Српске буне

[JASON]

Сутра дан зором надру Турци и навале сухим и водом низа Саву, гди на ушћу Засавице од својих лађа начине ћуприју другу на мјесто исте Милошем јуче сваљене, те тако управо трагом и без икаке сметње за разбијенима Србима сиђу и они сви под Шабац. Одавно се није толико србске и турске војске ту састало, да и Кулин-капетан и Карађорђе негда мање су је ту имали уза се. Овда је пак сераскир турске војске био ту Сулејман-паша Скопљак, а од србске свеколике подринске и посавске војске, која се ту већ и сва била слегла, кнез Сима Марковић из Борка села у београдској околини, што но је и совјетником извјестан, и у Русију на годину прије тога членом депутације србско-народње био. –У град шабачки дакле одреди он исти, да Лука Лазаревић са Стојаном Чупићем и с неколико свак своје момчади уљезе и затвори се с намјерењем јавним ђоја ту све Турке забавити до саме зиме, која је већ близу, и која би их отале и сама дигла и вратила; него му поступак доказује, да их је ту остављао само зато, да се Турци неколико забаве око града, док би он измакнуо све отале своје. Него и ту се у пољу још једно петнаест дана подрже Срби и с Турцима пропушкарају, више се пута у сред поља шабачкога на чистини и равни били и прегонили, немогавши једни друге с мјеста потиснути; и без сваке сумње неби Турци ту овда продријети могли, него би озбиљом принуждени били одатле у Босну вратит' се како и неби никада ради били, ал' да непукну глас у војску србску, да су оздо у Београд продерали Турци и све покорили и освојили, и да их сила велика иде и на Шабац у индат Бошњацима, пак још да је и вожд и совјет србски са млoжтвом и другога народа већ утекао у Њемачку, и да у Шабац србској војсци нејма од куда доћи помоћи, а и она би залуду била дошла, и доцне сада према толикој у земљу се већ завукавшој сили турској. Све србске ту бивше старјешине тада навале љутит' се на кнеза Симу, изгрде га укорима шта је свршио у Русији за своју браћу и народ, и напсују га се, што им није џебану на Засавицу раније, а војску при себи имавшу кроз Мачву Бошњацима за плећи послао, те да их одмах и одавно и навјерно разбију, и у Дрину саћерају, па сад и пред оне к Београду да слободно пођу, ништа немарив ако је и вожд исти утекао, и Турци у празан град уљегли и засјели. Руднички војвода Милош ту му између осталога свакојака разговора придода још и ово: 'Кнез Сима, браћо, и Младен тако бране своје отечество, како ће га таман предати Турцима! Ено их је онај већ отуда у Београд, а ево овај у Шабац довео.' На што му прота ваљевски Матија Ненадовић намигне, да се већ прође кнеза истога, напоменувши му к'о из шале мали божић, и скупштину обично тада бивавшу, о којој све војводе рачун дају од својих послова и ријечи, па поретко ту и негве на ноге, и лисице на руке, а и гривне на врат добије, да их се без чуда и муке избавити и опростити неможе, пак би то све могло и њега нелишити а за ту само чисту правду. На које Милош и њему: 'Е мој прото! Бог зна о божићу гди ћемо који бити.'

[JASON]

