Српске буне

[JASON]

Тако ти дакле и за то иста Порта њему се у помоћ спреми, а под угодним изговором и прикривом на Србију, која је шњоме неколика и маловажна условија закључити жељела, (т. ј. домашње или ти унутрашње управлење у истим тадашњим границама да Срби одрже у својим рукама, па ето цару градови, а давати му и одсјекои годишњега данка то, што се овда за свагда уговори и прекине). На ово јој се овлико Србија опета подложити а и вјерна и услужна бити хотјела, него се то баш Порти не само навлаш противно, него и приликом озбиљском к даљему вољеноме послу начинивши, те започне одма, и то против јуче учињеноме са Русима миру, скупљати све Мусломане, и тко шњима воли још и од подручнога јој Христјанства, и заиста се накупи и сабере то љето преко сто хиљада Турака под сами Шумен, (гр. Шумља) а то све и понајвише из Анадола, и Шама, и што но ријеч: 'Од Багдата до цареви врата.' Па ту стане та сила чекати Бонапартову јупитерски важну и моћну и премудру наредбу и намиг, да пријеђу и прелете исти Турци у Влахију, Молдавију и Бесарабију, и да тим нападенијем узбуне сву своју браћу Татаре, који се налазе у четири негдашња своја царства (Крим, Астрахан, Казан, и Сибир) а сад су под Русије руком и скиптром, пак да потегнути се на траг, и да њихову сојузнику и Дин-Иман-досту одлакшати само тако принуде се и преморају Руси. К томе још да то буде успјешније и поудвојеније, и да могне одма и узгред Порта е тако и Аустрију смести и помутити, и са сто хиљада Мусломан-Дал-К'л'члија пусти Банат, и с друго сто хиљада шехит-Газија празни Сријем прегазити, Маџаре како издавнашње рођаке своје ласно (мнивши) подбунити, уза се их спомамити, па кроза сред полужива Беча у Германију ка својему преприсноме пријатељу и једнодумцу противу Руса и Пруса и свега Европејства и уреднога људства на вријеме приспjет' и појавит' се, и само тако судружнику царску своју одржати ријеч, и доказати свима снажност Османства, и важност Бонапартскога зетства особито невјерној му Аустрији, која је била га већ одустала, и њиховима душманима но и праведнијој страни приступила и сљубила се у свети и озбиља свети сојуз; упне се дакле и подигне Порта све оближње Србији пашалуке и санџаке с клетвом и саплахом, да већ није Турчин ни турски син, а то ли Азрети-Мухамедов сродник и друг, како ни у само његовоме џенету вјечни мусафир његов, који би тада неђипио на јуначке ноге, несподобио свијетло оружје, и некидисао слијепо турски на Србадију, како но ти на своју рају и нафаку, која им се не само похасила, него и удиндушманила, како исти Москов-ђаур; веће да то све у један мах прегазе, и за вазда поразе, како но ти према безбројноме Турству једва то чинивше се бити, пак (дa), себи туда старе своје путове и пролазке очистивши, и тако своја плећа и сообштеније с осталом Турском царевином осигуравши, да полете делиски-решително и дивљачки-јарно, и гњевно и охотно у то тамо вселенско крвопролите, та у јединцата за своје оpканство дјела и милине.

[JASON]

