Српске буне

[JASON]

Историја а и народне песме и приче су нам довољно живим бојама нацртале оно суморно стање земље, у коме је она била под управом оне четворице злогласних дахија. Нови паша био је само лутка у њиховим рукама. Њих четворица узму у своје руке највишу власт, земљу на четири дела разделе, по земљи поставе своје људе, сами одређиваху порезу и друге намете, и уведу са свим друкчију, на свој начин, нову владу у земљи. Око себе скупе јаку оружану силу, а и по земљи разреде чете својих војника, стану гњечити и гулити народ и цедити га како су хтели. Кад се прочу како су се они подигли, нагрну листом Бошњаци и Арнаути, пола наги људи, који су донде лађе вукли. Сад у један мах појахаше арапске хатове, оденуше се у кадиву, злато и сребро, понеше се силно од свакога, слушајући верно само своје господаре. Силне слуге бешњих господара разплинуше се по народу да из њега паразитски сишу животни сок. Свима појмљивим и непојмљивим мукама мучен је народ српски под дахијском управом. Па и сами Турци, противници њихова правца владавине, патише од њих. Муке додијаше. Народ се жали Порти. Ова припрети дахијама војском не турском, но од људи који их неће жалити.
Дахије одмах помислише да им султан прети рајом. Услед тога настаје доба крвавих сцена. Ова четири грешника беху се решили да све уваженије људе и чувеније кнезове и вође народне поубијају, како се тако од обезглављена народа не би плашили ништа и како би га тиме подвргли потпуно својим зверским ћудима и жељама. Они су то били почели у велико и да остварују. Настало беше последње време. Брегови и шуме беху препуне склоњенога народа. Жртве турскога беснила падаху.
У ово зло време, кад народ српски пишташе под теретом тираније турске, дизаше се у крагујевачкој Јасеници плаховита и страшна олуја, која ће збрисати ту тиранију и земљину суморност разагнати. Гнусним поступцима својим дахије створише оно хаотично и револуцијско стање у земљи, које је и њих и турску владавину временом прогутало.
Синови народа српскога, који носише у срцу освету и мисао о ослобођењу, налазили су се по јасеничким и другим шумадијским околним местима, по горама и брдима склоњени.
Једнога вечера позно сиђе неколико одабранијих, знатнијих људи са неколико стотина устаника са околних гора у Орашац у кућу кнеза Теодосија. То беше 20-ог Јануара 1804. године.* Између осталих ту беше Станоје Главаш, Кара-Ђорђе, прота буковички Атанасије, Марко Катић и многи други знатнији кнезови и људи из народа. Скупише се из околине ту у кући кнеза Теодосија, да се договоре да устану на Турке, јер се њихова обест више не може трпети. Поседају за трпезу, а неки се сместе онако како су где, стати могли, па мезетећи по које парче хлеба са чашицом ракије, договараху се да се устанак формално и редовно отпочне. На разним местима излетале су већ варнице устанка. Као год што свака кућа има свога старешину, исто тако и народу је потребан старешина, који ће руководити послове устанка, и кога ће сви слушати, да не би сваки задирао на своју страну. Већина историјских сведоџаба слаже се, да је тај избор главног старешине над устанком у Шумадији вршен овим редом на скупу у Орашцу. Прво је кандидован Станоје Главаш, прослављени хајдук и борац противу турске самовоље и тираније још из ранијега доба. Овај јунак није се ни мало либио, да рече, како је он хајдук и као такав да нема, куће ни кућишта, па не ће хтети народ ићи за хајдуком, који у случају неуспеха у рату нема шта ни изгубити.

*Милићевић у својој Кнежев. Србији наводи по Јокићу да је тога дана букнуо устанак. Али нас Милићевић подсећа и на Земунски протокол од 28. Априла 1804. г. где се каже да је устанак букнуо 22. Јануара а не 20. (Милићевић. Кнежевина Србија стр. 250 и 251). А у Крстићевој Историји Срба спомиње се да је то било у очи 4. Фебруара исте 1804. године.

