Српске буне

[JASON]

Сад са Вујицом разговори се ту Милош о свачему, који му каже поруку од Карађорђа и од себе совјет, да са Султаном и у Цариграду погодбе, а све молећи се и на зулуме се и зулумћаре жалећи, предузима и чини, гди ће му и руски Елчија моћи при руци и у помоћи, те и радо, бити, и на бољи начин мир учинити међу Србима и Турци; који-но би сада барем од свега најбољи био за све Србље. Суобшти му и то, да је Карађорђе у Xoтину, како чуо за ову буну србску, одмах к себи сазвао све старешине своје онди налазеће се, међу којима је и сам био, и ту им је предложио, да би добро било послати једно прошеније оданле самоме цару Александру, који је сада већ у Паризу, и у новој слави, да би се смиловао и помогао барем овда млогострадалноме народу србском, што-но се опета и од љуте невоље сад узбунио, и ако му он непомогне сада, то јамачно пропада сав и посве; него да се избере од њих један, који ће у Париз отићи, и цару то изручити, а он (Kaрађорђе) рекао би да исти Младен Миловановић за тим иде, које буде од свијех одобрено и он је прије његова овамо полазка већ на петнајстину дана у Париз отишао. Пак и њега да је у Србију оправио с таковим наставленијем, каково је њему већ изјавио; и да му је одкрио, гди је у Тополи закопао до дванаест хиљада дуката у једној кумбари, које да извади како дође, и да их даде куму Милошу, нека их употреби на потребу и нужду народњу, док Бог дадне што и више помоћи одкуда, очему ће се и он тамо и отуда старати, колико год узможе више и боље. Исто све од Вујице саслушавши Милош, упита га још и ово: 'А да што мисли Карађорђе, хоће ли овамо, и када ће, ако неће сада? Ово се наново рат отвара, и Бог зна како ћемо се и кад умирити, а он би то све барем сада, по толиком страданију обштему и својему, боље и вјештије знао и могао, него ли ја и ти, и други који, кад и Руси и Турци још њега и тамо боље познају, но другога ког му драго Србина.' – 'Сада се у овоме послу и времену ни у кога више неуздај, до у Бога и у се, и у своје кљусе, рече му Вујица; јер тко зна би л' Руси Карађорђа сад евамо и пустили, да и хоће доћи; него ти сам собом настани у цара турскога и његовијех већила, те на који год бољи а могућнији начин умири с Турцима ову праву и јадну сиротињу, како-но је и Карађорђе исти, знаш и ти, могао, да је знао што знаде сада - па да би одселе коликогодер и Србија душом одахнула; што ли у томе послу помоћи однекуда и са стране буде и појави се, и с тијем ће бити боље и брже испуњена ова жеља мира.' Хеле оба њих ту се још које очему поразговоривши, а имено: незна ли Вујица да имаде ђегођ остављене Карађорђем џебане и топова, које би могло најприје и највише требовати; јер тко зна хоће ли турска толика сила и њихова звјерска ћуд и пизма Србима дати мира икаква икада, док једни друге незатамане; па ода тога ништа нигђе Вујица незнавши, ни казати штогод умјевши, отиду заједно њих оба, и тек Анто писар Вујице, те одмах у Тополу, да ону барем кумбару ископају, коју никако немогну нагазити, што су је велике града зидурине обрушене преклопити морале, и које-но се брез подоста народа очистити смјеста недадну, а ни времена ови сада за тога изтраживања нејмавши, те ти они, пошто се собом читаву ноћ и дан промучивши копкајући ништа ненађу заовда одиста, пак и неупотребе, премда се у Бесарабији послије зуцкало, да је иста кумбара ту овда нађена.