Ово све србски вожд дојави писмом својим чрез Недобу самоме цару Александру, на које прими од њега истога одговор оваки: Да србска пушка за овда није пукла више на Турчина никако и нипошто, јер би се покварио учињени јучерашњим у Букурешту мирни трактат које он још овда неби никојако рад био; пак ако Турци баш и увале се у земљу србску, и у народ насилно, и опета народу неће ништа, треба им, да их храни и служи, а вожд и све друге старјешине нека бјеже са својим фамилијама у Ћесарију, пак у Русију, и тек он док утамани Бонапарта, како својега и обштег највећега узнемираватеља свијета, и свачијега душмана и затиратеља; ондај пак ускори ће он са свом богом благословеном силом својом и томе турчинству и његову султану повратити жао за срамоту, и уздићи Србију на боље стање него је икада до таде била. Ет' овако и сами понајвећи цар собом покаже и увјери, да он заовда барем и преко царске своје воље и објета, и преко силне и паштње србске и жеље, мораде угађати Турцима, и жертвоват' им своје превјерне Србе. Овда већ залуду је и Себастијани, министер Бонапартов у Цариграду за Србе с Портом свесрдно угађати предузео, да остане барем како Влашка и Молдавија, на тај начин и умир и условје и Србија; теже је претегло, што и крв није вода, па ни шала вјера. Та и сама је Аустрија овај умир себи за угоднији сматрала, добивши већ једва тишину на своје-турској граници, те се и лакше у оној свети Словенско-Европејски, мирољубија и кротости духом торжествујући сојуз согласи и преволи, а колико год за свеобшту људства, и Европејства ползу, толико и на саму своју, која јој у пуној мјери а и по истој надежди одма и воспосљедује, нити се икоја сојузна држава тога времена происшествијам' и сљедствијама више и боље од ње ползовала. Тако дакле и за то насрну и уздигну се сви Турци, који год оружје понести могне, па на Србију од свуда; тако из Арнаутлука и Босне радо и радо устану и пристану с Турцима на таку војску и ћелепир и сви, а обично западњега т. ј. римскога закона, христјани Србљи и Албанци којима Турци више у таком случају довјеравају, и неодложно би Турци у ту и такву војну позвали и уздигли силом и под морање и саме христјане восточне, а тек да су им барем веће у очима ордије; јербо се они само у множину своју највише послије личне и тјелесне силе и снаге уздају, и њоме се горде и пренадимају, негледајући а ни марећи за то што се она и највећа громила самога поредка и достатка уклања и заплашава; него су им свакоме требали дома и работници, а да им чељад и дјеца јеђива и послуге, и стока пастира и њива орача, и ливада косача не лише се, пак да за војском њима они још и коморе приносе.

[JASON]

Толика сила турска о једном није на Србију до сад ударила за сво десетогодишње ратовање, а Руси на годину дана прије тога Србију оставивши вратили се, и са собом однијели половицу срца народњега и сву надежду Србина обдержати се моћи за овда сам својим духом и оружјем; још на мјесто њих и њихове помоћи, сојузничества и покровитељства остане Србима једина она ужасно исполинска дужност удовлетворити са своје стране а свега пожертвовањем својега без призрјенија свакога точ в точ трактату рускому с Портом у Букурешту 1812е године закљученому, којега осми член*) међу осталима точкама понајприје сву Србију оставља и препоручује великодушију и снизхожденију Султана; но тога после великодушнија довлетскога, и снизхожденија султанскога к својој пакиподјармивајућој се раји немогне у Порте бити још и због Турцима јањичарски толкованога ћитаба њихова, јер га joш oвда небијаше ни у живоме Алкорану њихову, Шеислам-ефендији. Турци дакле по својему свагдашњему обичају и приуци навале на Србију и Србадију са свију страна харати, сјећи, насртати, робити, жећи, и односити што им годе до руке дође, и у своје ордије свлачити и натрпавати. Ово је тако све трајало и узајмице се чинило и враћало читаво исто љето, до под саму јесен. Нека народа част, која је била под командама мањих ол' и већих старјешина, којима се оно тајно наумије обште-славенске одбранити се, и англиско-европејске политике Бонапарта се избавити, ал' по необходности удовлетворити свакојако поменутоме с Портом трактату, није повјерити могло ни смјело, јуначки се успирала Турцима на свакоме шанцу и богазу, очајано се свуда с душманима отечества својега клала и крвила с јавним и крепким намјерењем и прегнућем одбранити се, или славно и поштено изгинути спасавши барем спомен имена и правичну вољу, ако не живот имање и отечество; премда цијело љето исто нитко никоме у праву и озбиљску помоћ није отићи смјео, ни на то заповјести од најглавнијега началства и команде и тко добио, него гди се тко застао, ту се је и држао, док је сам хотјео и могао, или док му је војске и џебане трајало.

[JASON]