Још је такијех и друкчији буде ту међу њима зборова и укора и подсмјеха, но и угрожавања и њима од кнеза и од њих ка кнезу, док на један мах, како пански ужас, то исто те у томе инату приближивше се вече очајња и хук преузме војску србску те прсне куд ко хтео и знао, нити ко могне ни смједне кога устављати, него и ткo нeби одустао града, логора, окрут и топове, морао је с осталом за уш узевшом свјетином без трага стрмоглавити. Одатле и Милош са својим самим Димитријем низа Саву те к Забрежју, да очима види, што је од ондашњега шанца и логора и Јакова било, није ли ту он барем у шанцу, како ли је што. У тој гунгули стигне и позна Јефрема Јаковљева сина тадашњега војводу ваљевскога, који га, пошто пропутовали неколико те ноћи заједно, сврати к Миладину у село Трстеник ваљевске Посавине, својему сроднику, а ту близу пута боравившу, да се мало ту одморе, и ракије пинувши да што заложе, али онај Срб их овако предусретне: 'Хајте ми с очију издатељи народа, своје браће, док вам отрова нијесам дао! До шта доведосте сиротињу, па сада је остављате? коме ли? како ли? Бог вам судио!!' Ни часак им стати недадне, него пођу одмах отале на Забрежје. Но ту се нађе народа и сиротиње пуно поље и шанац, али се нескупило ни опремило да се ту брани, него се на врат на нос превози у сремачку страну, да би своје главе и робље заклонили. Јаков исти, како тајни опоменуте депутације у Русију србске, пак и тога свега довршетка совјетник и соучастник, већ је ту прешао био Саву, и себе и своје све до мачета и пилета спасао у Њемачку, него чује одмах за својега сина и за Милоша рудничкога војводу, да је ту дошао с онијем заједно, и помисли да је рад и он за њима свјема тамо, те га пошаље звати, поручив му како и својему сину, да времена негуби, ни да се на што год обзире, тек за фамилију да пошље кога, да прелази што прије к њему и осталој господи србској с истијем Јевремом; а када чује да он тамо неће нипошто, него хоће кући својој собом да иде најприје, па што му Бог да, те одмах ти овај собом пријеђе и у Забреж, састане се ш њиме, и каже му, да он гледа за сам себе, и да главу своју сачува и пренесе здраву, јербо је све, како сам види, већ пропало, на што му Милош одговори кратко а јасно: 'Заклео сам се Богу, а завјерио народу, и то кад и како знате и ви и Вожд, та кад и сви, да нећу док сам жив издати и оставити отечество и ову сиротињу, и своју стару мајку и жену и дјецу дома безглавне и самохране, него сада идем, и за то једино управо дома к својој дјеци, па онди што ми Бог да трпићу с браћом и народом свашто, како и они што су свуда са мном гинули и војевали, погинем ли од пизме и пакости турске, а ја сам се тада свијем одужио, а и замјенио себе већ подавно.' И више такога штошта му изговоривши увјери га о свему свом ал' противном онога намјерењу, и немогавши га премамити к себи у Немачку, те се он са сином самим врати и пријеђе, гди домало испуни му се друга жеља, угледавши ту већ прешaвша и Луку Лазаревића шабачкога коменданта, како и самога Кнеза Симу: Хеле Милош отиде, како и рече Јакову, правце дома у Брусницу, па ту одпочине за неколико дана, док поразгледа и уреди штошта по кући, а међу то све размишљајући што би се морало, што ли требало и могло сада чинити, што ли унапредак предузимати, пак отиде и пећине Каблара и гудуре Овчара с калуђером Нићифором разгледати, е би се могло барем презимити у слободи неморавши се предавати Турцима, но и од њихове силе и власти ништа се ту небојавши за то вријеме до прољећа, па онда што Бог да наново, док међу то Србима Турци дотежају, и старе омразе покајаре, па одмах шума и отац и мајка, градови свуд у горама, но и Ужице још у рукама. - Овако је тада намјераво Милош исти.

[JASON]