[JASON]

Он (Главаш) предложи сакупљеном народу, да бира за старешину каквога уваженог и поштованог човека из народа, човека са кућом и кућиштем, домаћина који се уме бринути како са своје тако и за опште, народно благо. Према таквоме предлогу кандидација падне на кнеза Теодосија, овога о коме ми пишемо. Овај нам акт јасно сведочи о важности Теодосијевој, коју је у народу имао, кад је народ њега хтео поставити за врховнога старешину над устанком. Кнез Теодосије није се хтео примити тога избора. То је био скроман човек са свима способностима једнога мирољубивога кнеза народнога, који се очински стараше о своме народу. Њега су се коснуле оне несреће и јади, који снађоше народ српски, и он је успламтео свим пламом својих патриотских осећаја за ратом и осветом противу тиранских поступака Турака. Али је овај кнез народни морао одмах дубоко схватити онај велики и тежак задатак, који ишчекује онога, ко се прими врховна старешинства над устанком. Он је морао појмити да то треба да буде човек гвоздена срца и ретких врлина ратничких, поред бистра ума и разборитости. Он је морао увиђати да тежину таквога терета не може поднети осетљиво и благо срце народнога кнеза, који још није тако вичан ратовању. Вероватно је да је брижљиви кнез могао и помишљати на случај неуспеха. Ко ће тада помоћи и заштити народ од турскога беснила, кад би у случају неуспеха српске ствари, Турци овладали земљом и народом, а над револуцијском струјом сјаји аукторитет кнеза народнога!? Мислио је, да би народни кнезови лако тада могли пред Турцима изнети устанак народни као један покрет хајдучки. 'Хајдуку могу кнезови којекако израдити опроштење: али ко ће кнезовнма помоћи, ако се врате Турци?' рекао је он. Кнез Теодосије познавао је да да ће оваковоме задатку у оним приликама најбоље одговорити прослављени и храбри четник фрајкорски и хајдучки, чије су срце очеличиле многе тешкоће и неприлике, са којима се сусретао - Кара-Ђорђе. Овај љубимац ратничке среће беше добро познат са својег такта војеног изванредног и ретких способности војводиних. Теодосије кандидова Кара-Ђорђа, којега својим побратимом зваше. Сви сад навале на Кара-Ђорђа да се прими главнога старешинства над устанком у Шумадији. Кара-Ђорђе се изговараше како он неће умети да управља народом, да је зао и љут па хоће одмах да казни, да убије, обеси итд. Онда му кнез Теодосије рече 'што ти не знаш, ми ћемо ти казати: а што велиш да си љут и зао па хоћеш одмах да убијеш, баш такви сад и треба'. Најзад се Кара-Ђорђе, прими управе над устанком српским на Турке. Одмах за тим следовала је по црквеној формалности заклетва изабранога вође народа, да се узајамно сви потпомажу у борби с непријатељима њихове слободе, да сви буду послушни Кара-Ђорђу а он веран народу и народној мисли. Заклетву је извршио прота буковички Атанасије. Тако је свршен сам акт избора врховнога вође српскога.
Тако је у почетку године 1804. 20-ог Јануара на орашачкој скупштини најуваженијих људи народних, а у кући кнеза Теодосија из Орашца* а не у Орашачкој планини или другоме коме месту, решено и заклетвом потврђено: да се диже народ на устанак, да се подузме дело народнога ослобођења. Под кровом кнеза Теодосија, а у средини представника српске идеје за ослобођењем, поникла је и сазрела та идеа.
Кнез Теодосије из Орашца важан је историјски карактер. Он је на скупу орашачком готово био душа покрета устаничког. А орашачка скупштина је базис, на коме се засновала и сретно покренула идеа ослобођења и први устанак на Турке.

*Ово тврди народно приповедање у околони орашачкој. А мени је причао пенсионирани начелник г. Милоје Тодоровић, стари човек и познат са овим стварима. Према томе отпада навод Крстићев у његовој Историји Срба и Јанићија Ђурића у његовој историји првога устанка, да је договор учињен на неком другом месту.

