Српске буне

[JASON]

По пријему овога писма, кнез је 1. фебруара наредио Јеврему, да, у знак признања, преда везиру 25 000 гроша. И Јеврем је овај налог одмах испунио, и известио кнеза 3. фебруара под N^o 65.
'Јуче примио сам два високопочитаема писма Ваше Свјетлости, од 1. т. м. под N^o 267 и 269 и синоћ одма отишао сам Ч. везиру те му предао 25 хиљада гроша, и казао сам му све препоруке Ваше кое ми налажете. Ч. везиру било је веома мило што сте Ви толико задовољни с овом услугом његовом у призренију повратка девојака и благодари Вам на овим новцима кое сте му послали.
Тугџи-башу нисам јуче видио, но кад га видим изручићу му поздравље Ваше и казати му, да ће те му послати једног доброг коња на дар.
Девојке с фамилијом њином данас спремам, да иј одавде испратим тамо к Вашој Свјетлости, шиљући с њима и Цвјетка Рајовића, да иј тамо допрати, као што сте ми милостиво заповедили. Овдашње Обшчество видећи девојке повраћене опет у нашу веру, принели су им дарове, од кои овде прилажем списак и кое ћеду оне с собом понети тамо, гди Вам иј Цвјетко може све показати, да иј видите'.
Приложени списак гласи:
'Нота ствари даровани девојкама од Обшчества Београдског:
2 фистана, 2 антерије дугачке, 2 антерије кратке, 2 јелека кратка, 2 шкуртељке дугачке, 2 шкуртељке дугачке, 2 пара кошуља, 8 аршина валеза за гаће, 2 учкура, 4 шамие, 4 шамие за њине сестре, 2 кушака, 2 мараме свилене за врат, 2 мараме памучне за њине матере, 2 пара штримфле, 4 феса, 2 пара ципела, 4 пара јемелие за њине мајке и сестре, 1 бошча за аљине, и 1 сандук коморански за аљине'.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Истога дана, 3. фебруара, Јеврем је, на двојим колима, испратио девојке. Миљкану и Марију, са родбином њиховом у Пожаревац кнезу, где су неколико дана биле његове гошће, а при одласку кући кнез и кнегиња Љубица богато су их обдарили новцем и разним поклонима у вредности од око 5 000 гроша. Њихов трошак у београдској гостионици код Пазарке, 425 гроша, платила је Државна благајна.

[JASON]

Један извештај означава као вође побуне у крушевачкој нахији и околним срезовима некога распопа Ђуру и буљубашу Јована, који су одмах у почетку послали изасланике Милошу и затражили његову помоћ. Нажалост, од тога их времена не срећемо ни у каквим државним и народним пословима; не видимо их ни у каквим догађајима, па шта више ни помена никаква немамо о њима. Но, било како му драго, осуда Вренчевића је значила да је буна била оправдана. После оваквог исхода спора одселе се и заостали Турци из Параћина, Алексинца, Ражња и Крушевца даље на југ. Милош пак богато обдари Хусеин-пашу. Место обећаних 25 000 дао му је 50 000 гроша, желећи тиме да придобије његову наклоност као будућег румелијског валиса за решење питања о границама, и за збацивање Махмуд-паше нишког, тј. да би намештење на његово место могао добити  Х. Алија, који је Милошу био по вољи. 'Баш се Милош Бегу врло допала ова пресуда моја, те ми удвојава свој подарак' - рекао је  везир и обећао, да ће у својим 'предложенијама к Девлету у овом дјелу до Бајрама изводити татарина свога за Цариград'.
Милош није заборавио при обдаривању ни кадију, па ни Тугџи-башу везировог. Портин изасланик сем поклона од Милоша добио је, на своје потраживање, и велику 'бумбаширију' од Вренчевића, јер су били богати људи.

Месец дана пре почетка овога суђења, почеле су аустријске пограничне власти јављати о потајном наоружавању народа у Србији, које је имало да буде готово до месеца марта. Према једном извештају, Милош је наредио да је сваки Србин по цену тешких казни дужан набавити себи пушку. Поводом тога настало је куповање оружја у Аустрији, које се плаћало много више него што вреди. Аустријске пограничне власти наслућивале су да прави узрок овог наоружања може бити у некој потајној намери кнеза Милоша против султана у вези с тадашњим врењем у народу, док су други ту намеру још јасније тумачили тиме, да Срби хоће силом оружја да заузму нахије које припадају Србији. Тих дана, на скупштини судија и капетана одржаној у Крагујевцу, Милош је истакао да постоји бојазан од упада Турака и Арнаута у побуњене крајеве. Али је исто тако постојала решеност да се ти крајеви заштите с оружјем у рукама. Аустрија, добивши овакав извештај о циљу оружања у Србији, није спречавала продају оружја и одобрила је главним командама у Петроварадину и Темишвару да све непотрбно и застарело оружје из слагалишта могу продати за готов новац.
Опет, дакле, није могло без крви.

