Српске буне

[JASON]

Свеколико збитије на Морави у 1813ом году са Србима и Турцима ев'описано, а које се за боље објасненије свега осталога овога причања овди придодаје.

Турска је војска с Делигpaдa десном страном ријеке Мораве, а србска све лијевом низ Мораву исту до к Дунаву ишла; но Турци са ордијом својом уставе се неколико у селу Трњанима иза Пожаревца, Срби пак сишав одмах неки на скели моравској (пута смедеревскога к Пожаревцу) уставе се, а други на само ушће Мораве код зидурина Кулича сљегну и намјесте се, како ти војвода смедеревски Вуле Илић, и војвода грочански Илија Чарапић; а горје, два сата уз воду хода на реченој скели стане с осталим војводама собом Младен Миловановић, који је истога љета на томе крају био и војеним главним началником над свим србским војскама и старјешинама. Срби по свом свагдашњем обичају начине себи одмах и овди шанце, како на ушћу, тако и виш' скеле; ограде батерије, бранике и саме пушкарнице свак у своме шанцу. Између та обадва шанца велика је још проструга стојала празна, на које празнине Доњој половини за добар пушкомет од ушћа и Кулича) за нужно се нађе и закључи и заповиди истоме војводи Чарапићу, да онди једно шанче неголемо али потврдо начини, и ту он своијех неку стотину војника да постави који да Вулове промјењују. За један пак сахат даљине од ушћа уз воду скела је дубравичка преко Мораве, гди се могло и возити а и газити кад је мања и љетна вода, (како је изнајпре и овијех дана била) и ту Срби нити су метнули што војске нити какво шанче да су начинили, него само Вуле Илић, како је дошао, ето ту је метнуо једну стражу, за десетину момака, и то све новодошљака Бугара, у којима је (како се чинило и виђело) joште сав грозни страх турски био, нити су се још и с оружјем упознали, а камо ли барут и крв омирисали, а и Младен трпио их је ту зар и с намјерењем, или уздајући се што је тај дубравички брод мало поближи к њему те да је довољно сачуван, но и ред догађаја најбоље и најјасније доказује истину намјерења његова и вишега. Наскоро за тим до неколико дана и Турци од Пожаревца сви помакну се, и на Петку (село украј Дунава) логор велики поставе, но и топове и кубузе одмах пошаљу с неколико добре војске на исто ушће Moраве према србскоме шанцу, гди за ноћ начине и они мало шанца и табље за топове, па одпочну зором и озбиљом те по ваздан у Србе амо пушкарати плотуном по неколика топа оборив, па за њима одмах кубузе, а тек Морава што их је растављала; него су тако исто и одовуда Срби на них пуцали, те би им понеки топ замуко, док би га зар оправили, или промјенили, како и Турци амо у србском шанцу што су сваки час понешто штете чињели, кад једним топа јадром један пут седам јашаћијех коња истога војводе Чарапића проскрозну и претуре.

[JASON]

Чувши Карађорђе да се на Морави тако већ стануло, узапрло, и с обје стране, се безшалично лубарда, дође амо и он собом а поведав и владику Леонтија уза се, како но ти архипастира по и сопланисту, а да види шта је ту и како, (и докле је план успјео) шта ли још ваља за подмирити га; и дошав у горњи шанац најприје, тамо и одјаше, и с Младеном ту преноћи, па у јутру издавши једну општу заповјест свјема војводама и војниц'ма, да с малином прелазе сваки са свога мјеста и наручности Мораву, и да тамо нападају и разгоне оне Турке само, које узналазе по селима оближњима, те харају и сгорјевају којешта, а да у велику ордију турску за овда ништа не,дирају и ненападају великога везира, док он отиде на Дрину, и док се отуда поврати, пак ће се онда ш њима поиграти он собом, како буде боље знао и могао, и како но ће се морати чудит' и сами Турци, тко их то и како разби и нагрди, да се никада већ и заникада неопораве.
Тако су ови ту дакле и чинили четама коњичким и пјешачким тумарајући до половине нахије пожаревачке а све около турске ордије, и доста су глава турскијех, и свакога шићара доносили, него су тим истим поступцима у громилу се своју Турци боље сабирали и чвршће држати морали, те нијесу бјежати смјели натраг и дома, ако је и хотео млоги од њих, што је сиротиња и голотина била по вишој части, а јесен и студен опажна, окром глад и сваки други јад, што их је стао нападати. У то се до неколика дана са Дрине поврати опета Карађорђе на Мораву, и код Младена, где но је и неки дан, одјаше с истим владиком Леонтијем, којега водити је зар и морао уза се, за свједока себи предписаног плана и довршетка точнога, па и као грехопроститеља, који да ја чува неослабнути или неколебнути се с пута и начина поступања предузетога. Придоцне дошавши ту и преноће обојица код Младена, пак у јутру по доручку дигну се иста обојица заједно с неколика своја момка, те низ Мораву полахко све нешта разматрајући обалом, док сиђу и у шанац војводе Вула на Кулич, и ту пребуду до близу сумрака с Вулом пођешто, али највише њих два сами шашћући у чадору Вулову, под којим су безопасно сједити могли од ватре и топова турскијех, за што је пред њим уздигао био Вуле повисок и подебеo браник поприје два три дни, кад му је турски кубуз чадорски стожер пребио, и софру му чадором преклопио, а и њега с војводом Ивом Момировићем за мал' неутуко, да је само пукнуо, него се угасио сам собом.