Са доњега на Србије краја, од источне стране, од Ниша и Видина те овамо на више, све је дотле и поприје било Турцима у руке пало, шанци и топови и млого народа; тек у јединоме Делиграду још са својом командом што је се војвода нахије смедеревске Вујица Вулићевић задржао био, како и у Топољаку (други је то мало ниже Делиграда србски шанац) Пљако Антоније (најстарији зет Карађорђев) што је стајао још са свом својом војском; и они су исти Турцима ту обкољени били, и чврсто чувани, да није нико могао за неко вријеме ни у шанце испоља нит из шанаца поћи куда, те споља ни дочути гласа каквог, а то ли донијети што год потребнога да су могли Срби ти, тако ни за осталу србску војску, к'о ни за вожда и к'о ни за најжалосније стање својега отечества ништа још ови дознавали нијесу; него је ту сваки старјешина приглушен у себи чамио тако, те је дочамљавао мало по мало и он и војска му, и тек су након читави мјесец дана (око Митровадне) једва разабрали, и увјерили се, да је све Турчин покорио и освојио, што је гођ било србско, те и саме градове; и да су вожд и сви већи главари и старјешине и сами Совјет са млoжтвом народа у Њемачку пребјегли, а заоставши народ у земљи, што га није у први мах заробљено, и посјечено и погубљено, то све да се испредавало и порајило на ново. Тако и они већ, једва и под саму зиму оставе Делиград и Топољак, но све изведавши своје војнике једну ноћ из шанца, па лагано кроз исте турске војске и логоре неком простружицом извуку се да их неопазе душмани; те Вујица оданле право на скелу дунавску више Смедерева и Орашца прокраде се са свјема својим војницима, па у лађе и у Њемачку, куда и сви остали, тек јесу ли допријети и дочепати се воде и лађа могли, док и у Панчево исти Вујица дође са свом командом својом, те у збјегове тудашње србске само здраво, али страшно невесело, јадно и жалосно, како никада дотада. А и Пљако са свјема својима најприје отиде својој кући у Карановац, па оданде хајдучки с неколико своја самовјерна момка те на велико Дубоко више Остружнице довуче се, где и лађу нађе, те пријеђе у Њемачку и он, куд но му је пуница већ жену и дјецу превела била.

[JASON]

Овако је било и на тимочки крај послије Вељкове смрти, којега у његову једноме шанцу из Турцима отетога другога шанчића топ турски инајетказака руком и оком управљани на мјесто убије, одбивши му лијево раме до сисе и до по прсију; брат му Милутин принуђен буде недостатком свега, особито џебане и олова, па и преусилијем Турака оставити такођер по ноћи Неготин, и преко тресета (рит) к манастиру Буковчи у шуму издријети ca свом војском, но и с великом муком, и с то већом штетом, па отићи у Пореч оставивши сву и за вазда ту благословену Крајину Тимочку. К њему се и без особите своје нужде у Пореч а преко Мироча и бинбаша (подвојвода) велико-островски Хаџи-Никола Михајловић (Сарајлија родом) морадне са својом командом измаћи, како чује, шта је од Вељка, од Неготина, и Милутина и војске му починило се, оставивши он како и они, шанце и топове своје Турцима. Него сад и удно Пореча на малом према селу Рибници острову одмах рече и настане Милутин начинити опета једно шанче, и ту постави топрв Хаџију истога с неколико бећара (преко 500 душа), те да чува Дунав, и да неда четокаицима турскима смести и пресјећи да се народ србски у Њемачку непревози; но ту њега истога Турци једну ноћ пресјеку, и одцијепе од Пореча, и са свим га обколе, те одкуда је сваки дан а за дан једини тајин примао, нити је ту сада он икакве и најмање лађице имао, јербо су све онамо у Поречу биле сакупљене, те народ превозиле дан и ноћ без претрга; тако се дружина Хаџина узмучи, док се и узбуни, клоне од страха духом, а без хљеба срцем, пак и без питања Хаџина, и преко његове воље науме и договоре се Реџепу предати, који је ту њих био и обколио, и стјеснио тако. Ш њима је у истоме шанцу био се задесио на њихову то већу и то бржу злу срећу и кнез кладовски Крачун, којега је сестра за Peџепом адакалским старјешином потурчена била, те ти њега сами осебице пошљу они и без воље и согласија Хаџије својега началника к реченоме зету његову, да их на милост предаде и онај прими. То се њима и учини, те их прими онај на предају, и зада им своју мусломанску вјеру, да им ни влакну досаде неће бити, како и уради све, само што Хаџију одмах (који нејмајући куда, јер су га своји чували да се сам неубије, или да у Дунав не скочи, а да се њиме сви, зар по наушћењу и обнадеждењу истога посредника, лашње оперу и спасу) и поречкога кнеза Тешу посијече, и главе им на коље стави, па ђекојега још пробравши од њих, и тако исто смакавши, све оставше живе робљем учини, него и посве их оголузнивши, по војсци подијели; тад одпусти у Њемачку и својега шурака Крачуна, здрава и обдарена, пак онда изда свјема својима оштру заповијест, да свак својега роба закоље и погуби, и да им се главе све пред њега донесу на једну хрпу. Ту се једва сачува и живо преко свијех остане Хаџино тек једино писарче, којега је Реџеп задржао при себи, тобож та млађахна и прикладна сажаљно поштедивши; исто је момче било земљаче Хаџино, и звало се Ристо Мојин (јединац), којега су родитељи у Београд се били саселили, и ту живјели до тога случаја и до паденија обштега.