[JASON]

У исто време кад су Вренчевићи долазили на суд, тј. 23. јануара 1933. године, Милош је био сазвао скупштину судија и капетана да чује њихово мишљење о догађајима у отргнутим пределима, да се обавести о народном мишљењу и да им изложи стање преговора у Цариграду. Скупштина је држана у Крагујевцу и отворена је читањем кнежеве беседе y којој je Милош изнео шта je све рађено по поменутим питањима до тога тренутка.
Негодовање скупштине било je велико, нарочито кад je Милош изнео прикупљене податке о злочинима и свирепствима која су y последње време извршили Турци y крајевима који је требало да буду присаједињени. Милош je отворено поставио питање: шта да ce ради ако ce та свирепства буду и даље догађала и ако Порта настави са отезањем предаје области. Тражио je да му скупштина даде своје писмено мишљење о томе, какво би држање требало заузети и шта би требало учинити.
На ово тражење Кнеза скупштинари су дали одговоре, било y групама по нахијама, било појединце.
Чланови Народног суда били су мишљења да ce области не заузимају и да ce чека решење Порте и Русије о њима, али само y томе случају ако Турци не би напали на побуњенике. Ако Турци насрну на те крајеве, треба их заштитити оружјем.
Димитрије Давидовић, који je добро познавао ток преговора о народним пословима, предлагао je да ce области одмах заузму, јер je чекање некорисно.
Алекса Симић, Милошев базрђан-баша у Београду, предлагао je да ce побуњеним крајевима само y томе случају пружи оружана помоћ ако смо сигурни да ниједно своје право нећемо изгубити.
Прота Матеја Ненадовић, који је оседео у народним пословима и био пун искуства, био је од прилике истог мишљења. Сматрао je да браћи треба притећи y помоћ само y случају ако смо сигурни да нећемо изгубити ниједну крваво стечену народну тековину, иначе не. Међутим, побуњенике треба за то време помоћи новцем, храном и муницијом и заузимањем код Порте и Русије.
Аврам Петронијевић, који ће само после неколико месеци бити примљен y аудијенцију код султана као 'јелчија', дакле представник стране државе код султана, био je за скроз револуционарну политику. Побуњене крајеве треба просто заузети војском и топовима, онако као што је означено на Коцебуовој карти, a Порту ставити пред свршен чин. Ако би ce Турска усудила да интервенише војском, треба ce одупрети и изазвати буну y околним пашалуцима y којима живе Срби. Не треба се држати само у ставу одбране већ послати људе у све суседне турске покрајине, па нека једни буне Херцеговину, други Босну, трећи нишки, лесковачки, врањски, скопљански, ћустендилски, софијски, пиротски и видински крај. 'Ја ћу са још оваким браћама, који хоће као ја, по могућству своме, свуда трчати и мутити, а Светлост Ваша, нека само нужну помоћ доставља'. Петронијевић не сумња у успех и нада се да ће ово бацити Порту у исту онаку забуну, у којој се налази због египатског паше.
Кнез Милош сложио ce са мишљењем већине, т.ј. да ce не треба замерати ни Русији ни Порти превременим заузимањем предела. Но да би ce ток послова убрзао, предложио je cкупштини да из своје средине изабере два депутата који ће отпутовати y Цариград да Порти предају мемоар о страшном стању y отргнутим областима и траже њихово брзо и потпуно присаједињење Србији. Као лица довољно посвећена у преговоре, Скупштина је за изасланике одредила Стојана Симића, члана Народног Суда и Димитрија Давидовића, секретара кнежеве канцеларије.

[JASON]

Порта лепо прими Симића и Давидовића. Реис-ефендија, проучивши преглед злочинства и изгреда у побуњеним крајевима, није могао да се не зачуди арнаутским свирепстима. Нарочито га је запрепастила окрутност Селим-бега Вренчевића над Живком Шаробуклићем из Адровца, његовом женом, сином и снахом. Реис-ефендија само је 'ширио руке и позивао више пута Бога у помоћ, гнушајући се и слушати таква безчовечија'. Изгледало је да је сасвим на страни Срба. Депутати, да би га придобили што више, правили су ми 'комплименте и сугребе', што су боље могли, више пута су га у ногу пољубили у име Милошево и народно. Но, према изјавама Реис-ефендијиним било би врло погрешно чинити закључке о крајњим намерама и гледиштима Дивана. За српско питање главно је било оно што ће рећи и радити руски посланик у Цариграду, гроф Бутењев Аполинарије Петрович.

Портина предусретљивост према Србији може се објаснити њеним тешким положајем те зиме (1832/33). У рату са Мухамед Алијем, у битци код Коње, у Малој Азији, уништена је и последња њена војска, а сам велики везир Решид-паша био је заробљен 21. децембра 1832. Сада је победиоцу стајао пут у Цариград отворен. У тако очајном стању, Турска се бацила у наручје своме вековном непријатељу, Русији, и примила помоћ од ње, само да се спасе пропасти. Овакав свемоћни утицај Русије у Цариграду изазвао је суревњивост западних сила, нарочито Француске, које су похитале да код Мухамед Алије посредују за мир, само да би Турску отргле из наручја Русије. Мир је најзад уговорен и потписан у Ћутаји 4. маја 1833. године.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
(Мухамед Али Египатски /4. март 1769 - 2. август 1849./ био је Албанац који се успео до позиције Валије Египатског ејалета и самопрогласио кедивом Египта и Судана. Управљао је Египтом од 1805. године до своје смрти. Оснивач је династије Мухамед Али која је Египтом владала до револуције 1952. године.)

