Српске буне

[JASON]

После кратког времена К'брз'ли-Мехмет-паша би постављен за турског посланика у Паризу, а на његово место Порта по други пут наименова за београдског чувара Хаф'з-Ахмет пашу.
У то време деси се ово. Један турски војник са страже на Варош-капији, завади се са са једним Србином и рани овога бајонетом у грло. Срби се на то дигну на оружје, и пођу да нападну на стражу, а ова, прикупивши све своје војнике, стане се спремати на отпор, и ствар се дотера дотле да је још мало требало, па да падне крв. Београдски Турци, чувши шта је било, позатвараше дућане, и отрчаше сви наоружани стражи у помоћ, јер њихова им част не допушташе да оставе да Срби држе царске војнике у опсади. Пошто Турци склонише дотичног војника у град, известише Мехмет-пашу о догађају. Паша званично извести о томе српску владу, и затражи да Србе испред Варош-капије што пре уклони, а ако то не учини, он ће их из градских топова растерaти.
У след тога руски консул, да би оснажио своју политику, умеша се у то питање; оде паши и наваљиваше на њега да дотичног војника на Варош-капији погуби. Он га на то упита: 'По ком праву и на основу каквог си закона дошао да тражиш да се војник, који је једног Србина ранио, погуби пре но што би се образовала комисија да испита право стање. Ја нисам обвезан да га издам, нити је твоје тражење човечно.'
Консул му на то одсечно изјави, да докле се год дотични не би погубио, побуњеници се не само неће стишати, него ће се ствар још већма распалити, па стаде по ново наваљивати да се та казна изврши.
У одговору на то паша му рекне: 'Ја мислим, и ти ћеш потврдити, као што мислим да би и сваки други то учинио, да су овоме немиру узрок само Срби, и да ову ствар треба обе владе да расправе. Ако пак Срби желе боја, могу га одмах отпочети; ја сам тако исто спрман, да сили њиховој силом одговорим. Ето Турци београдски једва чекају да се са Србима сударе, јер су на њих јако кивни; а што су их до сада трпели, узрок је то што нису хтели да противу султанове воље раде. Али данас они чекају само на мој миг, па да легне крв. Ваљда Срби мисле, да ћу ја, за то што сам премештен, остати скрштених руку у оваквој прилици. Пошто српска влада није нашла за нужно да растера ту побуњену гомилу, значи да су данашњи немири њено дело. Моји војници и београдски Турци знају врло добро, да ја још нисам предао дужност, и да се налазе под мојом управом. Ако само једна пушка пукне, ја ћу употребити силу.'

[JASON]

Вучић, пошто је на све то наговорио руског консула и Србе, мишљаше да ће из једне такве побуне моћи да створи неко велико дело и да уништи српску владу, да за све то одговорност не падне на њега. Међу тим, увидевши, да се паша не шали, но да је озбиљно решен на све, напусти своју мисао и оде на Варош-капију да склони побуњенике да се разиђу. На ту страну беше отишао и руски консул да Вучићу помогне, а паша посла од своје стране Рашид-беја, те се људи разиђоше, и ствар се утиша. (Кад је команданат одважан, буне се на миран начин стишавају.) Да не беше паше, све би се наопачке окренуло.
Не знам због чега, тек Вучић после неколико минута дође по ново на Варош-капију и својим лукавством наговори начелника страже, јузбашу (поручика), те стражу напусте и са својим се војницима у град склони тобож да би се тим побуна са свим утишала. Пошто се стража уклони, српски пандури заузеше капију. Кад то београдски Турци чуше, одоше на ту страну, јер увидеше да је то заузимање страже против султанове воље, и да им не служи на част, да тако што допусте, јер, као мустафизи од толико година плату примају, па се беху решили да сви изгину.
Рашид-беј, видевши како се буле селе у град и да Турци јуре к Варош капији, стаде их саветовати да се стрпе док он пашу не извести о правом стању ствари. И докле он оде да пашу извести, дотле једна гомила Срба, под предвођењем Милоша опанчара, оде паши и претећи затражи од њега да се дотични војник погуби и да дигне турску војску са свију караула и капија. Паша им на то љутито одговори, да ће за све оно што се буде десило, српска влада бити одговорна, и да ће Београд сравнити са земљом, и отера их од себе. Начелнику страже пак нареди да се на своје место врати и заузме стражу; а ако би се Срби томе успротивили, да употреби оружје. Срби чувши да је паша тако одлучно и одважно одговорио, натераше пандуре те уступе Турцима стражаре.
Српска гомила са Варош-капије оде пред Вучићев конак на Калимегдану, и онде, на поглед пашин, стаде говорити којекакве празне речи. Услед овога паша издаде наредбу да се топови напуне, а Рашид-беја посла Вучићу с поруком да се Срби разиђу.
И они видећи да се паша са града спрема за одбрану, и да наоружани Турци као аждаје, само чекају на пашин миг, крену се са тога места и оду пред кућу Стојана Симића, где се почеше жалити против владе. Александар-беј, увиђајући да се из тога може изродити какав непријатан догађај по њега, смисли да их зарана растера. Тога ради позва из касарна редовну војску, и нареди јој да гомилу растера. Кад Срби то видеше, разиђоше се куд-који. На такав се начин сврши та размирица.
У то време Александар-беј беше потписао пресуду да се по српском обичају удари на колац ђумручки чиновник и скелеџија у селу Маџару по имену Ћироман, Србин, и тиме казни за учињену кривицу. Паша чувши за то затражи од Александар-беја да казну не изврши, јер по Уставу он нема права на то. Иначе пашће на њега одговорност пред Портом. Услед тога Александар-беј нареди, те Ћиромана вратише с губилишта, и оканише се извршења казне.
После кратког времена стиже у Београд нови чувар града Аф'з-Ахмет-паша. К'брз'ли-Мехмет-паша, пошто му предаде дужност, отпутова лађом за Цариград.
За пожртвовање и способности, које беше указао приликом последњега догађаја, Турци стадоше К'брз'ли-Мехмет-пашу још већма уважавати; а кад доцније постаде велики визир, нареди да се сиротињи турској у Србији издаје по 100.000 гр. на годину. Он је тиме учинио велико добро Турцима, који услед тога још више молише Бога за здравље султаново.

[JASON]

Ак'л-беј.

Пошто си ми све то казао, испричај ми бар и ово: каква је била опака намера оне српске гомиле, што је ишла прво пред Вучићев конак, па после пред Симићев? Јер ми изгледа да је ту било неких тајних смерова.

[JASON]

Нак'л-беј.

Кад би ти све то испричао ова би прва свеска била много већа, те би у рукама читалаца била тешка. Доцније у другој свесци, ако Бог да, објаснићу ти.

[JASON]

Прилози

I.
Први Султански Хатишериф издан у првој половини Ребе'- ул-Ахара 1245 (у другој половини Септембра 1829. године.
(Употребљен је превод из књиге д. Матића 'Явно право Княжества Србіє'. Београд, 1851.)