[JASON]

Него и одатле такођер заједно у бјелички логор отиђу, гди застану осим остале војске и рудничку и брата Милошева Јована, но и везирске доста у Ћуприји војске, пред којом је поглаваром везирски делибаша био, и који је уза се имао како тајнога совјетника Ћурчибашу, везирева љубимца, по имену Хаџи-Јордана Кајсарлију но Христјанина чоека; ова обојица у Ћуприју дошавши налог су имали, и по њему звали на разговор неке србске старјешине, да им све кривице свачије и своје узроке бунтовања покажу, и на кога су руку дигли. На први тај састанак срочени у манастиру Јошаници дође из Турака поменути Ћурчибаша, с нишким владиком, и ш њиме два-три агалара Турчина; а од Србаља послан буде Јован Милошев брат са Димитријем ћехајом и терџоманом својебратским и сада својим, и  ш њиме кнез Милоје Тодоровић из села Црнче, и калуђер Неофит из манастира Никоље (што је у Овчару), тек им наложено буде, да је ту већ дошао и Милош, нипошто неказивати тим Турцима. А када ту чују и разумједну турски посланици од истијех Србања и од брата Милошева, да они на цара ни поумили нијесу дићи руку и оружје, него на јарамазе и зорбалије, којино неће да знаду ни за Бога ни за цара, ни за вјеру ни за душy; пак им окрену све зулуме редом казивати, које кад они чују, и сами се од тога безмјерија и поганства згаде, и устиде се своје браће и вјере, свога владства и јунаштва, и кажу им утјешавајући их да ће то све они своме везиру доложити, а он ће сaмoмe цару, који за то никад ништа незна , него је и сам везиру томе (њихову) свој царски ферман дао, у којему је написао, да он Марошлија у мјесто цара својега сав повод и кривицу и неправду вјерно извиди, пак да праведној страни поможе, а криву и злобну да примјерно накаже, ако ће то бити и сами везир београдски. Уз то им докажу и ово, да овај сав њихов разговор и Милошу најбрже опишу и пошаљу гди био да био, и да му објаве да ће до десетину дана и сами везир у Ћуприју са кусуром војске доћи, и одмах њега потражити на разговор и договор, само да се он ту нађе онда, па ће све добро бити, и самоме Довлету повољно, јербо ће рад бити везир одмах по састанку и договору с Милошем и нешто своје војске и ћехају свог у Београд мирним начином послати, а да само тако истоме Довлету најбоље препоручи ову сиротињу.

[JASON]

Срби им на томе зафале, и кажу да ће му све обзнанити, али ништа обећати немогу, хоће ли моћи он амо тако брже доћи; јербо је на Дрину према Босни отишао с војском, гди је и сам босански везир са својом изишао, пак ће се међу њима по свој прилици бојеви отворити чешћи и већи а свега љета; већ да њихов везир то како прекрати, ако би га онај из Босне шћео послушати. И за то их утјеше Турци ови и тај Ћурчибаша, казавши и обећав им, да ће они то своме везиру одмах доложити, и од своје како Довлет-већилске, и од србске како цареве праве раје стране молити га, да ономе у Босну пише, премда је при њему још Мухурсахибилук, и да му објави престати од боја и од свакога на цареву рају нападања; а онај је већ од сада у томе барем о Србији послу и налогу свакојако под командом овога, и мораће га послушати. Срби у своме предлагу притврдивши те посланике, а највише Ћурчибашу молбом и обећањем неколикога и награждења од благодарне а крајње измучене сиротиње христјанске, испрате их лијепо и поштено у Јагодину, па и они се врате у логор свој и све покажу Милошу, како својему господару, што су они Турцима, и Турци њима говорили, и на чему се разстали. По свему томе смисли и закључи у себи Милош, да свакојако на ријеч и вјеру Рушит-паши најприје отиде, и да ласкавим молбама и доказом своје и к њему како и к свакоме цареву већилу покорности упозна га и са невољом и нуждом србске фукаре, и да му објави и све зулуме, како и овоме сад, те ће по свој прилици и надежди за који дан уставити се од нападенија, док види барем шта ће започети Уруменли-валија. И тако ту остави брата свога и Вујицу, и све остале ту нађене старјешине, и закаже им да утврде тај шанац ту што боље се може, тако и бусије на Липару; па и војску одсвуда к себи да прибирају, али у Турке да ни пошто недирају, већ ако би Турци силом навалили куд напријед ићи, да их дочекују, и да им никако недаду продријети док један Србин траје, а да им одговарају: 'Ето вам нашега господара Милоша! Он је на Дрину отишо, тражте и зовте њега, ш њиме што учините на то и ми сви пристајемо.' Ако ли би прије његова са Дрине повратка дошао, и захтевао исти везир кад у Ћуприју дође собом, да му се учини одмах тај знак привржености, и покорности од стране србске, те да му се нека његова команда војске драговољно пропусти друмом у Београд, за моћи цару одмах што добро за рају доложити, и тим већма иcтoгa београдскога везира како највећега зликовца и узроковатеља исте србске побуне и нужде обштинске представити и својскије окривити; а они да пропусте до десетак хиљада Турака слободно у Београд и без њега, теке да се Турци утврде од везира, да ни у кога и ни у што путем недирају, јер би могли раздражити Србе, (који да су све око њих по бусијама до Београда теке их пратећи и стражећи) те сви поизгибати од њих путем и шумом, за које да им се напријед каже све, нека знаду куд иду, и како им се владати ваља, да никога после некриве, ако што сами започну наопако; пак у Београду нека их је више чамогладије! - И Бог је милостив, а и зима ће стиснути зубе.