[JASON]

Захваљујући овом посредовању Порта је испливала из тешке опасности у којој је била запала. Одмах после тога почела је поново правити тешкоће у питању о повратку нахија. Баш кад су депутати стигли у Цариград, Милош добије писмо од Бутењева у коме тражи од њега да стишава духове у побуњеним крајевима и да их опомиње на покорност. Ово га јако наљути, учини му се да је Бутењев пристрасан, да говори у корист Турака, и одмах похита да прошири упутства Симићева и Давидовићева.
Милоша је нарочито љутило што је Бутењев саветовао као увек стрпљиво очекивање свршетка преговора и што је казао да је Порта дознала са  'справедљивим прискорбијем' нереде који су се десили у суседству Србије, што најзад само о Србима говори као о покретачима буна а не и о Турцима (Бутењев овде мисли на покрет Хусеин-капетана Градачевића у Босни). 'Зар тај народ, писао је од прилике Милош депутатима, није годинама сносио неописана турска насиља, не пуштајући ни уздаха; зар тај народ није име човечества са себе скинуо и безсловесном скоту подобно са свим згазити се дао? Најзад у крајњем очајању дигао се против насилника а не и против султана! Русија место да натера Порту да своје обавезе испуни, попушта њеном извијању, саветује мир и продужава у недоглед бескорисне преговоре. Најзад, шта тражи Србија од Русије? Тражи оно што је за њу зајемчено Букурешким Миром, а то је пак цена којом је Русија платила савезништво Србије и њену оданост што се није хтела помирити с Портом, која им је нудила већа права, него што данас иштемо. Сербија је једанпут непријатељством Русије прама Порти била порабошчена, нека је и други пут због пријатељства и вернога сојуза истога двора с Портом поработи се. Ако се она при томе покровитељства свога пред лицем Европе не постиди, ја се с народом нећу имати чега постидети. Пушку по среди пак с народом и пред народом… да идем куд он пође'.
Милош је био уверења да та хладноћа према Србима није последица воље цара Николаја и 'правих великодушних Руса', већ је то резултат попуштања 'мнимих и назови Руса', који 'тражећи странпутице к слави и задобијенију страних ордена у другом смислу вољу Императорову испуњавају'.

[JASON]

Прилике у Цариграду, међутим, нису биле такве да би Симић и Давидовић могли обрлатити Бутењева српским пословима. У време њихова доласка пада најживља дипломатска борба између Бутењева и адмирала Русена, француског посланика, који је интригирао да се руска флота која је дошла у Цариград, у помоћ султану против Мухамед-Алије, врати у Одесу.
Бутењев је истина, по њиховом доласку, проучио сва акта која се односе на побуњене крајеве; говорио је о томе Реис-ефендији, колико су прилике допуштале, али је депутате могао примити тек 15-ог марта да им изложи положај српског питања. Тада су му отишли Лазар Тодоровић и Дим. Давидовић, јер је Ст. Симић био болестан. Давидовић, који је од свога доласка уграбио раније неколико тренутака да се с Бутењевом разговара о својој мисији, био се овом приликом добро 'наоштрио'. Четири дана раније депутати су били добили од Милоша ново писмо у коме извештава њих и посланство о својој намери да пошаље депутацију у Петроград, пошто је то једини начин да се народ смири и одржи у покорности.
Кад су 15-ог марта Л. Тодоровић и Д. Давидовић отишли у посланство, Бутењев изађе пред њих збуњен и усплахирен. 'Уверавам вас, каже им он, да опстанак Порте само о концу виси, једино Божји промисао ако је спасе. И Кнез и ви пишите, молите и чините представке за ваша дела! Но место сваког одговора на сва писма и на све те представке нека вам ово служи: сад није време ни мислити о томе а камо ли радити на њима. Србија је сада једна капља у океану; океан се узмутио; океан треба стишати и капљи ће добро бити. Не стиша ли се океан и капља ће бити прогутана! Сва Европа се усколебала и стоји у пламену, не знамо где нам је глава'.
Ипак, под притиском депутата и по своме обећању Бутењев није губио из вида српско питање; он је увек говорио на Порти о потреби да се оно што пре скине с дневног реда. 27-ог марта добио је упутства у томе смислу и од руског министарства. Писмо Милошево од 31-ог јануара писано грофу Неселроде постигло је оно што се њиме хтело; Бутењеву је наређено да, чим Порта мало одахне од египатских послова, одмах предузме ограничење Србије.