У Акерманској конвенцији, закљученој пређе тога међу Блистателном Портом и Руским двором, казано је петом тачком, да Блистателна Порта желећи дати Руском двору јавно свидјетелство свог пријатељског разположења и брижљивог старања о подпуном испунењу свију точки Букурешког трактата, привешће одма у дјејство сва условија осме точке тог трактата, односеће се на Србски народ, који будући одавно у поданству и данак плаћајући Блистателној Порти, има пуно право на њену милост. У след тога Блистателна Порта употребиће у сагласију са посланицима Србског народа нуждне и најсходније мјере, како ће му се испунити и утврдити права, која су уговорена у његову ползу, и која ће бити том народу као справедљива награда за осведочену његову вјерност према отоманској Империји, и као јемство, да ће она и унапредак трајати.
Високе и уговарајуће силе признале су по гласу одвојеног акта, овде приложеног, који су пуномоћници с једне и друге стране саставили и уговорили, да је нуждно опредјелити рок од осамнајест месеци, за који да се изсљеђења о овом учине, па је закључено да се мјере у обзиру права Србском Народу уступљених, у сагласију са Србским у Цариграду посланицима опредјеле и подробно изложе у височајши Ферман, утврђени Хатишерифом, који се има извршити колико је могуће за најкраће време, а никојим начином после више означеног од осамнајст месеци рока. Овај Ферман почем се саобшти Императорско-Руском двору, сматраће се као једна саставна част поменуте конвенције.
Осем тога казано је у оддјеленом акту те конвенције о Србима јошт и то: да је Блистателна Порта, желећи точно испунити осму точку Букрешког трактата, дозволила Србским у Цариграду посланицима да јој представе прозбе свога народа односеће се на његову безопасност и благостање. У сљед тога, ти посланици изложили су у својој прозби нека захтевања народа Србског, као: да им се допусти слобода богослуженија; право избора својих началника, независимо унутрашње правленије; да се присаједине од Србије отргнута окружија; да се сједине разни данци у један; да се Србима остави, да они управљају оним добрама, која Турцима принадлеже, а они да плаћају приходе од истих уједно у данку; да је трговина слободна; да се дозволи Србским трговцима да могу ићи по отоманским предјелима са својим собственим пасошима; да могу уређивати болнице, школе и књигопечатње; на последку да се забрани другим Турцима, осим оних који гарнизону принадлеже, стањивати се у Србији.
Међутим док су се исљеђивала вишепоменута захтевања, због њеких непредвиђених препона морало се то дјело одложити. Но као што Блистателна Порта остаје у тврдој намјери, да да Србском народу права у осмој точки Букурешког трактата означена, то ће се она са Србским у Цариграду посланицима сагласити о том, како ће се што пре испунити права, која су објезбеђена и утврђена том вјерном и покорном народу, а исто тако и она захтевања која јој ти посланици јошт представе, ако она не буду противна дужностима поданика Отоманске Империје.
Блистателна Порта извјестиће Императорско-Руски двор о свему оном, што ће се опредјелити и наредити за испунење осме точке Букурешког трактата, и саобштиће Ферман утврђени Хатишерифом, којим ће се она означена права дати.
Док су Србски посланици и комесари, које је Блистателна Порта на тај конац одредила, разсуђивали о томе, како ће се свршити то дјело у ползу Србског народа, због умора и тегоба при порођеној међутим војни прекинуло се то занимање.
После кад је трактатом у Једрену закљученим мир међу Мојим и Руским двором утврђен, шестом точком тог трактата казано је:
'Почем обстојателства, која су се догодила од закључења Акерманске конвенције, нису допустила Блистателној Порти да се одма занима тиме, како ће се у дјејство привести оног оддјеленог акта условија, која се тичу Срба и која с петом точком те конвенције у свези стоје; то се Она овим торжествено обвезује да ће их најточније и без и најмањег одлагања испунити, а имено да ће одма повратити шест окружија, која су од Србије отргнута, да би се тим на свагда обезбедило спокојство и благостање тог вјерног народа.
Усљед тога заповедам, да се приступи к испуњењу свега вишеозначеног, и овај Ферман издан је из мога Императорског Рихијаба и одправљен је утврђен својеручним мојим подписом на тај конац, да би се саобштило и разумело ово дјело; а ти Паша и Мола с твоје стране извјестићеш о овом народ Србски, и уразумићеш га, да он треба да је благодаран и поступићеш по овим наредбама'.

[JASON]

