Српске буне

[JASON]

Ти и такви зулумћари били су понајвише Бошњаци, Херцеговци, и Арнаути Турци и Шокци, који су по сусједству и близости своје земље, и по својему старинскоме и насљедном својству качеству и внушенију, како свакојему тако и овоме београдском везиру обично и војску гарнизонску и гвардејску састављали и чинили; пак и ово су они све по вилајету радили не само из своје кратко и риједкодобре ћуди и безумне воље и памети, него и по тајној заповијести и наставлењу истога везира и његова ћexaје, који је видио сад уз речену буну и доувјерио се, да у Србаља по вилајету још много има оружја, како и свашта другога, него је наумио и смислио да их свега лиши, и оголузни до саме грешне душе, а не само да им покупи оружје, и одузме; и тaдe тoпрв да их ликом опаше, и капу на глави у свакоме селу само кнежчић (т. ј. пандур и кмет) сеоски, и ту од абе да имати може, а други нитко, до сви да су све гологлави; и сврх тога једним плугом и једним воловима свако село да оре, а да нејма тога цијелог ни једнога ни у кога сељака више, па и што усије и пожње да одмах у различне беглуке даде, а инает-каур нека ресу љескову, лишће буково, и кору церову глође и ждере, или у част и гостбу кукурузне окомке; али међу тијем да их све још једнако проређује, боље, живље, старије и јуначније тако да истријеби, како да му нитко ни за што и никада већ неугодне и немиле ријечи рећи нејма, а то ли кад на Турчина и забита, и господара Богом себиданога, руку и оружје подићи. Ето вако је исто и везир тај собом мислио и самоме кнезу Милошу те понаскоро смрсити конце, теке га је још за који дан штедио, да му се још при руци и на његовој страни нађе, ако би се међу то потекар каква бунташина појавила, како но би могла, и како је и везир сам надао се и подозревао знајући да имаде тко а имаде и за што свак, а то ли јуначнији по шуми још кријући се ђекоји Срб; од истога се дакле, колико је могуће и наручно било, почео чувати и сами Милош, те са правичним и умјестним подозрењем, а преко тога се опета и с млозином Турака побољијех и познатнијех братимио, пријатељио, и даровима их подржавао, и да му само кажу, када чују, да му је наумио везир што учинити, т. ј. смакнути га, неби ли само живот свој и робље своје сачувао, и уклонио куда, ако би како знао и могао; но до тога још за сада недође, јер му је сваки час и дан од особитије и поузданије потребе и услуге бивао једнако.

[JASON]