[JASON]

II
Операције српске војске противу Турака у 1804-тој години. Делање и рад Теодосијев у вези с том првом годимом ратовања

Од како је на орашачком скупу решено да се отпочне устанак на Турке, на распрострањену тога устанка живо се радило. И не само то. Одмах се јавно и отпочело ударање на Турке и околне ханове, у којима беше Турака, а које подизаше и утврдише дахије. Ханове су одмах палили, на пр. орашачки хан и друге, на које су Срби ударали, а Турке убијали. Устанак у Крагујевачкој Јасеници и глас о томе устанку распростирао се по целој Шумадији и Србији врло брзо. Он је будио синове српске да се на оружје дижу, и од ћутљивих паћеника правио је разјарене лавове. Турци са страхом гледаху како се намучени народ лаћа очајничких средстава, да извојује у борби са тиранима своја човечанска права.
Покрет Јасенички ширио се све даље и даље по околним крајевима. За час почеше се прикупљати око изабраног вође и других првака оружане чете народа српског. За час оне почеше гонити Турке, крвожеднике и хијене у људском облику. Пролетајући муњевитом брзином поља и крајеве, осветничке чете ове носише свуда победу српској ствари. Чим се започео устанак српски, одмах видимо многа села и паланке, многа места чиста од Турака, за час читаве нахије слободне, спремне за борбу на живот и смрт.
Док је тако у овоме делу Србије, Шумадији, ствар, устанка народнога тако лепо напредовала, диже се и с оне стране Колубаре, у земљи Илије Бирчанини и Алексе Ненадовића народ српски на осветнички поход противу својих угњетача, Турака. Крвождне дахије беху прекратили животе ових великих и у Српству виђених вођа народних у оним тешким временима по Српство. Смрћу Алексе Ненадовића и Илије Бирчанина, тих омиљених кнезова народних, које дахије погубише, припремљено је било земљиште и распирен пламен устанка народног у нахијама ваљевској и шабачкој. Чим тамо допре глас о устанку Срба у Шумадији под Кара-Ђорђем, развију и они устаничку заставу 15-ог Фебруара 1804. године.
Како је лепо напредовала одмах у самоме почетку ствар српскога устанка, како су Срби побеђивали Турке у једно и исто време на разним пољима бојним, извадићемо један пасаж из мемоара проте Матије Ненадовића и пустити га да он то представи.
'Те ноћи кад смо се тукли на Ваљеву видили смо с брда сво небо црвено на Руднику који је Кара-Ђорђе и Јанко Катић запалио, и то кад види наша војска врло се охрабри, а тако су исто и они (као што ми је после Катић казивао) видили пламен од Ваљева; то је било на покладе 28. Фебруара 1804. године, а исти дан и Јаков је на Свилеуви разбио Турке, и кажу да је око 270 Турака погинуло.'
Одма у исто време и с оне стране Мораве Миленко Стојковић и Петар Добрњац подигоше Пожаревачку нахију и побунише тамошње крајеве.

[JASON]