II.
Султански Хатишериф од 7. Ребе-ул-Евела 1246 (од 3. Августа 1830. год.).

Мојему визиру
Хусеин-паши
Чувару београдског града и београдском кадији

Будући да између моје Високе Порте и Руског двора у Једрену закључени трактат утврђује извршеније условија Акерманске конвенције, која гласи: да ће се са Србским посланицима у Цариграду о томе савјетовати, како ће се прошенија и захтевања њина с њима у ред поставити, и по гласу моје Императорске издане, и Србском народу, поданику моје Високе Порте, послане заповјести, милостивјејше одобрити, а имено: слобода богослуженија; унутрашње правленије; присајединеније предјела отргнутих; утврђење данка; правленије турских притјажанија; слобода путовати поради своје трговине са својим пасошима; слобода постановити типографије, шпитање, школе; забрана Турцима пребивати у Србији, кромје оних, који нарочито имају налог чувати тврдиње; како год и право да могу представленија чинити, у колико не би било противно својствама поданика.
И будући да је речени народ, који осведочава вјерност упрема мојој Високој Порти, предмет моје царске благонаклоности, хотећи к тому додати и милост да се њина горња прошенија у ред ставе оним начином, који не би противан био дужностима и надлежећем поведенију подданика, - и да се тако усугубе, у призренију њега, средства спокојства и безбједности његове, - тога ради, договоривши се с посланицима Србским у Цариграду установљено је сљедујуће:
     1. Речени народ извршиватће своје богослуженије у свим црквама њему принадлежећим слободно.
     2. Њиов садашњи књаз Милош Обреновић битће за награду његове вјерности к мојој Високој Порти, по гласу Берата, којим је снабдјен, држан као књаз реченога народа, и ово достоинство битће својствено његовој фамилији. Он ће имати од стране моје Високе Порте правленије унутрашњих дјела земље, којих приведеније у дјејство извршиватће се у договору са скупштином, састављеном из поглавара земље.
     3. Што се тиче оних шест предјела, које Срби захтевају, да им се присаједине, будући су им отргнути били, о томе је закључено, да се тога ради наименују комисари од стране Високе Порте, и од стране Руског двора, који ће имати налог, да извиде право стање овог дјела, и по томе ће се после поступити.
     4. Арач и сви други данци утврдиће се опредјелително, а суме прихода војених притјажанија, која заими и тимаријoти имају у санџаку Смедеревском, кромје нишког, и која ће притјажанија прећи под власт и правленије Срба, битће процјенена и причисљена к приходима оних предјела, који ће се присајединити.
     5. Власти моје Високе Порте неће се мешати ни у унутрашња дјела ни у судејска рјешенија земље исте, ни шта више захтевати ни аспре једне, кромје данка, који ће се, као што је речено, утврдити опредјелително за унапредак.
     6. Кромје тога, будући да желим, да речени народ може под сјенком царске моје силе участвовати у оним ползама, које трговина даје, - тога ради они Срби, који би се хтели на трговину одати, приматће од власти моје Високе Порте по пасошима, које ће од свог књаза получавати, нуждне тескере, с којима ће моћи путовати по мојим државама, да би тамо трговали, као и остали поданици моје Високе Порте, и да их нико, ко био да био, не сме узнемиривати, и да им се не сме аспра једна као за трошкове на тескере истезавати, но да налазе свуда покровитељство и рукопомоћ: и кромје оних, такса, које се захтевају од ђумрука, нико неће од њих искати ни Аваида ни Зеваида, нити што друго, што би изван уредбе државне било, и сваки ће се чувати, да неучини у призренију њих таква казнидостојна дјела.
     7. Што се тиче еспапа, који долазе Београдском ђумруку, да се после у Цариград пошљу, они ће долазити амо снабдјени, као и досад, тескерама реченога народа, и овде ће се примити таксе захтеване од ђумрука. Сваких седам година занимаћемо се тиме, да се опредјели промјена цјене надлежне ствари, да би се тако саразмјерно умложила сума опредјелена. А што се тиче ђумручких такса на еспапе, који ће излазити из ђумрука Београдског, да иду у друге предјеле, оне ће се за унапредак присајединити с утврђеним данком реченога народа, и то плаћање одсеком битће повјерено попеченију књаза Милоша.
     8. Да би се предупредили непоредци, који би се могли догодити у Србији, и да би се казнили кривици, то ће књаз Милош у служби својој имати нуждне војнике.
     9. Срби иматће право постановљавати у својој земљи шпитаље за своје болеснике и школе за обученије своје младежи.
    10. Муселими и војводе неће више пребивати по частима Србије гди нема градова, и правосудије реченог места вручава се за унапредак реченоме књазу.
    11. Турци, који притјажавају добра и земље у Србији и који би хтели опростити се такових, да би прекинули сва сношенија са земљом, иматће годину дана времена, продати их Србима, по правичној цјени, коју ће опредјелити комисари тога ради наименовани. А приходи башча, винограда, добара и земаља оних Турака, који не би хтели прекинути сношенија своја са земљом сасвим, почем се такође процјене, битће давани заједно с данком азни Београдској, која ће дужна бити давати их њиним надлежним притјажатељима. Кромје гарнизона градова, пребивање у Србији забрањено је сваком другом Турчину сасвим.
    12. Народ Србски, даваће реченом књазу нуждну суму за његово издржање, но тако, да она не буде несносимо бреме за народ.
    13. Унапредак у случају упразненија, нови књаз који ће се наименовати, биће дужан, получавајући благородни Берат моје Високе Порте, платити од својих собствених прихода суму од 100.000 гроша турских азни царској.
    14. Митрополити и Епископи, које ће избирати речени народ, битће произведени од патријарха грчког у Цариграду, и да не морају сами долазити у исти престолни град.
    15. Докле год членови Совјета, о којима је речено, не упадну у тешку какву кривицу, или против моје Високе Порте или против закона и уређенија земаљских, дoнде не могу се без причине ни сбацити ни удаљити од званија своји.
    16. У случају ако речени народ нађе за нуждно установити пошту за собствена своја дјела, неће се од стране власти моје Високе Порте никаква препона полагати слободном њеном проласку.
    17. Ако Србин од сопствене своје воље неће да служи Турчина, овај неможе никојим начином захтевати од њега насилну службу.
    18. Кромје царски градова, који суштествују од старине у Србији, свако укрепленије, које је учињено пре кратког времена, биће сасвим разрушено.
    19. Будући да Србија сачињава част мојих држава, које Бог да чува, то неће се ни препона, ни закосненија чинити у случају, кад би моја Висока Порта имала нужду куповати у њој за своје паре стоку, или нуждну рану.
    20. А најпосле Агенти Србски пребиватће непрестано у Цариграду, да би отправљали ту дјела, која се тичу Србије.
Ове су точке опредјељителне уговорене, и будући је и мој Хати-Шериф милостиво по овом издан, то је ова моја царска заповјест написана и послана.
А ти Везиру и Мола, кад ти дође до знања висоблагородно садржаније њено, ти ћеш о њој увједомити вишеречени народ, да добро, и као што треба, позна све ове благонаклоности, које су дјејство моје царске милости и попеченија; докле се год он држао буде у границама вјерности и поданства, донде неће престати бити предметом истог попеченија, и под сјенком моје царске силе уживати савршену безбједност и спокојство. Уразуми га да се отом стара како ће точно испунити дужност поданика и да се чува свега, што би овима противно било.
Ти ћеш тако поступити, и почем обнародујеш пред реченим народом садржаније овог благородног Фермана, и почем упишеш у Мехћему Београдску, даћеш га реченом књазу, да га он чува.

[JASON]

III.
Султански Хатишериф од почетка месеца Реџеба 1249 (Новембра 1833.) године.

Главном књазу народа Србског
Милош-беју
(да би његов конац био шчастљив)