[JASON]

Отале с нешто мало свога доглaвства коњичкога Милош одиста на Дрину похита и отиде. До мало дана за тијем стигне у Ћуприју и сам везир Марошлија, и како му се ласкаво и покорно представе и покажу Срби, и на његово се милосрдије и чоечност и врлину ослањати докажу дјелом и словом, а он ти једно јутро пошаље к њима у логор истога Ћурчибашу, да им оружје заиште, на које Вујица извадивши свој пиштољ иза појаса пружи му га и рече: 'Носи то везиру, и кажи му, да му ја сутра собом долазим, а да ме он убије мојим пиштољем истим.' С таким одговором врати се онај брже к везиру, и каже му то, а везир одмах читав кат хаљина, по истоме опреми Вујици, с препоруком да се она ријеч за оружје заборави и неспомиње више, кад је до тога стало. Тако инди Вујица затим прве недјеље обукавши све оне дароване хаљине у цркву са дружтвом отиде и свесрдно Богу благодаре сви сложно а на томе првокорачном успјеху? - Према Марошлији, па и свему Турству.

[JASON]

А када Милош стигне у Мачву, и у Китогу недомак Шабца на великога друма бусији нашавши Молера у логору и с неколико војске, дођу му ту и остале старјешине на добродошлицу и на разговор и заповест; највише пак за то, што чули бијаху, да хоће и он сам и жив у Турке и к везиру, како и Чупић, да иде, пак да се од њега истога увјере о тој истини. Сад ови сви чувши то и од њега самога, да му свакојако ваљаде отићи к реченоме везиру, а порад једине обштинске и народње ползе и успјеха и оправдања, ако л' њега везир задржи или погуби, опета у народу имаде и и другијех људи за то старешинство, па неће народ с једним чоеком пропанути; ал баш и за то почну и напану ови сви совјетовати и молити га, да тамо нипошто неиде он собом, како прва и најважнија глава народња, већ да му пише што зна како ваља, пак да му, ако није баш инако никојако, другога пошаље од њих некојег у мјесто себе на разговор везиру; још му и Молер напомене: 'Како су Турци јучера са Чупићем урадили, који је такођер у њима неке своје те поважне пријатеље имао; пак ево нејма га већ данас ни жива ни мртва, и тко зна, гди је сада, шта ли ће се ш њиме у Зворнику и најпотље догодити; а с тобом би зар друкчије и љуцкије, који-но си им већ устао и почео разбијати војске, убијати њихове и живе фатати паше? Али се вараш, да би теби у њихове руке запавшему, иколико помоћи могло то, што си им пашу овога и оне сужњеве живе одпустио? Та зар незнаш, да Турчину ћитап и вјера његова не само допушта, него му и заповиједа досадити каурину макар и на вјери, и преко заложника, или барем, ако неће вјеру погазити задавши ми је, а оно хоће други који драго и сваки, нарочито пак у оваким обстојатељствама.' Тако и свакојако још сви су му на изред говорили и разбијали га од истога пута и хода к везиру, и без јемца и без таоства, како што је и прото Смиљанић и поменути Мелентије студенички ту се догодивши, па и сами барјактар му Паштрмац одговарао га је, да неиде тамо, и овако својски а озбиљски: 'Ако ти је, господару, живот омрзо, с првога грма можеш врат сломити па умријети прије воље божје, а да чак тамо неидеш; ако ли навреш и отидеш, како ми се види да си већ прегао, то ти се и само вели, што ја неби рад никада и никојако, да си највећа будала под небом, јер носиш сам своју главу Турчину на шиљак.' На то исти одговори: 'Али Паштрмче, ако Бог да, те ја одем и вратим се здраво и весело, тко ће онда бити та највећа будала, ја ли, ти ли?' Паштрм: 'А! онда не ти, не, будала бити, ал' не ни ја, него ће везир бити и остати највећа будала под небом и до вијека, који те испусти.'

