Српске буне

[JASON]

II. Причање.
За колико су времена Срби тако под турском руком и бичeм боравили, како им јө мөђу тијем бивало, и шта су опета изновке прeдузимали.

Кад остане Сулејман у Београду за везира од свега пашалука, паче ли санџака предузме најприје одлакшати (ал' не раји, већ себи) трошкове, или зар да уштеди од цареве хазне што, но и то себи, те сву гарнизонску војску разреди по вилајету, ако похарану и попаљену, т. ј. у сваку нахију по једнога бинбашу с неколике стотине Турака, да им се најприје сами таин даје из вилајета, па мало послије и ајлук те поједри, а за то ћоја што стражаре народ од зулума; и то све да се особито узима од вилајета, осим свега другога везирска и царскога трошка и давања, које је без сваке сумње такођер повећити незаборављено до и за нужно нађено било. Окром тога још постави одмах у сваке нахије паланку (варош) по једнога муселима, који ће за вријеме неко и на мјесто кадије неки негди бити, а и сваки у своме подручију везирски пунодовјерени намјестник. Е тако учинило му се боље моћи пазити и чувати, да се народ неузбуни опета и на њега истога, којег' но су све главније старјешине и сами вожд у каурској, и које Беч поради нечега чува, кад их на Рушит-пашино још с Врачара искање нехтеде Турцима предати, а за свакога је од седам првих старјешина давато по велика сума новаца (по 5.000 дук.), пак за самога вожда двојина (т. j. 10.000 дук.). За најнужније се дакле учини Сулејману, да себи вовјерени град оправи и укријепи; а томе му се баш Хаџи-бег сребренички, кад чује шта ради од града шта ли од вилајета, подсмјехне и наруга овим ријеч'ма: 'Нути Суљине памети, и мозга! Напунио вилајет изјелицама и зулумћарима сам, пак још навалио да око себе понови и утврди град, и то сиротињским трошком и трудом, рекао би да то неће дотужати факир-фукари, те ће она опета за пушку и у шуму, па му на ум непада како ће се тад он и у граду одржати.' Хеле исти Суљо навали одмах и живо све по граду зидове, табље, топове и њихове кундаке оправљати, и хендeкe све, пак и онај око вароши уредно почистити, и палисад'ма обсадити; и на то је све иста сиротиња трошила особито, и сама собом то све урадити морала преко исте зиме, при чему су настојници Турци (а то је сваки се Турчин и сам чинио) не само испребијали и одронили бојем млогога Србина из пизме и пакости, него су бољега, речитијега, виђенијега и чувенијега момка и кмета и убијали крадом, замамивши га куд' у казамате и хендечине пусте, које није могло бивати без дознавања и одобравања, па по готову ни без напушћања и повељавања везирскога, кад им никојему за то ни он сам, па ни други тко, мукајет био није.

[JASON]