[JASON]

Сада већ Турци од Видина те до Београда сав јужни бријег Дунава не само покоре и овладају, него и војскама гди је требало и нужно им било закроче и утврде одмах; у то и Бошњаци неки на Ваљево, а други низа Саву к Шабцу и од Шабца надоље, како и од све Херцеговине, Новога Пазара, Бесковца, тако и од Ниша и Софије пjешак и хатлија, топ и кумбара, и све дубе (т. р. галере дунавске) и четокаици (т. ријеч: шајке) чак од Силистрије те амо у Београд се к сераскиру прибере и сљегне; пак ту ти сједну велике (капе?.. паче ли...!) главе турске око својега сретна и честита сераскира (фелдмаршала) тајно и редом на ухо му шапутати, куда ће даље, где и камо ко, и колико их заједно, и под чијом што командом преко Саве, што ли преко Дунава да преброди и прејури, те у Кесарију, ал' ти ев' овда баш им најмржији и најужаснији глас међу њих како хитра муња и небески треск долетне и грмне, све забезекне, следне, обнијеми и полуосмрти, кад им свјема слободно и јавно и торжествено дође и пред самога сераскира одмах изађе Терџоман-бег ћесарски по имену Агаман, (родом Ермен) и покаже им на Врачару у сред ордије њихове, и прочита им собом новине, које су већ и на турски језик још у Бечу биле преведене и штампане, пак им послане, о тридневноме на Лајпцигу боју свеколике Европе, и о пораженију и разбитију Француске силне и непобједиме војске таковом и толиком, да је и сами Бонапарт једва ту остао жив, и да је отуда још једвије изадр'о и то без обзира и без солдата, млого срамотније и злосретније него л' из Москве. Овда ти одмах Мусломан-газије од букања и бректања престану и потмурно замукну, оборе и носове и зенице у само тле, домразне им се и сама Јеминкахва, и тај шамски ђул-ђубек-тутун, присједну им и медене халве и шећер-баклаве; тада већ и велики тај везир, и сераскир престане још тек очекивати и довлет-фермана за Фет-учинити Немце-Ђауре, него сам од себе торжествено објави свјема Турцима и Србима, да је Султан својој раји све опростио и смиловао јој се за то, што му се опета покорила, и да по тада никада нитко никоме никаква зулума несмије учинити, јербо ће му одмах за главу бити, но да иде сватко на суд и шеријат царев, па што коме правда донесе, тијем да буде и мора бити довољан; те тако да мирно и свободно може раја свој посао без притjecњавања гледати и земљу работати, па за себе како и за свакога хљеб из ње вадећи и добављајући рахатовати.

