Српске буне

[JASON]

Хеле с тога мјеста Турци отиду здраво, мирно, кад и живо, судећи према ономе, што их је напануло било; а Срби опета осим оружја још понешто шићаривши, а некима тога шићара и за довијека доста бивши врате се натраг. Но и Латифага како је осталима Турцима писао, то и сам што брже учини; призове неколика барјака к себи сусједних Турака, и похити ш њима у Шумадију, и то преко Карановца. Ал' и Срби томе се надајући неколико се туд' задрже, те од истијех неки што су речене Турке стигли и онако испратили, док међу тијем приспије и једна команда Турака Карафејзина такума из Чачка, која се упутила и понаглила била онима у помоћ, и да онуда хара и пали, сјече и роби, куда се хајдуци јављају, те удари и преко истога разбојишта; но и они туда луњати обуставивши се Срби дочекају их ту, облете и окруже, и обуставе на мјесту биjући се ш њима читава два дана, док се најпослије, мало што једни другијема штете учинивши сами својевољно раставе, и пођу кудко.
Исту ноћ па, како су оне Латифове Турке Мијаило и Пајсије повезали и пратили огласника Хаџији, одмах су и другога к Милошевој кући послали; ономе да узна шта је амо учињено, и да изaдре жив из Турака к њима, док није Латиф чуо, а овога да зову на помоћ и у друштво њихово, и да ће га они сви за обшега народњега господара припознати, како је исто Карађорђе био. На то им је Хаџи-Продан одмах и дошао, и доћи морао, него Милош им одговори по истоме, којега су к њему и послали били, а тај је био поп Радован Вујовић из исте Трнаве, овако, и овим духом: 'Да би он (М.) једним помислом био могућан све ове Србове и браћу христјане васкрснути, који би год поизгибали у томе новоме ослобођења рату, неби ни тада у таково невријеме он буну ни подизао, ни у њу пристајо, а да само народ како премлого-страдална сиротиња без икакве помоћи и обнадеждија противу Турака преогорчава се, а и Турке на браћу своју преожесточавати, кад'но им је доста и од више и саме зимске љутине, како посвеопљачканој голотињи; а што нејма се за војевања потребних ствари, и што ће Турци сада брже но икада притећи и оклопити на ново, те и с правицом сваком, а без икакве милости, разлике и поштеде, то ће им бити сувише, да их је још толико. И за то им он у тај посао и дружтво и намјерење неће пристати, него још да саветује свакога брата Србина, да се невара у ту буну загазити, већ и ко је у њој, нека се измакне и одмах кући враћа, и ту да ћути и трпи а за даље да се не стара; они пак, што су то започели нека бјеже с главама без обзира у свијет, куда их очи воде, и ноге носе, и то што брже и даље, за све је боље, а за њих најбоље и најпробитачније.'
Со тим врати се поп, и то све од ријечи до ријечи на брду Илијаку искаже чисто и јасно Хаџи-Продану и осталима ту сакупљеним Србовима, и да их Милош исти још и крепко увјерава, да ништа бити не може од такога посла у ово доба године, до мртве главе и својевољно робље, и т. д. На то сви разиђу се сељаци одмах, па пушке опета укладе и у дупљине, а Хаџи-Продан са свима својима грмачи у Небош планину, и ш њиме Паисије и браћа њихова обоична.

[JASON]