[JASON]

На то и сврх свега још му и писар Јово Мијоковић приупомене ово и овако: 'Господару! За име божје узми на разсуждење, да си ти сада већ оглашен и познан свуда за вожда и господара свега овога народа и возcтaнија његова, па тако ласно и безопасно неиди у Турке сам собом, нити се сада усуђуј онако, како што си им се негда само војводом бивши предавао без бриге и страха; онда је Турцима велика полза очевидна била, да те у себе жива имаду, ал' сада им се ти чиниш више крив, него сви остали Срби, што су гоћ на оружје устали противу њих. А и свакојако Боже сачувај, да теби што буде сад овога времена, или се поболио, или умро, тко зна како би се и куда ово све окренуло, за ким ли би народ обрнуо и пошао, би л' га изабрати погодио, и би л' твога брата тко што послушао, и на што би све изашло; него се ти најбоље можеш између нас разговарати и мирити са Турцима, пак ћеш и највише и најбоље учинити моћи за све и за себе истога остававши међу нама.' Али је Милош још прије свега од почетка возстанија овога сам у себи био и смислио и закључио, да само зулум и зорбалије уклони з душе, пак опета цару царево како и Богу божје без околичења давати, те мирно живаркати и кућаркати; такови му је исти совјет донио и суобштио и сами Молер како је из Њемачке прешао, наводећи му јавни па и најсилнији узрок, што Турци још ни с киме рата нејмају, к томе што су и Срби овда без свакога средства останули послије обште несреће и страдње. А недавно и пред ово све писао им је преко Молера и прото Ненадовић из Беча, и то по налогу сјеверника покровитеља србскога (како и свијех немоћнијех и преугњeтeнијех) да Срби очистивши зло и злобнике између себе, поникако на Султана руку и оружје недижу, него да се ш њиме одмах и како се може понагоде и умире, па ш њиме и под њиме до времена и времена... што како да пребуду; јер да се ни пошто и ни у кога од њих баш сада непоуздају, кад-но им таман и сва три-четири скупа ни најмање помоћи немогу; него да се свакојако умирују Срби и њихов нови предводитељ Милош са Турцима и Султаном како год боље знадне и могне, макар би дати морао и десетога чоека на жртву приублажења Турчинству, или се и новцем одкупљивати угодили; а предупредно да је и одмах, русински велики цар чувши за ту србску побуну, курјером послао својега чиновника Лазара Павковића к Султану, с равномјерним опоменом, да са србскога народа свако угњeтeније дигне, и умјереност му поклони, које и сама правда и њихова трактата погодност и пријатељственост изискује, осим тога му је и при томе ласкавом отношењу дао и са стране и к'о испод руке допријавити, да је и Бенингзен (руски на то из Хамбурга враћени генерал) са четерест хиљада брезпослене војске, а на самој његовој останио се граници! - Пак је истином тада и сами Ћесар како знао и марио такођер истоме Султану писао за србскога стања побољшање, а и како-но и његов проти и Јефти на прошеније одговор ево гласи, који-но се овди умјестним и само-необађним бити показује. И тако:

[JASON]

По препоруци срца и духа србско-својега и по совјету крајње нужде и бољетице самртнe нaчини дакле прото ваљевски једно свеобште прошеније у Сријему с Молером својим другом, и с некима још једнодушним патриотима, пак и с другијех а поважнијих Србова подписима и печатима за њих Молером истим начињенима, закључи га у Купинову 18а Декемв. 1814е године, па и около идући, али у Беч приспје, и одмах га преда рускоме министру, па по наставленију истога начини још таково и остeрcкoмe императору Францу первоме Јануарија 5а у 1815е године самому почетку, и сутра дан 6а Јануарија получи од генерал-ађутанта ћесарева Врбне одзив и обећање личнога одговора од Његова величества на првоме саслушку (аудијенцији), и то ево како је, препис нека покаже са истога оригинала:

Euer Hochwürden gebe Ich mir die Ehre, zu eröffnen, das Seine Majestät der Kaiser Ihnen und dem Jephta Sawitsch sobald als möglich Audienz ertheilen werden, und werde Ich nicht ermangeln, Ihnen den hierzu bestimmten Tag nachträglich bekannt zu machen.
Ich ergreife diese Gelegenheit, Euer Hochwürden die Versicherung meiner besondern Hochachtung zu wiederholen.
Wien, den 6ten Januar 1815.
Wrbna.
Нrn. Nenadovitsch und Jephta Savitsch.

А ево тога и превод србски :
Вашим високим особама примам себи за чест открити, да Његово величество Ћесар вама ће и Јефти Савићу како узмогне аудијенцију одредити, и о дану на ту одређеноме ја ћу вама предупредно јавити.
Употребљавам ову прилику к вашим високородијам увјерење мојега особитога високопочитанија повторити моћи.
У Вијену 6а Јануариja 1815.
Врбна.
Гг. Ненадовићу и Јефти Савићу.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Истога прошенија содержаније било је то, да он, Австрије император, како Србији најближи сусјед и одавни благодјеј, а сад и вјечнославни спобједитељ обштега Европи душмана, и на сиротињску србску нужду и безконечну страдњу погледа, и да им у Султана изради зулума одлакшање, и човечније живљење, а да ће му свагда и у напријед србски народ благодаран и услужљив бити како и до тада што је бивао њему и његовим предцима. На е таково до два дни прошеније получе они устмени од самога ћесара Франца те овакви одговор; и ту је ш њима био речени Димитрије Фрушић (тада у Бечу србски новинар), те им је преводио с њемачкога на србски, а њих обојица су, прото и Јефто, само слушали и чули, што ев' овди сљедује:

[JASON]

Јутром у два сата дана отишавши у двор до мало час и пред цара изиђу, где му се поклонивши упита их тко су они, и шта траже и просе, и ови му кажу да су србски емигранти (т. ј. једва-побјегавци), и да су га молити дошли, да он с прочим својим великим сојузницима учини милост и Србији, а да је спасу и заштите од крајњега варварства и удручења, кад спасавају и сву осталу Европу, и цијело чоечество заклањају и чувају. Цар им Франц, трљајући помало длан о длан, одговори овако: 'Све ја то знам, да Срби и неправедно трпе, и трпити морају до времена; вас пак увјеравам, да сам ваш пријатељ био, јесам и остајем. Ја сам вас помагао брашном, житом, сољу, старим гвожђем, и прочим потребама, и добрим совјетима, те словом и дјелом, и све сам вам оно чинио, што се је год могло посредством мојим чинити. У вјер'те се о свему мојему к вама доброхотству и тијем, што сам вас у државе моје примио, и од онаке ватре заклонио, а да ћу и одсада вама тако чинити, то вам обећавам; али добар немогу стати, хоће ли ме послушати Султан, но и опет мислим, да ће мене пре, него икога другога императора послушати, јербо сам ш њиме у најбољем пријатељству; а да вас њему од стране конгреса препоручимо и предузмемо, то засад неналазим за добро и совјетно, за што ће помислити Султан, да му заповједати намјеравамо, а то сада нијесмо у стању*) и могућству, па тек би већу муку и зло народу србскому приузроковали; ја пак незнам, тко би радиј и био, ви, али ја, да вам помогнем, него ћу му ја пријатељски опоменути за вас и представити, тек и то добро знам, докле име Србин и Турчин сушчествује, то се двоје неможе сложити, и пак ћу ја од моје стране што узмогу љепше и ласкавије представити, тако и од стране комшилука и од стране христијанства опоменути све за вас, и несумњам да се од Султана послушати нећу, но хоће ли њега паше његове послушати, то незнамо; а и ви сами знате како је то у Турака, па што ћемо засад, кад се што боље за вас учинити неможе. Ја би заиста најрадији томе народу помоћи, народу велим, у којему толики моје државе интерес пребива, с којим сам се ја толико година лепо слагао, ис којим на вјеки лепо и добро живјети желим; моја је жеља заслуге у мене србскога народа собом оправдати и наградити, а и моје заслуге у њега јоште већма умложити, сада пак за тога није времена; ал свакојако увјерите народ о моме к њему доброме срдцу, о мојему посредствију и соучастију, и о мојему торжественом обећању да ћу Султану за побољшање вашега стања представити, и молити га, како најбоље будем знао, да вам спасеније учини. Моје ово пред вама обећање чућете заиста до мало времена, а желим и радићу, да га и у стању вашему осјетите. Утјешите се тим, и побав'те се ви још који дан овди, ја ћу вам што буде казати. Прошћајте!