Сад су већ и оне, како и све остале нахије, почеле сву теготу и грозу јарма и бича варварскога опажати, које но је Милош најприје са собом предао био Турцима, премда тога ничега оне од предаје досаден сазнавале нијесу, а сравњавајући оно и ово стање своје међу се; што више почну се и неке добре спахије отуђивати своје раје, и узмакну чувати је и заклањати, од самовољства зулумћара новијех и горијех, а млоги су с овима и пристајати прегли. И тако ти опета они Срби, који су се били у буну Хаџи-Проданову недавно помијешали, пак се чрез Милоша испредавали, почни изнова и наскоро зазиркати од свакога, и врдати од исте своје куће и чељади, те у саму се дивину, ил' у ноћне тумарајуће хавети и страшила преобраћајући. Овда су већ млоги тајне и мрачне и дубоке пећине тражили, и у њих се прикривали неизлазећи на бијел дан по неколико дана, и седмица; неки су по гудурама и јазвинама испод павитњака, и у гушти каквој пустој и устрањеној дањивали, и дома по самој тамној и глухој ноћи навраћали се, а ђекоји су негди у поточини дубокој и ломом засутој, или у каквој прљуши и пристранку, и то у честој шуми и густоме трњаку рупе и земунике сами тајно копали, и ту што им је потребно од јела, и оружја нанесавши боравили задуго, никуда неизлазивши, да ни трага својег а то ли вида и лица коме год непокажу, за то су и сами улазак свој грањем и читавим ломом набацав и затрпав прекривали. За то и они чрез кнеза Милоша у Книћу се предавши, немогав дома мјеста згријати, а нехтедну ни друкуда се крити, ни даље се куда скитати, и то вишу хуку на се дизати, него се прибиркају правце и са свим у с. Црнућу к истоме кн. Милошу један по један, те их ту неколицина се и то сваки по избор опета посастају, и он их прими, него да се што боље прикривају и потуљују за вријеме; те су за то дањом они ту ђешто и работали, крчили, ограђивали и шљиве садили, да се у виду надничара и работника показују и догледају за неко вријеме, а ноћом с другима себи подобнима по знању и незнању Милоша истога састајали се, и уговоре би чинили, шта би се, и како би, кад су виле до у очи; ови тако и oтaлe сматрајући сва народња страданија, и незгоде, виђали су да и турска зла и превршија из дана у дан све мјере превазилазе и умложавају се, и да се никојему Србину већ и живјети немили, а то ли то радити и кућарити, кад никакву корист нејма нико од свога добра и труда, од своје куће и чељади, и за то устану и науме они Милоша најприје наговарати и превољевати, да он исти изнова о прољећу на Турке сав народ уздигне, на које је и сватко готов, увјеравајући га да то народ сав и озбиљом једва чека, нити може тко тријети већ онако, и да ће они први како народњи представници и посредници, у њега и њему доглавницима и јемцима бити за све, и свијем га служити, и слушати, како што ће и остали сви Срби, до вијека и у саму смрт, теке да и он хоће пристати и почети, што му совјетују, да прокуша срећу одлакшати народу барем штогод невоље и зулума и угњета, па и осим тога што Бог да, и колико се више узможе одбранити, те колико год и штогод боље доживјети.

[JASON]

Но њима Милош неодкривајући све своје намјерење и жељу исту из благоразумија и по даље-проницавајућим узроцима и надеждама није одмах прегнути се хтео на њихово решително предлагање и позивање; него им је само совјетов'о, да се ту притаје до некога још времена, и да се врло мудро и тајно с пријатељима и родбином састају и увјерно држе, док прољеће осване, пак би онда Бог могао дати што и боље, него желе и намјеравају. Међу то пак и везир београдски предвиђаше јавно и брез шале, да, што је јуче било, може и сутра опета догодити се, и на веће изаћи, него је и пређашње које му драго бунтовање овога народа, те и предузме све мјере и средства употребљавати, ни часа ни тренутка негубивши, за исташтити и опразнити, и предупредно све осујетити таковијех недовољника намјерење и узбун; али он смисли (светирански) на једно крупно и ђоја најуспјешније, а за ослабити сав народ исполинским ударом и махом, да собом и ускори и преврши са своје стране он сам све оно јоште, што год сви његови Турци без њега, како и колико је он рад, ни могу, ни знају; к томе и Ђурђев дан примиче се, који је више пута за београдске Турке подозрителан замишљаван и ужасан бивао, те ти он и ђурђевски порез и друге потребе за град науми прибрати, па да му се и брже и раније све сабере и достави, призове к себи од свијех нахија кнезове, међу којима и својега назови-посинка Милоша, те им то свјема и оштро закаже, а и јоште их којечем у другоме понаучивши. Собом је везир Сулејман свакојему кнезу најприје говорио и препоручивао, да чувају вилајет од бунтовања, и да нико никога шупља испод ушију, за своју главу, незаклања, и нештеди; јербо ће од њих све оно учинити, што ће и од онога, и од његова робља и имања, чим га дозна и уфати, а мора свакога и дознати и уфатити, нити му се икоји може измакнути, или утајати како и они сами то виде и признају; осим тога им припријети, да свакога Турчина поштују, како његова најбољега чиновника и агалара, Бог је њима дао, (зборећи им) да су каурски господари, но да их свуда лијепо служе и дочекују и испраћају, а зулум који би учинио њима, да га пријаве самоме њему, да му он како везир и забит каурски и турски по ћитабу суди, а не свињари и хајдуци по лугов'ма и потоцима, јербо ће свакога Турчина стоструко плаћати, па никад га ничим немоћи одужити. Ово им је све и чрез истога Ћехају својега опета и пространије и јасније толковати давао, и наручивао силније и жешће.

