Српске буне

[JASON]

Ето тако дакле сприопремљен отиде Милош преко села Прњавора са једном стотином особите испратње коњаника србскога, пак прошав и кроз с. Петковицу пријеђе у манастир и село Чокешину, одакле одмах пошаље чрез Илију Срдана тудашњега буљубашу к везиру од своје стране Оташевића, да му јави, ђе му иде Милош на ријеч и на разговор. Онај оде до везира, који радостно прими га, па га одмах и поврати с неким по имену Дервент-делијом (Пиријом Рудничанином) опета к Милошу одговорити му, да је он наредио и послао пред њега у Љешницу истога његова побратима и друге агаларе и ш њиме, који ће га прифатити, и довести к њему. И тако у Љешницу сутра дан дође исти делибаша његов како-но је и чувено, и амо дојављено, с једном стотином својијех делија, а ш њиме капетан Градачца Мурат-бег, и сами Ибрахим-паша Мараш, те и Милош к њима у Ранитовачу под Љешницу, вративши својега коњаника, отиде са својом одабраном свитом и доглавством; тај исти дан пријеђу и Дрину на јањинској скели превезав се, па изађу и на Брањево к везиру, гди је овај за који дан још а са важнијом хампом својом и војском улогорен сједио и рахатовао, а тек неку част војске своје под Бијељину на Дрину послао, да тамо шанац на обали самој, пак и ћуприју, за војске прелазак у Мачву, преко исте воде начињају. Ту сад и побратим побратима на свој конак под чадор, и у свој покров јуначки прими, па га к вечеру истога дана пред самога везира изведе и представи а са собом упоредо и под оружјем. Како пак Милош пред везира изађе са својом свитом, и с побратимом заједно, упитати једва дочека везир, и то веселим гласом и шаљивом вољом: 'Те то ли ти је тај твој побратим Милош, за кога се мисли и говори, да је колик бор, или барем колик овај мога чадора стожер (који је у сред чадора пободен, и сав од самога сребра био) еда ли су му коњи крилати, па да нејма никаква пута ни посла којега он свршити није кадар, ни да има случаја, у коме се он собом недогађа?' Одговори му делибаша, да је то баш онај чувени Милош и његов безцјени и вјерни побратим, а и Милош овда извади сам своје оружје и стави га тад пред везира, пак целива земљу пред њим, и сеџаду на којој сједи, па скут од хаљине, и натраг се измакне, подвив руке стане, и говорити му одпочне: 'Ми смо сви царева раја, и твоје слуге! Него честити везире! А велики девлетски већиле! Богу једином и теби самоме на вјечни аманет ја и сва србска фукара! Нас је само прегрдни зулум и неизказавна невоља узбунила и подигла на оружје, да се од зликовца и зулума његова бранимо, а ми смо сви сад и вазда твоја и царева раја, само нас поради твоје душе и образа од зулумћара заступај и чувај, а честити цар ти је дао, те можеш и све чинити, што год је и Богу и цару мило и угодно, што ли је њима противно и мрско, на то се исто и сва србска сиротиња плаче, и до неба јауче и тужбује; сада пак чувши србска фукара тебе, честити везире, овди у Босни а и на границу дошавша, како довлетскога већила, и ка-но ти познатога себи доброжелатеља, и милостивога бранитеља и добротвора, одмах је к теби мене како својега новога старјешину опремила, да ти се у име свеколике наше сиротиње поклоним, и тако да теби на мјесто цара ја собом а за сав србски народ освједочим и докажем нашу покорност, и да Срби нијесу Хаин-Каури, ни хајдуци, те све за коца и конопца, како што нас крвопије наше називљу, и у цара нас, на цареву дивану, и код царскијех већила опадају и зацрњују; него смо права и послушна раја цару и царскоме сваком већилу, за то пак и правду и одбрану тражимо и просимо у тебе и у цара од сваке напасти, од зулума, од кесеџлука и даилука, пак онда на моју душу ако би се немира од нас имало и чути. Ал' овако под зулумом већ Срби никако живјети неможемо у царевој земљи; а грехота пред Богом, и срамота од људи и каура комшија, да турска факирфукара код својега цара и његове земље, на којој од старина живкари, сад од једнога зулумћара бјежати мора, и селамет себи тражити у другоме царству, и на туђој земљи.'