[JASON]

Овди Карађорђу каже и управ потужи се Вуле на Чарапића, да овај некакву сумњу и подозрење показује на истога Вула и његове војнике, па да је за то јуче истога стражаре са дубравичке скеле дигнуо, и својега буљубашу великоселца с неколика момка онде како на тврду и мртву стражу поставио; ово кад од Вула чује Карађорђе, оштро погледа на Чарапића и на Лазу, (који је ту од онуда са страже речене дошао био сада, да репортира своме војводи шта је и како тамо, и да прими ако буде какав налог нов и лозинку) па им рече кратко а јасно: 'Нека тамо, којекуде, стоје Вулови војници на тој дубравичкој скели, како су и прије, он зна боље своје људе, какви су му.' Те тако и учине исти час, Лазо врати своју дружину натраг у ово малешно шанче, виш' ушћа Чарапићево, а Вуле пошаље тамо десетину своијех опет истијех новљака Бугара.
Шта је ту Карађорђе а и владика још које с киме говорио, не може се сада свашто знати, а ни вјеровати све, што се њихових ријечи послије од које кога причати, па суображати чему слуте слушало; али ово се разумије послије њихова исто вече отале одлазка, и кроз горњи Чарапића шанчић пролазка, да је и шта је говорио Карађорђе: 'што ће овди шанац овај украј онога, одкуда ев' ође и пушка дотурити може, а то ли топ, него је овди доста и добра стража.' А на то је послије Леонтије владика, по свој прилици, ту надоставио даље и другима још некима, како и друкуда што но је чинио, и што је сад овде и некоме Максиму Миријевцу (зрелу око 50 година кмету чоеку) пришаптавао, да се пролазе свега војевања и шанаца, но да трче дома, те сиротињу своје жене и дјецу да спасавају од турскијех коња и копита, које ће их сутра постигнути и погазити, а тако му браде, за коју се руком често те за боље увјерење прифаташе, и то боље њоме заклињаше. Ово се није имало кад, (вели ми...!? овај мој сообштитељ) овда изтраживат' и осведочавати, а то ли судити, јер... ? исти вожд Карађорђе с Леонтијем отале уз Мораву тога часа отишавши горје к Младену заиште и нађе опета једнога шубараша Бугарина, те га пошље тад' одмах преко Мораве (тобож) за уходити Турне, који му и брже отиде, а још брже врати се, колик' да је како и јесте, до на исту скелу и стражу турску према србској на Дубравицу само ишао и вратио се, а теке казати Карађорђу, да им је објавио те од истога њега стране, гди ће ту сву ноћ и слободно и колико више могу да прелазе, премда је амо јавно пред вождом и другима говорио, да су Турци у врло рђаву стању, глад и голотиња, једни хоће и бјеже дома, а други желе ударити на Мораву јуриш, и пр.

