Српске буне

[JASON]

Зором дође ту и Милош одмах други дан с осталом војском, и најпрво нареди, да се позову Турци на предају, нег' они нешћедну се предавати, док их један траје, а овај онда заповиди начињати домузарабе, и осим тијех да сваки други пjешак себи по добар проштац избере, који ће пред собом носити противо шанцу, а да други пјешак иза њега, како из бусије у Турке пуцати једнако може, док се уза шанац прислоне, и о једном у њега ускоче. Ово до подне буде све готово, и тада се разреде одкуда ће то ударити, па заузме сваки свој крај и мјесто, и очекиваху само знак од Милоша, који је био, да облети велики србски барјак, којега је Паштрмац носио и сада, с коњаником око свега турскoга шанца чаркајући по неком кубуром у Турке, пак обигравши до на прво мјесто један обшти плотун да обори пут шанца, и тада пјешак србски од свијех страна да јуриш предузме на исти. Учини дакле тако коњаник, и пjешак одсвуда пришпичи танцу, и мазгале му својим пушкама или прошћем затвори, а голаћи почну преко браника у шанац одмах и ускакивати, како ти што је одмах ускочио Тешан Подруг, Петар Чарко, и Шарић Бошњо; тако ти је и Милић Дринчић управо на једна врата од шанца удаpио, и њих тај час освојио и запријечио собом, да дочекује једног по једнога Турчина, под своју мишцу и сабљу; али ваљевска нахија узбечи се и застане, те одмах неприступи к шанцу самом, на које излети пред њих храбри војвода Симо Алексић на зеленку хату, и повиче им: 'Напред! И за мном те браћо! Ако Бога знате !' Па потргне кубуру, и залети се те је преко браника у шанац међу Турке скреше, тако и другу; а за њиме само једини ваљевске вароши капетан Милислав, а нитко више, које обојицу Турци у косоме повратку од шанца кроз њине из мазгала плотуне летјевше погоде и оборе на то мјесто мртве, устреливши Милислава са десне сисе на плеће лијево, а Симу с деснога пазуа на пазуво друго, и опета неудари, та злосретна ваљевска војска још, докле год их нестане Молер с нешто коњика сабљама биjући нагонити, и кад угледају на бранику одсвуда Србље проскакивајуће у шанац, и пошто већ турска пушка неколико умукне, а вика: 'Медет!' одпочне, тад ударе једва и они, него већ сад и браника одсебашњу (т. ј. напремаш њу) страну грудима поравне, те се помијеша Срб и Турчин, и почну се од ножева топрв како ваља коврљати главе, док и Турци надру, к'о вучад с лежишта, кроза Србе кудко, а да само главу когод њих отале изнесе.

[JASON]