[JASON]

То и тако штошта још изговорившему и везир одговори прилично: 'Довлет нехоће и неда зулума чинити никоме, а ја га и презирем и мрзим и гоним, како год и лаж и притворност јарамаза и зулумћара што се у мене нити прима нити пролази; посудност и мирноћа моја су душа и образ (т. хрз-чест), а свако ти ме опета зло, како ти: пакост, кривда, и зорба (насилије), могу страшно разгњевати, и противо себе уздигнути, па од мене им је свакад узочасни белај и ограшје, јербо што је зулум то и земљу опразњује и људе разгони, а ни цару празна земља нетребује. Сиротиња је србска млого добро учинила, што је тебе одабрала и к мени послала, а ти Милоше много си још и сам уништожио претекав зала, и штете различне, што си сам собом к мени управо и тако слободно дошао сад. - Цар ће исти ово све, како и Мухур-сахибија нови, наскоро узнати, па благо и теби и србској факирфукари, а тежко зулумћарима свјема по свој турској царевини, како и вашима самим; сад узми твоје оружје, и пођи на конак, па рахат одпочивај.' - И тако се то прво вече разговорив разиду и разстану.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

А кад буде у јутру зовне Милоша са дружином везир опета на свој диван, и међу осталим разговором и увјеравањем свакојачним својега к србској фукари доброжеланија, каже им и ово, да он како Босна-валија хоће од своје стране самоме девлету за србску факирфукару све писмено изјавити и доложити, и узда се измолити моћи не само проштење ове побуне, но и у свему одлакшање, и свега зулума затрење, како и самога зулумћара мазилук или сургунлук: 'Та томе је свему крив и узрок Скопљакпаша, којега сам ја ономлани сам онди поставио, надајући се бољему и паметнијем у владању и послу од њега, пак ме је данас преварио, засрамио и огријешио; него ви мене још нешто ваља да послушате, а што ће бити за вас боље и љепше, за мене јаче и очитије, и у цара самога примаћније, т. ј. да та сва фукара србска своје оружје, како је прије недавно, тако и сада мени предаде, па онда ми да се ослони на душу и образ мој, и ја ћу јој тад одиста у цара све израдити моћи, што год јој треба, и што ви још ни сами незнате и несјећате се. Исти пак тај глас о предаји вашега мени оружја, и друге даље тужбе и прозбе, ваља између вас неки одбраници да однесу собом, и цару самоме да то све предложе од имена србске факирфукаре, а ја ћу их на то све и боље и вјештије поучити, одавде спремити, и тамо их на моје капићехаје препоручити, који-но ће вам и то израдити у цара, да ви таковијех посланика у Стамболу при цару свагда одсада држати можете, и онди на ћутуку да вас у цара самога бране и одговарају против свакога зла и зулума и клевете и пизме, која-но вам, ето видим и сам, баш у живац и у душу такоше, те сте сами очајани рат отворили а са празном и торбом и руком, како ето и сав остали свијет што вас и ваша страданија окром једнога девлета, и види и познаје.'

[JASON]

На то и Милош му опета одговори овако: 'Ја, истина је, да јесам од скора свега народњег посла овога управитељем од исте србске сиротиње постављен, али ни од чијега оружја нијесам господар ни властник, до само од јединога свог, и то ти дајем данас и свакада , како и јуче прије твоје ријечи и поиска; а да ти кажем, хоће ли народ србски на то пристати, те сад и одмах своје оружје предати, које према глави му треба и стоји, ја незнам, нити могу знати, док неотидем натраг да га сазовем и упитам, па што ми одговори, да дођем ти казати; тек међу то је нужно и ово, да учинимо на граници овој баришик (примирје) за једно мјесец дана, док би се одсвуда главнији људи сазвали, прикупили на једно мјесто, где би ја им одредио, и док би се договорили, о свему томе захтевању твојему.' Опета везир одговори му и на то а овако: 'Баришик да учинимо! Него ће га доста бити двадест и један дан; ама ти Милош да останеш овди код мене, а да напишеш на вилајет писмо једно ти од себе за то све, што смо зборили, пак да га по истим овим кнезовима пошаљеш у народ, који да му га прочитају, да све народу разтолкују и објасне, и да га увјере да ће му најбоље добро произићи отуда, ако то послушају, и да ће им све бити што сиротиња жели и тражи, а да зулуму како и зулумћарима већ ни трага међу њима неће остати, то им се ја ујемчавам! - Пак да нам од сиротиње амо дође писмени одговор с подписима и с мухурима поважнијих људи од вилајета, и нека кнезови, или други који ту књигу овди донесу, и те одабране људе с истом књигом да у Стамбол опремимо ја и ти ев' одавде, пак и одтуда њихова посла свршетак, или одговор довлетски да причекаш ти ев' овди са мном заједно, и при мени; пак о свему те србске сиротиње стању и живљењу да се обојица и својски унапредак постарамо, и договарамо. А за у Стамбол шта ће они и како ће и с киме тамо свој пос'о радити, то је све, како сам рекао, моја брига.'

