Српске буне

[JASON]

Овда Илија смисли и предузме, кад је своју браћу до тога пригласио, да и село своје покани, па да ш њиме најприје одпочне и потисне пос'о, те ће све боље за руком ићи морати; инди пошаље, да му дође кмет сеоски Тирко Николић на разговор, да би како њега преволио, који му и недошав одговори, да он ш њиме нејма никаква посла, колико ни с другим којим драго хајдуком, због чега би могао тек у корјен затрти своје село, и своју кућу, него да му се кине и бјежи с душе и од његова сјена, како ђаво сами од крста. Осим тога одговора и пријетње дигне се исти кмет Тирко у прво и најближе село Петловачу к Митру Лазићу главноме тога и села и среза кмету, и зовне онај опета првога свог сељака Стојадина Јелића, те им пред обојицом каже за Срдана, да је преш'о, и гди је, и шта хоће; ал' они се ту сви сложе и поћеру дигну за њим из истога села, док и од околнијех, те Срдан опазивши то измакне се у Подцерину, и тамо стане прикупљати повише дружине све радовољце, бећаре, и другу младу момчадију, која но је на таково што бржа и готовија, у то чује да су прешли у Мачву из Њемачке на самоме ушћу Босута (засавак, или Трајанов или Пробусов канал) бинбаша ускочки Симо Катић Прекодринац с неколико момака и с Пантелијом Јовановићем из села Банова-поља (у Мачви), међу којима и Петар Јоло бивши Шабчанин (а родом из Мачве села Табановића) и ш њима извјестни јунаштвом Крсто Прекодринац, а сви ови Срданови познаници и пријатељи доглавни; они так прешавши у Мачву и пођу одмах крож њу, баш онако заједно, кроме Мијаила Липничкога (Мачванин из села Глоговца), који, како ш њима пријеђе, изкраде се од них, и пође управо у своје село, и ту се предаде селу на врат и на вјеру, које га радо прими, а особито кад им за оне с којима је прешао, каже, тко су и шта намишљају чинити, пак отиде и сједне рахатовати у својој кући међу својом браћом. Пошто би то тако, те им се тај друг одвоји, пак се и преда читавоме селу на образ и на душу, они ти оставши сад још само четворица пођу и даље кроз Мачву, али млого паметније и чуваније, и понајвише гладни и жедни несмјевши се ни помаљати свуд и свакоме, док се понајприје јаве и покажу Пантелйну брату од стрица у Банову-пољу, којега нађу случајно при плугу и на орању, а око подне дана, те је био у хлад под прво до шуме дрво починуо; он их братски и дружевно прими, те се ш њиме ту и на крпат али о свему поразговорну, придодавши му и то, да је иста ова србска побуна и возcтaније са одобрењем, и знањем и помоћу двају христјанскијех цара, којима је сад од Бунапарте лахнуло, па који су данас најјачи а и најпаметнији, те да се и нитко ништа не сумња и небоји зла посљедка, него за оружје свак у Мачви, како и по свој осталој Србији и Србадији, и т. д. што знали боље и својскије, то су њему све напоменули, док и готова га на то све нађу, па их упита, хоће ли што јести и пити.

[JASON]

А Катић прије него му одговори, да би радо и весело штогод зубнуо, упита га, да нејмају они куге у селу, па кад чује, да има готов' у свакој кући, и да више их преболијева него умире, ал' никога неминује, а он ти му: 'Збогом, брате!' па загреби и од њега колико се икада могло у прву честу, те се ту прикри и утаји од подне до ноћи, и дружтво ш њиме, и по невољи гладуј, а пусти дан одуљио, нити је шта пинути ни на што зинути, те сви поизгладне јуначки, али Катић баш курјачки, па стане и друкчије зборити: 'Та гди је сад иста куга та? Живу би је прождро, а да нестане ја ње, ја мене! Међер ја досад нисам знао што је глад! Та волим сит и умријети, него л' гладан живјети! Тко то хоће и може, помози му Боже! Ал' ја баш никада тако, у мене је то никако! и проч.' Па стане и осим те шале слати Панта друга својега к брату му ономе, што је при плугу, да му што донесе од малопрашње понуде, али сад опета Панто несмједне из гуште у поље, које бјеше оживљело и узаврело народом пред вече и по закладу, нити је совјетно како њима људ'ма изаћи прије тавне и мукле ноћи отале куд, а Катић му и на то с нешто шале, но и с добрим комадом збиље: 'Та најпрвом довече кугу сретем, прождријећу је ја, како курјак вукодлака или вампира, па и ја сит, и народ чист!' - Хеле они отале само по сутону к истоме Пантову стричевићу Ђурђу најприје се пријаве, пак и Пантиној рођеној браћи Теовану и осталима у кућу приступе, који но их сви једва дочекају, и стану им обично веселим разговором и редовањем плоске измамљивати вријеме у неприпажно притрпљење, док и вечера буде, а кад чују муку Катићеву од глади тај дан, и како се је зарицао, и шта кузи пријетио, те сви да се ту поискидају од смијеха, но и жене тoбрже спарићају вечеру и час прије њоме пред њих, премда Катић још свакојако и најприје кугу иште и тражи, да јој се освети затријевши је, али немогавши чекати, док му је нађу, јер је у њиној кући још, цијеле и праве небијаше, те ти се он на вечеру наклопи ка' чоек, док у часу и глад и кугу заборави. За тим поведе се и ту разговор о истој буни и завјерију обште-србскоме, те кажу и њима, да није друга ни мис'о ни брига, но ваља сваки Србин сад опета за оружје да прифати, ако је икада својему добру рад, томе му је тек вријеме и згода сад, док се одбране и ослободе од зла турскога, на које им и Теован одсловне: 'Богме, браћо, ни овако се заиста од зулума турскога већ живјети неможе! Него све чин'те што вас Бог учи! (па капу скине, на ноге устане, прекрсти се и уздахне). Неће ли Бог свемилостиви дати барем томе новом господару Милошу бољу и памет и срећу, те да и себе и нас избави овога чуда и покора, овог стида и грдила, ове муке и невоље, овога ни купљена на продана робства, та овога издајом и предајом наметнута нам варварскога рајалука!?'