Хотећи наградити народ Србски, поддани мом царству, за осведочену вјерност према мојој Порти, и по сјајним знацима мога милосрдија и царске милости к њему, издао сам ја 1246 године Ферман, који је украшен на врху мојим својеручним подписом, и посредством кога сам им дозволио разна права, као: савршено унутрашње правленије; присаједињеније предјела, који су одпре од Србије отргнути; плаћање утврђено њиних данака у једној суми; правленије имањем Турака, који кромје гарнизона, морају за рок једне године дана изићи из Србије.
Приведеније у дјејство ових разних членова одложено је до времена, докле би се извјестили о стварима, који је предмет био обшта полза и Турака и Срба, подданика моји. Но будући су све сумње тичуће се овог дјела, изјасњене, све препоне уклоњене, и сви начини и предложења истолкована и разрешена, и будући да је моја височајша воља, приступајући к опредјелителном издјејствовању права, дарованих поменутом народу, обезбједити и дјејство права, и милости, који је почетак објављен у вишепоменутом Ферману, а моји чиновници преговарали су се с посланичеством Руским, то је рјешено сљедујуће:
Предјели отргнути од Србије, бивши пре тога под препирањем, морају као и остали предјели Србије, Тобом Књаже! управљани бити онако, као што је извиђено посредством извјештенија од стране комисара, наименованих и на сама мјеста оправљених, и као што топографическе карте, на истим мјестима списане, представљају; ови предјели јесу: Крајина, узимајући у њу и Кључ, Црна Рјека, и узимајући у њу Гургусовац, Бању и Сврљик, Алексинац с Ражњем и Параћином, Крушевац или Алаџе-Хисар, једна част Старога Влаха, узимајући у њу и једну част Новог Пазара, познану под именом Брвеника, и предјел Дрински, састављен из Јадра и Рађевине.
Сљедством тога, да би предјели ови ступили под Правитељство Србско, издани су и послани особити Фермани Паши Видинском, Хусејин-паши, и Паши Београдском, Веџи-паши, у којима заповједамо, да се комисари како од странө Хусејин-пашине, а тако и од Твоје изберу, пак да заједно отиду на мјесто, и да би се дјело ово довршило, то чиновници и управитељи, налазећи се у сусједству, паштиће се давати нуждну рукопомоћ у томе. И да би се предјели, о којима је рјеч, јасно опредјелили, за то ће се дати комисару коме дјело ово буде наложено, један екземплар топографическе карте, предане вишепоменутом везиру.
Вишепоменути мој прошасти Ферман утврдио је једну годину рока, да Турци који живе по варошима око тврдиња, кромје Београда, могу продавати с ползом своја имања. Но будући је признано, да је речени рок недовољан к томе, и да би се дјело ово преиначило и узаконило, то они имају власт пребивати у предјелима Србије још пет година дана, рачунајући од дана изданија и обнародованија овог Фермана.
За овај рок од пет година дана они ће зависити од надлежни Везира ови предјела, и битће управљани властима турским, које ће се између њих избирати.
Сва рана, нуждна како Турцима, којима је одређен рок од пет година, тако и свој војсци гарнизона, који ће на вјеки остати, треба да се даје од Срба за готове новце, и без сваког насилија и угњетенија.
Власти турске неће се ни под каквим изговором у дјела Србска мешати, и живиће заједно у најбољој слоги.
Турци, који би хтели изселити се пре навршенија рока од пет година, имаће сваку рукопомоћ у томе, да могу с ползом продавати имања своја, и премјестити своје фамилије.
Но у време навршенија поменутог рока, Турци, који живе у варошима, морају се премјестити у друга мјеста; они, који су устањени у предградијама, кромје Београдског, ући ће с фамилијама својим или у унутрашњост тврдиња, или у друге стране, тако да унапредак никакав Турчин и ни у каквом случају неможе се наново утврђивати у Србији.
Но Срби мораће савршено исплатити сходну цјену земаља и имања Турцима, пре него ови изиђу.
Турци, установивши се у предградију Београдском, нису само опредјелени, да буду гарнизон овог града, но воде заједно са Србима и пробитачну трговину, и оба ова народа јесу равни поданици мога царства. Да би се пак више силе дало добром живлењу поменутих Турака, то ће они, на вјеки живећи у предградијама Београдским, бити под повелитељством свога намјесника, мог везира Мехмед Веџи-паше. А да би се главна цјељ, одржаније обштег спокојства, могла сачувати од свaчeга, што би га могло узнемирити, то ће и Срби, као и свагда досад, такође живити у предградијама Београда. Ти Књаже! и остали српски поглавари, имаћете слободан улазак у њих, и излазак из њих, и нико ни с једне , ни с друге стране никојим начином да вас не може утом узнемиривати.
И Турци, а тако и Срби, плаћајући таксе ђумручке, уживаће у Београду савршену слободу трговања, и овај ђумрук предаваће се Србима.
Кромје војника под повелитељством поменутог паше, и кромје гарнизона и чиновника Србских, или служитеља полицајних, нико други да не може носити оружја у предградију Београдском.
Турци неће ни кућа, ни ничега другог изван овог предградија зидати.
Турци не смеду противити се полицајним уредбама, које би управитељ Београдски у договору с тобом Књаже! за сходне нашао.
Ни ти, ни народ Србски нећете никад и никојим начином против дужности поданика и подврженија, дужног Порти, дјејствовати.
Вишеречени управитељ и ти, ви ћете се савјетовати један с другим о свему, што се тиче поредка и чистоће предградија.
Допуштање иностраним поданицима, да могу трговати у Београду и пребивати у његовим предградијама, јесу такође точке, о којима и управитељ Београдски и ти треба један с другим да се договарате, да би ти иностранци сваку рукопомоћ и покровитељство имали, сходно трактатима, који између моје високе Порте и пријатељских сила суштествују.
Који би од собствене воље хотели продати или Србима или другим Турцима имања, која имају у Београду, они да могу то чинити без сваког препјатства.
Но иностранци неће ни у Београдским предградијама, ни у осталим предјелима права имати, дјејствителна имати имања.
Неће се никакве препоне полагати, да Турци и Срби не продају један другом и од собствене воље имања, која имају.
Сматрајући на списак данка, који су Срби досад мојој царској азни, давали, по гласу Фермана вишереченога, и на умложење трошкова њиних, који су зато нарастли, што се унутрашње правленије њиним началницима предоставља, то је данак утврђен за унапредак у суми од два милиона и три стотине иљада гроша; у овом одсјеку разумјеваће се ђумрук, који се теби вручава, приходи тимара, зијамета и муката, који унапредак правленије има прећи у руке Срба, арач и сви данци вообште, који су досад примани ил у готову новцу ил у натури, ког му драго имена били. Данак плаћаће се сваке године у Београду, у два рока, почињући од дана С. Димитрија текуће године и на концу сваког шестог месеца. Срби ће руковати свим приходима свога отечества, и уживаће производе својих земаља.
Кромје царских градова, који у Србији од старина постоје, сва нова укрепленија као Ћуприја Паланка и друга поздније постројена, морају се са свим срушити.
Више поменути ови членови јесу допуњеније Фермана у почетку опоменутог, и будући да се сва расположенија потврђују оним Ферманом, то је између министра моје Високе Порте и посланичества Руског рјешено, да се приступи к коначном њином у дјејство приведенију.
И будући да је и моја государска воља, да се вишеизложени членови тако управе и уравнају, тога ради издао сам и овај мој благородни Ферман и својеручни подпис касателно овог дјела и паши Београдском, који треба с тобом да се договори о приведенију у дејство овде назначених членова; а други Ферман послат је паши Видинском, касајући се утврђенија точног граница, предјела, о којима је рјеч, а и нуждних наставленија сврху осталих точки овог, Фермана.
Овај Ферман, украшен Мојим Хатимерифом, издан је и за то, да би се теби саобштило стање дјела, и одправљен ти је посредством Н. Н.
Тако извјестивши се о овој государственој вољи, ти ћеш се постарати, да настојиш о приведенију у дјејство и о уравненију овде вишеназначених точки, у договору са двама вишереченим пашама. И признајући благодјејанија, којима је народ Србски с Моје стране обасут, ти ћеш све силе своје на то управити, да у свако доба онако поступаш, како ће Мојој Високој Порти по вољи бити; и паштећи се у сваком призренију оно избегавати што би утесњавало моје подданике живеће у предјелима под твојим правитељством; ти ћеш о том бдити, да придобијеш и мени и себи добра желанија и благослове с њине стране. Надам се, да ћеш се и унапредак попаштити, чинити услугe Mojoj Висoкoј Порти, и владати се сходно дужностима подданика, чувајући се да противно овоме не поступаш.

[JASON]

IV.
УСТАВ КЊАЖЕВСТВА СРБИЈЕ
Утврђен царским Хатишөрифом, издан око половине Шевала 1254 године по турском, или од 10 до 12 Декембра 1838 године, и послан србском народу.

Мојему везиру
Јусуф Мухлис-паши
(да би он био прослављен!)
и
књазу народа Србског
Милошу Обреновићу
(да би његов конац био шчастљив!)