[JASON]

А Милошу је како своме давном знанцу и мнимоме сада већ посинку особито лицемјерио и лукаво ласкао, што је видио и увјерен био, да га и сад народ још познаје и пази и слуша, па и због онога, што је тобож и њему се вјеран и услужан у истој буни показао; но да их све овда и побоље страхом преузме и за себе привеже (по његовој турско-тиранској памети) одреди и пошаље неколико Турака за Станоја Главаша, који како се је предао био великом везиру, и од њега к'р-сердаром (кр, т. р. шума) постављен, да хајдуке ћера и фата, и тријеби, и тако да чува стамболски кроза Србију друм, све је своје хаљине и оружје одржао, и како у Карађорђа носио; на њега је сад лажну али снамјерену кривицу бацио тај исти везир, да је он свеколике прошавше буне друг и узрок био тако, да је још његова побратима Карађорђа пријећи у Србију очекивао; а највише и за то, што није Хаџи-Продана yфатио, и њему га жива довео, него га је пропустио, те му је кроз руке и прсте у Њемачку промакао, којега је могао ласно (по турској памети и вољи) предусрести и уфатити, оли му главу одсјећи, и везиру је, ка'но свом господару на пешкеш донијети, да је само хотио, и да паче његов у свему снаумник није био. За то посланима по Главаша Турцима рече изустно везир, да, или њега жива или му главу добаве, и пред њега донесу, или сви они да на његово мјесто.
Оду они к војводи или муселиму паланачком (у нах. смедер.) и кажу му шта им се хоће, који одмах дозове к себи а пред њих Станоја, и ту нечије пиштоље Станојем опљачкане тек нaвлaш заиште, што је знао, да му их неће дати, како и недадне му их, него му каже да их је он купио, и да њему саму требају за пандуре; пак се одмах дигне и отиде правце дома у с. Кошарну, а муселим онима рече: 'Ето вам Станоја Главаша! ја му нити што смијем нити могу, но гледајте ви како знате, и ја ћу радо помоћи, ако ви што велите да могу.' Онда узму они једнога буљубашу муселимова (по имену Колебана) отале, и дигне их се десетину-дванест к Станојевој кући, и нашавши га су два три пандура, које он тај час одпусти од себе прије, него му се и Турци приближе, да иду дома и да негину шњиме; а он се сам у кућу затвори, и Турци га обколе ту самога, па стану га звати на везирску ријеч и вјеру и заповијест, на које им он све из пушака одговори, док му на скоро и Турци кућу над њиме запале пушкама, и ватра му дотужи, те искочи међу њих, па некога преметнувши да се и недигне, а некојега од њих и обранивши да и непреболи, од осталијех и сам ту погине јуначки с оружјем у руци, и умирући замијени се како је желио.

[JASON]