Дринчић међу то једнако их је на вратима истим дочекиво и пресијецо, и огумак од лешева начинио, док и њега зрно у затиок, по свој приличности а нехотицом србско, звучивши преметне на то мјесто без дува, како и она оба. Овда већ поиспразнивши шанац Турци прсну ђекоји по трњу и лугу, а Срби за њима и коњик и пјешак, те их удри дотамањуј и фатај живе, који кога може и хоће; тако и паша исти без капе и обуве кроз војску србску неприпажан због дима те непознат промакне, и у прву гушту под један велики раст, који је ситном и густом шумом обрастао био, завре се и прилегне, да ту чека сутон и стишање гњева каурска, којино му се учини, да је гори и жешћи и од самог турскога; пак да се полахко извуче и прокраде ноћу како год жив до на Дрину. Паша је био ту по свој прилици сам други умакнуо, и уз грм се припојио, те ослушкивао, што се око њега пољем и шумом ради и збори, више њега пак био се је испео један Турчин на исто дрво, зар како његов доглaвник, да пази одозго боље и на даље, и да њему доказује, а међу рашље да се сакрива; но Срби га и ту догледају, и то голаћи, Подруг Тешо са. својом дружином, с оба брата Чараковића, и с Илијом Коренитом, ту већ у десни образ примившијем у дар зрно, и ништа још нехајавшим (онај је с Гласинца родом, а та три Јадрани), те исти Подруг дигне своју пушку на око, и тек образу је прислони, а Турчин онај озго те низ грм од гране до гране док на земљу трес, куд му потрчи Јово (млађи Чираковић) да га опљачка, гди нaгaзи сад и пашу, који ништа од оружја неимаше, до сабљу о врату, а Јово му већ дугу своју пушку припро у прси, викнувши: 'Предај се бре! Ол погибе сад!' и он рекне само то: 'Неудри, предајем се, а паша сам ја! Но ме живога поведи Милошу, аманет ти божји! Па ћеш од њега имати добар бакшиш.' Јован заиште преко за пете пушке, да му сабљу скине с врата, и баци пред њега, пак и кесу с новцима; а кад му и то учини обоје онај, тада Јово узевши сабљу и себи преко рамена објесивши на врат, и кесу му ставивши у своја њедра, шчепа и своју пушку десном по сриједи, а лијевом зграби пашу за браду, и у дружтво га, који ту своје пушке пуњаху и чекаxу га, извуче, пак им каже, да се та Туркешања за пашу издаје, те га по његовој ријечи и молби одпрате сви и преруче своме господару Милошу, који га радо и љуцки дочека и прими, а Јовану пет ћeсарских дуката бакшиша даде, али му само сабљу одузме, и одмах је паши поврати. Милош на коњу бивши близу шанца дочеко је пашу, и пошто је овај био пред њиме већ, тад притрчи некакав геак и шчепа полућурак, који бијаше још на паши, да му га скине, и за себе удржи и понесе, а Милош му викне: 'Остав то, недирај у чојка! Имао је тко узети то и прије тебе.' А онај ти ни пет ни девет, но дугу пушку своју запни и опри Милошу истоме у прси, ово рекавши: 'Та зар ви старешине да све опљачкавате, а сирома ништа?!' и Бог зна шта би тај шупљоглавац још учинио био, да му Паштрмац, барјактар Милошев у исти мах не пpитаче пиштољем а с коња те у чело, док ти се онај одмах ту и претури и утиша за до вијека.

[JASON]

Осим паше пак тога Срби још преко осамдесетину Турака живијех уфате*), и Милошу доведу и предаду, за које и неки понешто бакшиша од њега получе; али одмах на то Милош и заповијест изда, све главе да се погибшијех Турака к чадору његову донесу; кога је ту при пољу и разбојишту под једним грмом дао сада раза пети; јер му се замолио исти паша, да му то учини, те да види тко му је његов сродник погинуо, тко ли је жив остао и утекао, и нађе својијех осмине главе, и самтрећи у робству, како-но се до мало час узнало. Преко тога му рече Милош, да он ту и своје остале ствари и хаљине у Србаља познаје, који сада на гледање паше навале долазити, да му се повраћају све, и то се њему све истражи, и пронађе и одкупи Милоша вољом и кесом, пак му се и поклони, како најприје што му је и сабљу, и тако начини га он пашом опета, како је и прије био, али му хазницу Бог да прости, развукли је и размакли војници, па тко зна који.

*) Примјечаније. Ту је yфaћенo 83 Турчина жива, међу којима су четверица рањена била, те их пошаљу на видарину својима у Шабац, нека се о њих огледају. Ово је из Журнала Панцирлије Јакшића.

[JASON]

Осим свега тога још узгред и ово се догоди ту: Неки витез Бошњак из Јањине вароши придринске родом (у Босни), по имену Хасо Дрвеница, сврстник и сравник знатнога Орукџића Меха пред полазак Марашова одреда из везирске ордије био је од везира Рушита учињен пашом, зар да ш њиме његови земљаци радије пођу и војују, и да он Мараш-паши помоћником, и у ненадном случају намјестником буде; дакле и уз истога Дрвеницу одјели се и пође до триста друга Турака Јањаца и Бијељинаца, него тај исти паша стигавши на Дубље прије онога боја, ту и главом с осталима пропане, а и од команде му свеколике шта је ту догодило се, види се и само дјело доказује из описанога разбитија тога. Уз остале ту панувше Турке изпогибају и они мачвански кметови, што су их ту довели, свикoлици, а биjући већ и они своју исту браћу и вјеру. Тек ту се по разбићу нађе и кмет Митар Лазић веома рањен и мало жив, којега рече Милош преда се донијети, и упитавши га штошта за Турке, даде му кола и пратњу, те га кући његовој однесу родбини својој, гди се до неколико дана сконча, и Бог му се смиловао! - Од Србаља пак и преко тога свега једва и дванаестина (истином рекавши) мртви остану на мјесту побојишта; тек су међу њима десила се ту и тројица понајваљанија и знатнија Срба и витеза, како ти: Рудничке Црне горе војвода Милић Дринчић, и ваљевски војвода Симо Алексин из Бранковиве, још и осим овијех и овакијех неколико, јест и ђекоји сељак Србин, од који неки је и дома рањен понешен, путем умро, или немогав се излијечити, најпослије скончао. Ет' овлико је дакле свег такова славна и богато-полезна и вјечнопамћива сљедсвијама својима побједа исте Србе станула. Овај се бој 14а Јулија исте године догодио. - (Јакш. Жур.)