[JASON]

На томе зафали му Милош и с дружином свом, него му и то узгредно а својски пријави, да он ту код њега никако преко три дана остати несмије пошто је жив, за што је тако народу обећо се, да се задуже бавити неће, него му се вратити и објавити везирску вољу и разговор, од којега се нада сва наша сиротиња свакоме свом добру и заштићењу; а да се није тако заклео и завјерио народу, неби га он између себе ни пустио амо, и ако неодржи своју ријеч у народа сад, већ ти нејма куда он ни својој кући, а то ли у вилајет собом и тако преварени; јербо ће србска пренамучена сиротиња и њезина нужда и страшна за њу времена одмах другога на његово мјесто поставити, који ће Бог зна како и куда закренути свим овим послом и сиротињом, а њему истоме послије неће нитко ни једну ријеч вјеровати ни послушати, да би најбоља била. 'Осим тога ваља ми за исте људе, који се у Стамбол ићи одреде, неколико и трошка саставити, пак се ни то без мојега личнога народу предложења и одобрења ни примити за сада неће, а то ли порезати и дати. Него је најугодније, опета наводим, што сам и мало прије рекао, што-но је и најпоштеније за сав овај посао, да ја отидем, како сам се и зарекао, натраг у народ, и да му ја собом а од ваше стране све ово предложим, што сте честити везиру, ви мени говорили, пак што ми одкаже, то ћу вам доћи пријавити, те ћете поуздано знати шта је и како је, и ту за све опета ћемо се договарати моћи онда и боље; тек само ваша војска међу то вријеме, да неби примирје ђегођ рушила, и сиротињу разјеђену и озловређену препадала, и тим све у невјеру и очајаније бацила, док ја отидем и дођем, како вам велим.'

[JASON]

Нетко пак, овда баш улучив прилику, из присједника дивана везирскога, и по свој прилици Видаић-Топал-паша, који-но је већ у рукама и Чупића имао, та се поуздао сад и тога дограбити, рече на то и нашким језиком те навлаш, а да све и собом разумије му Милош: 'Тко је још икада чуо и видио, да кујрак из кљусе у луг омакавши повраћа се у њу опета и својевољно.' Но и Милош с рођења својега спреман свакоме одговарати одмах му и на то препријечи: 'Честита господо турска и босанска! Ви сте докони а и силни, па можете свакојако разложити и напомињати, да од горске дивљачи неможе никако бити питомеж, и у томе ћете моћи имати право; али је мени највећа и брига, и нужда и аманет божји сиротиња, која-но пишти у свакој невољи, црв под кором наложене и разплашћене главње, и мени је препоручено да од лијепе и кротке питомине дивину недаднем никиме и никако претворити, веће да чувам како своју душу царева рајетина да не буде принуђен постати хајдуком, чему би наши душмани особито ради били, а и чиме су нас крвопије наше и зулумћари досад у свакога опадали и потварали, те своје нам закрпе пришивали.' Пак им придода и то: 'Ако ја с вјером немогбудем поћи од вас натраг у народ са свим мојим дружтвом, како сам и дошао на вјеру, то је знак и појав да нас изгубити хоћете; али знадите и добро разсудите, да ћете сами себи млого више зла учинити, јер ми ћемо свакојако и без вашега притруса негда мријети, нeг овакијех момака какови су ови са мном у србској земљи још имаде преко педесет хиљада, пак и кнезова овакијех какви смо ми такођер хиљаде има неколике, и самијех Милоша имаће, ја их знам до пет стотина; а ви сад можете с уставком нашим учинити и поновити сиротињи србској све оно, што су гођ дахије београдске починиле, тек опоменте се и оне старе просте али зрело истините ријечи, да: 'Од зла и опака рађења и пизмовања свагдар бива то горе и све горе дорађивање!' и немојте се варати, да ће вам се икада више предавати србска сиротиња, ако ви нас овди задржите сад, па да ћете нас и медом и шећером залагати, она ће опета и одмах поумити и вјеровати, да се добру свом већ никад никаквоме неимаде надати од онога и онаквијех царевих већила, који јој њезине старјешине при себи задржавају, и од ње разстављају, кад јој они највише требају, и који-но су к вама на божју вјеру дошли, а за ваше колик' и за своје добро мир и угод старају се; него ће а због тога намишљенога задржања нашега сиротиња, да ништа друго неузмогне, надријети сва у Њемачку и без обзира и без повратка, и то ће учинити морати од зулума и страха турскога, и од прежестоке пријекости ваше. Па сад ето виђите би л' вам то ваљало, а ми смо у ваше руке и сами дошли, те што Бог да нама, и наша правда; ово вам ја тек напомињем шта може шта ли мора бити и догодити се по такоме поступку, него што најбоље знате смишљајте шта ћете с нама овди а и с оном сиротињом тамо, коју ако нигда нитко непригледне, а оно хоће сами једини Бог и причувати, и научити, и упутити у заклон и завјетрину, кад он пази и његује црва и мрава и лепирка, како лафа и орла, и агу, и пашу, и Турчина како и Каурина, тек што добри и опаки, пред њим нијесу једнаки'.