Али како чује за ту побуну и за пофатане Латифове момке Ашинбег (Пријепољац) тад' нахије рудничке муселим, а у Брусници боравивши, пошаље одмах својега момка за Милоша, да му најбрже дође; он је овда с кућом живио у селу Шаранима близу Савинца, и дома се намјеривши, одмах му отиде. Ту га Ашинбег упита зна ли што за такове послове, да му право каже, и он му каже, да нити зна, нити хоће да зна, и да из све рудничке нахије у томе послу нитко није, па га још увјери, да му хоће драговољно и усрдно ту буну помоћи са свим умирити, колико да је ни било није, само да се ослони на њега и на остали мирни вилајет који томе заиста није рад; јер је доста већ робља и мртвих глава давао без икакве фајде и бољости. Овога се случаја и времена њих оба и побратиме ту, јер кад је Ашинбег од Коџа-кнеза Милоша то и тако зборити чуо, а он одмах живакне те заповеди, да се сви кметови и пандури и одбранији људи од све нахије рудничке искупе и подигну, па ш њима свјема и с Милошем и с нешто своје тевабије и с другим још вољно-приставшим народом дође у Чачак; одатле одмах пошаље Милоша и Ћор-Зука својега с добром четом Турак' и Србаља у исту планину Небош на Хаџију, да га или прогнају, или погубе, ако се неби шћео предати, а он сам собом остане у Чачку, да чека још којеодкуда војске турске, која му и придође, с једне стране Латифага и Карафејзовци, а од Београда до мало послије и сам везирски Ћexaja-паша с неколике стотине хатлије. Спремљена чета нађе у истој планини одметнике, и удари одмах на њих, који немогавши се одбранити, разбију се оставивши ту и једнога свог убјена друга по имену Ђоку Живковића из исте Трнаве, а једва и Хаџи-Продан са својом браћом и момцима утече отале, него им чељад уз Драгачево поведе трага заметнути па их прикрити калуђер Паисије, те их у селу Горачићу пристигну, и пофатају, и у робство поведу. Али у потјеру за Хаџијом пошље Милош Арсенија Лома и Ћор-Зука с неколико друга, но им га ноћ отме, те им утече, и они се врате.

[JASON]

У ономе робљу била је и снаха Проданова, а Пљакина синовица Петрија по имену, и Милош кад види да већ све робље избавити и заклонити не може, како би рад, науми барем њу некако уклонити и затајати. Него за паметније нађе ово собштити својему одприје побратиму знатноме и важноме Ћор-Зуки, и склонити га да му он одобри то и повлади, на које исти му одговори: 'Вала море побратиме! Чини што хоћеш, и како знаш, од мене се јамачно чути неће.' Онда Милош оде међу чељад Проданову, и најприје им каже да је он рад њих све избавити, него сад одмах не може, и да се они притрпе, а да ће он о томе настајати са све дваест ноката, буд' би које благо и новце стало; теке за сад једну Петрију да на свој врат и ризик узима између њих, и стараће се сакрити је, да Турцима у руке не дође више никада окром њену мужу, него да и они сви ћуте и никоме за њу другачије да не казују, до бјеше ту досад међу нама, пак се зар некуда искраде и утече, Бог ли је знао куда је. Те у мрак сами Петрији обукав мушке хаљине изведе је на страну и пошље је кући у Шаране, гди је на страну код стоке како планинка понајвише боравила; а мало за тим и отале дигне Милош сву своју кућу те у врх планине рудничке у село Црнућу, да му је само заклоњенија и мирнија од истијех Турака, одаклен и Петрију с временом њезину мужу поврати, и преручи. С осталима се пак свјема поврате отале у Чачак, гди застану и Ћexaja-пашу, који како чује за робље, одмах упита камо и сна Хаџи-Проданова, узнавши да је млада и угледна; на које одговори му исти Милош, да се и сам чуди што би од ње, како се искрала и утекла из оноликога дружтва, те је нејма нигде, колико је тражена свуда; и сада на томе се то и размину, тек што је још исти Ћexaja-паша више пута оно дана упиткивао Милоша за њу, не чули се штогод од ње куда је, и неби ли се како наћи могла, него ништа од њега више узнати за њу није могао.

[JASON]