[JASON]

VII. Причање.
Посљедствија истога боја дубљанскога.

Милош, како свеобшта народња глава, у коју су све очи србске већ упрле, и послије овога пресретнога догађаја дубљанскога, немогне се ни ту за дуго бавити, рад бивши, а и обстојатељства га принуђававши, да и што више и боље но и брже испослује и докона. За то брже и зрело смисли, па оштро заповиди, да сваки од тудашње војске старјешина мора поћи одмах на своје првашње мјесто, гди је био прије боја дубљанскога, и да се свуда чврсто чувају бусије и богази, а најбоље друм китожки, кудијен би могли и вољели Турци ударити за продријети к Шабцу; ал' у Турке сами они на по се да ништа недирају, и нехржкају, нека њих на Дрини, ако би баш и на ову србску страну воде који прелазили, и ту се останили, и тако да им ови тек у харање села и збјегова излазити недаду, а на бусијама да их свуда чекају. Оно пак неколико заробљеника Турака предаде за сад и препоручи проти Смиљанићу до друге ш њима уредбе, који-но их одмах са Дубља поведе у своје село Бјелотић, и ту их у својој кући а сам собом разговарајући чувајући и гостећи како најбоље пријатеље неколика дана предржи. Почем још а над свијем тим крајем Подриња и шабачке нахије остави и јавно препоручи Милош опета Молера, да га сви слушају и питају за свашто ка' и дотле, дигне се из Китога са пашом и с оно своје и ваљевске војске преко села Дреновца к Шабцу, гди остави нешто ваљевске војске и нешто бећара под командом Петра Фоца и Милосава Бакала бивше, да град озбиљом чувају, а да се Турци на поље непомаљају из града без ризика и страха. Одмах дакле и на очи господареве начини се нешто мало једва зачепрљанога шанчета на турскоме више велике и дугачке ћуприје баиру према самоме граду; још се у њему посади брже и велики свилени барјак војводски ту одређенога Луке Грбовића, и војска се у њега одвоји, па и бећари штокуд унаокол' разположе се по гудурама и развалинама сагорјелијех кућа турскијех.

[JASON]

Виђевши Милош, да се Срби радо и скоро ту према граду останише, рече им довести од Смиљанића и оне Турке, зар и на јад и за примјер Шабчанима, и за дику и храбрење ту остајућим својима, него, сва је прилика, и за даље некакво намјерење, док их све и ту чувати и таин им давати препоручи, а до налога и одреда од њега за њих другога, како ће се и то послије до мало виђети и доказати. Тако и ту наредивши Милош све што је боље знао, дигне се са истим својим пашом и осталом војском у црниљевачки шанац и логор, одакле сутра дан опреми својега брата Јована са реченом војском рудничком, да иде скорије на Јагодину помоћ и слободу придати тамошњим Србима и логору бјеличком, који су истином чути могли шта је већ амо на Дрини и у Мачви од овијех Турака било учињено, него исти отуд пишу и јављају Милошу да чују и од Уруменлије како се са шездесет и више хиљада некоји велики везир на Србију спремио, и већ долази који дан у Ниш. Хеле у Црниљеву се Милош мало позабави одморити се ђоја, ал' паши своме како и себи по један чадор давши рaзaпети, па ш њиме неколика дана вољно ту и на миру попробесједити; а међу то и тудијех да се о свему тудашњему војске и народа стању србском и турскоме поизвјести од својијех; да и нужне наредбе учини, да неке старјешине туда утврди, упути, а и неке изнова постави, како-но је и у ваљевску нахију одмах поставио на мјесто погибшега војводе Симе Алексића истога Гаја Дабића за војводу и старјешину над ваљевском Посавином, и како што је стога мјеста и Шабац чувати остављеноме Луки Грбовићу диплому војводску написао и послао под својим именом и печатом коју му је исти написао, што и сад ев' ово. При томе пак и преко свега осталога збора и разложења с истим својим пашом предузме Милош свакојако увјерити га, да исти он и сви Срби овда барем нијесу на цара својега устали, а на царевину турску ни толико, него на зулум и на свакојаку кривду зорбалија и јарамаза Турака, и њиховог дружтва, који-но већ непознају ни Бога, ни душе у себи људске, и ни свијести добре, а то ли на добро помисла и умисла и на ума; злоба, вражда, пакост и кивња од њих против ове сиротиње толико умложила, и увеличила, да је сваки Србин прегао већ и погинути прије, него ли оно у напријед икада и од кога још сносити, што је досадај од истијех зликоваца Турака.