[JASON]

Везир испушти тај лијепи и умилни глас и објави у Њемачку, те се скоро сви Срби повраћаше на своја кућишта и баштине. На тај глас дође му и Аврам Лукић кнез и совјетник Драгачева, те се преда; онда још и унутар земље до Чачка, Карановца и Ужица исти сераскер Рушит-паша већ пошаље себи предате Србе, кметове, старце, калуђере, и попове, и кнезове исте, а немало свакојега од њих бујрунтијама снабдјевши, па и што чим другим обласкавши или обдаривши, да иду по земљи кроз народ и сроднике и пријатеље своје, да им кажу небојат се предавати, и да им никоме ни укорне ријечи се неће рећи, то ли нетко некога и влакном такнути; но да оставе збјегове и дома иду, да ту рахат живе и своје послове раде, и да своја Богом благословена добра од муке и труда и плода земнога уживају, небојећи се већ више ни глобе ни зулума, тога им ничега унапредак ни један Турчин, да би он био паша и везир, учинити не смије пошто је жив, и да је такови рахатлук факир-фукаре толико царева воља и милост, уколико је и сама божја. Да би пак још успјешније то учинило се, велики тај везир и осторожни сераскир Рушит-паша пошље у вилајет и својега делибашу Али-агу Серчесму с његовом командом делија придодавши му: кнеза Аксентија, који је београдске нахије још стари кнез био, и сада понајпрви од свијех старјешина србскијех предао себе и нахију сву везиру пак и Аврама Лукића му додавши; те да иду заједно, и да радо и на добро предавајуће се Србе попазе приблазне и ублаже и ослободе, тако и непредане да приласкавају и поиспредају, никога већ неукоравајући ничим, нити кога грозама страшећи, нити пизму икакву тјерајући и на кога, пак ни освету чинећи и најмању икоме, ако ће бити тко дотлен и цару јединца заклао. Цар је све опростио, па тко што други има за то? на кога ли?

[JASON]

Овда и Милош Тешин Обреновић остави Овчар планину, гди се заклонити тражио, пак ненашао, увјеривши се собом, да се нејма с киме из народа, како је рад био се у град ужички или у коју пећину или планину затворити, пак отале за живота свега да се не предаје него да се брани, и да Турцима досаду чини и страх задаје; а када чује за делибашу велико-везирскога, и да је ш њиме и његов пријатељ Аврам, и кнез Аксентије како изновични кнез од нахије београдске, и да зову свакога на милост и на ријеч цареву и везирску, да се слободно предаје сватко, и да они никоме никаква и неспомињу зла, то ли да га враћају коме, те тако и он изађе пред њих с једним момком својим по имену Димитријем Ђорђевићем, који је добро, како исти Једренелија или Стамболија турски језик и обичне њихове ласкавости знавао, и ту се предаде истоме царском и везирcкoмe дeлибаши, који га како знатна и славна војводу прими и дочека, и само сабљу ш њега сними и одузме, а све друго оружје му остави; пак ослободи га добрим и љуцким предусретом, обећа му сам својевољно свој достлук, и учини га ту одмах главним кнезом од исте рудничке нахије. Ово се догодило у селу исте нахије Такову код сеоске цркве; ту се сва иста нахија и друге околне понајвише по примјеру Милоша истога наскоро поиспредају; ту и сам Лазар Мутап, и Арсеније Ломо и Милић Дринчић тако исто, а кано ти све исте нахије војводе са осталим вилајетом дођу и предаду се. Тако учине и ужичке нахије војводе и кнезови, па тако и свијех другиjех. Али војвода Антоније Пљакић, како зет Карађорђев несмједавши се предати, а и Милош Сарановац такођер војвода жупе крушевачке како љубимац вожда нехотјевши останути у поданство турско прикрију се и притајају, док мећава и зима стисне зубе, и снијег путове замете, и покрије, да никуда нитко без велике и особите невоље излазити неузмогне; овда ти оба ова по с неколика момка своја хајдучки и прерушено турски провуку се кроз Шумадију, и преко Саве на Дубоком великоме заједно у Њемачку за старјешинама и вождом пријеђу и отиду; него Пљакићев млађи брат Павле остане са својом кућом и предa се, и миран пребуде од свакога Турчина и забита.