[JASON]

Чак ти у нека доба отале подигну се та буноваћна дружина иста, те мраком и лугом кроза село Раденковић, гди у шуми назирну једну колибицу, и у њојзи један сам чоек спава, а пушку до себе прислонио, те, Бог зна, чека зар док пушке потегну и остали Мачвани; ови га познавши пробуде, и кажу му се одмах слободно тко су и за чим су, те их све познавши њима се и он, како својему нову здрављу и животу обрадује, и поучи их рекав им: 'Ево ми, браћо, видите, пушке и фишека при мени! Ја се томе одавно надам, и волим то, него и живот свој, и тек чекам да гдигод која год у Мачви пукне прва, пак је и моја заиста друга! Браћо! Ако Бога знате! Изгибосмо код оружја и јунаштва, и по предаји, и по царскоме опроштењу, на вјери и на правди у сред своје куће и чељади! Помагај тко се још крсти крстом на поганика и укрвника ришћанскога! Браћо! Браћо! Још ако му који час и дан постајасмо евако под руком и ногом, затрће и поклати све мушкиње одрасло, а остати жене и ситна ђеца, па и у наше куће Турадију ће населити, нашиим удовицама их поизменити, па без трага и крсте и посте, а од Pиста и његова Србства ни трага ни јава на оба свијета! - Ово су све овако исти Турци у мојој кући преда мном говоркали, а к'о из шале и од спрдње, него баш и желе то, и настоје о том, што год боље могу и знаду; али ах... Боже! ти њима недај области!! - Да ли вас је, браћо, мало повиша задруга, сад бих вас ја извео на сред нашега села у по дана, па хајд у војску ткo ћe! Тко ли неће, тај мораће. Него хајте куда сте и пошли у Подцерје, па тамо приберте оних планинаца неколико брата што турскога још невод'о хата, те тако похитајте амо међу нас, и онда ћете одмах имати доста оваке браће и дружине, за којега ни његова кућа већ незнаде ништа, како и сам што сам све прежалио и одгорио.' Овај их Србин и удиви и обнадежди, те и они радије и слободније понагли, па на друм у Китог, на рок и на рочиште, да се са Срданом нађу и састану, када ту, ал' ни Срдана, ни јава му, ни биљега, да је био ту; куда ли је пош'о, ако је и дoхoдио ту пред њих. Изметну дакле и неколике пушке они а на сваку страну по неком обрнувши, али ни тако нејмадну одговора и одзива каква, него се дигну преко друма у с. Слепчевић, гди нађу некаква Прекодринца, и сврате му питати га штогођ, који њима међу осталијем каже, да је јуче дош'о из Јадра, и носио иштиру (храну) турској војсци, која је у с. Руњанима налогорила се, него да је имале сила Божија и ту, а на Браљеву греко Дрине у двоје више, и под селом Скочићем ниже Зворника прегледат' се неможе, нити је игде Турчин у Босни и Херцеговини остао, што није ту дошао.

[JASON]