[JASON]

На оваково Милошево увјеравање и сам паша тај наведе доказателство, те собом испитано, а овако и предутврдивши га: 'Ја што сам видио собом овај народ сада, нијесам знао какав је и докле је; нити би на њега и сламку потегао био, да сам му нужду и невољу овако узнао и његову врсноћу и јунаштво; а ево ти Бог јемац, Милоше, да већ ја од сад никада за свега живота мојега на ову сиротињу србску ни зла помислио неби, а то ли када руку и оружје подигао! Сад ја видим да овај народ колико је узловређен уцвијељен и преогорчен свакојако и од свакога, толико је он сав од реда сврсебан и великодушан и храбар и сложан и снажан, како и колико икоји посебни и појединити прегалац и витез. Ја што виђу то и знам, а што знам то и вељу, и зборићу како ев' овђе теби, тако и свуђ свакоме вазда, па ми вјеруј комено је драго, да цар зна у Стамболу, каква је ова сиротиња, он би њој заиста све поклонио, што би му се гођ за мољела, па каква је твоја уредба и војска још док би чуо, млого би боље одселе пазио Србе и миловао, те колико ни један у свему својем у царству народ и рају. А могао би Бог јаки то и дати, да ово све цар и чује и узна, и да сваку невољу и несрећу с овога народа и сиротиње уклони од сада за вазда, тек само ако међу вас и у ваше послове који краљ са стране свој прст неумјеша, те да вас необезуми опета и донле, да на својега цара руку дигнете, како-но сте уз Карађорђија и Москова до јуче, па камо вам сад и један и други ?! Како на њих озбиљом цар загрмје, они ти собом у крај свијета, а ову сиротињу отисну за се у чељуст и нокте арслану, па што би бӣ! Него ти господару и кнеже Милоше, нећеш уздам се, а и немој ни пошто и поникада онако заманитати, да се превариш упропастити себе истога, своју душу и образ, и ову ваљатну и врлу фукару србску; јер ево се сваколика већ самоме теби о врат објесила; и по Богу никога нејма и незна до тебе, а ти је мореш заиста учинити сретну и честиту, ако послушна мене, те приону цару за скут у Стамболу, цару за скут! Вељу ти овда и вазда цару се и моли и тужи! Цара и очими и мајчими! Цару и служи и дај све што узиште, и преклањај му се до црне земље! Љуби му ноге и папуче, а и саме стопе куда шета! Цар нити је гладан, ни жедан, ни го ни бос, к'о јучерашња потурица, па нити ће ти заискати ни узети када што без душе и свијести; а и немогу ти сви Турци толико зла учинити, колико може добра сам цар, кано-ти божји већил на земљи, те над свим царевима и милетима; па ти је и млого лашње цара ублажити, њему једном угодити, и одобровољити га к себи а и к овој сиротињи, ако би што и љут и срдит на вас одкудгођ јоште био; него ли надбити и затријети све око себе Турке, које-но знаш, и виђо си сам собом, млого више имаде, нег' у тебе на глави, а и у мојој бради влакана косе, и који-но сваки дан настају и рађају се, како иста из земље трава. Почуј ме, а и вјеруј ми Србин Бане и витеже! Како ти цара за скут, и цар ће тебе под свој скут, пак се никога небој; и ту тако ак' узумједе чувати, и цару се повољно владати, те тврдо и вјерно мировати а све држећи се истога њега, доиста београдски ће везир, како и која му драго други према теби слуга бити. За то непропусти ни ову прву згоду и прилику, него најбрже изјави ету своју и сиротињску вољу и жељу баш и овоме босанском везиру, он је велики у цара чоек, и све ти учинити може и хоће, што му се замолиш; тек што боље можеш увјери га, да ти с овијем свеколиким народом јединодушно својега у Стамболу цара и најволиш и њега тражиш, а да се њега све једнако држиш, и да се њему самоме а собом за све и сваке и свачије муке и невоље тужиш и плачеш, и да Бога само за милост и здравје цару, а цара за приглед и облаклање своје молиш, и да ћеш га молити до вијека, док ти год неузна и неизвида ране и грдне бољетице, које-но су све тој сиротињи без царева знања и допустa зaдaване.'