Кад су се овако са више страна сустицали пламенови устанка, они су се најзад слили у једну страховиту буктињу, која ће најпре знатно а по том са свим сажећи турску владавину над српским народом.
Но ми се у Историју 1804-те године не можемо дуже ни више упуштати. Она нам јасно износи обим и успех устанка у тој години. У многим бојевима те године Срби су били готово свуда срећни победиоци. Они су почели ударати и на велике вароши и градове, утврђене знатним оружаним силама турским.
Кнез Теодосије из Орашца морао је у многим бојевима те године учествовати. Јамачно се је са побратимом својим Кара-Ђорђем побринуо да се набави и набавља непрестано барута, оружја и других ратних припрема и потреба. За тим са Кара-Ђорђем заједно ударио је на орашачки хан и спалили га, па и на друге оближње ханове. У нападајима неким сам а у неким са Кара-Ђорђем заједно учествоваше. Сигурно је учествовао и у боју на Руднику кад су га оно запалили итд. У боју на Јагодини, последњих дана Марта 1804. год., био је извесно. Ту га видимо на челу војске од 1500 људи, тада знатном силом. Димитрије Ђурић у својој историји првога устанка спомиње тај бој на Јагодини. Тада су Срби у том нападају на Јагодини зло прошли. Али исти Ђурић спомиње као узроковача изгубљене победе на Јагодини кнеза Теодосија. Он прича како је Кара-Ђорђе био одредио кнеза Теодосија са 1500 војника на Липар да чува друм, којим Турци морају проћи. Док је кнез Теодосије по својој увиђавности тражио згодна места, земљишта, где да се учврсти, Турци уграбе згодну прилику и продру тим друмом. На тај начин било је ометено заузеће Јагодине. Ђурић га неправедно за ово назива издајником, кога је још тада за то Кара-Ђорђе хтео убити, али се, вели он, згодно склони тада испред разјареног Кара-Ђорђа. Узрок неуспеха на Јагодини извесно је мало дубљи. Непромерена добро снага противничка у вези са другим недостацима, а не ова слабачка околност, узрок је недаћи на Јагодини. Где су ту теретне околности, где факта, да се кнез Теодосије чак и издајником назове? Је ли шуровао са Турцима? Је ли потплаћен од њих, шта  ли? Кнез Теодосије радио је према мишљењу своме онако, како да боље испадне, а не ваљда горе, јер му то никакав интерес не налагаше да рђаво чини за народ српски.

[JASON]

На једноме месту у својим мемоарима спомиње прота Матија Ненадовић кнеза Теодосија. Прота прича на том месту како је пошао био да нађе Кара-Ђорђа, да му прочита нека писма и да се договоре о једном плану војевања. То је било одмах некако после ове битке на Јагодини.
'Дођем у Орашац крагујевачки', прича прота, 'и на брду сретнем кнеза Симу Марковића и Теодосија, кнеза из Орашца, распитамо се и они ме по оцу познаду, сјашимо и поседамо у пољу. Питају ме шта ми горе чинимо? Ја кажем да ми Шабац бијемо и да већ и топ имамо и кажем им, да сам ја пошао Црном Ђорђу да се договоримо да један план узмемо, јер се, вели, он туче с Турцима тамо, а ми горе, а ништа се не договарамо, а ево писма које морам да му прочитам и на њих одговор да пошљемо. И њима прочитам писмо. Вели кнез Теодосије: попо, како си ти писао а ти пиши опет и одговори на то писмо, да Црни Ђорђе не зна писати а нема ни писара, он само зна Турке тући, но се ти врати.' Али им прота каже да он мора Кара-Ђорђа наћи. 'Кад они виде да ме не могу никако да врате', наставља прота даље у својим мемоарима, 'рекну ми те укдоним све моје момке на страну, а тако и,они учине, па онда искрено ми кажу: 'ми смо' веле 'прекјуче ударили на Јагодину, а нисмо знали да је Кучук-Алија са Крџалијама дошао, и ту нас Турци разбију, и Јагодину оставимо, и отишао је Црни Ђорђе по оном крају искупљати војску, и ми сад идемо у врбовку, пак ћемо опет до који дан ићи Ђорђу.' Тиме они мене поплаше, што не знаду где је Црни Ђорђе. Вратимо се заједно код збега у Кљештевици и ту ноћимо. Ја те ноћи препишем она писма и дам копије да они Црном Ђорђу даду и тако ја опет дођем у Шабац.'
Овај пасаж баца мало светлости на истинити исход битке на Јагодини. Види се јасније шта је главни узрок неповољноме свршетку те битке од стране Срба, а не Теодосије. Овај нам пасаж открива још једну значајну радњу кнеза Теодосија, која је ишла у прилог устанка. То је она ' врбовка', коју прота спомиње.
Јаснијега и мало детаљнијега спомињања и напомена о раду Теодосија немамо. Али то не значи, да он није учествовао и даље кроз сву 1804-ту годину, у ратовима и свима важнијим пословима народним. Брзи догађаји те године изнеше на видик многе чувене и сретне ратнике, а та брза струја не вођаше више. рачуна о мудрим и патриотичним кнезовима народним. То је била бурна епоха рата и бојева. Историја и причања оставила су спомена само о онима, који се прочуше у току тих бурних дана храброшћу и способношћу на бојноме пољу. У учествовањима својим на државним пословима и бојноме пољу вазда је кнез Теодосије морао бити потчињен коме знатнијем или већем старешини. Нигде он није био самосталан заповедник каквога већег одељења војске, са којом би починио знатније дело какво. У народу се прочуше нови и јуначни људи, који се осилише и узеше као војводе све у своје руке. Све се потчинило великим господарима војеним. И према томе све што чињаху ови други, све је то било у име тих великана. Отуда нема напомена ни о кнезу Теодосију. Остадоше титуле кнезова, али сила беше у рукама вођа. Може бити да кнез Теодосије, не беше тако вичан војевању и старешинству, можда његов ратнички рад није заслуживао поред оних војвода великих, засебних напомена сувремених и доцнијих писаца. Али је ипак извесно да је он чистим срцем потпомагао отпочети рад народнога устанка кроз целу 1804-ту годину. Он је потпомагао устанак и радио у њему било учествовањем у бојевима, било врбовањем у војску, ширењем устанка, набављањем ратна материјала и припремом ратних потреба и т. д.