А ови донекле му вјеровавши, па однекле опазе ђе лаже од стра турскога, те му се кажу да су Срби; запријете, да то никоме тако не казује, који му год овако уздолази, јер ће пострадати, и главу може за час изгубити, а они знаду и без њега шта у Босни Турака имаде, и колико их је кадро на војску поћи, колико л' је и у војсци турској њих за боја; пак отиду даље у село Цуљковић, гди се нађу са Стефаном Милошевићем, који је собом ишао до на Добраву, да види јесу ли доиста Срби тамошњи устали на оружје противо Турака, и баш се овда враћаше отуда, и њих у кући својој застане; ал овај каже онако за Србе, но истину, како јадник онај за Турке: 'Браћо! и трн и грм је пун србске војске, све је устало на оружје, што се крстом крсти.' Ово је он јавно зборио пред својом кућом и чељадма и свим комшијама, који, чувши да је он отуда дош'о, брже му на добродошлицу похићели, а да разберу час прије што је и како је тамо. Ал он тако не само им казавши, него и на ту своју браћу госте и ђаконију сваку што је гођ имао, те ту ш њима пи и пјевај до сутра дан, пак у јутру ш њима јавно пође у дружтво и он, и к њима ту пристане још момчади, те уз Поцерину тражећи Срдана, оду и до на Добравску ћуприју, пак отaлe тoпрв у Црниљево, гди је Тамнава (кнежина) већ и логор и шарампов свој начинила била, и ту нађу кап. Јовицу Милутиновића с нешто мало ваљевске војске, као над свјема старјешином; пак опета брже натраг с налогом од њега, да се нађу са Срданом, који је још тамо негди у Поцерини, те да одмећу Мачву по сваки начин, и затворе бусијама друмове крож њу. Срдан пак овда нашавши неколико мекше и склоњеније Подцерце, набере од њих до сто педесет момака, те се ш њима дигне у Мачву, и у селу Маовима сретне се и састане са Симом Катићем у којега такођер бијаше до педесет момака већ одметнутијех и приставшијех, и тако ти они оба заједно ет' отале у с. Богославце, гди нађу прешавшега тад' и буљубашу Панту Рабаџију Шабчанина с неко петнестеро момчадце, па и одмах сви у једно пођу упрежати негде шабачке Турке, и то у лугу мајурcкoме (засеок је, мајур), да се о њих омрсе и ови, и да им покажу, да већ нејмају куда Турци ни тамо уза Саву, ни у Мачву, како ни преко Добраве низ Посавину. Него замркнувши у томе лугу предузму се и овако те србске старјешине разговарати, док се и договоре и прегну да исту ноћ пођу, те да турски баир (вароши Шабца турска махала) попале, и да све Турке у сами град сабију; и тако дигавши се одмах с тога мјеста, и мучки се привукавши к баиру турскоме, гди се разреде куда ће који ударити, те и Панто пође с Алексом Божићем и с другим својима док придаду му још дружине, па прегазе до пазуха дубоку бару, тако пријеђу, и уфате бусију код велике шабачке ћуприје, којом се преко широке баре иде у град; и ту остане с неколицином Панто, а они остали сви пођу на бентску ћуприју, гди нађу на сред ћуприје турску стражу, од које но је нешто мало спавнуло, а неки оштрокуњали; садај ту Срби, међу којима и ваљано Београдче Алекса Божић најнапред оборе на њу плотун, па јуриш подвикну и сложно учине га, док од исте страже неколицина Турчина ту остану мртва на мјесту, а неки побјегну, ка граду, које тамо дочека Панто и дотамани готово све, до неколика тамо и амо што жива уфате, међу којима су била и неколика Срба варошка, који су дуђане држали ту, те своја браћа их одмах попуштају, а Турке послијен за робље своје у промјену дати причували.

[JASON]

Још запале Срби тај час и Бент, т. ј. све дућане што су на самој ћуприји, па и остале турске куће и кахване; обасја се сво поље до самога Китога, и развидачи се ноћ како у по дана, док и Турци зачну пуцати топовима с града на сваку страну, и преко педесет топова испаливши, никоме амо ни длаци недосаде; него Срби колик' шћели пљачкали и преотимали се за ствари и шићар с пламенов'ма, који ће од њих што и више и прије уграбити, и освојити. У јутру пак одатле сви здраво и весело пођу на Добраву, и сви на броју, до самога Језда Марковића, који штукнуо бјеше некуда у мрак још кад су прве пушке запуцале србске, битће зар препао се да невиди очима својим турску злобу и вјештину, како по свјетлости онакој на топовска ђулета једног по једнога Србина брата нанизују, колик' буве на иглени врх: теке свак од његова дружтва жаљаше његову добру и сјајну шишану, што је однесе, која би се по свој прилици сама собом боље бранила, него л' ш њиме. – Ал' пошто се то учини тако под Шабца градом, и пода топовима толикијем, већ ти се завади озбиљом са Шабцем и Мачва, и у њу никуда никакав Турчин изаћи несмједне више, па ни Мачванин који до својега спаха отићи у град. Овога времена помоли се из Цера планине и Марко Штитарац харамбаша са дванаест својијех хајдука, те управ у с. Штитаре своју постојбину, да одмеће Мачву; тек што узгред он узме још нешто момчадије и од Поцерине, како ти Алимпиће и друге неке, па и Панту Бановца што деси у Мачви са сто момака, те приљуби уза се, али му то све ништа непомогне тамо, где и кад се скупи преко пет стотина самијех кметова мачванскиjех, па му гомила изриком одговарати устане, да се они на Турке дизати неће, 'не!' Него да се он између њих час прије уклања с његовом хајдучијом куда зна, док нијесу викнули народ, пак би се могао убрзити, а и ласно пребројити. Е тако се поврати Штитарац из своје постојбине, те у брдо; него у првоме огумку приустави сву своју дружину, пак се врати он и Панто и Павлић Мосто сами (Шабчанче), тек онима опета на разговор, и неки се кметови мачвански такођер из оне грамаде одвоје и приступе на сусрет к овима. Тијех кметова било је петина: Јован Јуришић из с. Црне баре, Митар Лазић из с. Пијетловаче, и Стојадин Јелић из истога и Симо Тарлановић из с. Рибара, и Ћирко Николић из с. Прњавора.