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

На ове и овакве бесједе све и њему Милош најпослије а ово рече: 'Да је он (т. ј. паша) у њега (т. ј. Милоша) од сада мусафир (гост) и дост прави (пријатељ), и када му је драго, може слободно поћи, одкуда је и дошао; јер је све његове и сиротињске и жеље и мисли, како и све обште невоље погодио! Па за то исто нека си од овога часа вољан и слободан овди међу Србима како и ја исти, а куда и када узхоћеш поћи, ја ћу те собом испратити, како што боље и љепше могбудем; и да тек е такове кадгод Бог јаки цару а дар нама даде и пошаље паше и везире, аге, оце, и кадије! Пак да никада у вилајету никакву од сиротиње и цареве раје овакога чуда и покора и узнемира небива, ка' ни кривде и невоље.' Но и паша му топрв са свега срца и пунима уст'ма на томе зафали, и опета се обећа за вијека својега свуд и пред сваким његове поступке и наумија, и сиротињске муке и невоље, како и србаљске врлине и правице очевидно и јасно показивати, оправдавати, а нарочито и најприје у истога свога везира, којему је дужан отићи, и у којега се он узда наћи моћ и вољу послушати га, и потрудит' се одлакшати овој фукари у свему и завазда.' Овако им ту заједно прође и то вече, тек у новој и озбиљској пријатељности, с правим ујемченим согласјем, и при подпуноме и самочистоме довјерију и својскости. Па тек што свак у свој чадор спавати пође, ал' ти доспије Милошу писмо са Бјелице из логора јагодинскога, куд-но му је и брат Јован одмах по Дубља боју отишао, да је одиста дошло млого нове војске у варош и шанац Ћуприју, а друга још виша у Ниш је стигла и стала се одморити, у којој је собом Уруменли-валија по имену Али-паша Марошлија. Него да ови у Ћуприју доспјевши његови људи и војска још нигди неударају, нити се на то спремају за сад, до што изазивљу се по стражама на вјеру и разговоре, и сви озбиљски разпитују за Милоша, и траже га како народњу прву главу, да се ш њиме самим разговоре најпре, пак да одмах мир од цара послани дарује се и обзнани србској биједној и престрадалној сиротињи, и да прекину се и затару сви досадашњи зулуми, а и да се накажу и протнају из исте земље сви зулумћари и зорбе, како-но и сам цар воли и мари, и на што-но је истоме љубимцу и поузданцу својему и пуну ферманом својим утврђену власт и моћ дати неизоставио, уз које све и војску му је вовјерио, да њоме поможе али праведној страни, и да порази свакојако злост и кривду, чије драго и колике год биле. Но за то баш а и за све друго биватније да и Милош побрза на Бјелицу, јер он, како Уруменливалија, дошавши амо неће залудан чекати, а ни с киме другим каква сношенија и споразумија предузимати, истога њега, за којега је све добро чујао, и добро разабрао. На то им ту ноћ одпише Милош, да је он рад што скорије тамо доћи, него да не може прије, док не искуси шта хоће и босански везир, који такођер лијепо и пише и говори, и показује се да би волио умирити србску факир-фукару на најбољи начин, него да Бог зна што друго учини, премда на та нејма царскога пуномоћија осим обичне препоруке тишину пазити удворну и надворну једнако у своме и у окружним подручијама, него се опета узда и тако баш моћи услужити својему довлету.