*) Истога трактата руског и турскога ено тај осми член о Србији и о Србима сав од рјечи до рјечи у Вука, Стеф.: Грађи за Историју Серб: на страни 27ој но и овди нека буде приложен:
Сообразно тому, что постановлено четвертою статьею предварительнихъ пунктовъ, хотя и нѣтъ никакого сомнѣнія, что Блистательная Порта по правиламъ своимъ употребитъ снизхожденіе и великодушіе противъ народа Сербскаго, какъ издревле подданнаго сей Державѣ, и дань єй платящаго, однакожъ взирая на участіе, какоє Сербы принимали въ дѣйствіяхъ сей войни, признано за приличное постановить нарочныя условия о ихъ безопасности. Въ слѣдствіе чего Блистательная Порта даруетъ Сербамъ прощеніе и общую амнистію, и они никоимъ образомъ немогут быть обезпокоиваемы за прошедшiя ихъ дѣянія. - Крѣпости, какія могли они построить по случаю войны въ земляхъ, ими обитаемихъ, и коихъ тамъ совсѣмъ небыло прежде, будутъ, такъ какъ оныя для будущаго времени безполезни, разрушены, и Блистательная Порта вступить во владѣніе по прежнѣму всѣми крѣпостями, паланками и другими укрѣпленными мѣстами всегда существующими, съ артиллерiею, военными припасами и другими предметами и военными снадобьями, и она тамъ учредитъ гарнизони по своему благоусмотрѣнію. Но дабы сіи гарнизони недѣлали Сербамъ никакихъ притѣсненій въ противность правъ, подданнымъ принадлежащихъ; то Блистательная Порта, движимая чувствіемъ милосердія, приметъ на сей конецъ съ народомъ Сербскимъ мѣры, нужныя для его безопасности. Она даруетъ Сербамъ, по ихъ прозьбамъ, тѣ самыя выгоды, коими пользуются подданные єя острововъ Архипелажскихъ и другихъ мѣстъ, и дастъ имъ возчувствовать дѣйствіе великодушія єя, предоставивъ имѣ самимъ управленіе внутренныхъ дѣлъ ихъ, опредѣливъ мѣру ихъ податей получая оныхь изъ собственныхъ ихъ рукъ, и она распорядить на конецъ всѣми сими предметами обще съ народомъ Сербскимъ.
- Печатано у Будиму 1828. год.

[JASON]

Осим тога је то сво љето вожд навлаш сакривен био од народа, и што више, гласови се разнели по свој земљи државе србске, па и у саме војске и крајине, да је он одавно и умр'о. То је све у М-ру Враћевшници самоме вожду графом Ивељићем присовјетовано на скупштини у јесен 1812а года држаној, гди се сваки старјешина изнова на слијепо послушаније воджу заклео, и на чисту артију сваки се подписао и печат свој приложио, на коју је Ивељић послије написао, што је гoд хоћео, и ово је: свеобећање старјешинско и вождово, да ће удовлетворити том и плану и трактату, које и сам собом вожд подписати морадне, те му га даде и цару га однесе свом и турском за увјерење - кад му је реко вожд, да он то несмије србскому народу ни проглавити, јербо ће и њега истога убити камењем, а он му рече: 'Нужда је крајна Росији, каква није била њој, од како је, па неће Турчин мира, док му се непреда Србија, да му буде, како је и била подложна, него ти обмани народ, обмани! Бог ће ти опростити, а Русија признати, те никада незаборавити ни твоју заслугу, ни србскога народа жертвоприношење таково. Ако ли нећеш, ето све силе турске на тебе, и ми јој морамо свачим помоћи, пак ће опета то исто бити морати, како су два цара закључила, за које си ти већ и сам Рушит-Паши писао да на све пристајеш и ти, и народ србски, што два цара учине; пак сада неимаш када никуда, но ево вако, што ти ја вељу: обмани народ, и предај султану, а ти хајде у Њемачку и у Росију, с твојом свитом па што Бог да — !' А кад га на то упита и каже му, како би он учинио то, и да хоће неумије; тад му каже граф нека послуша њега он, и пита дипломата рускога, који ће га ласно научити. Те тако и буде измишљено, творено и говорено, све оно што је само и свакојако народа дух искрађивало, жар и ревност, усрдије и слогу и послушаније к началству, како но ти спасавајуће подпоре свакога дјела и људства, угашавало, тровало, замршавало, и тим све србско политическо суштествовање пожелателно се уништожавало и подваљивало; како год што је на против тога свеколико турско тима истима способима начинима и средствама расло и напредовало, и тако само све преуспjети дати навјерно обнадеждавало се, што им је гoдeр дати, вратити, а и подложити било уговорено и подписано у реченоме трактату Букорешском.