[JASON]

На тај њихов састанак и разговор пристигне сад и Срдан с петнестеро момчади своје идући са Добраве к Бешници, да се пријави малко и на тој страни, а да и туда што је кадар причува док и туцне гди којега Турчина, па нека још Мачва држи се Турака, узалуд; те ту стану Мачване одметници сви сложно преговарати, да их пусте у Мачву, и да се мора дизaти Мачва шћела нешћела, кад је већ и сва остала Србија на ноге устала, и за оружје прифатила, него да се несрамоте и нетријеше своју браћу отискујући, и своју вјеру и часни крст презирући и одустајући; и проче којешта зборило се је ту, што није на другом ни једноме сајму и збору, послије Такова. А Мачвани им одговарају једнако, да у Мачву они неулазе, и да небуне сиротињу тудашњу, да узалуд негине и нероби се, него да иду куда знаду натраг, јербо би сви могли од народа у истој Мачви поизгибати, који је како виде и сами ту васколик: 'Ђе смо, и што смо ми кметови, ту је, то је, и с нама је и сав мачвански народ; а ми смо угодили с Турцима живјети, пак се од горега чувамо, а боље нетражимо, да неизгубимо и ово, и т. д.' Онда и преко свега тога упита их јавно и јасно Штитарац још једном и најпосљедњом, да му одрешно и укратко те овда за свагда кажу: 'Ил воле за крстом, или за ибриком?' И на то сам Ћирко Николић одговори одмах, да воле за ибриком: 'а ето их ту свијех, па их упитај, и нека ти одговоре, да овако и мисле и воле како ти велим ја.' Тако и њих све опета упита Штитарац, и сви баш т. ј. сва громила она из једнога грла одговоре, како је Ћирко рекао, да воле за ибриком ; пак их упита и други и трећи пут, и они опета исто те-исто одговоре сви сложке, јер несмјели од некијех кметова друкчије, који но су турски напрсници и љубитељи, како и Ћирко исти што је. Још им привикне Штитарац Марко: 'О Мачвани, јадна браћо наша! Што учинисте, што ли рекосте данас пред Богом и свијетом?! Никада се искајати неможете, ако вам Бог неопрости! Кад се сва Србија устаје бранити од својега давнашњег крвнична душмана, и кад се ослобођава брат Срб и Христјанин својим часним и животворештим крстом, а ви га тада остављате, презирете га, и јавно кажете, да волите ибрик, и да за њим одлазите! Немојте људи тако, него хајте с нама овако! Па што Бог да, и крст частни нама, то нека буде и самијем вама! Та жива је мајка ришћанска Богородица, а и јака је и небеска свемогућа Тројица!'

[JASON]

И тко би дознати и уписати могао, шта је ту још њима зборио Штитарац, како чудесно-речиви и остроумно-мислећи чоек, шта ли би му још на ум доходило, да му ријеч непрекиде Живан Чоњага из с. Салаша, којега су кметови Мачве били поставили заовда сераскиром мачванским, ако би дошло с хајдуцима до боја, да имаде тко Мачве војском и оружјем комендирати, овако и поукратко а јасно рекавши свјема: 'Ајте амо, тко ће за ибриком! А тко ће за крстом, нека иде тамо оним хајдуцима и бунташ'ма, који но се извлаче из Мачве, к'о тарана из лонца!' - Пак измакне се натраг и сам од свијех, и дома у Мачву окрене, на које исти Марко Штитарац, виђевши да сви одоше Мачвани за оним, кличе и одпјева му овако:

Ој! Type вели, тахрана је рана,
А каурче, купус и сланина;
Загоркињо које је истина?!
Видов дан ће, који данак бити,
Сваком ће се очи отворити,
Знат' се хоће вјера и невјера,
Хај, нестаће Србинског злотвора,
У ибрику неће имат' мјеста,
А тако ми мог' часнога крста!