[JASON]

У селу пак Ракчићу (нах. старовл.) Хаџи Продан како бивши војвода тамошњега краја начинио је био још поодприје конаке себи а при једној литици у некој пећини доста пространој, гди је унутри те и црквицу начинио био, с намјерењем ту се затворити на вазда са својом фамилијом, и с неколико одабраних момака, па бранит' се ту од сваке силе која на њих удари, а никада се Турцима непредавати, то ли куда бјежати; ал' околних села кметови, старци и свештеници, а највише Аврам Лукић и поп Никола, Драгачевци, (старјешине бивше) који су се већ испредавали, и мирно и љуцки од Турака предусретавани дођу к њему и у пећину како посланци од Турака и од народа, предложе му предају, милост и све проштење царско, и то све мало што њега покрене, нити би га икада на излазак отоле склонили, да нијесу народње сузе и поздравја, и клетве и заклетве овијех његову безбједност му обећали, те им на то све изађе и он, и у Чачак ш њима сиђе на предају, како и Милош и други сви. А највише је Хаџију на предају прегло и склонило представљање онијех, да би сиротиња тудашња од турске војске, која би безпрестано на њих долазити морала, све страдала и пропадала, јербо га Турци неби ту никако трпjети хотјели, и држали би га обкољена докле год се неби силом отале изагнао, или од глади принуђен био изаћи; к томе га је и клетва и проклетство народње престрашило и на предају согласило, чиме су му и тадашња писма, из обштега народњега согласија и договора написана, и но истима му посредниц'ма послана, угрозила, паче ли га ублажила и смекшала тако, да је наумио и вољео и предати се, ако би баш и погинуо, а да народу, довољно већ и преко сваке мјере настрадавшему се, сам собом на вишу досаду и муку не буде. Још је ту ш њиме био затеко се и војв. Милош Сарановац, који се такођер на вољу и душу народа преклони, те отале заједно с истим Хаџијом у Чaчак пође Турцима на предају, него им овај на достлуку и милости брже зафали, како је повише казано, а Хаџија са својом фамилијом остане међу Турцима још. Латифага пак Муселим чачански једва дочека предају Хаџи-Продана, и одмах га к себи прими у покровителство и пријатељство; ово је Хајџији одвећ полезно било с тијем више, што је Латиф исти био зет и љубимац сераскира Рушит-паше. Зато Хаџи-Продан и своју фамилију и браћу доведе у трнавски манастир, и ту је за време недалек' од себе и од свога пријатеља Латифа намјести и заклони. Оваким се начином сав горњи или јужни крај Србије Турцима по невољи и по нужди поиспредаје, и то истоме делибаши.

[JASON]

Свијем тим а особито ревностним пособијем и важним влијанијем и примјером Милоша задовољан Серчесма, кад је толики вилајет сретно и ласно и брзо испредавао и примирио, врати се с Милошем заједно преко Крагујевца у Београд к својему везиру, а како сераскиру и цареву пуномоћноме већилу да га представи и препоручи, те да га и овај за коџа-кнеза над истом нахијом одобри и утврди собом, како но га је он тамо и одмах нарекао, и познао и увјерио се, да је имао кога пригледати и помиловати. Међу то је Рушит-паша царем одазван био у Стамбол, а на његово мјесто остао је његов ћexaja Деренделија-паша; тако неодуми исти Серчесма и њему га представити, како шћадијаше и ономе, но поведавши га једно јутро из конака својега к везиру навале други Турци а особито Адем-пашинци да отму Милоша од истога делибаше на сред сокака и пазара, па да га они одведу везиру (или...? да га убију), и тако себи код везира да свакојако чест и награжденије заслуже доводом и предајом или главом Србина и војводе, него се делије склептају и за пушке и сабље прифате, те се тако свјема одапру и једва их одбију, и Милоша одбране и одрже при себи, и одведу та куда су и повели били. А кад га везирски намјестник види, прими, и разумије мишљење и препоруку делибаше својега па кад чује и свесрдну његову од првога часа предаје службу, онда га и он сам не само потврди за Баш-кнеза од исте нахије, него и своју му бyjрунтију даде, да га сватко има како рајетин, тако и Турчин за таквога припознавати и држати га за царева вјернога служитеља; још у истој бујрунтији њему препоручи и оне околне нахије, које је он делибаши поиспредавати помогао, да га припитују за свашто што је вилајетски посао, да преко њега имаду примати везирске наредбе и заповјести. Осим тога везир сам собом устмено и лично даде Милошу још нека особита наставленија и препоруке, што је сходно било тадашњима царским намјеренијама и везирским потребама, па га одпусти дома да кнезује и да цара служи, но и сиротињу да пази како своје очи, којој но је и сам цар смиловао се и све јој опростио, тек јој жели да рахат и с миром без икаква зулума у напредак живкари. Тако је исто тај везирски већил и у остале србске нахије кнезове нахиске поиспостављао, и то негди нове, а негди оне старе, прије побуне на дахије, кнезовима бивше, пак и њих такођер поучивши одпуштао дома, окром једнога кнеза Аксентија, родом из села Чибутковице нах. беогр., што при себи задржи, који како стари турски кнез и слуга буде и својом првом предајом препоручен и смиљен, а и по близости нахије своје, и због честих и свакојаких потреба вилајетских ту при везиру се томе по највише бавити морадне, како и ћефил и већил свијех другијех удаљенијих кнезова; јербо су издавна пак и опета везири београдски, за нужно нашав, обичај учинили и држали овај, да ту једнога вилајетскога кнеза, и то из понајближње нахије свакада имаду код себе и при својој руци на сваки случај.

