Српске буне

[JASON]

Чувши дакле остали поразумнији Срби, да је Милош из Београда здраво се кући вратио, дођу к њему на добродошницу и разговор, како ти: Најпрви Мелентије Павловић, игуман манастира Враћевшнице, па Јово Добрача из с. Добраче нах. краг. бивши тада Кнезом гружанским и Никола Луњевица како сродник му а и главни газда и трговац вилајетски, из с. Луњевице нах. рудничке; ови му се обрадују, ка' озебли сунцу, и одмах му објаве што су примјетили потекар у народу, да се сватко пролази и сам себе и својега живота, своје куће и рођене чељади своје, а да се спрема, како прољеће зине и прасне пуп глога и дријена, на оружје поустајати наново, те да се бране од Турака својих вукова и од њихова свега, та и од највишега им добра њихова, мерхамета (великодушија), па што Бог да. Него му ови покажу и засвједоче и то, да су тек њега још из Турака жива и здрава очекивали, а да га умоле или принуде, да их рукује и да им началује. Милош па њима на то спомене све народње и своје оскудности, и особито Турака позорствовање и страхочување, да се таково што неби могло изновично заметнути и појавити у народу, а да је и он сам те жеље и тога намјерења, ако би се икако инто боље учинити могло, или бранећи се од свакога прекоразложја барем љуцки поизгибати. Придода им и ово, да ако нијесу чули одкуда прије, нека чују и знаду од њега истога, што је њему неки дан јакодоспјевшему кући Арсеније Ломо сам собом дошао и казао: 'Да је недавно у селу нах. беогр. Рудовцима међу нах. ваљевском, рудничком и београдском био тајни србски састанак и то по највећој мећави, а у једној гушти, и пивници попа Ранка Рудовца те од свакога жива удаљеној и скровној, гди се је и он десио како и Милутин Гарашанин, и млоги други што су ту се морали наћи, и где су тако исто све уговорили, завјерили се на ново дигнути на Турке оружје, и за то клетву положили на часном крсту и светом Еванђелију, које им је ту донио Авакум игуман боговађски, те је међу њима то исти он одсвештенствовао на мразу и снијегу под ведрим небом.

[JASON]

Од ове све три нахије ту је било, како и сами знати можете, понајпаметнијих људи, који су и одабрани јунаци како и велики народољубци, и који су такођер проклели ту и одмах свакојега онога међу собом, и у народу, који неби устао на њихов позив и рок; само су још закључили били дочекати међу се и мене и на то пригласити, како ме и ви што ето и зовете и велите, а да ме сви слушају како истога Карађорђа што су до јуче. Ет' овако ми је тај њихов договор; и витежко завјерје, и вашој сходна и равна решителност већ одсвуда сообштена; што ли сам ја на то њима одговорио, и вама ћу казати, т. ј. да сам готов и ја исти како ме сад овди видите, с браћом Србима и с јунацима и с народољубцима живјети или мријети, ама бранећи се, па што из тога будне и како Бог свемилостиви дадне; него вам и то изоставити немогу, што сам предупоменуо, да ни у што таково угaзити нити могу нити смијем, прије док ја сам собом несаберем барем овога окружија прости народ, да га ја упитам, шта он мисли, и хоће ли се он бранити са свега срца, ништа нежалећи и ништа нештедећи, па да мени каже ту онда, кога хоће за најстаријега и свеобштијега господара својега, да ја то знам одмах, и онда ћу ласно пристанути ја један, који се само у божју помоћ и у народњу слогу и послух поуздати могу, а ни у каква другога цара на краља (био крштен он колико му драго); осим тога вама и свјема казати морам сад и напријед и то, да ја руку моју и оружје на султана дићи никојако и никада немислим, него само на зулумћаре турске, а цару царево, како и Богу божје намјеравам чинити и давати. Ев' овако с јавном вољом и уздигом обштим, и с народњим мене избором и на то све согласјем и прегнућем хоћу се ја и могу се поуздати у се и у своје кљусе, и уздам се донадати, да буде нама свјема што боље, паметније и сретније од Хаџи-Проданове гадке. Но док ово буде, ви дома пођите, и стојте на опрезу, а ево је који дан и праздник, о којему и велики сабор бива код наше цркве у Такову, гди се и поиздаље народа састаје, камо ћу и ја отићи још на дан прије, те се ту онај и други дан с народом јавно и братски а озбиљски разговорити, па што ту свршимо и закључимо, исто ћу ја и вама одмах писмом обзнанити, да се сви једнодушно и сообразно владати можемо; а ја сам и мојега брата Јефрема с неким џелепом волова на скелу остружничку како дошао испратио, гди да их тек превезе готовој капарној муштерији, и да кусур нoвaца на то прими, па да се брже дома врати, не би ли коју пару донио, да се у првој невољи нађе, или ако би амо нетребали да се отиде и даде за робље од Ћехаје искупљено, на што но сам их и намијенио.'