*) Примјечаније. Надали се Алијати и предвиђали, да ће избјећ' Бонапарт опета, и у Францију примљен бити, па тек за то једино могли нијесу онда султану, што вели ћесар, заповиједати, како-но је и било истога времена.

[JASON]

Овако не само да је искрено и својски ћесар Србима а за Србе изговорио, него је одмах и писао Султану за њих, и његов је нарочити курјер, кад и онај руски за тим послом отишао у Цариград. Исти су дакле Србови, давши прво и најпрво прошеније Русу, добили упутствије како је већ опоменуто, да таково исто предаду и осталим сојузницма по једно, па да њима пријаве онијех одговоре, и тада ће им решително и Руси одговорити моћи; него им ова два цара барем што год и писмом учине, и Прус к обојици своје устмене и дружевне приложи молбе, али Англез не само што помоћи необећа, него их к Русу напути, да им он, говорећи, поможе како једнородац, јер је њима та земља и с неруке, а и што су с Турцима у миру, каже им исти Кастелреј (Англезски тад у Бечу пуномоћник), те су турски пријатељи, па би Турцима баш и за то Србе издати морали, него то само за хатар Аустрије цара учинити нећеду, тек и Срби да од Аустрије даље никуда и никога нетраже, а ћесар ће то за њих у Цариграду ласно израдити преко својега Интернунција, којему њихов англески посланик тамосушти ни у чему неће по свој прилици, па ни томе србском прошењу чрез ћесара у истога Султана (побољшање стања и живљења) противан бити. Али збиља преко свега тога чуда, и вашега пожртвованија (придода им опета исти Англез, 'камо вам Рус? да вам сада барем, како-но је управо и дужан, поможе!' Но и укоравајући га најприје сојузничеством са Србима противо Турака, послије покровителством над истима, док и најпослије пожртвованијем у своју ползу читаве и ослобођене Србије, и једне нације: 'Пак што неби сада он то учинио, и помого вама, кад може он то и од по муке барем овда?!'
Ово је све одмах писано и собштено из Беча од проте и Јефте Молеру, а да и он дојави то у Србију Милошу, како-но је и послао био исто протино извјестије тек у неку малу алигорију замотано на кнеза Петра у Тврдојевац, који га спреми одмах у Црнућу по некоме Добривоју (бившему протину момку), ал' тога у прелазку кроз комад београдске нахије, негди упљехају кнез Аксентија пандури, и писмо нађу, и у Београд однесу везиру, од кога се Милош једва послије опрао и одрећкао; но и опета се Милош о томе свему предизвјестио, и окром давуцијања кнез Аксентијева и Ћexaja-пашина, чрез друге из Земуна у Београду боравивше пријатеље, како-ти чрез Николу Мариновића (Херака, Требињца), и Ђорђа Јовановића (Бановчанина Сремца, прозванога по имену свога принципала Шпиртом) Спирту и проч.; а препоруком истога, који-но је и оно уфаћено писмо био амо послао.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Ова сва подрађивања и домагања сазнававши и суображавши Милош, толико се духа и срдечне слободности преиспуни, да му је, отићи у ту босанску војску сам собом и к везиру истоме, одавније себи познатоме, учинило се не само нестрашно и неопасно, до и дично и слободно, пак и полезно, што ће везира и све остале његове и босанске Турке у њих (ка' и за њих ђоја што је најбоље) својим прибјегавањем и умилостивљањем к себи како и к сиротињи србској смекшати, те и самога Султана тако само за се и за своје намјерење и мирољубије и правдоискање ублажити, приближити, и склоњивијега учинити, ако би се заовда баш и гњевнији и одрвeчeнији показао и нашао. Овди је она србска стародревна и проста, него и зрела и благоразумна пословица сву велику важност у себи имајуће и садржавајуће истине разјавила и освједочила, да: 'Умиљато јагње, и двије овце посисава'.