[JASON]

Овда још тај мјесто-сераскир, паче л' ћexaja великога везира и правога сераскира, у Београду за везира постави, и с потребним гарнизоном снабдјене Сулејман-пашу, који се звао Скопљак, имену мјестанца Скопља, у којему се родио, и које је у Босни мало повише Травника; а знaтaн се је учинио војујући неколике године са Србима, обично Херцеговине и Расиње Мусломане предводећи на њих, и то баш од оне јужне стране Србије, гди је исти Милош Обреновић војводом и комендантом пред Србима бивао, те су се отуда и они оба неколико и више и боље познавали, поиздаљега и озбиљскијега времена; особито пак и понајбоље са Засавице, гди је Сулејман исти био у руку од некога рањен, и њоме кљакав остао, које он сада, како Турчин- чоек и велики забит и већил царски немогне изоставити, да му непребаци баш оно те овим од прилике ријеч'ма, и то у сред свога дивана: 'Видите ли овога мојега посинка Милоша! колико се он миран и понизан бити претвара, чини се само кротак, а он ме је исти једном у Староме Влаху веома убрзио, пак ме је он и на Засавици за руку ујео.' Показујући им рањену и кљакаву руку, на које му ласкаво и Милош одговори: 'Ја ћу ти је, честити пашо и позлатити.'
А када Деренделија Сулејмана намјести за Белиград-валиса, и друге му све наредбе и приуке суобшти, и препоручи му да вилајет добро пази, и да га од свакога зулума чува, та да се дигне и врати натраг и он у Руменлију на своје пређашње мјесто к великоме везиру Рушит-паши у Битољ. Паметодостојно је да се овди ако и мимогрeд напомене за истога Рушит-пашу, што неки и млоги Срби увјеравају, да је он од рода србскога, и, а је у Кочину Крајину негде из параћинске нахије дјететом заробљен и однешен у Турску некуда, пак тамо, како се с робљем турским обично и догађа, потурчен буде и турски воспитан, те је несретном својом судбом до такве среће и сана велико-везирскога доспjео и домогао се, да му ништа више лијо небјеше до његове највеће среће и до вјечне му славе и блаженства, него само још царев му на врат гајтан.
Хеле е у таквоме стању остане Србија и народ њен по Карађорђа мнимо-вјероломноме побјегу из отечества својега.

Тко је спомен у душама свјетским,
Нек му ј' опис и пред оч'ма србским;
Препоручен жртвом у Славенства,
Дјела спасе од свег' умиралства.