По сили преимушчества и свобода, дарованих житељима моје провинције Србије за њину вјерност и њину приврженост, и по садржанију више царских Хатишерифа, истекших раније и под различним датумима од моје стране, показало се нуждним даровати овој провинцији једно внутрење правленије и један национални Устав постојан, особени и преимушчествени, под условијем, да Срби испуњавају точно у будуће дужности вјерности и покорности, и да плаћају исправно на прописане термине мојој Високој Порти данак, ког је плаћање опредјелено и закључено. вољи, ти ћеш се постарати, да настојиш о приведенију у дјејство и о уравненију овде вишеназначених точки, у договору са двама вишере
     1. Сходно дакле органическому Уставу, који ја дајем народу србскому, достоинство књаза дано је твојему лицу и твојој фамилији за награђење твоје вјерности и твоје привржености, и по садржанију царског Берата који си ти раније примио.
     2. Внутрење правленије земље вовјерено је твојим вјерним старанијама, и 4000 кеса прихода годишњег опредјелене су за твоје сопcтвeнe трошкове.
     3. Ја ти налажем у исто време:
       а.) Наименованије разних чиновника провинције;
       б.) Извршеније уредба закона заведених;
       в.) Врховно повелителство над војскама гарнизона, нужднима за полицију и за предохра доброг поредка и мира земље од сваког нападенија и сваког нарушенија;
       г.) Стараније о предопредјеленију и покупленију терета и налога јавних, сирјеч обштенародних;
       д.) Издавање свима званичницима и чиновницима провинције налога и наставленија уредбених, која би била нуждна;
       е.) Поступак извршенија казни, на које буду осуђени кривци по уредбама, и дајем ти право праштати са изјатијама сходнима, или и умекшавати казни.
     4. Овој моћи теби повјереној сушчој, ти ћеш сљедователно имати право совршено, за добро правленије земље и житеља, ког су дужности на тебе возложене, избрати, наименовати и поставити три лица, која постављена под твојим налозима, сочињаваће централно правленије провинције, и занимаће се једно дјелима внутрењим, друго финанцијом, и треће руководством спорних дјела земље.
     5. Ти ћеш теби устројити једну особену канцеларију, која ће бити под управленијем твог мјестобљуститеља, представника, кому ћеш ти наложити, издавати паспорте и управљати сношенијама, суштествујућима између Срба и власти иностраних.
     6. Образоваће се и устројити један Совјет, састављен из старешина и најважнијих између Срба. Число членова овога Совјета биће 17, између којих један биће предсједатељ.
     7. Онај који није Србин рођењем, или који нију једнога закона, који опредјељава число, не би био примио качество Србина по уредбама, који не би био стигао возраст од 35 година; или који не притјажава добара недвижимих, неће моћи сачињавати част Совјета народног, ни бити считајем у число његових членова.
     8. Предсједатељ Совјета као и членови, биће изабрани тобом, под условијем, да они буду савршено познани између њихових сограђана, својом способностију и својим качеством честног човека, да су учинили какове услуге својему отечеству, и заслужили одобреније обште.
     9. После избора членова и њиног наименованија, и пре њиховог входа у дужности, сваки од њих, и сви, почињући од тебе, положиће заклетву у руке митрополита, којом се они завјештавају, не чинити ништа противно интересима народа; дужностима њихове совјести, ни мојој царској вољи.
     10. Јединствено дјело овог Совјета биће: расуђавати о јавним интересима народа, и теби чинити своје услуге и своје споможеније.
     11. Никаква уредба неће моћи бити примљена и никакав налог неће моћи бити сабран без да би он најпре и претходително од Совјета одобрен и примљен био.
     12. Плата членова Совјета биће опредјелена тобом са сагласијем обшчим и начином сходним, и кад њихова совокупленија буду устројена у мјесту централног правленија књажества, круг њен дјејателности биће ограничен и сведен на предмете сљедујуће:
       а.) Расуждавати и рјешавати вопросе и точке касателно уредба и закона земље; правосудија; данка и прочих дајанија;
       б.) Опредјелити плате и награжденија свију званичника земаљских, као и постављати нова званија, ако би се у том потреба дала почувствовати;
       в.) Прорачунити трошкове годишње, нуждне за правленије земаљско, и расуждавати о средствама најприличнијима и најсходнијима за налагање и купљење дајанија, којима застираће се плаћање приходом расхода;
       г.) И на посљедак расуждавати о сочиненију једнога закона, који опредјељава число, плату и правило службе воинства гарнизона земаљског, опредјеленог за обдржаније доброга поредка и спокојства.
     13. Овај Совјет имаће право дати устројити пројект са изложенијем побуђенија за какав закон, који се њему полезан видио буде, и теби га представити, ставившим предсједатељу и секретару Совјета на њему подписе своје, свагда међу тим под условијем, да тај закон никојим начином не носи дирање у закона права господствованија моје високе Порте, која је господар земље.
     14. У вопросима, који ће бити рaсуждавани у Совјету, примитће се рјешеније оно, које буде имало за себе вишество гласова.
     15. Совјет имаће право захтевати сваке године у Марту и Априлију од три предпоменута директора извод њихових дјела за теченије године; и прегледати њихове рачуне.
     16. Ова три висока сановника, Директори внутрених дела, финансија и правосудија, као и Директор твоје канцеларије, за време, док испуњавају своје дужности, засједаваће у Совјету, положивши најпре заклетву.
     17. Оних 17 членова Совјета неће моћи бити збачени без узрока, докле не би било доказано код моје Високе Порте, да су се они учинили повини због каквог преступленија, или због нарушенија закона и уредба земаљских.
     18. Биће изабран и наименован између Срба капу-ћехаја, који има пребивати постојано при мојој Високој Порти, и отправљати дјела народа србског, сходно мојим намјеренијама царским, и уредбама и свободама националним Србије.
     19. Дјела полиције, карантина, издавање налога књажевских властима окружија земаљских, управленије заведенија опшчеполезних и пошта; садржаније великих друмова; и извршеније уредба касателно воинства гарнизона земаљског, све ово принадлежаће сановнику, опредјеленому за дјела внутрења.
     20. Онај, што му је наложено управленије финанције, имаће прегледати рачуне; гледати да процвјета трговина; чувати и управљати приходе опшченародње, којих число биће опредјелено законима земље; старати се, да се ставе у извршеније закони устројени у призренију трговине и дјела финанцијалних; плаћати расходе земаљске по рачунима, сочињеним од прочих сановника; он ће се старати, да се сочини списак добара јавних и приватних, као и добара недвижимих како земаљских тако и правитељствених, и о обдјеланију руда и шума, као и о прочима дјелама, која се односе к његовој канцеларији.