[JASON]

Хеле ту ноћ и Карађорђе с владиком отале (на колима) одмах и тако пође и отиде, да је у Београду освануо, а на Морави при полазку опета рекавши, да он иде довести још из Београда војске и лахки топова, с којима ће моћи Мораву пријећи, те на те Турке тако нагло и силно ударити, да их разбије навјерно; него и Турци ту исту ноћ а на истој дубравичкој скели наиспрелазе у србску т. ј. Смедеревску страну, и напуне тудашњи луг до зоре, уз које и у које пристану одмax и удобно и они Вулови стражари, јербо су то били Читаци и Помаци (Бугари потурченици) који су под видом христјана и добјежљака, познати били коме је само, како се види, о њима и знати требало, те су и потајна чинили сношенија и доувјерија о Србима својој браћи, како и ту исту ноћ ови на скели тој, па и онај од Карађорђа посилани, што доизвјешћавају ово све и утврђују, дјелом и поступцима својима, како и налозима!
A и Карађорђеви узроци за што у Београд одлази сад отале, притворни су, јербо су сви Београђани до жена и дјеце ту већ у војсци били, а и топова лахкијех и коњ'ма вyчeнијех ту је барем имао Младен и Вуле неколика, што но би доста и довољно а и згодно било за мними план и снамјер Карађорђев, т. ј. пријећи ту исту ноћ Мораву тако, како су и Турци амо, па ударити громко и ненадно на Турке; него му се ваљало измаћи за Саву и Дунав, и час му је наступио, како је Турчину показан и допуштен корак преко Мораве овда, те ев' овде барем без невоље икакве домаће или воjшчане.
У јутру пак зором изађе војв. Чарапић, к ономе свом шанчету, да га обиђе, и брижећи све за ону Вулову стражу пошаље сад одмах својега буљубашу Лазу опета с неколика момка онамо, да види ту стражу, и да код ње и он остане чувати ту за сад, а њему амо да јави чрез једнога момка, шта је и како тамо; кад ли овај онамо, ал' ту на истој скели и стражи млoжтво с обје стране Мораве Турака, који како те Србе опазе, познаду их па халакну на њих, проспу ватру из пушака и обране од њих једнога, те ови бјегом и с рањеником својим натрат; и овај догађај увјерава, да су они Вулови назови-Бугари стражари не само ту пристати морали у Турке, него да су им и довјерни путеводци бити морали, а са знањем србскијех и турскијех великаша тајним и согласним.

[JASON]

Колико ту сада Турци придаду вику и пукот зачују и Срби у горњем Младена шанцу, од куда потрче одмах београдски капетани са својим командама на Турке, а тако и оздо Чарапић из онога свога шанчета, и с оно војшчице што је ту имало потрчи на Турке, и побију се ш њима ту по лугу том добро и позадуго, до пред подне; али мложтво Турака и уфатили сав луг, те узбију Чарапића и допрате до ушћа пушкарајући, гди нађе све сметено, и бјежи се из шанца на врат на нос куд ко прије може, јербо шајке турске навалиле уз Дунаво с топовима и војском, а да надиђу тај шанац, којега опета изпреко Мораве из оних турских батерија удвојена ватра свега слути засути ђулетима, кубузима и картачем, пак и војвода Вуле поприје четири сата, т. ј. како се чете појавиле, и амо горје пушке припуцале, он ти појах'о Дамјана Смедеревца коња, и сам отиш'о из шанца тобоже виђети собом тко је горје тај бој заметнуо, те ти је и он тако под истим видом и изговором утекао, а све оставио никако, безглавно те и злосретно. Тада и Чарапић нејмавши куд камо, ни могавши што друго, но пушку по сриједи, па с десетину дванест ли момака нагни за осталом свјетином издирати кроз луг између Турака, без свега својега и дружтва и пртљаге и окрута, тек и овда му још буљубаша његов Јован Дрвар својега коња јашаћега даде говорећи: 'Та за мога живота нeгледам те пјешице уз мога коња, нити те остављам ту!' А бог зна иначе и он отале како би утекао сам здраво и живо. Међу тим је Младен послао, како су се Турци појавили на овој србској страни Мораве, одмах Хећим-Тому, (тобоке дома одпуштен) ал' он да каже Карађорђу и владици, да је све урађено, како се хотјело; тако ти опета је ту већ и Јањићије стигао био из Шабца с равним гласом и урадом и свршетком свег својега поштења и отечества, те ти Карађорђе тај дан да чим год омете људство, а и да своје прикрије даље намјерење, (субота је била и 20a Септемв.) рече бубњати дoбoшару кроза сву варош уз дуж и попријеко: 'Да је свак, и ром и кљак и стар и млад, у јутру зором готов на војску поћи, куда но с шњима и господар исти, браћи својој у помоћ, и на Мораву; а тко би ту иза овда остао, те за господаром својим непошао, главе на њему нејма! Ха! то добро да чује и да разумије и упамти! Нејма изговора! Нејма прочке, тко сутра ово непослуша!!!' Али овоме позиву баш напротив у јутру зором недјељном Карађорђе с осталим својим руководцима и сувјерцима мучке и крадом у лађу сједне, па у Земун 21а Септемв. старога 1813 год. пријеђе а оданде на рахатлук у Фенек отидне.