Нег' још и ово Сулејман-везиру падне на ум, да он свакојако безбједно и својевољно том земљом господарити може, да с народом све по турски чини што год му се хоће, како је рад и он и сви Турци, али тада, кад и подозрење исчезне да имаде у народу сакривена оружја, џебане, а можда негде и хазне; изда заповијест свима муселимима, да све истраже и пронађу и покупе оружје од раје, и да га у Београд њему донесу; пак да онда знаду, ђе рају имаду. А истина је, да је народ млого у Њемачкој оружја својега оставио, али је доста и пренио и покрио, и овамо у земљи заоставши и одмах се испредававши својим познаницима и спахијама такођер су у онај први мах много и боље оружје посакривали, а рђавије износили те давали забиту, и то највише по наушћењу самијех спахија; но понајвише и понајлакше задржале су оружја оне нахије, што их је Милош реченоме делибаши предао. Али најгрђе од исте везирске заповијести ово је, што је она узгредно додала у руке свима муселимима пуномоћије мача и тортуре, необходно нужне по турској јањичарској ли памети, који но и та средства и пособија будући сурови и неосторожни најприје нешћедоше, а послије и немогоше само за се и у својој власти задржати, него и сваки Турчин-чоек самовољно узме ту препоруку и пуномоћије на се, што се сваки отуда надати почне свакојакој пљачки и шићару; те ти се дигну по јадoвнoме и сјем тога већ мученоме вилајету од села до села сваки хак-турчин-чоек на своју страну, а по неколика их у друштво поведавши, да је поважнији и посигурнији, па окупи чинити све, што год је и Богом смртно запрештено, и што је свакога и дивјака чоека недостојно. У то вријеме, и по својој предвиђавној нужди ђекоји паметнији спахија изађе такођер међу своје рајетине у села, и ђешто их заклањати почне од крајњега зулума, испотајно их учећи да ћуте за боље оружје и хаљине и џебану, но теке понешто злочестијега да помалају и дају; к томе су собом и спахије доувјеравали Турке оружје траживше, да они сами знаду врло добро што њихова раја имати може, и да је све оружје издала што год је ткo имaо чак од прађедскога времена, то ли од Карађорђева. Овако су спахије доста штокуда притајали оружја, него свеколике и свакојаке зулуме нијесу прекинути и забранити могли, тек су још и сами трошак и кулук по селима приумложавали, ако и нехотицом. Преко свега тогај донесу Турци у Београд још и саму кугу, која се наскоро по свој Србији а до прољећа разнесе, и не само што све и већма помути и одузда, него зликовце Турке и ожесточи, како стану по селима и по друмовима своју браћу налазити да мртви без укопа леже, где их је куга стигла и морила, те их негђе дрпају пашчад и крмци, а негди се лисице и вукови њима часте; пак ударе живи Турци још огорчeније и очајаније Србима зулум на зулум измишљати и чинити. А Србин се сваки полахко стане надимати, и тајно уздисати за првим премаљећем и глоговим цвјећем, особито што се ђетко од свога којега пријатеља или сродника у Њемачкој заоставшега, кадно кад' и негди на скели почне истија и обнадеждавати и приучавати шта ће се и када ће. Једини је царски данак још не свуда несносителан био. Ет' овако је непостижном судбом и свемогућега творчески-отеческим промислом зачеђавати почео народ опета премјену стања својега, и вторично својега моралнога суштествовања и политичнога живота васкресеније и спасеније, и обновлење обште свободе и правице, а из сред сриједе саме највеће несреће и поработења.

[JASON]

Благоразумнија част из народа, како ти млогољетни старци а и разорителноме рату вјеште и поиспредаване старјешине опазе то приогорчавање и напрезање народа простога, и предузму та истија свак са своје стране и без икаквога обштијега договора и намјерења и препоруке, али јединогласно таложити, свакојаке паметне разлоге наводећи разбијати му бригу, и ублажавати га будућим облакшањем, које ће морати само по себи сљедовати, ако поустрпе још за мало, јер и надежда је да озбиљски гром од некуда скоро међу Турке, и то најприје посред Цариграда тресне. Ово и овако је њихов опит и зрелоумје по тадашњима огромним и свуда чујавним превратљивост'ма свјетскијех послова разсуђивало и соближњима својима напомињало и по томе их увјешћавало.
Према томе су пак неки опомињали народу и оно сретно вријеме Хаџи-Мустај-пашино, које и млозина још памћаше и благосиљаше, кад'но Србину Турчин зла никаква није смјео учинити, и када су Срби сви оружје носили слободно, а ђекоји кнезови и царске берaтe имавали; те да ће и ово данашње притеснење Србима од Турака скоро престати морати, којено је још замало и на кратко, и то док се народ стиша и добро слегне, те се обикне са својим новим стањем, а да је ово, како и сами знаду сви, ништа или једва што према онима пакостима, које су Срби за кратко вријеме Турцима починили, и да им исти Турци ни десете неповраћају. Пак и то бојати се је, да тек лисицу гонећи, неизагна се курјак и то бијесни и помамни, т. ј. ново поробљење и крајње и свеконачно разорење земље и народа, те да им се већ ни зука незачује када, штoно би могло бити млого веће и грдније од свега првашњега разхора. У томе се разложењу, и међусобно-тајноме жубкорењу, те и преко сваке надежде, мирно проведе зима, и прољеће дочека такођер спокојно, за што и Турци неколико ујме и уштрбну од својих зала и прекомјерија; тако и љето још мирније и лакше дође, само што једина свеобшта казањ божја, куга, то даље и повише напредоваше. У то и међу дневица наступи и промине, и само што свјетину златне јесени опомене, која приспијева да тек благодатима обдарива, и с благословом Свевишњега да се труда плодови уживају; није се дакле о буновању већ овда ни мислило, то ли таковоме ичему под саму јесен у очи мртве зиме и надало, пак се и опета исту јесен, ка' без икаква обштијега договора и спремања тек случајно и ненадно догоди то, чега ево сљедује описаније.