[JASON]

III
Сцена у Пећанима. Смрт кнеза Теодосија

У таквоме раду пролажаше прва година ратовања Срба са Турцима. Готово цела Србија беше ослобођена, сем још неколико главних градова. Цео се народ бејаше узбунио и дигао да се ослободи. Изгледи за српску ствар бејаху сјајни.
1804-та година приближаваше се своме крају, али се затезаше жица пријатељства између Кара-Ђорђа и кнеза Теодосија. На пролеће 1805-те године беху одредили сви важнији поглавари народни и војени доћи на скупштину у Пећане, више Остружнице. Ту би размислили се и договорили шта им у напредак чинити ваља, договорили би се о даљим пословима својим, склопили војени план за освојење Београда од Турака, поделили између себе послове и т. д.
Али одређено беше да се у Пећанима одигра и једна драма, у којој трагични јунак би кнез Теодосије. На овај скуп у Пећанима дође Кара-Ђорђе са неколицином својих, кнез Теодосије из Орашца са неколико својих људи, и још доста поглавара, а с овима и војника искупи се у Пећанима. Ови главари и војници, онако у знатном броју, приспеју у Пећане некако пред вече, подигну колебе и улогоре се на једној пољаници, у наоколо свуда окруженој шумаром, и поставе свуда у наоколо страже. То је било у очи самога Ускрса.
С каквим ли је расположењем душе морао доћи кнез Теодосије на овај скуп?
Кара-Ђорђе беше најплаховитији човек времена свога. Он беше строги заповедник у устанку. То беше човек челична карактера и гвоздене воље. Он тражаше безусловну послушпост и од првих људи ондашњих. Човек, коме Теодосије прокрчи пута старешинству а ратна срећа украси га лаворикама и силом, беше охол, моћан и страшан господар свима. Чим он ступи на чело устанка, отпочиње се ера његове гвоздене владавине. Пушком и сабљом дизаше он народ на устанак врло живо, исто као и плаховита олуја што пламен све више разбуктава. Тиме је он ширио и сопствену власт своју. Али радећи тако енергично, често, врло често падао је Кара-Ђорђе у погрешке недостојне довољно велика човека. Плаховит, охол, пуцао је он одмах на свакога, где му се учини да је ко крив. Од некога времена поче страшно и неправедно кињити Теодосија. Чак му поче отимати и кнежину. Кара-Ђорђе поче мало по мало смањивати круг кнежине Теодосијеве. Некада њих двојица делише силу и власт над крагујевачком нахијом, али се временом прохте силноме господару Ђорђу да нема ортака у власти над том нахијом, прохте му се да приграби сам сву ту власт у своје руке. На тај је начин Кара-Ђорђе хтео лишити једнога од најуваженијих кнезова народних у своје доба свакога уплива у народу.