[JASON]

У толико је веће било Милошево разочарање кад је 14-ог априла добио вест да је нови београдски везир, Веџих-паша, добио из Цариграда харачке бошче за Београдски Пашалук. Онда, дакле, кад је Реис-ефендија уверавао депутате да ће се српски послови свршити, кад је то исто Бутењев тврдио, Порта шаље у Србију харачке бошче и тиме очевидно доказује да неће промену стања у њој. Милош је писао депутатима: 'Кажите господину посланику да ни један минут дуже нећу бити у стрпјенију. Обећани минут, у ком је дела наша предузети обећао, прошао је; нек иј свршује ил ја устајем на оружје. Та нисмо ми најзадњи, подли народ да се толико вортати дамо. Народ је храбар и мужествен, ја сам засведочио да сам духа војена. С истом храбрости, неустрашимости и постојанством духа, с којим сам дело избавленија отечества предузео, знаћу га ја и срећном привести оконченију'.
Милош је претио да ће као Мехмед Алија 'из логора' с Портом дела расправљати и да ће код Ниша стати с оноликом силом, колику је Ибрахим код Ћутаје Порти противположио. 'К томе од Босне, Херцеговине, Црне Горе, Арбаније и Бугарске, долазе ми посланици и гласови да је све радо са мном пристати и сојединити се. На све ове стране послаћу моје људе и приуготовићу ји к востанију. Нећу се ја више руској политици на жертву приносити. Да знам да ће ме овај корак отечества, достоинства, и самога живота мога стати, нећу од њега одступити'.
Тако је Милош најзад био решио да се лати оних мера, које су о јануарској скупштини саветовали Давидовић и Петронијевић, тј. да треба насилно извршити хатишериф, пошто Порта то неће добровољно да учини и пошто Русија не може да нађе начина да је на то натера. 'Биће, дакле, писао је Милош, као и са Мухамед Алијом: што је узео - задржао; што искао, дали му, пак се лепо мир закључио'.
Српски депутати у Цариграду за своју личну слободу нису се много бојали. 'Ви гледајте само, поручивали су они Милошу, ваша посла и како је боље и полезније по народ и отечество, а о нама не имајте попеченија ни најмање. Толико година овде као у апсу седимо. Симић се већ навикао бивати бијеним, безчашћеним и хапшеним по Цариграду'. Давидовић је писао да је увек желео принети живот на олтар отечества, па да се за њега може рећи: 'баш је био сав Србин'! Своју породицу остављао је у аманет Милошу. Симић се у свом писму шаљиво опрашта с Аврамом: 'Збогом браћо драга, одосмо без трага. Симић ће вам скоро погинути, побро'! (Ово писмо од 4-ог маја било је намењено Милошу, али како су у њему била 'мненија којекаква', то је остављено Авраму да он Милошу прочита, јер се то сматрало за 'учтивије'.)
Но, било како му недраго, кад су Симић и Давидовић овако писали и храбрили Милоша да дигне буну у отргнутим пределима, то је већ био свршен чин.

[JASON]

Међу тим је видински везир, Хусеин-паша (познат иначе под именом 'Ага паша - укротитељ јаничара'), знајући да Турци морају одлазити, почео повећавати дотадашње намете и ударати нове. Нарочито су били тешки намети на стоку у Црној Реци. Зато су се сеоски кметови почели договарати да неколико виђенијих људи и кнезова оду муселиму у Зајечар и да га замоле, у име народа, да не удара те порезе, против закона. Међу њима били су: оборкнез Сима Николић из Зајечара, Милета Карабаш из Кривог Вира, трговац Станисaв Н. из Планинице и други. Муселим заповеди да се људи, који су ми били дошли, отерају батинама од његовога конака, а неке од њих окује и баци у тамницу. Тај поступак  изазва у целом Тимочком крају огорчење; узбуни се сав народ, и на скупу, 27. априла, Црноречани се договоре, да иду народски, сви до једнога муселиму, и да траже, да пусти кнезове. На чело народа ставио се Станислав Јовановић из Планинице.
Неколико дана раније тј. 20-ог априла Милош је издао наредбу, преко Милете Радојковића, своме поверенику, Николи из Рсовца, да дигне народ бањског среза. Никола, чим се врати у своје место са састанка са Радојковићем, дигне 26-ог априла увече цео Сврљиг на оружје. Један се део побуњеника упути Гургусовцу, а други Соко Бањи и пођу на Грамаду да пазе да Турци отуда на њих не ударе. Сутрадан, као што је речено, дигне се Црна Река.
Побуна се распростирала необичном брзином. Сврљижанима се придружи народ гургусовачког краја, Црноречанима Зајечарци. Кад Крајинци чују за ово, њих 4000 сиђу у Сиколе, под Дели-Јованом, 29-ог априла и 30-ог крену за Неготин, одакле је народ већ био истерао Абдул агу, војводу неготинског. Народ је био наоружан секирама и батинама; у целој Крајини није било више од 50 пушака, а међу бунтовницима било је жена и деце – устала је кука и мотика да стресе вековне синџире.
И Милош није оклевао. Он нареди да се побуњеном народу прискочи у помоћ војском и муницијом. За сваки побуњени крај одредио је по једног капетана с извесним бројем оружаних људи; над свима је био командант Милета Радојковић. За сваки случај Милош је наредио и осталим капетанима да војску држе у приправности да пође на прву заповест где буде устребало. У исто време, 1-ог маја, упутио је побуњеном народу прокламацију, употребивши исту умешност као при побуни у крушевачкој нахији. 'Познато је мени, писао је Милош народу, да се ви нисте дигли на цара нашег, кога је једина жеља да се никоме у царству зло не чини, него сте устали на зулумћаре који, противу царске воље, сиротињу угњетавају, глобе и муче'…