     21. Директор определени за руководство правосудија, имајући у својима својствама и министерство опшченароднога воспитанија и распространеније наука, има набљудавати, да ли су пресуде, које су учињене, извршене или нису, примати и рјешавати жалбе, које би подане биле против судија; увјеравати се о качествама оних, који су опредјелени исполњавати правду; и дати себи представити од њих свака три мјесеца списак свију процеса, који ће бити били суждени у теченију овога времена; старати се о стању и определенију апсова, и уводити их у боље стање.
     22. Он ће се занимати такође са изображенијем опшченародних права, устројенијем нових школа, и с ободренијем обученија нуждних вјежества. Он ће имати надзираније над болницама и прочима опшчеполезнима заведенијама, и ставиће се у преписку са управитељима церковнима, за устројити све што се тиче закона, богослуженија и цркве.
     23. Лице страно, које није рођен Србин, или које не би национално примило било качества Србина, не може занимати ниједно од гореописана три мјеста.
     24. Ова три Директора биће независими један од другога у упражненију њиних взајмних дужности, без да један буде подчињен другому, и сви ће имати сваки своју канцеларију одјелену.
     25. Одјеленије сваког од њих биће раздјелено на више бироа и сјеченија, и свако званично писмо, проистичуће од сваког из њих по дјелу државному, мораће бити снабдјевено њиним надлежним подписом; и сврху тога никако дјело, које би се тицало бироа њине взајмне зависимости, неће моћи получити свог извршенија, без да је предходително противоподписано чрез началника бироа, и тако исто никакав налог, никакво дјело неће моћи получити извршенија без да је најпре уведено и урегистрирано у књиге тог истог бироа, чијег су происсхожденија.
     26. Три Директора имаће у Марту и Априлу сваке године чинити извод свију дјела, која су вођена у њинима собственима канцеларијама, и у онима које су њима подчињене, са једним изложенијем доказателним, и представити га снабдјевена њиним печатима и њинима подписима, као и подписом началника сјеченија, на испит Совјета провинције.
     27. Моја нарочна воља јест, да житељи Србије, поданици Моје високе Порте, буду зашчишчени у њиним добрама, њинима лицама, њиховој чести и њиховом достоинству, и ова иста воља царска противна је тому, да какво лице, буди које, без суда буде лишено својих права грађанских, или да буде изложено каковому гоненију или казненију каковом му драго, и за то је суждено за сходно законима опшчествених потреба, и началама правде, устројити у земљи више родова судова за казнити кривце, или за дати правицу свакому лицу јавному или приватному, сходно уредбама; имајући призреније на право и оправданије или на против на погрешке и повиност сваког предварително судом једним доказане.
     28. Cљедователно никакав Србин неће моћи бити причастан новчаној, или икаквој другој казни тјелесној, или глоби, т. ј. откупљенију каштиге, пре него што сходно гласу закона он не буде суђен и осуђен пред судом каковим. Ови судови, имаће, сходно закону, испитивати дјела спорна и парница трговачких, и судити рјешително кривице и преступленија, но ни у каквом случају неће се моћи налагати или изрицати казне конфискације добара.
     29. Дјеца и сродници кривца неће бити отвјетни за кривицу њихових родитеља, нити казњени за њих.
     30. Три суда установљена су у Србији за испуњеније правосудија. Први биће устројен у селама, састављен из старјешина мјестних, и назван Суд Примирителни. Други биће Суд Првог Степена, намјештен у сваком од 17 окружја, из којих се састоји Србија. Трећи биће Апелациони, углавном мјесту правитељства.
     31. Суд примирителни сваког села састављаће се из једнога предсједатеља и два члена, избраних од житеља мјестних, и ниједан од ових судова селских неће моћи судити један предмет већи од 100 гроша. Они такође неће моћи извршивати казни, које би превосходиле затвор од 3 дана и 10 удараца штапова.
     32. Парнице у њима испитиваће се и судити само изводно и устмено. Само пресуде остала два суда чиниће се писмено. Суд селски мораће шиљати к суду окружија, ког он сачињава част, један процес, већи од 100 гроша, и суђење каквог преступленија које заслужује казну већу од 10 удараца штапова и тужитеља и бранећег се.
     33. Суд окружија, који је дужан судити парнице у првом степену, биће састављен из једног предсједатеља, три члена и довољног числа писара.
     34. За предсједатеље и членове суда првог степена, они, који не буду стигли возраст од 30 година, не имају права наименовани бити.
     35. Овај суд имаће право испитивати и судити како парнице спорне, тако и кривице преступленија и парнице трговачке.
     36. Даһе се термин од 8 дана сваком лицу, које изгубивши своју парницу на суду првог степена свог окружија, захтјело би имати приступ к суду апелационому, и ако за течениje 8 дана речено осуђено лице не поспјеши апелирати на суд апелациони, пресуда суда окружног биће снажна и извршителна.
     37. Суд апелациони занимаће се искључително само прегледањем и судењем предмета и парница, које буду већ суђене биле у суду првог степена, и како предсједатељ суда апелационог, тако и 4 члена, који су њему придани, требају савршено да буду стари 35 година.
     38. Членови судова српских морају бити рођени Срби, или прирођени сходно уредбама.
     39. Касателно парница, које се преносе од једног суда к другому, предсједатељ сваког суда извод суђења, снабдевен његовим потписом и његовим печатом.
     40. Членови судова примирителних селских не могу бити членови остала два суда.
     41. Кад један од членова ова два суда умре, избратће се за његовога прејемника најстарији возрастом и службом између људи закона, који и буду већ испуњавали дужности у судовима.
     42. Никакав член суда не може бити збачен под предложенијем, да је он иступио из својих дужности, пре него што ствар буде доказана у правосудију по уредбама.
     43. Кад чиновници, имајући чин војени или граждански, или свјашченици, по торжественом доказанију њине кривице у сљедствију једне законе пресуде, буду осуђени да се казне, како се овим лицама не могу дати казни тјелесне, они ће се казнити или строгим укором, или ставленијем под затвор, или сврженијем, или, на конац, заточенијем.
     44. Никакав чиновник кьажества, грађански или војени, виши или нижи, не може мешати се у дјела предпоменута три суда; но они само могу бити позвани за извршеније њиних пресуда.
     45. Будући да је трговина у Србији свободна: то сваки Србин може jу упражњавати свободно, и неће се никад дозволити и најмање ограниченије ове свободе, само ако књаз у согласију са Совјетом земаљским времено ограниченије ког предмета трговине не нађе необходним.
     46. Сваки Србин, саображавајући се законима државе, јест савршени господар продати своја сопствена добра и собствености: располагати с њима по вољи, и остављати их завјешчанијем (тестаментом).
     47. Он не може бити лишен овог права, развје законом пресудом једног од устројених судова земаљских.
     48. Сваки Србин, који узима какву парницу, дужан је обратити се к суду окружија, у ком он обитава, и не може бити позван кромје пред суд окружија у ком има своје пребивалошче.