[JASON]

Из овога се види, да је Милош упоредно пред очима држао чуваћност и полезност обшту, пак је и дужан био искушавати собом и добро узнати шта овај везир са Дрине управ и озбиљом хоће, и каква су та његова предложења мирна, пак да пође чути тамо и онога на Морави, и којег му се свиде боља и сходнија, да их прими. А када сјутра осване дан, и Милош отиде у пашин чадор на кахву, гди он паши дарује лијепи неранџно-жуте боје ћурак, и добра лабудаста хата, осим што му је и његово двоје служчади (чибукчију и кахвеџију) такођер окоњио и заодио, њихово им што нашо одкупив од својих војника; пак му рече, да се приготови поћи на свој дом и вилает, и да ће га он собом до близу Дрине испратити. На то и паша му радосно одговори: 'Ја готов с тобом и на твоју ријеч кудагођ хоћеш ти! А валаха ако ћеш и у везира прео воде ноћи, јамачно ти ни трунка зла бити неће, него поштење и дочек, што икада икoмe; везир ме тај заљубио, а и сви су готово босански капетани моји достови и капи-јолдаши, а особито везирев делибаша Харап Серчесма, који-но би један за мене у везира све израдио и умолио.' Ово Харапа име кад чује Милош пораспита за њега, и дозна и увјери се, да је то баш онај његов таковски предавац и добротвор и побратим, и рече му, да га поздрави, и да му божји аманет учини ову србску факир-фукару, преизмучену и у крајњој нужди нашавишу се јавној невољи својој, кад во га је сами Бог и добра срећа сиротињска ту донијела и удесила, та гди-но се већ напријед знаде, да он у истога везира све израдити може што зашћедне, а теке да је право и поштено захтевање, како-но је таково и садашње србско и побратимско; још да му каже и то, ако би он свога побратима Милоша узети хотио на вјеру, да би овај дошао к везиру собом, а да га увавијести о свему послу и о узбуни народа, и да га увјери о србскоме к цару поданству и покорноме рајалуку, а да је сиротиња устала само на зулум, за који цар и цареви људи ништа незнаду, нити су за то што криви колик' ни сама, трпивша их док се је могло раја; па да се ш њиме истим и самим поразговори а и просовјетује како да се и чиме умири и задовољи та србска сиротиња раја, и да га везир опета поштено и здрава одпусти у народ; али ово све собом побратим упитавши везира, да му озбиљски хабер или књигу пошаље, хоће ли доћи, и гди ће га побратим дочекати и прифатити, где л' и кад ли овај к њему отићи а с неколика теке Срба и кнеза.

[JASON]

Особити овај аманет и надобично-вјерно довјерије к својему побратиму, како и к тврдости карактера везирска, тако и к истоме Марошу јуначки-својско уважавање и ослоњање, силно и озбиљски тикне овога у срце и у душу, да се обећа Милошу и то све колик' за себе учинити, и сам призна и објави му, да му је сада истoпрвце мило и драго, што је и заробљен у њега био, кад је узнао, да још имaдe те по читав народ поштенијех и добријех људи, а и кад је познао и својим очима видио самога најпрвога и највјернијега царева рајетина и слугу, те и сам за се и за своје домаће, барем по толикој несрећи својој и чудноме завиђноме страдању, може се и особитој срећи и благовању к чему отуд и право има надати, како и самој великој милости и помоћи божјој, а за то, што ће се наћи посредником утјешења и сприбавником бољега живота толикој и такој фукари, која-но је и по томе права царева раја, што царевске већиле и хизмећаре тако поштује и на њих се ослања одмах послије Бога, мислећи а недвоумећи, да су и они, како-но је цар, и како је србска уцвијељена неправдом сиротиња, и њезин Милош исти, свачијему, како својему, добру и задовољну живљењу ради, а особито издавна и млого на правди попрестрадавшима. Овом приликом још се паша замоли Милошу и за оне своје остале заробљенике, да их одпусти како и њега, па ће му бити више довaџија у Бога (молитвара), на које одговори му Милош: 'Бог зна могу ли, а и смијем ли то учинити од Србаља?' На које опета му паша од прилике ове мисли прирече: 'Та ти си од онијех људи сам којим-но Бог помаже, што л' је њима тек по ћуди, то већ нејма да с' неможе!' Те обећа му се и то учинити, него само испод руке a и до који дан други пошто њега одпусти; јер да несмије иначе јавно и одмах ш њиме у једно, могао би му тај час народ и војска рећи укорити га и попријетити му, за што да он сам и својевољно заробљене Турке, вјечне душмане ришћанске, тако без никаква одкупа и промјене прашта и одпушта, те кад имаде и србскога робља у Турцима и данаске а од некада још, па ни може живјети, ни мријети, нити га одпуштају за севап, нит' га дају на откупе. То изказавши му на његове очи даде написати и послати тајни налог под Шабац истоме младом војводи Грбовићу, да оне заробљенике он тако чува, како могу побјећи у град међу Турке, кад узхоће, и ту тајну једноме од њих да одкрије, нека знадну приликом се ползовати, али без његова јавнога повода и без очитог му одпуста, па како је то извршено, нека се и овђе пристави.