[JASON]

Онда му они реку, да је то све добро и паметно, и да ће га не само сад послушати за то, него и за свашто друго до вијека свога и његова, теке да Бог једини благослови његову и народњу жељу, а да ни за чим станути неће, колико је свему народу турско зло додијало. Сви се овда братски изљубивши, они оду својему дому сваки, а Милош остане, како је рекао, до празника и сабора ту на својој кући.

[JASON]

У Београду су међу тим Турци већ подпазили били, да се опета нешто мути народ, и да тиња пожар једва-потуљени, и тек што није дим избио, и пламен освјетнуо, пак се и они слепршаваху, по првом гласу везиром пуштенога телала, полећети куда би најприје потребало, али ни у којега Србина још ништа нетичући озбиљски по чаршији прије телала, кроме обичнога набрекивања њихова; но како чује везир да је Милошев брат дошао на скелу остружничку, пак и у Београд за поћи у Земун и јавити се својој муштерији, одмах пошље неколико Турака својих, те њега за врат како је сјахао, па у горњоградски Диздаркапије кулезиндан, и џелеп његов к себи доћера, и ту задржи у доњему граду, па пошље тај час и Милош у књигу, да му најбрже дође и он, јер имаде нешто самоважнога посла ш њиме, који никако нетрпи одсрока; на које Милош одпише, да ни пошто му доћи неможе сад истога времена, јера је тешко и мучно болестан, да и главе недиже, и пошље му тај одговор по црнућскога кнеза Мирка момку којега научи, да Ћexaja-паши, пак и везиру све и устмено каже ако га призову онако, како што је и он писао у писму, и да види шта је с Јевремом учињено, па да му се врати што прије могбуде извјестије му о свему донијети. Но везир не само што му писму неузвјерује, но како Јефрема брата му и Ристу писара и ортака његова у зиндан и у томруке стрпавши, постави још код њега сада и за то што је његов, а ту одприје бавившега се од свију нахија аргате и палисаде за варошки шарампов примајући кнеза Мирка, пак им се метне и халка (гривна) гвоздена на врат, и зарукве (лисице) на руке, па одвише, што им се стане ту потада сваки час и дан Коцем угрожавати. Овда се не само приплашио везир и сав Београд спољашних Србаља, него и од христјана београдских зазру, а којих је још једва до шездесет глава у све било, те и од њих преко двадесет душа у рехим (залог) узму, но и у зиндан их стрпају к'о и Милошева брата, окром што и све остале подјемче и подпишу по чаршији једног за другога, и кроме што још неколика кмета из оближњих села дозову и ухапсе с онима како заложнике; тек самога кнеза Аксентија што држаху међу собом још у пуноме довјеравању. Свакада глупи ум, дивја нарав и звјерско срце немисли, неодобрава и некућари другчије никако, него ет' овако наопако; па тко свакоме свако зло и мисли и чини, он га сам себи када тад' највише и највеће учини.