[JASON]

Сад, одметници, а правије рекав снародњици како се маше уз брдо, и у Поцерину отиду онако заједно, и тамо се за који дан прићуте; а Мачвани с тога мјеста пођу сви ускупно до у село Бјелотић, и пошаљу одмах хабер у Шабац Турцима по некоме Петру Лукићу (из с. Табановића), да се ослободе, и да се од Мачве ништа Турци небоје, сви су им они вјерни до капи крви, а хајдуке су одбили, те већ и несмије никакав међу њих више никада ни привирити, а то ли доћи бунити и одметати народ. Још једно, и осим тога, науме и доконају Мачвани у томе бјелотићском сабору и громили, да прокушају и Љешничке Турке тако увјерити, како и Шабчане, да је Мачва чиста од сваке побуне, и да је у миру и слози са Турцима, и да хајдучију ни међу се непуштају, а још мање да пристану ш њоме; пак их се половина од исте булументе избере да иду к Љешници, и пошавши ударе на с. Змињак, гди опета удесе Срдана, и то самога с једним момчетом; премда је он ту био сабрао и преко педесет момака, који како угледаше те кметове, разбјегоше се да их невиде ту ш њиме, и непознаду који су. Срдан остане сада сам на једној клади сједећи, и за њиме, тек једно цигло момче из истога села, стојећи, и стражу над њим чувајући, но и Срдан своју дугу пушку преко крила државши, да му је на маху. Тако приступе к њему сви они, и неки око њега на кладу посједају, а осталијех до двјеста њих стану према њему, да слушају шта ће се ту сад говорити, док неки од њих одпоче ријеч: 'Бога ти, Срдане! Куд си ти угaзио, шта си наканио, и у што забраздио? На што ли ће ти то изаћи? Прођи се ти Срдане хајдучкога посла! Него ти гледај својега посла и сам себе, непропадај тако, већ к нама ходи, и небој се ништа; ми смо Алипаши казали за тебе, и молили га, да нам те поклони, па је вјеру нам задао, да ти све прашта, ако му те предамо, но ходи к нама и с нама свјема ка њему, ни длаци се својој никад ништа бојати немој, ако што буде предаје плаћати, и то ћемо платити му ми, а не ти, тек да си међу нама, на своме дому, да се једном и ти смириш, и да се непотуцаш све до смрти своје, од немила до недрага, и проч.'

[JASON]

На то им и на све друго Илија Срдан проћутавши овако одповиди: 'Да у чему је и за чим он, у томе је и за тим и сва Србија, пак ће у томе и они (т. ј. Мачвани) данас ли сутра ли бити морати.' К томе извади оно господарево писмо и позив из њедара својијех, на коме је био печат с изображенијем анђела, који држи у руци крин, и покаже им га рекав' им: 'Ово је на ријеч два цара ришћанска започето, нити би без воље и помоћи нови господар у Србији настати могао, нити би он овако народ узмутити смјео сам о својој глави и памети. Неки дан сам ја, како преш'о, к њему на Палеж отиш'о и молио га, да ја овоме крају Србије пођем његову вољу и заповијест казати, да не будемо стражњи ни ми међу браћом својом, и он ми напише и даде ово писмо, у којему позива сву шабачку нахију да устане свак и по њојзи на оружје против Турчина и његова зулума, тко је год Србин, те се крстом ришћанскијем крсти, како и остале Србије нахије, а да се ништа небоје за посљедак, сретно ће све изаћи, особито што нам је Москов пријатељ, како и себи, којег' но знаду и почитују Турци и Каури, и боје га се како небеснога грома. Сад ево све видите и познајете шта је, и чему слути, пак да и ви мени овда искрено и братски кажете, хоћете ли сад с нама т. ј. с ришћанскијем лијепим Pистом Спаситељем, и са два ришћанска најјача цара, с новим србским господаром, и са свом осталом Србадијом, са својом браћом рођеном? Или нећете? Па ја да знам, и да идем натраг истоме господару, да му вјерно кажем, па послије на вашу душу све.' - То им све изговоривши, и тако им закључивши своју бесједу, и почекав их да се смисле, одвета недобивши, дигне се између њих тад, и без остај з богом отиде, правце уза страну Поцерјем па у Тамнаву с оним једним другарчетом, којега су они сви кметови и отац и браћа укоравали, куда ће са Срданом, но да га се прође и дома се врати, јер иначе пропашће му кућа и чељад кућевна, браћа и братићи, и отац и мајка сувише; на које им исти одкаже, да је он ш њиме данаске сам, а сутра ће и они сви, нити онди што пропанути, гди сами свемогући Бог чува и помаже, па отале ш њиме у Црниљево у србски логор према Влашићу брду и врху Цера, куд је богаз и друм у Јадар, и куда би Алипаша могао да смије ударити; док преко свега тога, што је ту логор, и што су Влашићем бусије, прокушају и овда Турци како и послије више пута, те ударе амо преко Влашића, да харају и робе и жегу и пеку, али им то сад како и више пута поскаче на нос, док једном их остане и побјенијех и рањенијех и живијех уфаћено, више него су се надали, него и спремили се били они Србаља повести, те их буде и сјечено и за робље мијењано.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