Тад' му они главу одсијеку, и брже је у Београд везиру однесу, који но је ончас и навлаш и кнезовима некима покаже, теке да узнаду шта и њих од његова самовољства и безузрочно, како и за најмање подозрење очекује, и да их лишити неможе оно, чега се велезнатни хајдуки јунак Станоје није могао уклонити, ни учувати; тако буде и к Милошу одређен један везирски гаваз (lictor, момак) да му отиде случајно и у шали да му каже, да је не само Главашева глава донешена, него да је ред одсад и на његову дошао, на које Милош му проза смјех одговори, да је он своју давно метнуо у торбу, и већ неколико времена туђу на својем у рамену носи, а и ту за који дан и до божје воље и везирске. Још кесу извади, те му нешто и бакшиша даде, и ово прирекавши: 'А и досада је Милош, пак ће и одсада својега старијега, кога му је Бог и честити цар поставио над главом, добро слушати, и вјерно служити, па како се изиђе на крај, а до вијека и живјети нитко се није погодио, и смрт је свакојако неизбјежна, нити се умолити даје, још мање подмитити, па када бити мора када тад, а она нека буде и дође када год морадне и хоће, и од које драго руке и начина, смрт је свакада и свакојако иста једна смрт, како што но је и свачија, нити је ко тражи и зове, но сама и незвана, кад она зна и мари, долази, и никоме још није доцне дошла, како што никога досле ни заборавила није, већ да то мене сада заборавила буде, а и то зар по божјој вољи, и уредби.'
С овим и гаваз отиде засад од њега. Но када ту код везира сазвани кнезови чују и виде да је донешена глава Станојева, под именом бунташка и хајдучка, који но се у исту није био помијешао, нити је икoмe из своје нахије у њу пристати дао, пак да су опета Турци њега и по једином подозрењу крива нашли, и погубили га, препане се сваки и настану од свакојаке руке и чрез потајне пријатеље и новце, да се прије измакну дома, и барем за овај мах живи да из Београда пођу. Но и везир осим осталијex препорука и заповијести свакоме им још покаже и одреди, колико ће му који пореза из своје нахије донијети, одпусти их за овда све, до јединога Милоша што у Београду при себи задржи, ништа му неказујући порад чега је задржан, и он га о томе упитати несмјевши за неузбудити у њему помисао својега подозревања о његову поочинскоме пријатељству и добротворству; него за то баш и Милош у себи стане се омишљати више, да никако везир овда њему саму ненамјерава особито неко добро учинити, а из тога мучкога и безузрочнога задржавања тако је помишљати крепки повод имао, кад га је самога послије свих осталих кнезова више од мјесеца при себи у Београду задржао, а ни од куда ни од кога немогавши дознати какво је право шњиме намјерење, и докле ће се ту како политични сужањ находит', и бавити.

[JASON]

Више се је пута молио Милош собом и чрез друге истоме везиру и његовим напрсницима, да отиде до своје куће на који дан за пригледати је, и опета да скоро се врати к њему; него то небуде му ни једном још допушћено, а ни посве одказано, тек све до другога пута остављано. Док ал' Свемогући захтеде, ако и турским арсланом зрело смишљена и тврдо закључена и наумљена но са свим преиначити и преобразити, па и бездном амбиса већ обзињенога свог избраника спасти и торжествеником учинити, те се пробуди у Ћexaja-паши успавано, паче ли сладострастијем уњихано користољубије, а да умали своје кућевне трошкове, и преко њих да и добитка што прибави у свој госпоски џеп, барем коју хиљадицу талира, ако не дуката, па предложив и понуди Милоша, да одкупи оно све робље србско, што је у њега, које нити му је што криво, нити му је већ од потребе какве, а и везир га је оставио њему како својему љубимцу и млогозаслуженцу на расположеније и у ползу истоме. Сада Милош улучи ову прилику и прокуша измаћи се дома, те му одговори, да он својих новаца нејма за толико робље, којега штошта имаде до близу сто душа, и што има својега новца, то му је све у некоме џелепу волова, који су још по зимовницима, и њих би морао најприје скупити, и на скелу дотерат' и продати, па и онда ко зна би ли се могло и половицу тога робља одкупити, нити може он све сам то без вилајетске помоћи купити и платити, па и волове исте све искупити по вилајету нити ко зна ни може бреж њега самога. На то рече му Ћexaja-паша: 'Ми да цијену за робље прекинемо, па ћеш ти онда ласно у вилајет хабер по своме момку послати, нека се ти новци скупе и донесу'. Али му опета Милош одиста каже, да никако вилајет неће шћети вјеровати коме друтоме, порашта се те паре од њега ишту, нити ће их дат' и за то исто коме год, док неби он собом међу њих отишао, и у сабору код неке цркве да каже изустно народу, шта је то и како је, и да сваки који је што могућан, у име божје на то понешто даде, и да им се објави и разјасни, како би се увјерили људи, да је то њихов севап и задушбина, а да није никакав особни порез и наметнута глоба, пак и сам да онди пред њима најпре своју кесу потегне, и да први на то име и некојему од њих а пред њима извади те покучи, што му од руке узиде; јер иначе би могла и на њега као кнеза тужба се подићи, и до везира доћи, чему он рад никако неби.