Милош како је први пут и то случајно за ту побуну чуо, послао је одмах некога попа Симу Сјеничанина у Београд к везиру, да њему самоме све устмено и чисто каже шта је то и одкуда је; на то му је везир овда по ћехаји својему посинство напоменуо и препоручио му да свакојако ту буну настане утишати, и чрез истога ћехају дао је и ријеч и вјеру свјема, да никоме длака с главе попузнути неће, кога год Милош прими на предају, осим Хаџи-Продана и браће његове.
О томе пак везирскоме посинству и Милошеву к њему поочинству неће бити што сувише, да се јасно и чисто и управо све каже, како је то, и шта је по себи ту. Исти дакле Милош био је за Карађорђа од горњега или ти од јужнога краја Србије по свему Староме Влаху негда и комендант над свом онога краја војском, и један пут истога Скопљака пашу, који је овда Белиград-валијом учињен, чврсто и јуначки разбивши, и сувише истога њега ту ранивши, прими мало послије онога боја из Новог Пазара од Скопљак-паше самога тајно-послано побратимство с придодатком ако би унапредак, како што се по дужности подчинења бити и ратовати морају, њих који кога уфатио жива ђе у боју, да би га како истога свог рођенога брата сачувао и држао, и предусретао до саме божје воље, па у Београду о предаји Милошевој, кад'но је Скопљак-паша пред осталима великашима турским за Милоша, ђоја укорително али пошално рекао, да му је он посинак, и да, колико се кротак и миран показује, он га је исти на Засавици за руку ујео, показујући је свјема кљаку; како ђоја да Милош исти тек се показао на Засавици најпре, а нигди прије и боље, а и за то је он исто побратимство у посинство ту овда претворио и објавио, што му се сада стидно учинило показати пред неким пашама и великашима турским, који су се ту десили били, да је негда и поприје онај имао случај очимити њега, а не овај нужду братимити се с кауром, јер би могао који од њих упитати, када је то било, а оно и како је и за што је; него је ухитрио посинство на мјесто побратимства појавити, нека се мисли и повјерује, да је њега Милош из некакве особите када тад невоље поочио, и он му то примио, како и Бог зна, а и они виде, какво је њему поред свега тога великодушије учинио, и чини, и чинити хоће. Ово је и овакво тога баш и хак-Турчина пријатељство.

[JASON]

Побјегавши Хаџи-Продан преко Мораве, ступи у исту рудничку нахију, и дође у село Јежевац к Јовану Жујовићу, који знајући већ, да је и Никола Сукичић из села Светлића (н. кр.) почео био такођер овда бунити и дизати крагујевачку нахију, у којој је он био главни трговац, и с народом добро познан, одведе га и састави ш њиме, и тако јавно се почну тoпрв по Гружи и Лепеници бољи и бољи сабирати, да и сама јагодинска нахија узме хук и устане се одметати, и своје Турке бити.
Но и Ћexaja-паша чувши то, брже пошаље у крагујевачку нахију Ашинбега с Милошем, а он сам остане у Чачку са својима, те ту из вилајета ђоја иштиру (рану) примаше, коју бјеше, како дош'о, разрезао, и народ је одмах почео и доносити. Ту ипак Ћexaja-паша немогне својему турски-јуначкоме срцу одољети, да остане при ријечи и налогу везирскоме, да никога не дира, којега је гођ Милош предао и умирио; него почне избирати ђекога бољега и ваљатнијега Срба, па био небио участником те буне, само ако се подозрети и понадати могло, да би што кадар био, кад би хотио, или за кога му је назуцнуо тко право ли лажно ли, да је тој буни рад био, и у њу се неколико и помијешао, пак се повукао, те их све једнога по једнога у синџире потрпа, истежући од свакојега новце, па да га одпусти, које је и узимао, а никога непуштао, и тако је сав и остали народ лацкајући и дволичећи варао, и зaмaмљивао, да он то ради за то само, како ће метежнике прије устрашити, и лакше умирити, да се сиротиња због њих немучи и узалуд нетроши, без чега, свак види, да је могло бити, па још да је свакоме и боље и мирније; и да ће он и ове из синџира поиспуштати док их тако у Београд сведе, те да их вилајет види свуда, и да се свак усвјетује, па тамо некога дегенецима опаливши, а ђекога помало што и глобивши, колико на харч кахвени, а то тек да сватко боље и за дуље упанти ову будаласту буну и мутеж. Прије полазка отале опета пошаље паша исти на брзу руку и Латифа с нешто војске и с истим Радославом кроз Драгачево у Карановац, да нестоји му тај град празан. Ови прођу кроз вилајет до тамо мирно, нити опазе што год од више буне, а кад уљезу тамо у град, застану пе-шестеро Србчади ђе харају по кућама и дућанима града, пофатају их све и посијеку, кром једнога што измоли од Латифа Радослав, што је било у војводе Димитрија Кујунџије писарчетом, и одпусти га здрава и жива, те је до скора у вароши Трстенику ђаке учио, и школу држао.