[JASON]

С друге стране кнез Теодосије нам је овеани тип ондашњега народног кнеза. Човек са поштеним мислима, мирољубивим карактером, радио је онако, као што је Кара-Ђорђе као врховни заповедник наређивао. Али она гвоздена управа Кара-Ђорђева, под којом се тако тешко дисаше, она несигурност живота у најмањој погрешци од плаховитог Кара-Ђорђа, оно отимање кнежине, убијаше понос па чак и вољу за животом Теодосију. - А пошто је и он био поглавар и народни старешина, држао је да му је слободно и по који савет и напомену дати Кара-Ђорђу. Ово у толико пре што је на орашачком скупу Теодосије у име своје и других кнезова рекао, да ће и они што Кара-Ђорђу рећи, показати. Али је Кара-Ђорђе силом и славом узнео се тако био, да већ више не гледаше ни на какве напомене и примедбе кнежева. Шта више, он за то и поче мрзети Теодосија, и да би га лишио свакога уважења и уплива, почне му одузимати мало по мало кнежине његове, и смањиивати му је и ограничавати његову важност и силу.
Доиста, врло је тешко посматрати и цртати душу и расположење једнога до срца увређенога човека, врло тешко констатовати све околности, које вређаху осетљивост Теодосијеву. Многе писмене напомене о Теодосију слажу се у томе, да је он једино из таштег словољубља омрзао био Кара-Ђорђа, да га је мрзео свом ватром својих осећаја једино из властољубља. Па и сам Милићевић вели: 'Теодосије није провиђао силу и обим устанка, нити нови ред ствари који је устанак произвео. Он је сметнуо с ума и једну врло обичну народну пресуду која вели: Ко ради онај и суди. Кад је доцније видео да је све изашло другојаче; Турци у земљу не уђоше, њихова се власт не врати, кнезовска лојалност оста без употребе, онда је почео замерати Вожду сад ово сад оно.' Дакле и из ових речи види се да је новим редом ствари увређено властољубље Теодосијево, и да је отуда замерао Теодосије вожду 'сад ово сад оно'.
Да ли је могућни био мотор мржњи између Кара-Ђорђа и Теодосија властољубива тежња овога посљедњега поред наведених факта која истинитије говоре. Кнез Теодосије није могао бити завидљив Кара-Ђорђу и његовој сили и моћи. Он није могао бити човек тако слабог, тако ниског карактера. А свуда је верно и свесрдно слушао и извршивао налоге Кара-Ђорђеве. А да кнез Теодосије не беше властољубив, сведочи нам најсјајније онај факат, што он ту част првога старешине свечано одбаци, кад му је пре Кара-Ђорђа понуђена била на ономе орашачком скупу. Да је он толико властољубив био, зар би он у средини бурна одушевљења народног за ратом, могао имати када промишљати о тежим странама једнога таквог првог старешине? А ми знамо како властољупци у тежњама својим не бирају начина и пута, којим да им се сујета задовољи и до цељи дођу. Они почаст и власт никад не одбацују, а јуре томе тако право, па ма их и живота стало.
Факат је дакле био, да су односи пријатељства између Теодосија и Кара-Ђорђа охладпели при концу 1804-те године и даље, и они се најзад беху затегли толико, да су једном морали са свим препући. Исто је тако јасно да узрок њиховој мрзости, доцније и свађи, никако није лежао у властољубивости Теодосијевој, као што то многим изгледаше, но у разлозима друге природе.

[JASON]