(Овди нас два-три шћасмо једно младо Туре у једној думачи живо уфатити, а не убити, док нам из очију мрдну некуд у шуму и у поток, те ми тражи уз поток, и слијед стопа његовијех налази, а њега никако, и то више од сахата, и испод једне густе букве при потоку стојавше сто пута смо прошли, и ништа ту неопазили, док сталисмо те уз исту букву погледајући, а зборећи да ћемо га одсад у небу и на дрвљу тражити, али га оставити нећемо; док оно исто Туре сте букве из грања повиче: 'Аман, немојте ме убити, ево покрстићу се! На силу сам у војску поћеран! и проч.' Хеле га одведемо у логор црниљевски, и за моју љубав, даду га моја дружина покојноме моме полубрату Сими Ненадовићу на дар, јер он ту бјеше за старјешину и с нахије ваљевске војском од свога војводства дошао; и ово је било мало поприје Дубљанскога боја). Она пак сва гунгула иза Срдана у ономе селу оставша, мало послије дигне се, те куд који дома, да спремају и пошиљају иштиру Паши у Јадар на Рађеву камену сједећем. Ал Срдана у самом Црниљеву и недомак истога логора сусретне послана му помоћ од кап. Јовице, те се врати ш њима, који су га тражили и у Поцерини, и до Мачве ходили, распитивали за њега и враћали се чак амо, докле га ту срету и удесе, а имало их је до сто друга свега; сад одмах Срдан ш њима окрене у Липолист, гди се нађе и састане са Симом Катићем и са Пантом Бановцем, који су такођер до стотине момака имали већ, те ти они сви сложно крену се и ударе понајприје на кућу Митра Лазића кмета Петловачкога, и похарају му све, и попале; пак онда тако и онога у Рибарима, како и другога овамо у Прњавору; још им одагнају и сву стоку а у своју србску војску, нека је она коље и једе, а да неиде у руке и на ноге Турцима колико им год ваља и неваља сваки дан, без рачуна и разлога.
Послије тога придође им у дружтво и Ђуко Стоићевић с једно стотину Подцераца, и договоре се да иду Катић и Ђуко на Саву мучки а посред Мачве, па да онај стари шанац на Рамњу оправе, и тадар обоји они да промуте кроза сву Мачву и у накрст; нека се тако чрез њих охрабри народ, и да се поусекну ђекоји међу Мачванима, што нити сами хоће у дружтво и војску пристати, нити допуштају другима, који би ради били. Отиду они на Саву, и коначе на скели митровачкој, па сутра дан пођу крајем Саве, ал' нејмадну времена сад оправљати онај шанац, него сретну и отму једну турску лађу (чам), из које Турци поскачу најбрже у свој каик, па да бјеже низ воду к Шабцу, а ови ти сувим за њима, те их пристигну и убију једног, а четверица им утекну с једним рањеним, којега, изишавши на крај, испод дреновачкога богаза, докле их Срби могаху гонити, а даље не, извуку мало жива на бријег из лађе, а мртвога у лађи оставе, па опруже сви заједно наниже к Шабду; тек однекле им дотужи и дотежа раненик, којега с пута у шуму заведавши оставе, да се ту одмори, па да сиђе сам, но туда он лутавши и залута у шуми, док сустане и ту до вијека остане, него га и ту мртва наскоро нађе Никола Станимировић из с. Шеварица, те је код њега и нешто пљачке обрео и ушићарио, да му је задуго доста.

[JASON]

Овога некако времена пријеђе из Немачке на Купинову и Петар Молер с нешто мало дружине, и пошто ту при Сави у селу србском Скели нареди и остави Јована Русмира родом из Срем. Карловца, а бившега у Ваљеву учитеља, да џебану из оне стране пребавља и прима, и све друго, што би му се поручило, дигне се и сам те отиде на Ваљево, да што може поможе, и да се види с Милошем сад и онди, па да га опомене и онога њихова Прoгaрског разговора, и да се увјери, сам собом прокушавши га, еда ли је он на оној ријечи? - т. ј.: 'Да нејма потада у Србији једноначалија, и да нитко неможе сам рећи: Ја сам господар! Мора ме сватко без ријечи порека слушати! И ја ћу сам о својој глави, да никога непитам ни за што, па што и како буде, да се мора трпjети зло, како и добро, лудо како и мудро, несретно како и сретно дјело и поступање истога једнога.' Како се дакле Ваљево до мало времена узме и очисти, ту и Молер онда Милошу напомене онај њихов уговор, и предложи му, да се они ту разреде и свакоме окружје његово и границе опредјеле, пак и народу да се то све објави ту и друкуда, тек' што брже се може. На које му одговори Милош: 'Ја с моје стране о томе госпоству и не мислим, нити сам га тражио, нити га тражим; но теке по невољи сам се и по нужди ев' овако нашао, и трудим се и мучим како могу и знам, да што сиротињи боље буде, па што Бог да и за ме. А ти, ако хоћеш, буди господар и заповједник најпрви и какви волиш, тек нам, брате, казуј што боље знаш, и сретније да буде, пак ћу те и ја први слушати.' На то рече Молер: 'Како смо се у Прoгaри договорили, онако је најбоље за садашња и новија обстојателства овога свачим сиротнога народа; јербо тад' никако народ се обезглавити неможе, а ни глава народња никаква за ушити у самовољност, које-но је политическо бјеснило и помам, и тако се само избавити можемо из јарма турскога сретно, и тако ћемо бранити се моћи од свакога зла и душмана у напријед вјерно и удаћно, тако и праву народњу свободу стећи, а и славу имена србскога васкреснути и отодуљити.'
Па му почне више опоменути начин будућега србског управљања и владања повторaвaти и препоручивати, на које и Милош му наведе ово и овако: 'Истина, то је све и добро, и паметно, ал' је још иста кућа наша туђа и не своја, и тако је зец још у гори; већ дајте да ми свак живо прионемо кућу очистити од душмана, и земљу освојити; пак ћемо топрв и лашње зеца уловити, ражаю му наћи и усјећи, па сјести благовати. Но ја велим ово, што налазим на памети најбоље овда за нас и наш пос'о, да ти пођеш чувати од Сокола и од Босне, а ја одох сутра на Чачак; од ове војске узми ти неколико, и то помање, што је амо повише ње и одмах нужно; јер је душман у Чачку, а то је у срцу Србије, а тамо је међу вама Дрина и Китози свуда, и Турчин сав још непристигао.' И тако се то предложење Молерово заовда и завазда размимоиђе, и они се разстану и оду свак за својим од Милоша нареченим послом, тек и сваки своје мислећи; Молер: да неодустане од истога намјерења и предложења, а Милош: да ради што више и боље узможе, па што коме буде нек' буде.