[JASON]

Када већ овуда тако их неколико налови и окује, дигне се ћехаја и сам из Чачка водећи их све у синџиру и дође у крагујевачку нахију, и нађе се с Aшинбегом у горњему крају Груже у селу Книћу; дотле доведу с осталима и Паисија, трнавскога игумна, којега су послије чељади Проданове, од које се он растао и прекрио био, уфатили у селу Горачићу по доказу кнеза драгачевскога Илије, који га је опазио ту сакривена у некога његова знанца. За тим се на скоро врати у Чачак опета на свој максип Латиф, а придође с војском у Драгачево и Адем-паша, гди остани се за неко вријеме, те му војска хараше, и надсилијем својим страх у народ разaстираше, па када чује да је све умирено и утишано, и Ћexaja-паша сљегао већ у Београд, пође сам собом тамо и Адем-паша, оставивши у Драгачеву онако исто сву своју војску да гњави сиротињу. Једва до читавога мјесеца дана врати се он из Београда, те дигне из Драгачева војску и дома пође у Пазар, одкуда је и дошао. Амо пак у Кнић сишавши Ћexaja-паша више се упуди и умрви од бунташа, него је и њих и њихова одпора било и појавило се; а то када чује да су бунташи кнеза Тодосија книћскога, који је ту из Крагујевца послан да умирује, уфатили, и за длаку га жива оставили; а особито и најмучније буде му ово, што чује и увјери се, да је тудашњу буну подигао, и ту чету овди довео, неки Вучић Перишић бивши по његову дознању у Карађорђа доглавни момак, па да и сва Гружа мора бити ш њима. Ћexaja-паша сад опета нејмавши кудкамо те Милоша прeдa се, и сјетуј га и настављај и моли и обласкавај га, да он те четнике утиша и предаде, како гођ знаде, и да им он баш неће ништа ни помислити рђаво; и само да се вилајет умири, неће њима неколицини већ ни оружја узети, но да ће их код Милоша у момаштво дати и оставити. Овда Милош изиђе из Турака у страну, зовне их к себи на разговор, и окупи их салетив ријеч'ма паметнима и разлозима зрелима, и толико их склони, да се увјере да од њима започета посла ништа затада бити не може, те се ослободе и њему предаду на образ и на душу како и остали, а да се ништа не плаше од синџира и хапса, оно је само мнимо наказаније, и како се они разиђу и дома пођу мировати, да ће одмах и тај паша с војском из вилајета отићи, и то се све заборавити, а и да је обећао и саме оне у синџиру што су сад, из Београда одпустити, кад их до тамо за једини примјер свијету сведе онако спрчене. Одметници и узбуњеници то све саслушавши од Милоша рудничкога омркну ту, где су се разговарали ш њим, али неосвану, него разиђу се куд'ко, а највише дома се повраћају и притаје, што су сви готово домаћи људи били; само један Хаџи-Продан са својима браћом и момцима стругне без обзира те к Сави води ладној на Велико-Дубоко више Остружнице, пак уфативши ту неке чунаре принуди их да га превезу према Бољевцима у Њемачку, и тако у Земун у котроманац здраво измакне; гди котромaциравши недадну му стати Нијемци ни дана, веће ш њим у Мухач на царско сохранење, одакле послије неколико мјесеци буде испуштен и ослобођен те отиде у Русију у сами Хотин, где и осталијех Србаља још је имало с њиховим вождом.

[JASON]