[JASON]

Овај случај придода свакоме Србину, а највише Милошевој души већи и виши полет, и напрег, и крепче срца куцање пробуди у њему. Дотле примакне се и речени рок сабора, на који Милош спремити се и отићи, и пред народом јавити се тешко дочека; тако и народ њега ту радо предусретне, и сви му једногласно и одмах, прије нег' он и проглави о чему, предложе, да и он устаје на оружје против Турака и њихова зулума с осталим свеколиким Србије народом, који је само њега из Београда очекивао, а да је све остало готово и спремно устати на Турке још један пут, па клати се ш њима зубма и ноктима, док једини Србин тече; кажу му и то, да нитко Србин овако већ нити може нити мари живјети, но да је сваки наумио свијем жертвовати и све презрети, па ил' утрти се до у корјен, или с божјом помоћу избавити се за довијек од туђина и безсовјестија, и стећи своју владу и правицу. Али му објаве и то, да како су се сви на то завјерили још у Рудовцима и на то заклели, тако да су сви сложке и њега за својега будућег обштенародњега управитеља и господара већ изабрали, него само да смишља што боље зна, и да заповиједа час прије коме год што хоће и треба, свак је сад и свагда готов и рад на његову ријеч све своје силе приложити, како и могућство. Милош пак за увјерити се својски о њиховоме обштему и озбиљскоме прегнућу и наумљености, све их је у томе разбијао, и тај цијели дан им је представљао и напомињао све мучности и страшности таковога дјела и предузећа, предображајући им у свачему и сву превишавну спремност и желност варварску на њих, и преднаводећи им сва бити могућна несретна посљедствија, која и обште-народња слабост и учестано буновање и собом-себеразоравање на угод би сада довршити могла сву србскога народа помрачност, и народњега имена и права свeконечну пропаст, и затир истога рода србскога у самоме свом отечеству. Овака и млогостручвија противословија изброји Милош народу, и то све навлаш, а да види хоће ли он са својега намјерења колебнути се и попузнути, и може ли се дати устрашити чиме; но и тако се тврдо и јасно увјери, да је ово свeнaрoдња воља и усудност, и барем овога пута безшалност и права озбиљност, паче ли очајна обшта, и преомраза живота и стања, у којему се народ по случају нашао, и туђим пакостима и својим глупостима осунуо, и сринуо дотле, докле није свој нитко рад био.

[JASON]

Овда, но и пред само вече, и он тек противити се свјема престане, и остави опорочавати таково намјерање, и удуне злослутити; излишни такођер и глас народа занијемљавати, одахне и сам од срдечне муке своје и жалости к народу, пак им отворено к'о и одрешно рече: 'Браћо! Срби! Чујте ме сад, и вјерујте ми, ако вам је драго, да што боли вас по једнога, то и мене истога, како и васке свакојега, боли и мори, гњави и дави. Данаске овди доста смо се изјадили један другоме, видим да свакога срце боли за чим и мене, и свакоме да је тешко и дотужало му што и мени; него притрпте ме још до ујутру, па ћу вам овди ја сутра на све ове садашње разговоре мој одговор јавно, и гласовито, а и једро изјавити, како из цркве изађемо: та свакојако је данас и празник васкрсенија Христова љубимца Лазара, за којега но је љубав самога и мртвога исти спасите свега људства сву своју божеску свемоћност и милост неуштедио излити, те га је тридневномртвога четврти дан једним својим свесилним словом оживио и подигао из гроба; па што Бог да! Еда и нас до краја и конца небуде заборавио, но едa нaс колико год помилује! А особито је сутра и повећи што поумилнији други празник, кад су истоме божјему слову и сину, и дјеца на пут цвијеће просипала, те ћемо и ми нејмавши и цвијећа живота, барем наше пусте безбројне и крваве сузе и олеђене зноја нашега капље на олтар њему принијети, тако милосрдију његовоме себе и нашу сву жељу и журњу препоручити, па онда што нам буде, и чиме нас предусретне онај, који васеленом дрма и управља, то ћемо примити за слађе од свега раја, и његова весеља и усладја.' С овијем се ријеч'ма на конаке и вечеру разиду.