[JASON]

Срби, како вољни војници, опазе у дан два, да тај њихов војвода па и остале старјешине њихове посве се безбрижно чувају од нападенија из града, те се и они један дан разтуре и сами куд ко, тражити у празној готово чаршијци својој леба, меса, вина и ракије, а неки негди по згориштама и какве пљачке, или дебелога хлада, те и у истоме назови-шанцу војводскоме никога не остане, до изван њега два стражара и то само на једној страни, који су такођер више куњали него чували, што је и њих обште небрежење заразило; тај ти пак тренутак опазе и допрежају заробљеници, те нагну правце преко нешироке долине ка граду сви сложке и што брже, а отуда их угледају Турци грађани, па сјетивши се да су то исти заробљеници, те излете громилом пред њих, да их прифате; но кад чују од њих, да је шанац посве празан, и да су се Срби без никаква од њих страха надалеко разасули, а они ти нам јуриш и у шанац србски, где ни она два стражара недесе и недостигну, него самосам велики војводски барјак (још покојноме војводи Миловану Грбовићу од Карађорђа му дани) нађу пободен и развијен насред шанца, и за серг му једнога хрта привезана, те га узму са хртом у једно; осим тога пак немаловажна шићара покупе и однесу преко триста гуњева и тораба војничкијех, и још једно малешно бећарско барјаче, сво разпрандусано, само што је споменом знатно, и ка' за сретно држано, јербо је на Мишару од Кулин-капетана добивено. Јакшић Панцирлија пак десивши се самосам у својој недалеко бившој комисаријатској квартири чује то и повиче: 'Амо те о браћо! Ев ударише и осрамотише нас Турци!' На то измeтне и неку кубуру, док му притрче чак испреко Камичка (поток) са србскога баира неколика Срба у помоћ и на одбрану, него пристигне испражити по неку пушку на Турке само коњаник и кмет палежски Алекса Стефановић, и уж њега пјешаци Мали Бојо (ужички хајдук), Алекса Божић Београђанче, и Ристо Н. Бошњак (Сарајлија), али Турци, што докопали, све однесу, и све у њих пропадне.

[JASON]

