би приволели и пашу на своју страну, известише овога, како ће се у Маџарској дићи буна, и да ће том приликом Милош с ондашњим Србима тобож прећи у Србију и дићи буну, а такав један догађај свакако нанео би штете царској политици; да би се томе стало на пут, рекли су му, да су се они договорили да Милоша убију, и молили су га да им у томе буде на руци.

[JASON]

Паша одобри њихову, намеру, и они са њим заједно решише, да он лепо предусреће Милошеве партизане, да их с особеном пажњом прима и да пошље Перменеџи-Исмаил-агу у Беч да јави Милошу поверљиво, како Порта жели да се он (Милош) врати опет у Србију. На пашину примедбу, да би требало о томе да се и с Александар-бејем разговори, они му одговорише, да Александар-беј на све пристаје што они нареде и учине.
Паша знајући, како они ведре и облаче у Србији, и да ће он помоћу њих извући за се користи из једног тако заплетеног стања ствари, усмено се обавеза да ће их потпомагати.
Вучић међу тим пусти глас у народ, како се с владом завадио, што она неће да отпусти из службе неке Аустријанце и на њихова места да постави српску децу, која су крв своју проливала за Србију. Услед тога Срби почеше да прелазе на Вучићеву страну, гунђајући против владе; а Милошеви партизани стадоше да подстичу народ још већма против владе, и здруживши се с Вучићевим приврженицима, отпочеше споразумно да раде.
Паша, прозрев на чему је заснована Вучићева политика и шта смера да постигне, увиде да ће се због тога између српске владе и српских првака изродити расцеп; да ће њихова политика застати, па неће имати времена да међу суседном рајом сеју буну, и да ће истеривањем из службе извесних људи, који се разумевају у дипломацији и који су дотле својом умешношћу наносили штете турској политици, остати и у томе уназад, стаде Вучића још већма дражити.
На основу напред поменутог споразума, Byчић оде у Беч и, преваривши Милоша, наведе га на своју политику; а како му беше казао још и да ће му паша послати Исмаил-агу Перменеџију да му изјави Портину жељу, да што пре у Србију дође, још већма увери Милоша о озбиљности његових предлога.
Још већма учврсти Вучићеву популарност у српском народу глас да се у Бечу састајао са Милошем и да се с њим споразумео.
Доласком Перменеџи-Исмаил-аге у Беч, Милош дође до јачеr уверења да је ствар о његовом повратку у Србију сазрела, те овога, поред других својих опаких намера, обавести, да он намерава скоро прећи у Србију и то код села Винковаца, где су и катане прешле; а ако тамо не би могао продрети, да намерава да право у београдски град дође.

[JASON]

Али то стање не потраја дуго, јер се Byчићу не допаде то што беше почео, те стаде своју политику друкчије водити. На име смисли да се сазове народна скупштина, тобож да измени дотадашње законе, и да том приликом изради да га она прогласи за кнеза. Паша дознавши то, оде Александар-беју и не хте да му каже право стање ствари, него му целу ствар на неки други начин представи. Услед тога Александар-беј, пробудив се из сна, поче озбиљно радити против Вучића. А сем тога, како му о тој ствари нико други осим паше ништа не беше казао, приморан би да прима у службу само своје рођаке и озбиљније да протежира своје партизане. На тај начин, начини се међу Србима дармар, као што је арапска коса.
У то време Милош и Михаил-бејеви партизани слободно одлажаху паши и причаху му о својој политици, те на тај начин, овај се упозна са свима појединостима српске политике, заузевши да Турску оснажи. У то исто време Милош дође у Винковце у цељи да пређе у Србију. Александар-беј, чувши за то, а знајући да он то чини у споразуму с Вучићем и да хоће силом у Србију да пређе као и катане, скупи довољан број војске, постави је дуж Саве и Дунава, да не би Милош прешао у Србију, и не хте никоме ништа веровати.
Рашид-беј је међу тим пропутовао кроз Србију у цељи да мустафизима по градовима разда плате, а том приликом допро му је до ушију од руских партизана пронесени глас, како је Рашид-паша, приликом проласка кроз Беч, примио од Милоша новаца и наредио београдском паши да овога потпомогне да у Србију дође; и како су Вучић, Аврам-ћаја и Симићи одрекли да су ма каква сношаjа с Милошем имали, бацивши кривицу на београдскога пашу.
Услед тога паша откри Србима право стање ствари.
Српска влада замоли рускога консула, да поради где треба да се паша дигне из Београда. Рускоме посланику паде на ум, да се Србија дотле није никако обраћала Русији да поради што за њу код Порте, те улучи ову прилику да подигне руску популарност у очима српскога народа, и тим поводом затражи од Порте да се паша дигне, на што му она одговори да то не може учинити.
У то време, пет до шест највиђенијих првака из Хрватске и Далмације, прешавши у Београд, изађоше заједно с Аврам-ћајом пред пашу и предадоше му молбу у име Хрвата и Далматинаца да их прими у отоманско поданство. Паша им одговори да Порта не може да уважи њихову молбу због тога, што то не би допустиле стране силе. Међу тим саветова их да се за то претходно Европи обрате.