[JASON]

Ово се прикосне Ћехаjа-паше, што га опомене, докле је тај народ безразложним новца истезањем и свакојаким надметима и глобама довођен бивао, те прекине ш њиме одмах цијену за сво робље, што га гођ ново-србскога имаше у његову конаку, осим Хаџи-Проданова које никако ни на молбу Милошеву нешћеде овда пустити; хеле за остало све погодивши се и пристану оба на сто кеса, тек изван те погодбе још на продају остане само једна жена Костабегова (брата војв. Димитрија Кујунџ.), за коју Милош припане га молити, да уз толико робље барем њу му поклони, за његову душу и севап; али му Турчин одговори на то по својему, да гди новци требају, непита се за душу и севап ништа, нити се за што друго мари, к'о за новце, и тако заиште му и за њу особитијех десет кеса, а Милош му, да скорије сврши вeћ и тај пазар, одмах предложи осам, при томе и препокорно замоли га, да му више неиште за њу, јербо је наумио, да је сам својим новцима своме отцу за душу одкупи, те на то пристане Ћexajа-паша; него не изостави придодати му, што но је најпрвашње у такоме случају, да му и Милош одмах штогоћ новца тек обичаја и добре руке ради, сад поднесе и даде, а на рачун за то робље, па Димитрија свога да опреми колико сутра у нахију, да му све за то паре он скупи и донесе, те да се Милош нетруди собом поради тога самога у нахију излазити, кад га међу то може везир за већи који посао потребовати овде. A Милош му опетa нaпомињући прве своје погодбене ријечи, сада их потврди придодавши још и ово, да ће и у хану задужити се морати за своје јело, него да га пусти и да му дозволи барем у Земун поћи на састанак, да од некога тамошњег трговца на исте волове узме што капаре, па ће му онда што могбуде боље и више донијети и дати; а за новце одкупне, како му је најпре казао, опета му рече, да мора сам собом отићи у нахију, ако жели и мари, да му исти новци озбиљом и подпуно и безодлажно на руке дођу, или да он собом другачије никако се тога неприфаћа, због чега би се могао у њега осрамотити а и замјерити, које никако ни једно ни друго некабули, макар се за те новце и сам више промучио и потрудио, тек само да скорије и сигурније сврши то, ако и собом како но је само и погодити се и тога примити могао, а теке да њему те паре завјерно састави, донесе и теслими. Па га потекар замоли чак и од божје стране, да му само на таки начин и допуштење од везира извади, како но и сам види јасно, да се то урадити, што су прекинули и уговорили, никако иначе и неможе, него како је њему он изјавио и показао. Најпослије већ, ако и једва те једвице, хеле убједи се и пристане и Ћexaja-паша на то, и рече му, да он у јутру пође на састанак у Земун, за муштерију наћи својим воловима, а да ће он собом вечерас или ујутру везира питати и молити, да га дома одпусти за тим и другим пословима. Тако се и учини, како су се њих два здоговорила.

[JASON]