'Кад Србији јарко сунце зађе,
К'о ва вијек да је неогрије,
Топрв јој се мајчин сине нађе,
Млого сретнији но икакав прије.' и пр.

[JASON]

Црква та у Такову (селу нах. руд.) има од земље подзид камени од лакта висине, а друго све јој је од растова дрвета начињено, и при свему томе довољно стара, да нитко већ ондашњи непанти, кад је ограђена, и здрава је још прилично; само што је до сабора овога сва у густу шуму обрасла била тако, да је око ње могло се доста људства набрати и заклонити, а да се ни одкуда невиди. У крај ње од источне стране према олтару има један станац камен, из земље се неколико помолио, а од сјеверне стране њезине све је гробље, и то с дрвеним обсјецима (надгробцима) и с ђекојим каменим крстом; на само дакле Цвјетоносије кад сви с божествене службе изађу, која се и ту, ка' и свуда у Србији, обично по јутрењи одмах наставља, Милош испне се на онај камен, и проговори к народу овако: 'Слушајте браћо! Чујте свиколици Срби! Чуј велико и мало, мушко и женско, који сте гођ дошли ев' ође данас! А тко није данас овди, они свак од вас да чује и почује, и да добро свак разумије и упанти, ово што ћу свјема сад за вазда прозборити ја: Ако сте ради мене имати с вама и пред вама одсада за свагда у обштему послу руководца за народ и завичај, и ако сте ради надати се, да сви наши труди бити узмогну напредни, а ви сви сад из једнога грла овди пред овим божјим домом то изреците, и одпут пред светим олтаром свети завјет учинтe, да ви на ваше душе примате све оно, што би од овога предузимаћнога посла могло изићи несреће и пострадања, пак и топрв да мени сад овди обећате, и одмах да ми дате пуну власт и слободну вољу, да ја могу заповједати свакоме вам, и да могу наказати свакога, који ме год неби што хтео послушати, или који би што укварио; но и то, да га одмах наказати смијем, кад и како ја за право и умјестно нађем, јера за овда барем другчије се неможе. Ево на ово ми двоје одговор дајте, пак сам ја с овога мјеста и тренутка одмах ваш и то сав и срцем и душом, и дан и ноћ нећу починути, док ваш избор неоправдам колико год се боље узможе, па сви да у Свемилостивога Бога сву нашу надежду положимо, и вјером к њему и правима нашим дјелима да му се препоручимо, те да све сретно буде, та и боље, него пожељавамо, и него заслужујемо.' На то сви повичу: 'Све на нашу душу, и врат, и образ! Теке ти хајде с нама, све наређуј и управљај, и како знаш милуј и карај кога год хоћеш ти, само да се сва обштина србска избави невоље и рђе и зулума, па нитко да теби нејма горке ријечи рећи! И то како не теби, тако ни свакоме твoм чиновнику и послужнику.'

[JASON]