[JASON]

Сад се пита још и само, за што се то морало међу се тако искрађивати варајући се, а да се Турцима све предаде? Но на исто питање опета одговара доказује и увјерава сами ред свих Србије догађаја и обстојателстaв, али особито и највише и понајбоље ев' овај. У почетку 1813-е год. Јануарија мјесеца сазове Карађорђе у Крагујевац скуштину свијех војвода, и објави им: 'Да је покровитељ Рус од Бунапарте принуђен био сад учинити мир с Портом Отоманском, и да за Србију ништа боље и више није могао свершити, него да се ми Срби сами с Портом понагодимо, и са свим њојзи на милост предамо и покоримо, те да се за овда свакојако умиримо ш њом; али сад од нас Турци све оружје и градове ишту, па да буду наши господари, како су и одприје били, нити они мишљати се виде о каквим с нами погодбама, но како своме вожду да њему сад ови сви сложно и кажу и одговоре шта хоће и воле, или се Порти на милост предати, или се опет с Турцима тући у напредак, па док се може и куда изађе.' На то све војводе и остале старјешине одговоре, да се они предавати нити хоће нити могу, него да се погађају Срби оружани с Портом, недирајући у околне Турке и земље ништа бојем и војском, али себе од њих добро чувајући; на то пак и војвода Вељко ту придода и одговори, а да он исти сам собом воли погинути сто пута, него се Турчину опета покорити, оружје му дати, па и врат у јарам прегнути свој ришћански, а душману вјере и крста Турчину, на свима другим Србима како им годен драго нека раде, и сам вожд нека угађа свакојако,тек да буде: 'Башка џин, башка шејтан! или: Шака и парчин.' - Сви од реда на то већ у себи готови бивши повторе вожду да се воле сви бити и бранити од Турака до последње капље крви, него л' им се посве и наново предати, а да он међу тијем како господар земље и народа угађа и погађа се с Портом о миру и о начину помирења бољега, а не онаквога. – С тим се уговором разиђу, чувати свак свој крај и подручје, а Карађорђе пошаље одмах и депутацију Фента ради, своју к великом везиру и цару, да се тамо погађа миру за Србију, али ништа немогне ова тамо ни започети а то ли свршити, кромје што Турци од њих а силом истог новога с Русима трактата искаху оружје и градове, пак да ће се онда и за остало све поугодити ласно; или ће они доћи војском, те то све и сами узети, како но су и најприје, и како но би већ и довда подавно, а да нијесу имали Руса за вратом.

[JASON]

Ето дакле и опета за што! За угодити посве и безоколишно истоме трактату, из којега Турци овда барем ништа нехоћаху (ако су имали шта и од куда) друго више и боље разумјети (јербо им је тако угодно дошло на руку то) него да приме Србију натраг у пређашње и савршено поданство, ал' да Руси ни пошто и никако нејмају за овда посла војенога ни на коју страну другу, окром против Наполеона. - Пак и вожд исти није собом и напречачке могао, а није ни смјео принудити, да се предаду тако сљепимично сад они Турцима на милост и безусловност, који су већ одумили Турке служити, а научили топрв како ваља озбиљом и својски Турке бити и разбијати; него их је морао ен' онако преварити и собом предати Турцима и то све за љубав Руса, и у ползу и помоћ истоме, а да с временом и он Србина пригледа и незаборави, кад њему опета Бог помогне. Ев' овако рука руку мије, пак и образ обадвије.
За вождом својим не само старјешине млоге, и повеће, него и народ гомилама навали преко Саве и Дунава бјежати, и мучно би когођ живи сам својевољно у своме сад и грмачно пренесретноме завичају остао и задржо се, да турске војске ненагрезоше низа Саву из Босне, и уз Дунав и по суху из Руменлије, те око Београда, па пребјећи још недоспјевше из осредине земље Србове и народ раставе од границе Њемачке, од воде и скела, и зауставе их у шумама и по збјеговима, а већ су их наумили били Турци умирити и предати на свеобште Султана проштење и милост, паче ли с хртовима и вижладма и хајком како дивину половити, и разпирити ка' холуја пљеву са гувна, те га по свему турскоме развијати царству, да тога већ под србскијем именом милета (т. р. народа) једном и посве дотраје, који но се усудио само сам свему Изламству како и Османству, хоџи и кадији, јаји и хатлији, топу и кумбари и самоме довлетском налету (т. р. клетва), та божјој војсци Турцима и њиховој њејчистијој вјери објавити војну и отворити рат, и толико ненадне бриге муке и труда и једа задати једноме већилу божјему Султану турскоме од којега сав бијели свијет (ђоја) стрепи, угађа му, и поклања му се челом до црне земље, а да од њега благодатну лучу сунашца, и трпезну мрвицу xљебца свемилостиво дароване прима, преко и осим којега Хак-Дин-Иман-Довлета ни то не би толико имати могао ђаурлук, а некмо ли да би Хактала за њега и чути и знати хотио и марио. Турци су о Србима тад овако умовали, све исто мозгали, и то све намјеравали чинити наприштено-гордо у свијет одзивали, па што су год од истовога и свакога наума и памети могли, јесу доиста и урадили преко сваке мјере и разлога, преко људскога начина и здравога природног разума те у дому и на очи Европе цијеле... христјанске, ближње-и чоеко-љубске? —