Милош оде зором у Земун, и нађе муштерију, и узме триста дуката капаре, од које донесе, и одмах даде Ћexaja-паши сто и педесет комада т. ј. полу, а он му тадај све погођено робље, а не све исплаћено такођер одмах предаде и одпусти, нека га води куда му драго; ово Милош једва и дочека, узме га свега радо, и брже кући свакога својој све опреми, кола им из Београда свјема донекле најмивши, и то учини све прије него и сам пође, а док му исти Ћexaja-паша к томе и везира Диван-Изун-Јол-Тескеру извадивши придаде, да иде слободно за своје и његове послове у вилајет и до куће своје. Овда и Милош прво јутро за њима спреми се ал' отиде лично прије к везиру, и пољуби му обично скут, и благодари му, што се смиловао, те му је то робље одпустио, које ће јамачно честитоме везиру за здравје до вијек Бога молити, а и он ће што најскорије узможе погођену цијену за њих, док само изиђе у народ саставити и собом донијети, а и њему како своме отцу, колико за свашто друго, толико и за то бити обвезан, благодаран и услужан свијем и свакада. За тим исти дан појаше и Милош са својим Димитријем из Београда, на варош-капију исту изишав, те уз Врачар, и то понајлак, а не пола бјежећи, како би нетко и вјеровати могао; а барем је Милош знао добро то, да он везиру из Београда никако и ни по што није мислио утјецати што је могао, кад год хотео и у Шумадију, како и у Њемачку барем се сам измаћи, а тек да је у своме срцу смрти-страху мјеста дао, и своју чељад браћу и дјецу, да је презрео и прегао их отиснути собом и тако наглим поступком у пропаст и у турско робство, које би но их неминовно и безпоштедно постигло. Овда је виш' Мокрога Луга десио Милош чоека, ђе му је коњ претурио самар и товар, те га он чекавши, Димитрију својему рекне дићи и помоћи натоварити боље; које и сам он гледати и помагати неби рад био, да се чега баш толико страшио, те и бјежао, премда варвари чине како им у главу звекне, ил како им и кад пакостно срце зажели, и похоће. А и ово је могао и морао знати кнез Милош исти, да би он у врачарском дугу и широку пољу, ако би баш и волио и уканио се, опета и мучно и једва утекао, да су га Турци намјерени или одређени били гонити и убити овога пута; но како је с вољом и допуштењем везира истога изишао тако је и пошао дома к својој чељади у Црнућу, гди се виђети када тад, не мало је и сам дотле двоумио, а надавши се у Београду око везира и његове капије и Ћехаје вијек свој прочамати. Него и опета окрене он пут свој странпутице на манастир Раковицу, гди стане да се одмори, ал' ето ти му татара за њим, да га врати, везир му је нешто рећи још присјетио се; којему Милош одкаже, да му се неможе враћати сад, јер он зна и сам, шта му је наручио и заказао, да му напише што има и хоће, па да за њим у Брусницу пошље.

[JASON]

Овди је Милош бистро прозрео, да је то за њим Ћexaja-паша послао, да га смакне, што се је предомислио; хеле отале врати се без њега татар, и Милош куд' је и пошао отиде. У томе путу стигне и оно робље тамо изад Авале, гди се ниже пута у један поток свратило било, и нешто ватре за огрева наложило, да ту и ноћи; тада к њима и он сам сврати, и ту премда је снијега још до по кољена било на земљи, преноћи ш њима но не спавајући, него се сву ноћ разговарајући шта ће се и како ће се; отуда истија и понајлак у понекој се души и глави тој само, пак отале и надаље опета само прене и као нехатно ускрсне оно, што је изнова чинити требало, да га и сватко живи у своје најзгодније вријеме сложно и јуначно радити предузме, како пукне обшти глас и воља ослобођења. А када осване јутро, и робље отиде куда које воли и мари, тад и Милош својој кући, него топрв сада похитавши пође. Сви његови дома једва га дочекају, и свеблагоме Богу, како и сам усрдно благодаре, да им је наскоро домадара жива и здрава међу њих за овај мах изнио, и спасао.
Милош овда кући дошавши, одмах узме своју браћу и Лазара Мутапа, који је такођер ту с реченима од некога се времена, и баш од Хаџине буне, прикривао; зовне к себи ту и друге бивше, па им за вјерно каже, шта је тамо дознати и од Турака искусити могао, шта ли су му на земунскоме састанку пријатељи и браћа Срби пребјегавши од себе и од стране русискога Елчије из Беча препоручили чрез проту Ненадовића, који се с Молером отуда преписивао, и како је исти Молер сам собом к њему на тајни разговор у земунски котроманц долазио како ли је Милош исти на муку био у Београду пред везиром изговарајући се оправдавајући се и одрицајући некаква кнез Аксентијем уфаћеног а на себе из њемачке атресиранога писма. Али им и то каже да је од свега тога рђава и невјерна, или барем безполезна надежда, ако се сами небуду кадри помоћи те себи одлакшати; нити се већ икоји Србин од Турака икакву од селе добру имаде надати, кад је и њега истога овда само турска корист и необходност одпустила, а не какво друго и озбиљско велeдyшје и пријатељство, чему се он барем имао право и заслугу надати, па за то у награду смрт му његову сада су Турци одсрочили, те је изостала само до друге згодније прилике. Каже им и то, да их Руси совјетују мировати, и султана чрез арзоале молити, да им он одлакша, гди ће и они посредничити, а тек овди да се умоли и подкупи везир, да им допусти арзоал (тај арзоал је с владиком Дионисијем писао и састављао исти ове Историје описиватељ) написат' и послати цару с неколика изабрана Срба, на што је и везир пристао: 'И већ смо га и написали, и кнезови се и кметови нахиски на то и подписали, мухуре и прсте своје притиснувши, и сада још да се трошак на тај пут састави од вилајета, па да се пошаљу дванест кнезова (од нах. по 1) међу којима је одређен и кнез Василије ужички, а на мјесто њега, како рудничкога кнеза, брат му Јован да с осталима правце у Стамбол иде, а за јасакџију да им везир даде својега Капи-бинбашу Кара-Мустафу.'