[JASON]

Побуњеници, будући слабо наоружани, успели су да отерају Турке још само из Зајечара, док су их у Гургусовцу и Бањи држали више или мање опкољене. На Гургусовац народ су предводили Капетан Голуб из Јошанице (бањске), Радојко Сајтар из Преконоге и Тодор Ђорђевић, кога је кнез Милош из Свилајинца упутио – да тако кажемо, дигне народ на Гургусовац – без оружја, без икакве спреме. Једва ако је десети носио по један пиштољ за појасом, или какву зарђалу шишану. Већина их је била наоружана секирама и тољагама, кад су пошли да освоје град. Турци су испрва мирно посматрали гомилу народа, али кад се већ беше приближила граду, они заузеше мазгале и спремише се на отпор. Најпре су дозивали гласно поједине из гомиле, саветујући их да се разиђу. 'Немој рајо тако. На кога си се дигла. Можемо се и мирно договорити, ако је воља царска и коџа Милоша да идемо'…  Али раја, којој све беше дозлогрдило, није хтела ни да чује Турке, већ почеше појединци да их руже погрдним изразима. Па онда, пошто опколише Турке у граду, стадоше поганити водовод, који је снабдевао град водом и спремати се за напад.
Турци још један пут покушаше да саветују народ, да не гине лудо и да се разиђе. Но уместо тога, један из гомиле потегне из шишане и убије једног Турчина, који се беше иза бедема надвирио. Турци онда оспу неколико плутона у гомилу и убију четворицу Срба а неколико ране. И гомила народа, видећи, тада, да се без оружја не може отимати град, разиђе се, а српско становништво побегне из вароши све до Саставца.

Избегли зајечарски Турци су међу тим само прешли Тимок и утврдили се код Великог Извора, очекујући да им видински паша пошаље низаме у помоћ. Кад им је стигла тражена помоћ из Видина, позову они Србе санћим на договор, и ови, њих до три хиљаде, пођу готово без оружја на Тимок, 1-ог маја. Ту дође до оштрих речи са Турцима, те Турци избаце један топ преко глава устаника, да их заплаше и склоне на предају. На то Станислав из Планинице, убије турског делибашу, и бој се заметне крвав. Турци опале  плутон из четири топа и пушака на гомилу, а затим учине и јуриш коњицом на Србе. Тим су препадом Срби изгубили 116 мртвих, 8 рањених и много заробљених. Међу осталима ту је погинуо и Станислав Јовановић. Но тешко је борити се с онима које креће нека за њих света мисао. Голи Црноречани одупру се турској сили, те ови буду принуђени да уступе. Било је то 27. априла (10. маја) 1833. године.
Глас о том сукобу пукне на све стране. Народ се дигне као један човек. Не само Црна Река него устане цела Крајина и Кључ. Распламташе се борбе по целој Тимочкој Крајини. Турци су убијани, а њихови ханови паљени и благо одношено. Запаљен је тада и Нови Хан, а његовог заповедника – субашу Омера – убио је Петар Арнаутин из Селачке.

[JASON]

О овом устанку, кнез је Милош известио и митрополита српског Мелентија Павловића, који му је писмом од 2. маја одговорио:
'На милостиво Ваше известије до садашњег часа: да су Видинлие на Србе наше ударили; но да ове благословим и молитвом што помогнем, јављам со сваким смирением, да сам иј још зимус из свег срца благословио, а помоћ им у Вашој мишици стои, коју је судба освјатила и благословила, да не само ове из робства избавите, но и свима јошт Душановим негда подајницима будете Душан и отац. Ја да сам здрав, ја би им и мачем и Евангелијем благослов принео, а сад иј препоручујем Богу пак Вама! Не закасните дакле прсту судбе сљедовати, која Вас сама благосиља и позива невиности у помоћ спјешити, а мое ће Вас молитве свагда и свуда као и до сад пратити'.

Кнез Милош послушао је савет свога искреног пријатеља. Већ 3-ег маја стигну у Бању Милета Радојковић и Милисав Здравковић с неколико стотина људи. После малог противљења Турци пристану да их Срби милом отправе у Ниш. Два дана доцније исто тако испрате и Турке из Гургусовца, који напусте шанац. Кад су Милета Радојковић и Милисав Здравковић дошли у Зајечар, тамо су већ били с војском капетани Милутин Петровић и Коца Марковић. Ту је уговорено да Срби и Турци поставе своје страже на Тимоку с обе стране моста и да се чека док спор не расправе кнез Милош и видински везир. Турци ослободе заробљенике, а сечу у којој је толики свет изгинуо на Тимоку, назвали су просто – аџамилуком.
До половине маја Милош избаци на Тимок још неколико хиљада људи потпуно опремљених и одушевљених за борбу, побуњеном народу разда пушке, а у целој Србији спреми знатну резерву за сваки случај. Одмах за тим уреди у Крајини судске и полицијске власти и заповеди да се поруше сви шанчеви у Неготину и Зајечару. Њих је утврдио за случај напада од стране видинског везира, који је показивао непријатељске намере. Али заплашен Милошевом претњом, да ће сваки напад бити одлучно одбијен, везир не смеде ништа предузети док му не дођу упутства из Цариграда.