[JASON]

Ево дакле шта су ти Турци на Врачар изишавши па и у Београд сједавши чинили, а теке да би се то боље видла и разумјела она стара пословица: 'чоек нагађа, а Бог погађа', или: 'чоек намјерава, а Бог досмјерава.' - Ово је свуда у свакога и свакада у свака доба и времена самочиста истина, те и овди сада. Колико су гођ србски сви јавни а и потајни душмани ради били да Србе, већ ослобођене и по себи остати слутивше и могавше, потекар ујарме, погазе и поработе изновке Турци, и колико су се сви ови веселили и торжествовали када су то постигли доживјели, дотрудили се и Србијом опета и посве завладали, толико је напротив сваки Србин (Србкиња и Србче) мучки жалио, јадио, и кришом уздисао, и тужио, и к самоме Богу крвавим сузама плакао молећи се њему како јединоме свевидцу и свемогућцу, да их он још цигли незаборави и непотури. Сватко jе Србин и тад одмах и потекар а свесилно познао и опазио, што је своја дика и влада, што ли је својега отечества и народа самосталност и независност, за које су толико неоцјењивне крви и различна труда и свакомјерна жертвовања стратили, па да им се тако на адан мах чудновато, ненадно и само-издајно све измакне своје, дика, слава, и правица. Но и толика турска војска и сила, кад у Врачар изиде, зачуди се и удиви, што Београд нађе пуст и јазом отворен, и сву варош и њезине засеоке такођер празно све, похарано, и запаљено. Ово је само простачнима и пријеким Турцима мило и повољно било, који но су обикли по једној својој жељи слућети, доумљати се и велерјечити, те сад овди, да их одиста Срби ни у таковоме гласовито-тврдоме граду дочекати и успријети се нијесу смјели, и већ су се ђекоји од јавносретнијех фет-етеџија тијех почели надимати и према Немце-комшијама, и бректати њима како год и хаинђаурима Шумадије; ал они њима тек ласкали и угађали за вријеме и то краћушно. Да нијесу тако ни мислили ни зборили паметни Турци, и сами главноначалствујући Рушит-Паша јасно је видио сумњавно стање воинства својега, и помишљао је на себи довјерену тајну препоруку и страшно велико предпријатије: 'У пучину вселенско-европејскога метежа и крвежа час прије запловити усудит се морати'. Он је пак обзирао се и на исту нову себи подложну страну, и налазио поље свако развијано и погажено, град и село свако без житеља и без хљеба и остале потребе, а јесен мртва и глибава наваљује, и зима се како бритка сабља примиче, а нигди љуцкога конака дочека ни огрева једне цјепље; што ли је ваљало по истоме Београду и вароши, похарали су и сажегли све србски бећари, куд ли прошли и доклена допрли Турци то су исто у вилаету починили, нити још престају од палежа и разурaвaња, нити заповјести слушају, нити се икакве нужде и невоље своје ка' ни туђе сјећају и опомињу, која бити може и бивати мора отуда - што је: 'зло рађење готово суђење', и која би им заиста и највећма код свега њихова оружја и јунаштва и власти, и среће и славе, досадити могла, и све им на један пут злобе и пакости глупости и грубости осветити и сувишком заплатити.