[JASON]

Овако су се Турци то исто љето нешто својим силама, но највише и најсигурније онијех умирника испотајним помоћима истија и помало у Србију са свих страна увлачили дубље и дубље; него је тако исто провукло се и то љето понајлак и неопажно, док и јесен с обично рђавим својим временом наступи, а Турци још у половину посла по Србији; пак и на Лајпцигу пошљедним Бонапарт-Гиганта судбоискушењем преморати срећу опета његовом и то за довјека постанути, спремало се је и приближило, што само једини Бонапарт и самцати султан жељети могао није, а други свак и сви, т. ј. свeконечно и свекрајње разбиће и уништоженье европејско-диктаторске и вселенско-деспотске војске силе и главе. Али да се против тога и благонаклоном показујућој се судби умиљенија знак и смиренија служба учини, и да њу сходна и сообразна и несумнителна пособија и предупрежденија сретају и дочекивају свуда и овдар, ваљало је да се доврши са Србијом што је у вишњем у сајму закључено, т. ј. још пред доизнуждавани конац благополучија Србије да се жив покаже народу и војскама својима Карађорђе, пак да он час како свјетлица ноћна између њи утече, изчезне и нестане га, па без обзира у Њемачку да замакне, а да тако и тим напрасним случајем тресне у народ и гром несреће, очајања, издаје, и глас ужаса, недоумјенија, и смутежа, те да му се о један пут све силе прекину и одамру, и сва надежда спасенија и одбране утрне и погаси, пак да тако и тада ономе трактату, ако баш и неби хотели Срби, свакојако удовлетворе, безотежно и посве се Турцима подложивши. То ти тако и буде: На Петку дошавши Турци, стану и улогоре се, но и Срби на Куличу и ушћу Мораве, и уз Мораву два три сахата уфатили скеле и бродове, и туда шанце поградили, да им Турци ништа нијесу могли ни смјели; у та доба, ето ти нам ту доспјене и вожд с влад. Леонтијем, што се до тад и свега тога љета готово никуда и никоме није помолио, до мало прије тога на Шабац, па оданде на Мораву сада, гди је у најгорњем и у најбољему Младенову шанцу био одјахо, па изишао с неколика момка своја и с владиком низ Мораву шанце и бродове разгледати, куда могу Турци ноћу амо пријећи, па тако сиђе и до ушћа у војв. смед. Вула шанац, и ту га вече застане.

[JASON]

У тај мах дође из Њемачке ту и Симо писар совјетски, којега је Младен прије два дни с писмом на командиренда темишварскога послао и то све устмено њему наложио, што је у писму било, јер му га је исти Симо и написао био; пак му сад и одговор на то доносаше, него устмени те и од некога другога пограничнога ђенерала, кога је онај оставио своје мјесто у Новој Паланци према Турцима за стражара и за додавача јестивнијех ствари, којима се тад сва иста турска војска крајно и страшно нуждавала. Вуле тог писара одмах пријави вожду, и он га зовне прeдa се, и познавши га узме за руку: 'Ајдмо амо којекуда, синовче!' те ближе под нашијех топова табље у заклон, да га претурају турски топови; ту чучне он под једну великачку суху тополу, и стане питати Сима, шта му је одговорио ђенерал за Турке и за њихово стање и умишљај, па кад чује поздрав од истога да од реченијех Турака никаква већ страха се нема, клонули су од глади, и од јесењега времена, и бјегају сваки дан куд ко, натраг и дома, теке их делије што фатају неке, и враћају опета у ордију; а да хоће Срби једну ноћ Мораву пријећи тајно, и Турцима се привући, па озго с брда у ордију неколико плотуна оборити, све би једва дочекало да побјегне, што и јавно говоре млоги, те је то и он сам (ђенерал) чујао, сваки дан к везиру прелазећи: 'та камо ти Срби, и тај Карађорђе, да нас очима гледну само, па џаба им све, дома да идемо! Ми сиротиња нити смо царовали ни пашовали ни досада, него узалуд гинули! и проч.' На ове ријечи вожд цично х'мкне, и рекне Сими: 'Тако да! Ову ћемо ноћ, којекуда, сви понајлак пријећи Мораву, пак у прозорје плотун у Турке оборити а халак и јуриш учинити, те их, с божјом помоћу, тако разбити, како никада јоште, нек познаду да је јоште жив Карађоко, и његови Срби.' Устане за тим и пође отале, и Симо му ходом пољуби руку, притврђујући га у томе : 'Никако другачије, Господару, ако Бога знаш!' У томе промакне за браник Вулову чадору, и одмах зовне владику, те пођу од куда су и дошли, али владика Леонтије позастане, и Вулу на питање, шта ће се већ чинити, каже али тако истија, да који су ту близу десили се, како Симо писар и Живко Шљивић могао је свак ласно чути: 'Топове и каре с ђулетима у Дунав или у Мораву отисни, пак запали шанац, и за нама у Смедерево ли у Београд ли, те у Њемачку, куда но ће и сами вожд ову исту ноћ, и за то је узео и мене са собом; јер нам цар, наш покровитељ тако пише и заповједа, па није друга кад за даље смо божја и његова брига.' Па и он отиде за вождом уз Мораву до Младенова шанца, него на сред пута тога стајала је војвод. Илије Чарапића у једноме малешну шанчету команда мала, коју отле дигнути рекне вожд, а да се и то у Вулов шанац стрпа, но за што и то, идемо да видимо.