[JASON]

Буна Хаџи-Проданова у Србији случивша сө 1814е години Септемврија мјесеца мал' те није у исти лањски дан свеобштега србскога страданија.

Прије, него се одпочне причати о тој буни, како се је и за што родила, чега је више добра ли зла ли узроковала, и за колико времена трајала, доклен ли се разaвила и успјела, нужно је поради пуноће и јасноће историческе показати, тко је и што је тај Хаџи-Продан био, а од његова постања те до времена живота његова у србску повјестницу сљевајућега се, па тада и како на обштему Србинства хоризонту (догледу) изчезавшега. И тако:
Хаџи-Продан је рођен у Сјеници недомак Новога-Пазара, и звао се презименом по имену оца Глигоријевић, или по занату очиноме Мутавџић (козинопрељ), а Хаџијом се прозвао, што је собом на ћабу ходио, и то прије свега својега појава у обште-србски посао. Мало по започетку Карађорђева рата измако се је Хаџи-Продан из Турака су два своја рођена брата, оставио своје мјесто рођења, и своју домаћу чељад, и пребјего к једнородној својој а ослобођававшој се браћи Србима. Но ћехаjа босанскога везира наскоро за тим прође кроза Сјеницу идући у Босну, чује за њихов побјег, и узме у робство његову и брата му Михаила жену и дјецу за то, што су они у Србе побјегли; но Хаџи-Мустај-бег Чавић такођер Сјеничанин и добри пријатељ Проданов настане око ћехаје са све двадесет ноката, те измоли од њега исту чељад, и својој их кући вратив пошаље из Таслиџе (Пљеваља вароши) куда су већ одведена била; још момку својему, који је ту чељад враћајући пратио, исти Чавић тајно препоручи, да када буду близу Сјенице, да их позадоцни па ноћно испрати у Србе к мужев'ма својима, па у јутру да каже у Сјеници, да га преварите, те му се самому искрадоше и утекоше. Амо сад Продан са својом браћом и осталом дружином ревностно и храбро војујући дослужи се да у години 1806ој произведен буде од вожда србскога за војводу на једну кнежину Старога Влаха, која се Кол-Даићки зове. Отале дође му на руку да Чавићу врати оно добро, и то када је Карађорђе на Сјеницу с војском изишао био, и Сјеницу са окружјем њеним освојио, те он Чавићева сина и снаху му из робства одмоли у Карађорђа, па их одпусти здраве и мирне дома. Тако је ту Продан војводом био на реченоме мјесту до самога паденија Србије, па када је Милош Обреновић велико-везирcкoмe дeлибаши (како је повише казано), предао себе, сву рудничку и остале неке окружне нахије, та да и Продана чрез писма и опоменуте отмјене Србове склони на свој позив, и онај изиђе и предаде се понајвише на Милоша примјер, образ и јемство у Чачку истоме делибаши Серчесми, који је ту већ био из Такова присијео, и Латифагу са собом доведенога ту за муселима ставио, како је дошао; и он од делибаше измоли Хаџију, да код њега остане на аманет, и у помоћ за вилајетске уредности, и потребе совјета, који му га и остави и препоручи пазити га пријатељски. Како млоги други догађаји, тако и овај освједочи важност и пријемност ријечи и воље Милошеве у народу и у појединим Србима, пак и вишу и то већу довјереност и постојано пријатељство у истога делибаше та му иста угодна својства приобрету, и подкријепе. А послије те предаје своје Хаџи-Продан са согласијем Латифа премјести се живјети зар у заклонитије за фамилију мјесто, а и ближе својега покровитеља, у манастир Трнаву, који се обичније, и то по храму светога, зове Благовештеније, и који је изнад Мораве под планином Јелицом пониже Чачка два сата.