[JASON]

Истога времена гор на Митровици пријеђе и Стојан Чупић, па изиђе у Мачву и у селу Штитару нашавши Срдана узме га са собом, и отале на Ваљево побрзају обадва, куд приспију тамам на предају истога. У шанцу кулу војв. Јефремом Ненадовићем прије ограђену сад његов братучед Симо Ненадовић запали и разори; али најприје испустивши и ослободивши оне Србе, који су ту били затворени, како-ти неколико кметова и сам кнез Петар Посавски (из с. Тврдојевца), које Турци нешћедавши повести са собом оставили биjaxy туна у тавници, него и наваљали грамаду камења на врата, уздижућна, да се неби могли сами отворити, изаћи, и за њихов побјег објавити. Шта су исти Србови у тој проклетој тавници прекужили само једини Бог знати може, а довољно је показано и виђено њихово страдање и мучење из њихова стања: једни су од њих, како на чист воздух изишли, мртви попадали, други ослијепили од сунчане свјетлости, што им је мрак дуговремене тавнице у толико зенице затупио, да им је тек мало требало до изчеза вида; а једни су и с помамом састали се како бијел дан и слободу видли, други без памети, без чујства, или с полу памети остајали, како исти кнез Петар што је од стра Турско-тиранскога, и од муке најгрозније тавнице, која се игда начинила; па и ево је каква је: Bojвода Јефрем одприје у ономе десетогодишњему рату противо Турака, за нужно је нашао у Ваљеву шанац начинити, да се нађе ту на случај могућнога продира прекодринскијех Турака до истога мјеста; но је у шанцу требала и кула нешто за џебану, а нешто и за бољу шанца заштиту и одбрану, за то дакле и стару приколубарску полусрушену кулу, коју је прије сто и више година Јефто Витковић принца Евђенија капетан сазидао био, даде пренијети у свој на маломе Кличевцу шанац, гди од њена камена сагради вишепоменуту тврђав, под којом и мало подрума начини и сведе (без икакве зирке и одушке кроме од лакта широкијех поклопнијех вратаоца) а за неколико буради барута и за фишека пушчанијех сандучиће, но у којему се чоек није исправити могао, и у којему је овда од Турака ту стрпанијех Србова по неколике их десетине, ка' и снопље једно сврх другога лежати морало, из којега и мало који дан те нијесу и мртве задушене и угњављене људе извлачили. Та и хапсом и гладом и страхом полусметени кнез Петар Миловановић изашавши отале пође на велики Кличевац у своје браће шанац, да одахне душом и да се поврати животом, кад је већ и дотле мучно и једва вођен и полуношен изгамизао, гди се одмах и понуди мало јелом а и пићем, којега зар нагло и брже подкријепи и више занесе га, него је и био, те се ту са Чупићем, корившијем га и пријетившим му што се није своје браће држао, нег' е тако лудо у Турке запао, поречка попсује и свади дотле, да му кидише за нож његов, што му је за појасом, да га ишчупа и њиме га пробурази и порази; него недопусти Чупић иза свога појаса свој јатаган у душмана свог руку а за свога живота, и јунаштва, и тако се стога учини врева грдња и гунгула од народа и око њих обојице, једни сташе жалити кнеза, други псовати Чупића што га дира, кад му је и без тога доста, и Чупића у тијесно скуче; док и Цукић чује то, притрчи са запетим у руци пиштољем, провре се кроз народ до истога кнеза, и скреше у сред њега пиштољем; он час Петар претури се и умре, а народ се разметне но јарећи се и горе, и ужасно грозећи не само Цукићу и Чупићу, него и свим осталијема те небрижећим о старјешинама, вичући: 'Тко сте то ви, да нас убијате једног по једнога без кривице и суда? Зар вам је крив тај чоек, што је наш кнез и заклањатељ био нама онда и у Турцима, када сте ви по Њемачкој се ширили и кичили? Тражите врага, да вас окрене све без трага. Оваки су људи са сиротињом упоредо муке мучили и сами собом Турцима робовали а за ову сиротињу! А не како неки, те баш и ви крвници, издајници, и скитачи! Сад ћете ову крв платити! и проч.'