     49. Свака работа (кулук) укинута је у Србији, и неће се моћи налагати работа никаквому Србину.
     50. Трошкови, које причињава содржаније и урежденије мостова и путова, битће расположени на обшчества села која су у околини.
     51. Тако исто, као што је правленије централно књажества дужно имати управленије и стараније о великима друмовима, куда пролазе поште, о мостовима, и о прочима обштеполезнимa зданијама, то и приватни дужни су знати, да је и њина ревност и вниманије у том необходима.
     52. Ти ћеш опредјелити у согласију са Совјетом и справедљиво наплату дневну сиромасима људма, који се занимају овима пословима, као што ћеш ти разумјети се са Совјетом и о опредјеленију годишње постојане плате свима онима, који су намјештени по разним службама књажества земаљског.
     53 Сваки чиновник, који захте законим узроком иступити из службе, служивши неколико година, може то учинити: њему ће се определити по иступленију његовоме сходна пенсија коју он буде заслужио.
     54. Свако званије, било гражданско, било војено, било судејско, вручаваће се у Србији, указом књаза, под условијем, да сваки чиновник почне с почетка од нижих степена, и буде постепено и после надлежнога опита намјештен у степене више.
     55. Људи од закона имајући званија судејска, неће моћи нигда промјенути службу, ни получити мјеста другкуда, кромје у судовима и битће дужни занимати се искључително у своме усавршенствованију у части судејској.
     56. Никакав чиновник, ни граждански ни војени, не може, ни само привремено, намјештен бити у судовима.
     57. Будући да су Срби, платежни поданици високе Порте, христијани закона греческог, иначе названог церква восточна, ја сам даровао народу србскому пуну свободу, упражњавати обичне церимоније закона њиховог, и избрати између себе са твојим надзиранијем њихове митрополите и њихове епископе, под условијем, да они по духовному чиноположенију буду подчињени духовној власти Патријарха, сједећег у Констатинопољу, који се сматра као началник овог закона, и Синода. И као што је сходно преимушчествама и свободама, дарованима издревље христијанима, житељима царства Отоманског, од завладјенија, да началници свјашченства совршеним образом управљају дјелама закона и цркве, (у колико то неби дирало у дјела политическа), равно, као што су опредјелена награжденија од стране народа њиним митрополитима, њиним епископима, њиним игуменима и њиним свјашченицима, побожним заведенијама, принадлежећим цркви; тако исти пропис биће набљудаван у призренију содржанија и достојанства митрополита и епископа који се налазе у Србији.
     58. Опредјелиће се у Србији мјеста за сокупленије особенога Совјета митрополита и епископа, за учреждавати дјела закона, дјела митрополита, епископа, и свјашченика; и дјела касајућа се цркви земаљских.
     59. Као што су спахилуци, тимари и зијамети у Србији укинути, тако се овај стари обичај неће никад на ново тамо уводити моћи.
     60. Сваки Србин, велики и мали, подложан је плаћању данка и дајанија. Срби чиновници, постављени по службама земаљским, плаћаће њихову припадајућу част по соразмјерију добара и земаља, које притјажавају; духовенство само битће изјато од данка.
     61. Будући је Србија састављена из 17 окружија, и свако окружије содржава по неколико срезова, који су опет састављени из више села и обшчества; то ће сваки началник окружја имати по једног помоћника, једног писара, једног казначеја и проча лица, која би била нуждна.
     62. Началници окружија занимаће се извршенијем налога, који ће им долазити од стране централног правленија књажества, тицајући се свију дјела внутрењег правленија, односећих се к њиховим дужностима; они ће се ограничавати у налагању и опредјеленију дајанија списцима, које ће они получавати од управленија финанције, и они неће се мјешати у распре, које у њиним окружијама може произвести плаћање налога, но они ће се задовољити посланијем проистекших распра и парница к суду окружному, задржавајући себи само извршеније пресуде судејске.
     63. Началник среза употребиће стараније своје, да би предохранити добра и земље села од сваког нападенија, и да би зашчичавати народ од злохотника, скитница и разврашчених.
     64. Он је дужан прегледати паспорте свију лица која долазе у његов срез, или која из њега излазе.
     65. Он не може држати у затвору никога дуже од 24 сата, но он ће шиљати суду окружному распре и парнице, које би се могле породити у његовоме срезу, и обратиће се к началнику полиције окружне, ако ова дјела у полицију спадају. Сврху тога он је дужан надзиравати над судовима примирителнима села, и чувати се добро, да се не меша у дјела цркви и школа селских, и да не дирне у приходе земље, које зависе од других побожних заведенија. За добра земље и собствености, опредјелене црквама, варошицама житељима и обшчеполезним заведeнијама, као и за добра, принадлежећа приватним као собственост, даће се сваком поособ доказателства (документи, то јест тапије) потврждавајуће право притјажанија, и које ће бити уписане у канцеларијама земаљским.
     66. Никакав Србин вообшче и без изјатија не може бити гоњен, ни узнемириван, ни тајно, ни јавно, пре него што буде позван и осуђен пред судовима.
Устројившеј и утврдившеј мојеј вољи Императорској уставе горе поменуте, сочињен је нарочно овај Имераторски ферман, да ти се сообшчи, и послан ти је, украшен мојим сјајним Хатом царским.
Ја ти налажем, дакле, бдити како у внутренoсти тако и у вњешности над безбједностију те провинције царске, над којом повелитељство дао сам Теби и Твојој фамилији само под тим нарочним условијем, да слушаш и подчињаваш се налозима, истичућим од моје стране; употребљавати силе твоје за избрати средства ко осигуранију њенога благоденствија, као и спокојствија и мира њених житеља; Ја ти налажем к тому, да уважаваш стање, чест, чин и службу сваког; да бдиш наипаче о том, да точке и условија уставна горе изложена буду извршивана у цјелости и за свагда, полагајући тако сву ревност Твоју, да прибавиш мојој личности молитве и благослове свију класа житеља земаљских, и да потврдиш и оправдаш тим образом повјереније и благоволеније царско к Теби. - Ja налажем равним начином свима Србима вообшче да се подчињавају свима налозима књаза, сображавајућима се уставима и заведенијама земаљским, и да се соображавају старателно пристојностима нуждним. - Ја налажем, да овај царски хатишериф буде обнародован, да народ о њему свједјеније получи, да сваки, произнут више и више признателностју, за ова дарованија и благодјејанија дарована свима равно мојом шчедротом царском, влада се у сваком обстојателству тако, да заслужи моје одобреније, и дә точке предстојећег Устава буду извршиване од слова до слова и за свагда, без да би се могло ни у какво време њима протившествовати.
И ти такође, мој Везиру, имаћеш га разумјена и сојузићеш силе твоје са силама Књаза, ко точному и строгому извршенију точке предстојећег Императорског фермана.