[JASON]

Месец дана пошто је написао поменуто писмо кнезу Милошу, митрополит Meлентије, у народу познатији под именом Менто Калуђере, преминуо је у манастиру Враћевшници, где је и сахрањен. Овај побожни игман, смели тобџија, просветни радник, бранилац аутокефалности српске цркве, родио се у селу Врбави, у Горњој Гружи, 1776. године. Његов отац Павле, и отац Томе Вучића, Периша, два су рођена брата. Кнезу Милошу био је друг у свим важнијим пословима његовим, а кнегиња Љубица звала га је 'наш попа'. Био је први митрополит Србин, у обновљеној Србији.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Ми се сад нећемо бавити причама што су се о њему причале. Али има један догађај који заслужује да се помене, догађај који је одлучио исход битке на Љубићу а самим тим и Милошевог устанка. Наиме, кад 1815. г. Имшир-паша удари на Љубић, Мелентије паде на колена и поче да моли Бога за српску победу. Но Срби, који су рђаво стајали и по броју и по оружју, преплаше се турске силе, напусте шанац и прсну на све стране. Милош, оставши само с неколико највернијих људи, довикивао је народу да се враћа, а игуману Мелентију даде један бачен добош да у њега удара, говорећи: Чиниш волико, остави се метанисања и удри у овај добош, иначе зло!
И ово је доиста помогло. Чувши добош, Срби се одваже и почну враћати у опкопе на Љубићу.

[JASON]

6. маја Милош је писао депутатима да су Турци изазвали нереде и да је заузеће отргнутих предела свршен чин:
'Није већ више у Сербији дванаест нахија, већ осамнаест. Све од Тимока до Дрине, од Дунава и Саве до Ивице, Увца, Јавора, Голије, Паресије, Копаоника, Јанкове клисуре, Јастрепца, Грамаде и Тимока, све велим ово једним је одушевљено духом, све се то братски изљубило и једно другом тврду веру задало, да ће се до капље крви бранити, ако би ко свето им обећано присојединеније свију предела у једно нарушити хтео. Силом само, већом само силом, може се народ са мном поработити и један од другог одвојити'.
Милош је предузео све мере смотрености и није се бојао рђавих последица свога поступка. Он се осећао сигуран и давао је томе израза у преписци с депутатима. Осамнаест година како није јахао убојнога коња, осамнаест година бавио се само преговорима, организацијом земље, трговином и сплеткама. Сад, раздраган одушевљењем с којим су војници полазили у Црну Реку, он је и сам опробао своја плећа, ишао у поље и играо хата као у младо доба кад је војевао. Држао је говоре војницима, и давао им савете, управљао и присуствовао гађању из топова.
'Из топова којих прилично число имамо, ако и нисмо ђулетима одавно бацали, опет добро гађамо и видимо да нисмо заборавили ни са тешким овим орудијем поприлично погађати…
Давидовићу! Ви знате кад оно посланик г. Бутењев рече: што претите кад не смете устати! Запитајте га сад да ли смемо? Ми смо чекали досад да он с дипломацијом сврши, и кад он не може да поквари хатар султану, а ми морамо овим начином свршавати дела наша, која султан никад мирним начином свршио не би. Ви гледајте тамо да стегнете добро, да не попуштате и да издржите страх, ако опстојателства донесу да вас што нађе и да вас поплаше, а за нас амо немајте бригу'.

Међу тим и пре но што су депутати добили  писмо од 6. маја, присаједињење отргнутих предела било је и дипломатски свршено дело.

[JASON]

Промена у држању Портином била је јасна ствар: од паша около Србије она је извештена да је Милош заузео пределе, и своју невољу хтела је да претвори у врлину.13. маја Бутењев је имао конференцију с Портом о српским пословима, и на њој Порта свечано и без великих противљења призна границе по Коцебуовој карти, без икаквих услова односно кланаца, планина и река. Имало је да се изврши само још једна  формалност, званична предаја граница, пошто се устанак – по Милошевој наредби и који је он као спонтан представљао – распростро до граница на које је Србија полагала право. Наравно, Порта се је и потужила посланику на нереде на Тимоку, у нади да нађе накнаде за своју добру вољу у питањима о којима се имало тек разговарати.
Саопштавајући депутатима резултат договора, Бутењев их запита за те нереде, изјављујући да императору неће бити најмилије ако су их Срби изазвали. Кад му депутати, који су већ примили Милошево писмо о свему што се збило, одговоре да су Турци изазвали неред, он призна да је право што је Милош заштитио браћу, и ако заузимање тих предела није било најзаконитије.
'Хвала Богу, писао је Давидовић Милошу, те је благословио предпријатије ваше, а Вашој Светлости, који сте знали дело заузимања предела тако мудро устројити, те je јошт пре конференције у дело приведено, те не мора Србин за све другом бити дужан! Овим поступком осветлан је образ Србству пред светом у многом призренију, характер Србина биће одсад познатији као човека братољубна'…
24. маја у вече донео је татарин у Крагујевац депутатски извештај, да је Порта признала границе по српској жељи. Та вест је изазвала велико одушевљење. Сутра дан било је свечано благодарење и велико весеље на Трмбасу, уз пуцњаву из пушака и топова. У целој Србији догађај је прослављен свечаним службама и благодарењем, весељем и пуцњавом. Највећа радост била је у отргнутим пределима.