[JASON]

Но куга ударивша свуда по Србији дође и у Чачак, и ту страшно све пpeмeтaти почне, што год стигне, те отале побјегне куд ко могне из вароши, па и Латифага, како муселим од свеколике пожешке нахије у исти монастир избјегне са свим својим знатним имањем, момцима и слугама (харема тек није ни у Чачку при себи имао), да се ту заклони од ужасне болести; ако му ћитаб и непише и не заповиједа, да се ње плаши и уклања, него напротив, да се за милост и благослов божји почитује, и смрт од ње за особиту срећу и блаженство да прима и држи. Но како се ђекоји Србин предати није хотјео, а ни дома боравити несмјео због извјестне необуздавности турске, тако су се варакали и уклањкали по планинама, и највише по тудашњима (драгачевским и старовлашкима) што су више пространије и надаље простртије и гранатије; они су ђекојему и Србину досађивали, него и Турчина кад којега чешће досмиривали, особито им се пак за тога посла и начина живота угодно и удобно бити показивало и вријеме кужнога мора. Овакијех људи више је чета имало, и они не само међу се да су се састајали, совјетовали, и један другога подоштравали, да се чувају мудро, и да бију зулумћape Турке, и опадњаке и клеветаке Србе, како и оне, те да тако јуначки поживе, како су почели, па што Бог да и јуначка срећа и мишца и памет; него и са својима рођацима и пријатељима су мијешали се, долазећи им и пригледајућ' их по јединоме сажаљењу, и о свачему се ш њима, а највише о невољи и муци обштој разговарали, у то се и различно придомишљали, и тек у једноме се али крајно-jeдроме соглашавали, и на једно сви смишљали, да тко неузможе за сада од зулума или од мрзости и низме турске с миром и без пригњета и угроза на дому живјети, тај да учини каковому год Турчину, ако неби могао баш својему обидитељу, што је год кадар више освете, па нека бјежи к њима у: 'Шума ти, мати.' Такова очајања и слаботјешећи разговори морали су наравно доћи и долазити до знања и великима Турцима, који су по њиховом природном хладнокрвију и обичној безбрижности (рахатлуку) за то мало што марили, судећи и уздајућ' се да они друго ништа учинити не могу, до само вилајет узмутити, а тим га похарати и поробити, па и себе изгубити, од чега више и боље ни Турци сами, кaкoнo ти злу свачијему, осим својега, ради, нити су жељели, ни вољели, ни за друго се ишто својему Јањичар-Богу и молили.

[JASON]

Али боља и домаћа већина Србаља мислила је, и увјерена била, да нејма међу одметницима и једноумцима и једнобрижцима тко би могао и знавао како ваља нову буну запођенути, и руковати и главовати, нити се то може сад ускоро и под зиму, ако би се и хотјело, како што се ни варали нијесу о томе. Но дјело нека покаже шта је о истоме мислио Хаџи-Продан или барем његов брат доњегашњи Мијаило и калуђер Паисије трнавски игуман; ако су т. ј. оба ова урадили ово, што се иде казати без његова знања и повладе, премда он, кад се је предао, није учињен никаквим у вилајету старјешином од Турака, али га је и осим тога исти муселим нахије пожешке чрезвичајно пазио, њему и браћи му, кромје сабље, све оружје оставио, и носити допустио, и Продана је сврх тога свега свакада имавао при себи у путу другом, а при софри мусафиром и у свему совјештавању достом својим, народњим и царевим. Него у такво вријеме, кад је од обштега пријеко самртне болести ужаса народ готово без властитеља (забита) сам себи на краткоумну и на зло-склоњивнију вољy остануо, и да се неби озбиља како узбунио и барем у његову подручију одметнуо, смисли тај исти муселим Латифага зовнути к себи важнога и разумнога Аврама Лукића, и Ђока Протића Гучанина, кнезове драгачевске, и зар још некојега из вилајета зрелоумна чоека, да буду на сваки случај при њему и у помоћи му, како и учини узевши са собом и њих и обично Хаџи-Продана те изађе тако спремљен у тефтишлук по нахији, да тијем народ неколико и пристегне и сувјери, и да поудаљи оли распуди оне, што су још у планинама, те уздражују народ, и оне да приблазни и ослободи, који су још по сумњи самој нерадо на сриједи међу вилајетом и пред очима забита својега, те и по невољи ђоја воле да се народ рогобати, колеба и узбуњује.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