A Симо Милосављевић Паштрмац (бивши барјактар војв. Ант. Пљаке, а не Карађорђев, ко што је г. Пирх опоменуо у своме путеш. по Србији) и Byчић Перишић с неколицином своје дружине изађу правце на ријеч и на душу Милоша и ту предаду се, и у оружју а при њему остану за момке мирни од Турака. Него Петар Туцаковић само сам нехтене се предати, што је овда и барјак свој развио био, и таламбас појавио и куцнуо, те се уклони некуда и замете траг и од својих домаћих, негди се прикрије, да нико за њега није знавао до прољећа. Туда пак Ћexaja-паша, преко свега тога сретна разбијења или утишања бунташа, и то с помоћу мирољубивијех Србаља, топрв науми и навали попалити и похарати и поробити тај сав крај Груже, ако се сад већ и слегла, ал' за оно што се бунит и почела била, пак но зар још и за то, што је пошавши из Београда обећао својој војсци свакојакога шићара, особито младијех робиња, те јој дотле још ни зуботке у торбу неставио. Него кнез Милош га с млогом молбом и зрелим разлозима од истога разорења одврати напомињући му и то, да од зла бити може, и мора бити горе, а не боље, и на што ће цару и везиру разорен и похаран народ и земља празна и опустјена; а и сам је честити везир препоручио, да се у народ с реда недира, и ништо да се непоклепава, и незадире, к чему придодавши још и ово рече му: 'Ако ли ћеш ти пашо харати све од реда и палити и робити сиротињу и рају царску, која и сама незна шта је то и одкуда је та побуна, то ја ти сада у очи кажем, да се ја од свега твојега посла либим, и лучим, и дома својој кући одлазим, и свега се пролазим до живота и мира, пак ћеш ти наскоро познати, што сам ти говорио, што л' си сам себи приуготовио; а знаш и сам да се може од истога обштега харања и палења и робења народ упрепастити и очајати, те букнути сав изнова, и учинити горе и себи ал' и теби и твојима, како се никада ненадаш, тад ми кажи да то неће чути цар, и да неће за то све искати џевап и разлог? пак и ово је давна и мудра пословица: Ако је тко јачи, ал' је и Бог свачиј. Ово ти говорим како и твој и народњи пријатељ, и како но истинога Бога и самога цара вјерни слуга, па ти се знај, и на твоју душу све одсада, што ти год из тога посла посљедује.'

[JASON]

Но лукавцу је, како преисподњој сатвари у срцу злост, а у души притворство, како год и свирјепцу што је самоме његово краткоумно тврдоглавство њему само највећа светиња. Ово је обоје срођено и сунрављено било и бивати морало и овда како и свакада по причини и својству варваризма, свјема, великашима и господи турској; једно им се чини т. ј. лукавство, да је права небесна мудрост, јербо им пролази кад'но-кад међу неученима и простачним народима њиховој сили и вољи подложнима; а друго, т. ј. самоумство, што вјерују и за цијело држе, да је најчеститије јунаштво и највјечнија слава сву своју вољу и силу и власт и премогућство над слабомоћнима и над себи-безусловно-подложнима људма и народима безгранично показивати и проводити; и то истoпрв највише и највећма над онима, што су им већ једноч негда и прљ у нос тиснули били, пак им опета преко сваке муке и јада под руку и ногу запанули.
С овакога глупога начина мишљења, и по лажноме заблудившега разума началу исти је Ћехаja-паша прикрио и притајао то своје грдно и мржавно намјерење, и притворно примио Милошев совјет, да не само у обште-мирни вилајет нетиче, него и никога већ озбиљом да не дирне, који се гођ кн. Милошу предаде, и то док се све смири и утиша, па послије чак знаде се и само, да пођекојега највише кривога и може и хоће добавити ласно, нити ће вољети друго варвар изда ишто, него то учинити. Те и овда одложи на кнеза Милоша рудничкога, да све умирује прашта и предаје, како сами га Бог учи; пак отале пошље га с истим Ашин-бегом и у Јагодину, да и тамо ухитре погасити распаљену буне ватру, како и учине, јер и тамо сви повјеравно и слободно и одмах пристану на зрелу и разумну речитост и совјетност Милошеву. Сами у себи Крагујевац ничим се још неколебнувши сад, заостане у томе примирју, али Ћexaja-паша овда радо и у Крагујевац по готову трагу и на безбједније мјесто слегне са својом војском и синџир'ма робова, које дотле опета у Книћу и уз гред кроза села путем још приумложи, док и ту на сред пазара у истој вароши пофата и у синџир потрпа неколико побољијех, (а не покривљијех...) Србова, како год је и у Чачку починио.

[JASON]