[JASON]

Но каже им преко свега тога и ово, да је он сам у себи закључио све презрети домашње утиштије, и спољашња совјетовања, па оружје за крај, те бити се и бранити од Турака, ни у руке им више неходити, док двије очи гледају, и док обје руке мицају; него да се то његово намјерење ту међу њима засад утаји и прикрије, и они како исте жеље и мишљења бивши, да се ту прићуте за мало времена и у земљу се завирући, док само право наступи прољеће, и док он испрати по брату свом Јефрему волове на скелу остружничку трговцу на ријеч, и док му се он врати отуда, те што трошка донесе, пак ће им онда и свјема како и себи учинити на вољу, и по невољи, па нашто изиђе, и докле се могбуде. Ту одмах буде још и ово здоговорено, да би се што више и поприје трошка набавило, да се неке старе у њих ту заоставше прошлогодишње харачке тескере, што су одвише биле, у вилајет опета пошљу, и да се на њих такођер новца што из народа излишно прибави, који тим ако сад и преварен буде, могао би Бог дати, да негда за то исто много и дуго признаје, и благодари; јербо за обшту слакшати муку и невољу, чини се ђешто и како неби се радо изван тога никада. Па тад' и он попашти се искупити волове (овијех волова виша је половина управо казавши од вилајета за други беглук неки нарезана и покупљена била, нити је њих ту имало и стотина пуна; него танко преде невоља, а и нужда у сваке нити уводи) оне што брже, и пошље их све по брату свом Јефрему на речену скелу, а Димитрија, како вјерна и благоразумна Србин-друга опреми кроз рудничку нахију под видом нове хараче купити, којему је и то препоручено било, самом их добротом и ласком искати, а строгости никакве нигде и непомаљати, кусур пак оставити до други пут, теке међу то новце кметови да к себи приберу, и да буду готови о повратку за њих. Димитрије отиде и што најбрже и најљубчије могне скупи хараче, и донесе их у Црнућу. А Јефрем шћера волове на скелу, и тамо се позадржи преко уговора и надања, а то за што и како се задржи он ту, казаће се мало пониже; тек и тако се вријеме час прије прикучи да обшта народња воља опета се важна и јавна покаже, и то с оружјем у србским мишцама, но и с великом и највећом надеждом на преимуштество јединог Свемогућца, који но им је овда притекао заиста у помоћ безотложно и непролишно, и већ о њима да небрижити престаје показао је онда, кад'но их баш и пријатељи како и душмани презрели бијаху готово посве и сви.