[JASON]

Како је погинуо Теодосије из Орашца?

Теодосија Маричевића из Орашца називају кнезом. Сима Милутиновић у својој 'Сербианки' (II, стр. 45-48 и 5З-60), Вук Караџић у свом забавнику 'Даница' за 1828. годину (стр. 164-166 и 217-218) и Гаја Воденичаревић у своме причању о догађајима из првога устанка (Гласник III стр. 263). Међу тим Јанићије Ћурић назива га трговцем (Гласник IV, стр. 114) а Петар Јокић у својем причању о догађајима из првога устанка (Споменик XIV) не помиње нигде овога Теодосија, а као кнеза у Орашцу помиње неког Марка (Споменик Срп. Краљ. Акад. XIV стр. 46). Као кнеза помиње Теодосија још и прота М. Ненадовић у својим мемоарима (издање од 1867, стр. 8.). Чудновато је да га П. Јокић нигде не помиње. Од свих наших мемоариста једино Сима Милутиновић вели да је погинуо после устанка на годину дана. За тим вели да је то било о Ускрсу. Према томе то би било 1805. године. Милутиновић вели да је то било кад је сазванз скупштина у Пећанима. Међу тим скупштина у Пећанима (или Остружници) била је 17. априла 1804, као што је то записао у једном запису и Алексије Лазаревић, депутат српски за Цариград, који је и изабран на тој скупштини за депутата, а Ускрс је 1805. године био 9. априла. У документима, која сам до сад имао при руци, нигде се не помиње овај Теодосије, чак ни на оној молби српских кнезова земунским трговцима од 15. маја 1804. године, на којој је потписано поред Карађорђа и Јакова Ненадовића још 64 српска кнеза и старешине. Исто тако у току целе године, од Ускрса 1804. до Ускрса 1805. године нигде се не помиње. Те стога сумњам да је у то време био жив. Већ мислим да је погинуо о Ускрсу 1804. године одмах после боја на Лештанима.
О смрти Теодосијевој С. М. Сарајлија прича врло опширно у поменутим двема песмама. А Гаја Воденичаревић прича овако:
Карађорђе зато је убио свога кнеза Теодосија (свога побратима), што је кнез Теодосије (пре него је Рудник пао), с Кучук-Алијом уредио послове да обали буну Карађорђеву и да умири народ и да раја буде, као што је и била: и кога ће посећ' да посеку Турци, и кога оставит’ да оставе. - Сва она штета на Јагодини и по другим местима приписује се кнезу Теодосију (јер се на њега поуздао Кучук Алија и с војском пошао у вилајет). Зато кад се о васкрсу (1804.) скупише у Остружници, узме га Карађорђе на одговор, и кад се с њим свади, кнез Теодосије први потегне пушком, но Ђорђе претече и убије га. Али кнез Теодосије не издане ту, него га још жива одпесу кући у Орашац и ту умре'.
Вук Караџић у 'Даници' за 1828. год. (стр. 18.) вели, да су се Карађорђе и Теодосије свадили око старешинства и да .је Теодосије такође први потегао пушку на Карађорђа, али га пушка превари, а Ђорђе онда потеже, те њега посред среде говорећи: 'Којекуде, по души те! - Кад си ти знао боље од мене уређивати и заповедати, зашто си мене нагонио, да се овога посла примам'?
Вук је био даљи од места догађаја и бележио је по причању других, а Сима Милутиновић слушао је о томе много доцније. Г. Воденичаревић био је ближи месту догађаја, могао је бити и очевидац. А није немогуће ни оно, што вели да је ишао Кучук Алији на руку. Руднички Турци знали су да им иде у помоћ Кучук Алија, стога су и отезали с предајом Рудника. Кучук Алија изашавши из Београда беше се упутио Венчацу и дошао у Врбицу. Није немогуће да је кнеза Теодосија затекао у Орашцу и да га је задобио за се и да му иде на руку. И кад је чуо да је пао Рудник Кучук Алија је променио правац и пошао Крагујевцу. Да ли је за штету на Јагодини крив Теодосије у свему или Младен, то је питање за сад тешко расправити, јер је о томе оскудна грађа. Највише се криви Младен.
Кривица Теодосијева била је у овоме: Кад је Карађорђе дошао пред Јагодину при распореду устаничких чета заповедио је Теодосију да са 1500 устаника заседне на Липару и да чува, да Кучук Алија не прође туда и не оде или у Крагујевац или у помоћ неким Арнаутима, који су били опкољени у Баточини. Теодосије не оде на друм који пролази кроз Липар, као што му је заповеђено, већ постави само стражу па бусију одмакне за читав четврт сата далеко. Кучук Алија одреди Тосун-агу, са 500 коњаника а ноћу прође преко Липара и нико га не опази. Стража то јави Карађорђу да Турци прођоше преко Липара и без пушке и без боја и да исекоше неколико људи а Теодосија нигде нема. Карађорђе није имао времена тражити Теодосија тада, да га као издајника казни, већ остави Јагодину и похита Баточини, а и Теодосије се беше склонио. Тако је кривицом Теодосија ометен за овај мах напад на Јагодину.
После бојева на Јагодини, кад су Срби нагнали Кучук Алију да се врати Београду, Карађорђе га је гонио, а Васа Чарапић дочекао на Лештанима и добро разбио Турке. Наводим овде очевидца, који је и сам био у чети Васиној нека он сам прича и о боју на Лештанима и о погибији кнеза Теодосија.
Марко Јовановић, доцније абаџија у Београду, причао је 12. новембра 1841. године овако о поменутим догађајима:
'Били су у оно време београдским Турцима старешине: Кучук Алија и Гушанац. Кучук Алија беше пошао из Београда у Ћуприју, да доведе у помоћ Београду Гушанца. Онда нам беше предводитељ Васа Чарапић. Он одабере нас 150 добрих бећара и изађемо у село Лештане у сусрет Кучук Алији. Ту се побијемо и 150 турских глава задобијемо, осим рањеника, а од наше стране срећом ни један не погибе, осим једнога, који је пошао Турцима пут показивати. Њега наши ухвате и посеку. Сву џебану Турци су ту оставили, коју су собом имали и ми је задобијемо, а они, који су се животом курталисали, у Београд побегну.
После тога кренемо се и отидемо у очи воскресенија из Лештана у село Пећане и ту смо на воскресеније ручали с Карађорђевом тевабијом. У том ће доћи писмо у ордију из Кленка да се узети барут плати. Онда ће Карађорђу рећи Теодосије:
- Ти си старешина сада и овој побуни узрок, па зато и тај узети барут да платиш'.
У тој речи одмах коње појаше и један другог напред истерује. У томе одмах се посвађаше и један другог с коња свалише. Тада Теодосије потегне пиштољ и опали у прса Карађорђу и не погоди га. По том ће Карађорђе узети шишану од Станоја Главаша, потегне и на место убије Теодосија.
Оданде се кренемо и на Кленак отидемо. Онда ће Карађорђе Младену казати:
- Камо? Ти си толико година трговац био, камо ти новац да барут платиш?
Младен одговори:
- Ја више немам него 9000,гроша, које, ево, одмах и полажем.
Потом Карађорђе повика на Станоја:
- И ти, толико си година хајдук, камо ти новаца?
- И код мене, рече Станоје, имаде 20.000 гроша и драге воље ево их полажем.
И Ђуша Смедеревац даде 9000 гроша.
Тако прича очевидац о боју на Лештанима и о погибији кнеза Теодосија.Бој на Лештанима био је 18. априла 1804. године на Велики Понедељак. Карађорђе је после отишао с Васом Чарапићем у Ритопек 19. априла а 20. априла дођу на Володер код Раковице. Из Раковице у Ресник где се састану с кнезом Симом. Одатле сви заједно дођу на Велику Суботу у Остружницу на пољану окружену шумарцима између Остружнице и Пећана. Априла 25. (по старом календару) јављено је из Земуна страним новинама: 'Од како је дошао Карађорђе (од Јагодине) у главни стан, у Остружницу, свакога дана држе ратни савет сви команданти (војводе) из пашалука под председништвом врховнога вожда. Дакле, на скупштини која је држана о Ускрсу (24. априла 1804. год.) погинуо је, мислим, Теодоси.је Маричевић из Орашца, а не о Ускрсу 1805. године.И 1805. године о Ускрсу не помиње се никаква скупштина јер је Ускрс 1805. године био 9. априла, а скупштина у Остружници била је 17. априла. Према томе погрешно је оно, што се до данас држало, да .је Теодосије погинуо 1805. године о Ускрсу, а ту је погрешку први унео својом песмом С. Милутиновић. – М. Вукићевић.

[JASON]

Тeoдосије из Орашца
обркнез јасенички

I
Кратак животопис кнеза Теодосија и савремене прилике у земљи

Кнез Теодосије родио се у селу Орашцу. Ово историјски важно место, из којега се огласио у почетку овога столећа први озбиљни рат Турцима, лежи у крагујевачком округу, срезу јасеничком, на једно сахат даљине од варошице Аранђеловца, а на друму, који од Београда ка Аранђеловцу води. Теодосијеви преци беху се давно доселили из једног црногорског краја. Најпре се беху настанили у селу Врбици, крају ближем ка Орашцу, па после пређу у Орашац где се и Теодосије роди. То беше јака и моћна задруга од људи радних и поштених, а Теодосије најсјајнији изданак и стуб њен.
У које се време Теодосије родио, као и што карактеристично из његове младости, није познато, нити има где о томе писмених напомена каквих. А то и није баш тако важно и потребно код факта, да је још пре првога устанка под Кара-Ђорђем, Теодосије био уважен и поштован човек. Дакле, родио се тамо у шестој деценији ХVIII-ог века од прилике, тако, да је у време првога устанка могао то бити човек од својих 40-45 година.
У зрелим годинама својим Теодосије се занимаше трговањем, што тада беше уважено занимање, и постаде доста имућан човек. Као човек трговац беше на далеко познат и чувен. Свако га је знало као човека ваљана, поштена и разборита. Свако га је, према томе, поштовало. Углед његов у народу узвисио га је на ступањ народнога кнеза у Јасеничком крају крагујевачке нахије. Ова пак титула и положај у оно време беше највише нешто код народа. То беше важан и поштован положај, до кога долажаху махом најспособнији и најуваженији људи народни.
У почетку овога века, када, Теодосије као човек уживаше већ поверење свога народа а као кнез народни поштовање и Срба и Турака, наша земља беше дубоко зароњена у канџе турске. Турци су у то време били савршени господари земље и народа српског. Имање, част и живот човека беше сиграчка Турчину.
Но и у дугоме низу патње јави се кад што ма и најкраћи моменат, у коме се мало лакше, мало слободније дахне. Пред првим устанком српским на Турке видимо на управи над Србијом једно за другим двојицу добрих и правичних паша у Београду. Влада Ебу-Бекира и Хаџи-Мустафе над народом српским обележена је као правична и блага. За кратког трајања ове владе раја је била мирна и срећна. Земља поче цветати и богатити се, а паше дељаху мишљења са народним кнезовима о бољитку народном.
Но ово је кратак одсјај пред страшном буром. Ово је била кратка владавина блага, да за њом се излије сав жуч турскога беснила. Јаничари дођу до силе и власти, доброга пашу Хаџи-Мустафу убију а Србија дође под владу Јањичара и њихових првака, дахија.