[JASON]

И то би до часа народ огорчени тим догађајем распалио се и учинио, да га не саплаха и неумекша млади Симо Ненадовић својом љубезношћу, да га неуташка и кап. Јовица својом речитом важношћу, и Молер природним благоразумијем да их неопомену господара и његова суда; но и њих тројица Цукић, Чупић и Срдан да не уграбише утећи отале на Вранско брдо самоме Милошу под скут и покров, који разумјевши од њих шта је све и како је, те скочи он собом и предусрете народ, сам га разблажи и утиша оваким ријеч’ма и хитроумјем: 'О браћо Срби! Небунте се и нејарте, јер нејмате за што! Ја сам овим људма заповидио, да Петра убију! Ми смо сви Турке дворили, до јуче... ал им је тај исти Петар и пријатељов'о срцем и душом, више него својој браћи Србима; првоме сам њему ја писао у самоме почетку овога посла, да он одмах подигне своју Посавину, а уз Посавину би од првога дана и сва нахија ваљевска подигла се и опрла, те се Турци како на Палежу тако и на Ваљеву неби могли ни часа ни дана уставити ни одржати, но би побјегли, и толики вилајет одмах очистили, и нама млого муке и труда би се уштедило, то смо имали око њих, а сувише што је међу тијем и колико наше ваљане браће при томе послу око њих поизгибало; осим тога би тако исто и Ћexajy-пашу могла ваљевска и рудничка нахија дочекати и разбити га на првоме кроку и конаку, да је хотио тај исти Петар, нити би Ћехаја до Чачка продро, и толико сиротиње попалио и заробио; а и ви, ето вас ту, каж'те сви по својој души, неби ли ви за њиме онда пошли и устали, како сте и сада с нама и с осталим народом и браћом а за свак своје добро, што-но је и свеобште? Незнате ви, док невидите очима својима, шта је и колико је Ћexaja-паша зла међу нама Рудничан'ма починио, шта ли је у робство наше браће и сестара одвео, колико л' је сисавше дјеце погњављено у колијевкам' од истијех Турака и то уз пут до Чачка, шта ли ту још братске србске крви пролити се мора, док се Ћexajи досади, и док се његова војска оданде покрене и разбије? Него се прођте сад свега тога белаја и кавге међусебне, и залудне освете, доцне је то све! Повратит' се Петар неможе! А то је и заслужио, кад је гледао и чувао само себе једнога, а не сав народ србски! Који-но је и њему како и мени а и свакоме старјешини о врату и на души био, како-но ти божји и братски аманет! Већ опремајте се из овијех стопа, да потрчимо на Чачак овако булументом и свом озбиљском слогом, да и оне Турке, а наше вјечне и обшите крвнике и мучитеље, разкрxамо, и почистимо из отечества нашега, с Божјом помоћу, како смо ев' и ове oдoвле, неби ли оно сиротиње и нејачи робства душманскога опростили, и своје што нам је дома још заштићели и сачували од истога! Ово једино нам је, браћо моја, и јунаци србски, на образу и на души свјема, а ништа друго! - Него хајте и сви спремни да сте, а ја ћу вам казати, тко ће куда и за чим; јербо се и од исте побјегше турске војске сад и одмах причувљиват мора.'

[JASON]

Ове и овима подобне и сходне ријечи утишају народ, и образуме га, те не само жалити Петра престане, него и за праведно наказаније му то припозна; а и господар одпут Чупића са Срданом опреми у Мачву, да је по сваки начин одметну и преволе овамо у дружтво, па да чувају се живо и чврсто од босанске војске, који обојица тај час и пођу; пак за њима пошаље се исти дан и Петар Молер с нешто бећара и друге војске, и Јовица исти с његовом капетанијом у Црниљево, да чува шанац и друм Цера како и кнежину Тамнаву од Али-паше зворничкога, који је већ у Јадру, исподоста војске, коју јоште прибира. А са собом на Чачак узме и поведе младе војводе Луку Грбовића, и Симу Ненадовића свакојега с његовом командом, онога с Љига војниц'ма, а овога с ваљевском Посавином, и Цукића с нешто бећара; joш повуку и два топа, једнога на Палежу добивенога, а другога им је кап. Васиљ Н.... из села Бајевца ископао те га на Ваљево довуко и дао, што га је он собом, кано-ти својега при паденију Карађорђа и све Србије, негди притајио и закопао био. Су то два топа дакле, и су двоја кола џебане крене се отале Милош, и оде на Чачак такођер одмах.