[JASON]

Додатак

Ферман
Књазу Србскому Милошу
Први дана месеца Реџепа 1249 године (или м-ца нојембрија 1833.)
Султан Махмуд други

Хотећи наградити Народ Сербски, поддани мом царству, за освидетељствованије верности, којој непрестано даје Мојој Вис. Порти, и по сјајним знацима мога  милосердија и Царске милости к' њему, издао сам ја 1249-те године Ферман који је украшен на вр'у Моим својеручним подписом, и посредством кога сам им дозволио разна права, какоти: совршено внутерње прављеније; присоједињеније предела, који су од пре од Сербије отргнути, плаћање утврђено њини данака у једној сумми; прављеније имања Турака, који кромје гарнизона, морају за рок од једне године дана изићи из Сербије.
Приведеније у дејство ови разни членова одложено је до времена, докле би се известили о стварима, које је требало најпре сазнати, и који је предмет био обшта полза и Турака и Срба, подданика. Но, будући да су све сумње, касајући се овог дела, изјасњене, сва претпјатства уклоњена, и сви начини и предложенија истолкована и разрешена, и будући да је моја височајша воља приступајући к' опредетељном издејствиванију права, даровани поменутом Народу обезбедити и дејство права и милости, који је почетак објављен у више поменутом Ферману, а моји чиновници преговарали су се с' Руским, то је решено сљедујуће:
Предели отргнути од Сербије, бивши пре тога под препирањем, морају, као и остали предели Сербије, Тобом Књаже! управљани бити онако, као што је извиђено посредством извештаја од стране комисара, наименовани и на сама места оправљени, и као што топографическе карте, на истим местима списане, представљају; ови предели јесу: Крајина, узимајући у њу и Кључ; Црна река, узимајући у њу и Гургусовац, Бању и Сврљик, Алексинац с' Ражњом и Параћином, Крушевац илите Алаџе-Хисар; једна част Старог Влаа, узимајући у њу и једну част Нов. Пазара, познату под именом Брвеника; и предел Дрински, састављен из Јадра и Рађевине.
Сљедством тога, да би предели ови ступили под правитељство Србско, издани су и послани особити Фермани паши Видинском Хусеин-Паши и паши Беогр. Веџи-Паши; у којима заповедамо, да се комисари како од стране Хусеин-Пашине, тако и од Твоје изаберу, пак да заједно отиду на места; и да би се дело ово довршило, то чиновници и управитељи, налазећи се у суседству, паштиће се и давати нужну рукопомоћ у томе.
Вишепоменути мој прошасти Ферман утврдио је једну годину рока, да Турци, који живе по варошима око тврдиња, кромје Београда, могу с' ползом продавати своја имања. Но, будући да је признано, да је речени рок недовољан  к' томе, и да би се дело ово преиначило и узаконило, то они имају власт, пребивати у пределима Сербије пет година дана, рачунајући од дана изданија и обнародованија овог Фермана. За овај рок од пет година дана, они ће зависити од Везира ови предела, и биће управљани властима турским, које ће се између њи изабирати.
Сва рана, нужна како Турцима, којима је одређен рок од пет година, тако и свој војсци гарнизона, који ће на вјеке остати, треба да се даје од Срба за готове новце и без сваког насилија и угњетенија.
Власти турске неће се ни под каквим изговором  у дела србска мешати, и живеће заједно у најбољој слоги. Турци, који би хтели изселити се пре навршенија рока од пет година, имаће сваку рукопомоћ у томе, да могу с' ползом продавати имања своја, и преместити своје фамилије.
Но у време навршенија поменутог рока Турци, који живе у варошима, морају се преместити у друга места; и они који су устањени у предградијама, кромје Београдског, ућиће с' фамилијама својим или у внутреност тврдиња, или у друге стране тако, да унапредак никакав Турчин и ни у каквом случају не може се на ново утврђивати у Сербији.
Но Срби мораће совршено исплатити сходну цену земаља и имања Турцима пре, него изађу.
Турци, установивши се у предградију Београдском, нису само опредељени, да буду гарнизони овог града, но воде, заједно са Србима, и пробитачну трговину, и оба ова Народа јесу подједнако подданици мога царства. А да би се пак више силе доброму Турака поменути живљењу; то ће они на вјеки живећи у предградијама Београдским, бити под повелитељством свога намесника, мог везира Мехмед Веџи-Паше. А да би се главна цељ, одржаније обштег спокојства могла сачувати од свачега, што би га могло узнемирити, то ће и Срби, као и свагда до сад, такође живети у предградијама Београдским. Ти књаже и остали Србски поглавари имаћете слободан улазак у њи, и одлазак из њи, и нико ни с' једне ни с' друге стране и никоим начином да Вас на може у том узнемиравати.
Кромје војника под повитељством поменутог Паше и кромје гарнизона, и чиновника Србски или служитеља полицајни, нико други да не може носити оружија у предградију Београдском.
Турци неће ни кућа ни ничега другог изван овог предградија зидати.
Турци не смеју противити се полицајним уредбама, које би управитељ Београдски, у договору с' Тобом Књаже за сходно нашао.
Ни Ти ни Народ Србски нећете никад никојим начином против дужности подданика и подврженија, дужног Порти, дејствовати.
Вишеречени Управник и Ти, ви ћете се совјетовати један с' другим о свему, што се каса поредка и чистоће предградија.
Допуштање иностраним подданицима, да могу трговати у Београду и пребивати у његовим предградијама, јесу такође точке, о којиме Београдски Управитељ и Ти треба један с другим да се договарате, да би ти иностранци сваку рукопомоћ и покровитељство имали, сходно трактатима, који између Моје Високе Порте и пријатељски сила сушчествују.
Који би од собствене воље хотело продати или Србима или другим Турцима имања, која имају у Београду, они да то могу чинити на подобије Турака без сваког препјатства.
Но инострани неће ни у Београдским предградијама ни у осталим пределима права имати, дјествителна имати имања.
Неће се никакве препоне полагати, да Турци и Срби не продају један другом и од собствене воље имања која имају.
Сматрајући на списак данка, који су Срби досад мојој царској хазни давали, по гласу Фермана вишереченога, и на умложеније трошкова њини, који су зато нарасли,  што се внутерње прављеније њиним началницима предоставља; то је данак утврђен за унапредак од два милиона и три стотине иљада гроша; у овом одсјеку разумеваће се ђумрук, који се Теби вручава, приходи од тимара, зијамета, и мукада, које прављеније има прећи у руке Срба, арач и сви данци вообште, који су до сад примали ил у готову новцу ил у натури, ког му драго имена они били.  Данак плаћаће се сваке године у Београду у два рока, почињући од дана Св. Димитрија текуће године, и на концу сваког шестог месеца. Срби руководствоваће свим приходима свога отечества, и уживаће производе своји земаља.
Кромје царски градова, који у Сербији од старина сушчествују, сва нова укрепљенија, какоти: Ћуприја – Паланка и друга, позније постројена, морају се са свим срушити.
Вишепоменути ови членови јесу допуњеније Фермана у почетку опоменутог: и, будући да се сва расположенија потврђују овим Ферманом; то је између министра Моје Високе Порте и посланичества Руског решено, да се приступи к конечном њином у дејство приведенију.
И будући да је и моја государска воља, да се вишеисчисљени членови тако управе и управљају; тога ради издао сами овај мој благородни својеручни потпис и један Ферман касатељно овог дела и Паши Беогрдском, који треба с Тобом да се договори у преведенију у дејство овде назначених членова; а други Ферман послан је Паши Видинском; касајући се утврђенија точног граница предела о којима је реч, а и нужни настављенија сверху остали точка овог Фермана.
Јошт и овај Ферман, украшен мојим хатишерифом, издан је зато, да би се Теби сообштило стање дела, и оправљен Ти је посредством Н. Н.
Тако известивши се о овој государственој вољи, Ти ћеш се постарати, да наставиш у приведенију у дејство и о уравненију овде више назначени точка, у договору са двама вишереченим Пашама. И признавајући благодејанија, којима је Народ Србски с моје стране обасут, Ти ћеш све силе своје к' томе управити, да у свако доба онако поступаш, како ће Мојој Високој Порти по вољи бити; и паштећи се у сваком призренију избегавати притесњавања против Моји подданика , живећи у пределима под Твојим правитељством, Ти ћеш о том бдити, да придобијеш и мени и себи добра желанија и благослове с њине стране. Надам се, да ћеш се и у напредак попаштити, чинећи услуге Мојој Високој Порти, и владати се сходно дужностима подданика и чуваћеш се, поступати противним начином.