[JASON]

Осим тога још мало се који Србин предаје, и на очи и у руке турске излази из гуште и гудуре; важнија их је пак половина још у Њемачку пребјегла и бјежи једнако безпретржно, и тамо се одмах у Фрајкор набира и записује, рогатима пушкама се снабдијева, и с топовима царске мајсторије по ваздан сваки муштрају се у Сријему и у Банату, нити се дознаје, нити објављује куда ће то и на кога ће. А сувише чују се још са Засавице и Шабца плотуни ситнији и крупнији србски и турски, пак истекар најгоре испуњивно сваки час очекују се из Цариграда, довлетска заповијест, да се неотлаrавно и решително кидише преко Саве и Дунава по царскоме Бонапарта захтевању и по свевјерно-дружескоме султана (Махмута) обећању и савјету; окром и тога свега са премучивим љубопитством понајприје и понајскорије и од мнимославнога добра и претруднога намјеравања очекује се извјестије из Лајпцига, да је био већ и пошиљедни обштесвјетски бој ту, и што Мусломанству понајмржке и понајжалије, како и свима другим варварским крволоцима, њиховим судружницима свeконечно и крајње побјеждење тога премлого-досадившега свијету и свему људству Наполеона Бонапарта, турскога извјестна љубимца и самоме Мухамеду особита и новога наперсника, но и свему разврату и разхору људскому јединственога од вијека завјерника, пособитеља и посвећеника, нити је заостало мјере ни прилике да би га итко икада у свему реченоме превазићи могао. Тако се још и потекар допревершује србске судбе грозност и неодклона безмитност свирјепија, но и Турцима се радости пехар и свеуслажденија кондир прељевати дочиње, премда продиру већ и Бошњаци озго низа Саву, разбив и последњи србски шанац Засавицу, гди млоге србске јунаке погубише, али никакав им се ни предаде, нити га заробише силом, тек што ђекоји Срб одатле жив са главом и животом изадре, и то ђекоји онај само, којега је сама свемогућа рука и свепремудри промисао спасти отале, и за будућности новије и важније сачувати закључио био.

[JASON]

Засавички је шанац био повише митровачке скеле на самој обали савској у једноме куту испод узине дринске и савске отоке (у пољу сеоца Равња, или Рамња) која се зове Засавица, и на скели се именованој опета у Саву саљева; од рита и глиба једва се може ту према Рамњу на једноме броду и то кад но кад љети газити, а морали су је у јесен већ сада разбијени војници србски пријећи или пливајући или се лађом превозећи; јербо је туда шиб и врбак, те их је нешто заклањало од турскога погона и огња, но и преко тога колико их је знало пливати оли колико се у једноме смртњаку (чуну) дешеноме превести могло ту? А низа Саву до саме скеле и ћуприје ваља два сахата равницом и чистином ићи, и од војске се турске бранити; зато су гинути морали Срби и на сваку страну овда, кано ти они што бјежати принуждени, тек их већина у баретини оној нађу, што нијесу од Турака и њихна оружја, своју смрт и гроб, а препливавша је мала малина њих у пресјечки према Равњу други србски шанац умакну, како што је и сами Стојан Чупић једва учинио голишав и само с jатаганом у руци препливавши. Ту пак у истоме засавичком шанцу остане и погине бинбаша Шишо Петроније и капетан Зеко сваки са свјема својима војницима, обустављајући сву силу турску док измакне сва србска војска; осим остали србски старешина ту је био и прото ваљевски, и једва жив изaдро како и сви, ал' се добавивши некако и туђега коњица, те и за благовременства спасао се. Тек незнавшега пливати, а и с коњма се својима раставшега, ипак топит' се нехотјевшег у воду и глибину, него и погинути на сред чиста поља од Турака узмичући али бранећи се вољевшега Милоша војводу овда Бог једини сам собом заклони и учува, прем да га низа сву савску обалу до на скелу допрате турска пушкарања и халакања, но и опета ненасрћући баш сљепимично, што их је ватра дочекивала и одустављала; него га се и тако једва Турци прођу и окане, кад им умакне преко ћуприје митровачке, и уграби је прешав он' час оборити, те већ заовда немогну Турци за њиме преко Засавице. Исти се дакле Србин, рудничке нахије бивши тад војвода, Милош Теодоров Обреновић са својом свом командом ту на Засавици десио, и пошто никојако не могну Срби тај шанац одбранити и одржати, е тако се и он отале спасе, како и сви други, те и добро је могао.