С овако рђавим расположењем срца морао је доћи Теодосије у Пећане. Онаке тешке и зле прилике у којима се налажаше Теодосије, које смо навели, ледиле су срце и осећање Теодосијево. Истога вечера, како је дошао из Орашца у Пећане, зовне Теодосије у своју колебу Кара-Ђорђа на вечеру. При вечери за софром почне Теодосије испрва хладно пребацивати наглости и плаховитости Ђорђевој, која не прашта ни за најмању погрешку. Кара-Ђорђе му одговори, како он не може свима прав бити, како он чини онако, како мисли да ће најбоље бити, а старати се мора најбољему, јер би њега за несрећу осуђивали. Мало прећуте и продуже јести, док ћутање не прекиде Теодосије. Сећајући се свих неприлика својих, он нагињаше говор опет на ону страну, не би ли из одговора Кара-Ђорђева могао видети какве год гаранције, да ће све у будуће боље бити. У тим пребацивањима једно другоме и у том разговору протицаше време, и они се разиђоше да спавају. Ноћ је делила ова два бурна и силна карактера.
Освануо је велики дан у хришћанству. Беше то празник Христовог ускршења. Зора је већ плавити почела, а поглавари српски у хришћанској смирености и побожности својој спремаху се да се помоле Господу топлим молитвама. Под једним грмом, на коме запис беше, окупљени главари српски помолише се Богу и заблагодарише му на милости, коју им је указивао помажући им да срећно отпочну народно ослобођење. После Богослужења тога, честитају један другоме овај велики дан господњи речима 'Христос Васкрс'… За тим се разиђу, а Кара-Ђорђе и кнез Теодосије опет оду заједно доручковати. Ту се сада они дохвате и почну један другоме опет пребацивати. Кнез Теодосије рекне Кара-Ђорђу опет како он никога више не сдуша, но се само по својој увиђавности управља, како је плаховит и нагао те одмах за најмању кривиду убија, како треба да је блажији и милостивији и праведнији у управљању и т. д. Ту излије сав жуч свој на Кара-Ђорђа и на неправде њиме почињене.
Стање беше запето тако, да излаза другога не беше но да један од њих више живети не може.
Теодосије не попушташе, Кара-Ђорђе не обећаваше друкчију владавину. Теодосију она владавина, где се сваки час налажаше у страху и бризи за своју рођену главу, чињаше се досадна. Није марио више ни за свој сопствени живот у тако загушљивој атмосфери.
Све већ беше свршено... Мејдан је требао да покаже на коме од њих двојице остаје даља судба земље.

[JASON]

Докопа Кара-Ђорђе шешану у руке па повиче: 'Коекуде, по души те твојој! Кад си знао боље од мене уређивати и заповедати, за што си ме нагонио да се овога посла примим?' Теодосије кад виде то, како разуме Кара-Ђорђе његове речи и како не прима савете никакве и ни од кога, не показа се ни мало збуњен и неодважан, већ узе и он шешану у руке да брани своје мишљење и част. Они се јаве у отвореном пољу са шешанама у рукама, да се опробају и виде, кога ће срећа послужити да остане жив. У исто време опале из пушака. У тренутку озбиљном, кад је требало живети иди мрети, срећа би наклоњена своме љубимицу Кара-Ђорђу. Теодосијева се пушка окиде, пламен јој не састави, а у исто време из шешане Кара-Ђорђеве, која га никад не вараше, излети страховита, смртоносна синџирдија, која Теодосију скроз проби лево раме. Снага Теодосијева клону и тело му се стропошта на земљу. Кнез Теодосије би самртно рањен. Теодосијеви људи скоче онога часа на Кара-Ђорђа да га убију. Ту је и Главаш био па повика људима да не чине то и да се умире, јер изгубисмо, вели, Теодосија а и Кара-Ђорђе тешко је рањен - док у ствари то није било - а дигли смо се на Турке, ко ће, нас предводити, страдаћемо без вође. Људи се тако умире.
Сима Милутиновић Сарарлија у својој 'Србијанци' посветио је некодико листова овом догађају у Пећанима. Али је и код њега властољубивост Теодосијева главни узрок свађи са Кара-Ђорђем, што се никако не да савршено као једини разлог примити. Међу тим на завршетку и сам Сима је мекши и блажији у оцени Теодосијовој, али му је ипак идеал светлога карактера свуда Кара-Ђорђе. За то га свуда брани и протавника његова жигоше. - Пустимо тога великог песника српског, да нам он песничким срцем својим представи последње тренутке живота кнежева и растанак његов са светом, пријатељима и убицом његовим:

А кнез, видјев смрт за раном грдном.
Скоро зовне близдешене Сербе,
Докле г' нагла још не раставила
са свијешћу и живота силам':
Ам' те браћо, да вам нешто кажем!
Видите ли тога Црног-Ђорђа,
Он мен' данас на мејдану доби,
Ал' поселе ви сви њега знајте!
Слушајте га сви јединодушно,
Док је он вам, другога не тражте!
Вам је у њем срећа ил' несрећа,
И приклађе нечег' особита!
Чудноват је, и Бог му помаже,
Сам он може, што не могу млоги.
Сад зовните м' и њег' истог амо.
Дође Ђорђе и плачући пита:
Јера кнеже, да од Бога нађеш,
Сажима ме, те угазих у грех?
Та знао си да мен' ваља мало!
Су тим мање што те избјегавах,
И склањах се, да то прође ипак,
А не 'вако, ко што не би рада!
Ходи Сербе да се целујемо!
Немој мислит' да што жалим на те!
Јунаштво нас вако награђава,
То цијену повишава мужа
Тек дај Боже за општину боље
С' тим да буде, ја умирем радо!
Прости Сербу, што је било, прошло,
Од сад' ради шта и како знадеш,
Ал' ми ђецу Бога ради пази,
Сиротна су што безглавна само;
А ја одох куд ће и сви живи,
Прије, после, свакако ће с' амо.

[JASON]

Са овим речима од прилике, које песник меће у уста кнеза Теодосија, и морао се растати са светом овај паметни кнез народни.
Тако се завршио живот кнеза Теодосија из Орашца у почетку развоја оних догађаја, који у почетку ХIХ-ог в. дароваше српском свету ослобођену домовину. Према томе, кнез Теодосије није дочекао да види своју домовину ослобођену, као што је извесно желео. Таква је судбина снашла овога човека, који је већи део свога времена посвећавао користима и интересима народа својег. Заиста је жалосно свршио тај човек у ономе времену, када његова снага и способност није била на одмет народу! Али историја ипак не може и не сме заборавити једнога од првих српских револуционара у почетку овога века, који се борио за идеју свога народног ослобођења.
Кара-Ђорђе је прекратио живот Теодосијев. Али можемо ли овога великог паћеника још и ми кривити кад је оплакао за Теодосијем и одмах се покајао? Он је и овом приликом осетио велику слабост своју у бујности, наглости и плаховитости својој .
Чувени немачки историк Ранке у својој Историји Српске револуције карактеришући Кара-Ђорђа вели: 'У осталом је био врло добричина; лако је веровао, ако му је ко штогод рђаво за другим говорио, па нека је и сам био уверен о противном пре два три тренутка; а кад се већ расрди па прсне, онда га ниси могао ничим утишати. Није хтео ни толико дангубити да каже момцима: убијте га! он је убијао сам и није жалио никога. Макар што је кнез Теодосије био узрок, те је он дошао у достојанство, он га је опет убио. После му се обично ражалило, те би му и сузе удариле и онда је имао обичај рећи: Бог убио онога, који је крив кавзи.'
Рањена кнеза Теодосија однесу из Пећана кући у Орашац. Ту су га лечили и старали се да му помогну да оздрави. Али рана беше опасна, и после некога времена, проведеног у тешким боловима, овај народни кнез издахну. Тело кнеза Теодосија је укопато близу садашње орашачке школе основне и цркве, а ту близу и кућа му је била. На ономе месту, са којега је отпочео радити за народ, јесте и укопан. Једна проста камена плоча без икаква натписа и данас показује који прође место, у које су сложени земни остатци овог кнеза.

Скоро је 80 година како Теодосије погибе. Али како је драга успомена на кнеза у народу и после толико дугог времена. Прође ли поред његова гроба ко од оних, који му за судбу знају, не може а да иоле осетљивије срце тужно не зајечи над слабостима људским, чије су жртве оваки гробови. Близу његове некадашње куће, близу места са којега се покренуло дело устанка народног,- а најзад и близу гроба Теодосијева, - из успомене на њега и минуле догађаје, подигиута је баш ту лепа црквица сеоска, а даље и школа.
У колико имадох података о овој личности, сматрах за дужност у некој целини изнети на јавност рад и судбу овога човека. Потомака кнеза Теодосија има блиских и даљих врло много по Орашцу, Аранђеловцу и околини. – Ник. М. Савић (1882.)