Ту к паши дође и незван и својевољно те и са братом својим Александром Никола Вукичић из села Свјетлића, и крепкодушно и без капићехајлака (посредничја) свакога истоме се паши предаде, који му за пе-шест дана ни оружја не хтене узети, пак послије тога један дан изненада у синџир обојицу њих, како и млоге друге, спрца и постави. Тад и одатле ш њима, водећи их у синџирима како и све друге, и како но се о Турцима и у другим сваким случајима ратнима и смутним прича и приповиједа од старина, што и србске народне пјесне доказују и напомињу, хајде и у Јагодину, гди тако исто како и у Чачку и у Крагујевцу прибравши пођекојега из народа и са сред чаршије, како из тора бравче, кад му захиру и друге беглуке уздовозе, те и ту неке своје још недопуне и празне синџире доиспуни, које је још уза се имао, а то понајвише Левчанима и Темнићанима, но и то тек онда, пошто најприје обадва Јаковљевића, Стевана и Јована примами и закучи у исти синџир; овда већ с варварства свакојакога триумфом кроз вилајет у Београд, и ту оне сужњеве све у зиндане (тур. тавнице) потрпа, но ипак из синџира их неизвадивши, него још и у томруке (кладе) по ногу им редом закључи; а било их је преко сто и педесет људи, и топрв тада рахатлеише се и удовољи ћехаја исти, кад и око себе у својему конаку све понајљепше србске робиње сабере, и међу њима се, како јунчина и блудчина разбаши. Робља је тога женскога, ситна и крупна било ту до близу сто душа, и све у њега самога, међу којима се находила и сва чељад Хаџи-Проданова, осим речене Петрије. А дотле је већ и Коста-бег млађи брат војводе Димитрија Кујунџије Пазарца прије те побуне још уз частни пост, који се до тада сву ону зиму крио и врдао од Турака, немогавши се више тако чувати; а ни предати се Турцима хотјевши, дигао и сипао био са својом чељади на Остружницу саму, да ту на скели пријеђе а потајом у њемачку страну и то са свом кућом, које да се учинило, за чудо би свакоме било, и њега би чрезвичајну срећу доказало; него га Турци, ту скелу обично стражаривши опазе, и од својега скелеџије Николе Станковића изнудивши дознање о њему, тко је он и шта је био, и куда је наканио, те ти га ту изненад слете, yфате, опљачкају, и везана у Београд к везиру поведу, гди одмах осуђен и посјечен буде на калемејданском дорт-jолу, а чељад му исти Ћехаја-паша к себи у робље прими, које му се послије и горје опоменуто придаде, и састави; што је имало зар у кога бити, и шта пословати, па нека га је и уједно повише.

[JASON]

Из Јагодине у Београд пошавши Ћexaja-паша с толиким робљем и побједовањем зовне и кнеза Милоша са собом у Београд, него и Милош очевидно и сам собом увјеривши се, да везир из Београда збори друго и обећава добро свако и препоручује га, а Ћexajа му амо послује друго, и то посве напротив и наопако, те се злочиније и недовољство свакојега умложава и доизнуждава, а не да се углађава и ублажава сватко мучни и страдајући по вилајету; с правом основом дакле подозревати почне и он, да се и њему истоме добра не мисли, него му се тајно и лијеповидним начином глави доћи настоји; јербо су и неки поиспредавани одметници и бунташи jавно и озбиљом, премда већ из синџира Турцима говорили и доказивали, што су и Турци чути вољели, да је и Милош кнез рудничке нахије ш њима у томе буне договору био, и да их је он и подговорио и охрабрио на то, па послије нехтео, и придомислио се непристати или се је препао, шта ли му је било, кад је одмах и наскоро видио турску силу а одсвуда навалившу на вилајет и у земљу; те и он ти под различним изговорима, особито што је подавно и од своје куће, коју да пригледа, и стоци за зимницу како и чељад'ма да се састара, у чему и пријатеље на помоћ призове, и одмоле га у Ћexaje-паше овда, те се здраво и живо својој кући одпуштен поврати, али с великом на срцу печаљу и тугом, и у души пун бриге и смутње, чудећи се и сам, шта се јада и зла почини без икаква намјерења и ползовања, та ли ће га, то ако тако потраја, јоште се доживјети и трпјети морати. Ћexaja-паша још најприје како у руке добије Паисија Трнавскога уза се га из Чачка само до Кнића у синџиру поведе, па оданде одмах га у Београд пошаље ка' најљепшу јабуку на дар везиру својему, и тамо како је доведен био, ни два дни у тавници непробавивши већ најбрже на колац је и први од свијех Србаља тадашњијех ударен пред Стамбол-капијом варошком, па одмах му је за њим и брата старијега и мирскога чоека по имену Дмитра Ристовића исти Ћexaja-паша од куће и без икакве друге кривице, до што је његова брата узео и свезао, и у Београд куд коме и на што и онога опремио, гди је такођер одмах и он на колац поред свога брата жив доспjео.