[JASON]

Међу тијем разложењем о Милоша у Турке полазку, или останку, дође чреза Срдана Милошу глас, да се чује, ђе иду и долазе од везира у Љешницу Турци, како-ти: његов побратим делибаша Серчесма (Харап) са стотином делија, и капетан Градачца Мурат Османбеговић, и сами његов сужањ-паша Мараш, и ту очекиваће га да дође к њима па и к везиру. Милош дакле сад и озбиљом се опреми, узевши у своју свиту са собом краг. нахије кнеза Матију Топoлца, газду Мијаила Оташевића собом се наметнувшега, и драгачевског Аврама Лукића старога кнеза, како и газду Николу Симеуновића из с. Бабине-Луке нах. ваљевске, и Ђорђа Разлоглију писара, и Димитрија својега ка' обичнога терџомана; још у своје придворне поведе Вула Глигоријевића (посинка) за чибукџију, а Јову Пазарца за кахвеџију, и Богића из (с. Глоговца тад', а сад) Крушевљева нахије пожарев. за доглавна момка, и другога још таквога Илију Божурца из с. Божурне нах. крагујев. Осим тога свега избере и узме узa се још и два мачванска кмета: Јанка Црнобарца, и Живана Врачарића. Не могав га дакле нитко уставити и одвратити од истога к везиру босанском полазка, те сви, ка' и он што, а понајвише препоручив се свемогућца милости и призренију, предположе надати се наћи у Рушит-паши ону сродну му и јуначну човечност и наклоност к свачијему добру, а то ли к правди и безазлености, како и к својој истородности, коју-но је и прије дјелом доказати радио, предавајући те исте Србље, пак је и сада напомиње и повторити је да жели показује. Тако Милош и овим својим ревнитељима и совјетаватељ'ма само још изговорка и ово: 'Ја, браћо, сад засада, никако другачије учинити немогу, него везиру томе по мом обећању и на његову ријеч и образ отићи, и главом у крило његово панути, да би знао и погинути, доста сам добра од њега видио, а никаква зла, па што Бог да и овда; уздам се дакле овим поступком и оваким кораком и у Бога, и у цара, и у свега свијета оправдати и опрати не само себе, него и сву ову нашу сиротињу, да нетражимо ништа друго, до једино људскије и самосносније живљење, а бранимо се из очајанија те од крајњијех и нечувенијех зала и пакости; ако ли би мене Турци, како и Чупића, задржали, оли баш и погубили, то сам ја и онда сву моју дужност навршио и удовољио; тада ви одмах поставте другога којег знате старешину на моје мјесто, пак у напредак радите опета, како вас Бог узучи, те све што видите, да је за обште стање и живљење угодније и боље а ето вас има, фала Богу и овакијех и далеко одличнијех; повратим ли се ја жив, и то је знак те велики и веома јавни, к'о и крепки доказ и увјер нама свјема, да су, по вољи или по невољи нашему одлакшању и сами властнији и паметнији Турци ради, како и ми ови исти; пак ћемо се млого лакше, вјештије и брже упутити и опоравити моћи по тога сазнању, а овом само приликом и случајем домажноме'.

[JASON]

На угод ев' овда дође све низ Дрину до под Шабац у србски логор неки доње-морачкога манастира игумен Тодосије самтрећи, послан од старога црногорскога владике Петра, да и он види и разумије чисто, ко је и шта је у Србији изновке почео, и колики је успјех већ учињен; он ту никога од главнијих старјешина ненашавши, што су отишли Милоша испратити преко Дрине, те ту причека, док Молер врати се, и ш њиме разговори о свему потребноме, пак се одмах у Црну гору поврати с тим најнежељенијим за старога владику гласом: 'Да се није још у Србију повратио Карађорђе на своје мјесто, и да је овај србски побун и рат, прије умирен, него се и започео што.'