[JASON]

Амo сe Вуле одмах разгоропади како бијесан лаф, ником ништа незборећи, псовао је грдио и ружио у вјетар, а бацати ставши собом најприје по неко ђуле и кубуз у Дунаво преко браника, док се смркне, и ноћ преузме тишином сву хуку и муку, у то буде и пред зору, ал ти нам ту ето гласа и ужаса: 'Око по ноћи побјег'о вожд с Леонтијем у Београд, па и Младен хуче а спрема се бјежати, јербо је сва сила турска на дубравичком броду сву ноћ прелазила, и напунила луг сав, и проч.' и без икакве шале како заплави зора, почну грохтати пушке по лугу, док и загустише с обе стране; београдски капетани опазили их најприје, и одмах се пустили у бој, незнајући за други и даљи план, да су они туда и тада презвани вождом и владиком тајно; него им барута нестајати почне, и пошљу Београђанина свога, (те истога Симе писара отца) старца Милутина, да од Младена иште неколика сандука фишека, да им се пошаљу одмах с нешто мало помоћи војском, пак да се нико ништа небоји, навјерно ће се ти барем сада разбити Турци, и куд који прснути, док им, ка' и Србима нестане џебане; али се Младен сав спремио, у топове запрего коње, и само да узјаше, него да бјежи к Београду, а да остави шанац и све; па кад му Милутин за иште џебану, и рече му да и оне топове што су готови на исте Турке у луг повуче и опали, те да ни стали неби Турци ту, то ли се више пушкарали, а он му: 'Море старче, одлаз отоле, море, пак ради што и остали свијет, који видиш сам очима својима, ев' побјеже сав; ил' ћу сад ев' ође из тебе изциједити восак.' И овако је зборио, а и сам капију отвори, и рекао испод руке војсци, нека иде куд ко зна; како што и сам наскоро опружи с момцима својима, те и прије топова, и мимо исти Београд у Немачку; у Београд сврате тобџије, и у његову конаку оставе топове запаливши у каре фитиље, када већ видли, да сав Београд ватром гори, а град јазом отворен и празан стоји, па ни тога Младена, како и ни другога ког старешине ту нејма, ни да се надвири на тај град.

[JASON]

Ево ти дакле, мој Србине, сав онај тајни план, који но се још у Мироча 1808-е тајном састанку скројио и чрез Милоја новцима купљенога на Каменици први свој корак учинио, та к раслабљавању Србије, да не може се ни одржати сама, то ли куд напредовати, него да се мора прегнути у ползу плана и трактата рускога, које но су све Руси предвиђали, да ће им скоро бити од крајње потребе и нужде, пак се тако испотајно и премудро, али све што боље поиздаљега спремали. Истина је дакле, да је на питање Вулово Карађорђе одговорио: 'Ту када ти навале Турци, одержати се мучно ћеш моћи, за што ће они пријећи Мораву, па те и обколити, а горњи шанац далеко, него ти то ноћас у јутру ли рано, како ударе Турци, запали, пак у Смедерево, како но ћу и ја у Београд, и тамо се затворити у њи, или запалити и њи, па шума ти мати, али Бог и пут, куд ко зна и како се може.' Ово је овако Вуле и у Араду а послије и у Бесарабији Србијанке списатељу казивао; него тад му Карађорђе и није друкчије и јасније могао говорити, што ли му је остануло непоњатно, то му је изјаснио Леонтије на питање истога Вула, и ту на тај час, како је већ повише испричано по совјести. Тако ти се одмах то јутро по нареку вожда и побјегне без обзира с Мораве куд ко, и Вуле само што запали у Смедереву џебану, па у Њемачку пресалдуми, како и вожд с владиком и с руским дипломатом и архим. Филиповићем и са својим Јањом секретаром из Београда преко Саве што препловне.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]