Сад се пак Милош придомисли ту баш дочекати тога свог налога и пашине молбе извршење, а да свијем удовољена пашу и новога му пријатеља одпусти; па кад му брже о томе глас долети, узме одмах једну стотину коњаника и пашу, и сиђе к Шабду, да о истоме и узгред увјери онога, и саме Шабчане да убједи познати како Србин са Турцима, својим неумитним крвницима, поступа; и наконаче се у Џиминим јабукама (име ливаде), па сутра дан истога пашу на очи шабачкијех Турака отале испрати још са пет стотина гроша охашлученога, те к буљубаши мачванскоме Илији Сердановићу с налогом, да га и он пропрати и преручи Турцима у Љешницу како аманет царски и везирски, одакле ће већ отићи моћи сам и слободно преко Дрине у своју војску и к својем у везиру. А Милош ту остане под Шабцом чекати за који дан на своју поруку глас и одговор везирски чрез побратима; него му се одуљи вријеме, а и дочује да је и Вујица Вулићевић војвода смедеревске нахије управ од Карађорђа послан дошао и прешао недавно, и у своме га дому и роду очекује с неким важним пословима и наставленијама за народ и обште-србску ползу; осим тога зажели му се чaском тркнути и до на Јагодину, и тамо виђети својим очима шта је и како је, и својима дати неколико и упутствија на различне случаје; а ту рече, да му ови за њим хабер од Рушит-паше или књига буде нешаљу, но да му они обштински одговоре само то, да је он отишао на позив изненадни к Јагодини, и да ће што скорије узможе доћи на везирску ријеч и вјеру, него да је замолио и он везира, да његова војска међу то неби сиротињи досађивала харањем и палењем. Тек што Милош к Вујици и к Јагодини отиде, а то други дан по његову одлазку дође му од истога делибаше књига по жељи његовој и везирској вољи написана, да му слободно на јуначку везира вјеру и на јемство свога побратима дође, и момак је делибашин до Срдана донесе, па у Љешници на одговор причека, и прими га од речене руке и садржања, тек и опета су турски необуздаћни војнци гомилама и преко воље везирске штокуда у Мачву за пљачком и раном како у Ново село и у Засавицу нападали, но и Срби их свуда успјешно призајмљивали и одбијали.

[JASON]

А Милош узевши неколико хатлије бољега отиде низ шабачку и ваљевску Посавину, те у београдску нахију сиђе, и како Скелу (село) прође, чује да у с. Жељезнику имаде шанче и логор србски, и он ти управо тамо међу њих, гди нађе осим другијех старјешина и кнеза Пају Сретеновића или Лисовића (по селу му је то презиме) скоро пред њим с неколико друга из Земуна у Вишњицу сишавшег, и ту дошавшега. Истоме се кнезу Паји како и дружтву му, особито својему Јокси Милосављевићу, ш њиме такођер прешавшему, веома обрадује Милош, и одмах узме кнеза Пају и Јоксима и још некога по избор чоека уза се, а Вићентију Станковићу (из Остружнице) како намјестнику Катићеву, и осталима заказавши да се отале никуда напријед к Београду непомичу, што је раван и голет, а они слаби, него да се у своме шанчићу и под шумом придржавају до бољега времена и прилике, пак отиде брже и даље куд је наумио, те удари упријеко ка смедеревској нахији, док и Вујицу озбиљом нађе и увиди, ал' поближе исте, и то у Болечу.

[JASON]

Дотле су већ и Багрдана шарамповчић Срби очистили били ев' овако: Како се очистио Крагујевац сиђу н. кр. Лепеничани на Багрдан смедеревској Србадији у помоћ, те одмах прво вече ударе јуришом на шанац тај, у којему је био један бинбаша турски са повише од стотине сејмена, и којега самога у шанцу кроз палисаде нађе некога Србина пушка, те га по добру мјесту погодивши претури без кврка и цврка, тек се и опета то вече измакну Срби од шанца, ништа му више заовда немогавши, па сутра дан к вечеру изнова се и побоље опреме ударити својски, да га баш пошто било и стануло почисте, ал' у њему ни зука ни вука, то ли којега Турчина, исту се још ноћ полагано извукли отале и стругнули што боље могли, али су имали ту задешена својега пријатеља Петра Крџалију кмета из села оближњега Ловаца, који-но их је умео провести вјешто мимо липарску бусију а низ ријеку Осаоницу па к Морави те уз њу к Јагодини и Ћерим-паши на хожђелдију и селамет. Ал' кнез Ђорђије Парезан, тад и војени старешина, дигавши се са села Жабара и окружја му Србовима, те на брду Липару пресјеко друм јагодински к Београду, и поградио бусије и прокопе до у Мораву, да му никаква сила турска истога времена туда неби продријети могла, како и Ћерим-паша што се није смео заканити е туд ударити, јербо је и на ближему до Јагодине селу Буковчи, која је већ и попаљена била и то од своје браће Србаља, што нијесу шћели устати на оружје, како и остали, дотле већ ограисао био, и доста Турака изгубио, пак се опета морао у Јагодину вратити. На Буковчи пак у ономе се крвавом случају особито добро владао и показао буљубаша Марко Маринковић из села Брзана, и тадашњи капетан Радован Радошевић из села Жабара гонећи са својима и млатећи душмане до саме Јагодине.