Онда га још одмах и за први и јавни знак покорности и послушанија гологлавце сви редом изљубе у руку поздрављајући га: 'Срећан и честит нам био нови наш господару! Бог те миловао и пазио! Бог те чувао! Бог ти помагао свуда, свагда и у свачему!' Ту ђекојега и радости сузе облију, а особито неке престарјеле старце, који су на њега понајвише сами овда наваљивали, што никада на другога нијесу, да он пристане у тај пос'о народа а с народом и на позив његов, те за чисту божју правду и за своје обште облакшање живљења; те им се сад учинило, кад је Милош пристао ш њима, да су већ сву своју још некадашну жељу одмах овда испуњену и у дјело произведену бити видјели и доживјели. С истога дакле часа и мјеста Милош им одмах и прве своје заповјести собом објави овако: 'Одсада хајте сваки брат Србин, те оружје у руке, па гди год у Србији Турчина опази тко, удри и затири, ни зелену му стризу здраву не оставај! А кад буде тога доста, ја ћу знати и казати да се престане од свега.' То им на први мах, и за прво свеобште упутствије тако закаже и повели одмах, које и свима најугодније буде, прерадо послушају сваки свакога кликујући на оружје, а подвикујући овако: 'Да нам Бог Милоша поживи дуго и за млого! Весеље му ово сретно и честито било!' А он обустави неколика момка при себи, призове и Лому Арсенија и Милића Дринчића (бивше у Карађ. војв. н. руд.) и друге неке поважније људе, те им заповиди, да Ломо исти што најбрже скупи чету, и да пође Рудник очистити од Турака, или силом оружја, или ако се предаду на излаз слободни из Србије, да их све поштено и мирно испрати к Ужицу. А Милићу Дринчићу рече другу чету скупити, и одмах Чачку поћи, камо ће и он с другом војском доспjети, или брата Јована послати, па онда отворити даља дјејствија. Одатле сад отиде свак за својим послом и налогом, и Милош у Црнућу дома, гди брата свога Јована, Симу Паштрмца и Вучића Перишића, и друге ту бивше ненађе, но саму своју чељад, и један коњски товар пунан талира, што му је газда Никола Милићевић, из с. Луњевице, спремио и послао још неки дан, како је од њега кући се вратио, а и то без икаква обећања или поискања, тек да му се у такој потреби нађе при руци што и новца у први мах. То њега такођер ободри веома, што га одмах и тако надобично усрдије предусретне, а и што му надокрпи неколико и ону штету, што му је с братом Јевремом заовда пропало, него се и смете и дангубити помисли, што брата Јована дома не нађе, премда је чуо и разабрао од своје мајке Вишње и супруге Љубице, да су отишли у Кнић (село у нах. краг.) ка Благоју Томићу Книћанину и к свјема осталим у Гружи пријатељима и готовцима, да Турке арачлије, тамо се негди међу њима сада задесивше, помлате, и новце им од све крагујевачке нахије већ у њих покупљене бивше, одузму, па да их употребе на своју ползу за народа нужде и трошкове ратне.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

А када му к ноћи дођу и они свршивши с харачлијама у селу Каони (у Гружи) све што хтели, и донесавши му што при њима нашли, предаду му све с овим ријеч'ма, које су му и важније биле од истога блага: 'На! господару! Да ти пос'о ни за тим не стане; само смишљај и наређуј, а сватко ће те заиста усрдно, како и ми послужити, тко се год крстом крсти, и Србом се зове!' Особито се Милош такоме предупреду и свесрдију обрадује, те и сам ускликне: 'Боже Свемогући помози, благослови, и продужи оваку ревност и успјешност!' Па скочи собом, узме кључ, отвори сандук, те извади свој војводски барјак, у Карађорђа ношени, и даде га Сими Паштрмцу рекавши му: 'Нај и теби, што но је за тебе!' Па брату: 'Хајде, Јоване! купи одмах војску овудашњу, од Мораве и Чачка, те све ово до нах. крагујевачке, да свак овамо под барјак дође час прије, те на Чачак да се потрчи, док нијесу Чачанци Турци какве штете учинили оближњим селима.' Тако и одмах опреми војв. Лазара Мутапа преко Мораве у Драгачево, да и он отуда све уздигне и Чачку приступи. Сад и писара зовне, Јову Вукомановића својега шурака, те закаже му, да упут пише књиге на околне и оближње нахије, да устају одмах и сви на оружје, да се свуда бране од зулума сада још, или Бог зна када већ; те му се ончас и књиге распишу, и разашљу, куд је речено, и куда је у овај мах потребало, но и на онога свакога руке, у којега се поуздати могло, а и то ће се редом у описанију свега тог происшествија видјети и појаснити.