[JASON]

(57) Белограчичка буна 1836.


О народним покретима и бунама који су се у првој половини 19 века одигравали на јужним и источним границама Србије мало се писало и мало зна. Ти устанци су нарочито били узели маха откако је кнезу Милошу пошло за руком да ослободи и припоји Србији тзв. шест нахија 1833. године. Отада па за више деценија, тешко да је прошла и једна година а да се у непосредној близини српске границе није десила по каква буна, која је кадкада добијала обележје правих народних устанака. Њих је, поред осталих догађаја ове врсте из средине 19 века, помињао Јов. Хаџи Васиљевић у расправи Српски народ и турске реформе 1852 – 1862. Расправа је објављена у часопису Браство, XV, Београд, 1921. Нека званична акта српске владе о нишкој буни 1835. и 1841. г., као и о пиротском и берковичком бунту 1836.г. донео је Милан Ђ. Милићевић у својој књизи Краљевина Србија. О великом устанку који је захватио Нишку, Пиротску, Лесковачку, Прокупачку и Врањску област, објављени су документи које је донео Нил Попов у свом делу Русија и Србија III–IV. Осим тога, Алекса Ивић писао је о буни нишких и лесковачких Срба 1841. г. Поред још неколико мањих чланака и прилога, то је скоро све што је у српској историографији о овом догађајима писано.