С тим намјерењем изиђу они у нахију, и већ Драгачево (једна кнежина нах. пожеш.) претевтишивши сишли су били у Мораву, у село Лазац, и панули на конак у Милована Миладиновића; ово је случило се око Крстова дне и (готово 21а Септемв.) до годину побјега Карађорђева, 1814ога лета. Ту дође из села манастирскога из Атенице чоек по имену Борислав Палалић или Поповић, и потајно докаже Хаџи-Продану, да су оне муселимове у манастиру остављене момке, брат му Мијаило и Паисије калуђер, нешто се навлаш посвађавши ш њима, повезали, и у планину одвели, да их у манастиру онако свезане тко неби застао и видио, и то прије времена разгласио; тад' и Хаџи-Продан и по невољи отале се исто вече искраде, и отиде к браћи у Трнаву. А Латиф ујутру зором узевши Аврама Лукића и попа Николу те у манастир Жичу (манастир и село истог су имена) ништа недознавајући о послу трнавскоме, само што су подозрели Хаџију, и надали се да имаде нешто незгодно, те веома, кад је он између њих тајно пошао; за то из Жиче пошље Латиф својега једнога момка (Арнаута) с Радославом Јелечанином к Трнави, да се прикраду виђети и разабрати шта је тамо. Радослав у Трнаву хајдучки с оним дошавши сакрије у планини свог Арнаута, пак сам с пушком по сриједи сљезе у манастир, и нађе Хаџију у црковном шљивику с неколико момака, те му се пријави и упита га, то се то ради, и о чему а под зиму, на што му он рече, да ни сам незна шта се учини, нити је томе он рад, ни садруг, веће по невољи, што су му браћа рођена него и безумна у зло загазила, и хајдучке послове буну започела. Отaле се врати у планину Радослав, нађе и упути Арнаута својега, да иде у Чачак, и тамо да објави ствар, него га и поиспрати и научи како ће и кудијен, да гредом ђе неби погибао, а он сам што брже те натраг ка Латифу, и каже му све шта је, и да му је Хаџија одмах одпустио оба момка, и здраве у Чачак испратио, и све им њихово дао и повратио, кроме што је Латифове новце и остале ствари у себе задржао. Једноме је од оба та момка име било Селман Нишлија, а другоме Ахмет Слишанлија, што је био са села Слишана (више Бесковца), одакле је и Латиф родом, и кућом; имало је код њих још и другијех слугу, како ашчије, и сеизи, али су њих два била доглавна, и сав мал (имање) муселимов они су чували и држали; а познато је, да велики и богати Турци са собом све готово своје благо и богаство носе, кад на војску, или куда на максуп (у службу) одлазе. Тако је чинио и овај муселим Латиф, који је био на својој кући и од старине богат, и ту је уза се имао читавога везира једнога прћије и ствари, гдино је, свашта бивши, наравно и новца те подоста имати морало, премда само његова, окром једва нешто мало порезскога, јер од харача ко ни од пореза још није ту бити могло ни паре, што га није почео био још овда ни купити. Средњи дакле брат Хаџин Мијаило с Паисијом игумном истога монастира како су те момке муселимове повезали и савладали, и одвели у Небош-гору, све су им благо узели, и одмах су га свега међу се њих двојица подијељели, из чега се јасно виђети и право закључити може, да је њих на те Турке и у таки посао подбунило само Латифово велико благо, да тако и тада у невријеме т. ј. у јесење и поготову зимско доба то учине, и тијем да обшту и нову буну противо турске власти подигну, негледајући како ће се на крај изаћи, и шта ће бити с осталијем народом до посљедка од истога предузећа; може се рећи, па и вјеровати док се и докаже историјом, да су и они и други знатнији Србљи о новој побуни говоркали ђешто и међу се потајно углављивали и завјештавали се, али не у оно доба од године; јербо је то народ и више пута чинио, па већ обично за тога посла премаљеће избира, када се нада шуми зеленој, и кад се може свуда и свакада и свакојако ходити и заклањати.

[JASON]

Такови глас чувши Хаџија од истога гласоноше, није имао куд'камо, већ се морадне искрасти од својега доглавнога пријатеља и благодјетеља Латифа те и отићи брже боље у Трнаву, гди је и нашао све онако учињено, како год му је онај чоек јавио пак и промисливши зар да се таково наопачно дјело веће поправити не може, пристане ш њима у то, него учини с момцима Латифовима како је казано; а Латиф чувши од Радослава по истини све, макне се у само село Жичу, и ту само што преноћи у тврђој кући, пак отале зором дома у Карановац, гди је и нешто шанца још србскога имало. Латиф је морао поумити, да ће ту из тога догађаја имат' се и повише посла и озбиљскијега намјерења, за то и он како стигао у Карановац, распише књиге свуда забитима оближњима, и самоме великом везиру чак у Битољ, да су се Срби опета на оружје противу Турака узбунили и подигли, но да се притјече што скорије на помоћ, док нијесу отели маха, пак ће бити мучније; јер ни он собом није се смјео у празну и малољудну Чачку задржати и успријети, како ни у Карановцу, него је наперио дома у исти Слишан, што је жив побрзавши; но уз гред је кренуо и сав Карановац, у којем у се је до шесет кућа Турака већ населило било, пак уж њих подигао и Трстеник, гди је такођер до четр'ест кућа турскијех продимило било, те сви да се спасу тамо у љесковачки, Турцима вјерно-подручни и посве-мирни предјел, и ту, побјегавши за времена, да се заклоне. Латиф се амо задржи, а оне спреми саме, и даде им на поиск њихов попа Николу, да их он до Трстеника барем испрати, и ка' у таоству га имавши, како их је и одпратио здраво и мирно; него га исти Турци и преко тога добра шћедну посјећи ту, баш при растанку ш њиме, и посјекли би га били заиста, да му опета од њих неки Бешлагић неподказа да бјежи, те им утече у шуму пjешице, а коњ му остане и одведу та са собом. Латиф пак из Карановца поврати се натраг са својом тевабијом и с неким кметовима опета у Драгачево, и дође му и пристигне га и поп Никола, па још узме и Радослава истога уза се, те кроз вилајет чувати га да се неузбуни, е тако и одржи мир и тишину у истоме свом подручију, а прикучи се полахко и Чачку, гди разумјевити да је мирно, те сиђе и у њега истога опета, и како је ту и прије био засједне.

[JASON]

Између осталијех Србаља, који нијесу Турцима на очи излазили, него се штокуда од њих уклањали и варакали, био је и Вучић (то је њему домаће име, а крштено му је Тома) Перишић овда из нахије крагујевачке из села Вучковице (а рођен је у нах. беогр. селу Баричу) и Станко Милчевић из с. Витановада (бивши у Карађорђа капетан) и Петар Туцаковић из с. Честина, све Гружани (нах. крaг.), који како чују, да су се Карановчани и Трстеничани Турци са свим подигли бјежати у Лесковачко, а они покупи свак по неколико друга, на у поточ за њима, те их неке остражње пристигну мало иза Трстеника код Ратара села, а у с. Лопапу на првоме конаку и увече, пристигну их све заједно; па ту их одмах обколе и њима се покажу, и позову их на вјеру и на предају, коју понуду Турци приме, и упусте их неке међу се. Срби осторожни бити моравши оставе осталу дружину своју наоколо, а неколицина њих пођу међу Турке, од којих оружје заишту а увјеравајући их, да ће их безвредне пустити поћи куда хоће, и Турци стану им оружје давати, и ови га на једну гомилу стрпавати, а када дође до тога, да им и млађа нека Турад своје оружје предаду, а они се опру и потегне једно туре те пиштољем једнога им Србина у сред груди, који падне ту међу њима мртав на мјесто, тада и остали Срби са стране припуцају и оборе неколико Турака, па кидишу међу њих, те их поваљају који кога прије могао, и уграбио, још навале пљачкати што који нађе, јера већ разбјегну се Турци у мрак, који ту одмах непогину. Сад ови неколицина међу Турцима задесивши се, и Турке по својој ријечи њима даној и по својем у намјерењу к бољој и љепшој дјељи водивши повичу сваки на своју страну и дружину из свега мозга и пуна грла: 'Не-те, браћо! Ако Бога знате! Вјеру смо им задали, за једнога шупљоглавца нијесу криви сви, ако су и Турци, сиротиња су како и ми, но нека иду куда су и пошли, а нама је доста и оружје њихово.' Тако и бољи и паметнији Турци повичу на своје, те се приталожи пуцњава, и престану падати мртви; него и она Турад поиспредају оружје, и помећу на исту гомилу пред оне Србе, који су најприје међу њих уљегли били с миром, и којино ту сад и кумују неким Турцима, дјецу им шишавши, а да су сви то сигурнији; те и тако их обезоруже и дигну одмах отале, и одпрате донекле, јера је још понешто и пођетко имао с понекога Турчина скинути, тек да му пут и одход облакша.