[JASON]

Сад и Рушит-паша сам упита шта је Видаић с оно мало ријечи проглавио, шта ли му је Милош толико баш одгонетао, и кад му Димитрије Милошев предузме изказивати то све, које и делибаша ту бивши слушаше, и већ уразумјевши пријетњу Видаића к Милошу из оно мало његовијех непуштати га злорадијех ријечи, одбрекне му ту и одмах: 'Док је мени мојијех петнестотин делија мој ће побратим долазити к мени где год усхоће, и полазити здраво и весело кад и куда му драго!' Ово исто делибашино изречење потврди везир и то ев' овако: 'Ја од како сам забитом још никада никоме задану моју ријеч и вјеру нијесам погазио, и све ми је сретније и боље за руком ишао сваки пос'о, него ли да сам што преко вјере и мимо ријеч своју чинио, пак нећу ни сада ни посад за живота мога; него кнез Милоше ти си наш мусафир, хајде на конак у својега пријатеља и сутра ћемо довршити наше разговоре, пак да иде и гледа свак свој посао за чим је ко, а ја ево сад шаљем два у мјесто једног татара (улака) да кажу доље на Бадовинцима свој мојој војсци, да у Србе нитко ни сламком за речено вријеме нетикне, пак и ти ћеш тај глас однијети твојима.' Ово Милош једва дочека, и рекне му: 'Док ја собом одавде пођем и к својима отидем, могли би поприје и баш на вријеме тај глас исти Татари однијети у Србе, него да њих оба заједно и Дрину пријеђу и управо к војсци нашој у Китог отиду, и ту им да објаве исту везирску милост и примиpje, и од мене поздравље, да сам здраво и добро и да ћу до дан-два им доћи весео; а ја сам им већ рекао, кад сам пошао амо, да никоји Србин за своју главу недира у поједнога мирно ходећега Турчина, окром ако би каква војска ударила, да се од ње бране, што год боље узмогну, док сам год ја овамо, код вас, и док неучинимо што боље и угодније за све обштински. Ја ћу ш њима и нашега кмета Јанка Црнобарца послати, честити везире! Ако је то само с вашом вољом, нека су Татари посве безопасни.' И то везир све одобри, те одмах два Татара с реченим Србом пошаље како у своје Турке на Бадовинце, тако и у Китог међу Србе, који баш онако мирно и здраво, како-но је Милош предрекао и оду, и дођу до сутра дан, и прије одласка Милошева.

[JASON]

Трећи дан кад се одјутри призове к себи везир самога делибашу својега, и каже му, да Милошу он све од своје и његове стране на само суобшти и препоручи ово, т.ј. да Милош гледа и настане и свим силама попашти умирити ту озлојеђену сиротињу, а да ће и он од своје стране са свим усрдијем и могућством свој труд и добру ријеч приложити, где би требало, за исту сиротињу, како и за њега самога; осим тога му јави, да иде од Уруменлије нови Мухур-сахибија с подоста војске Марошлија Али паша, што је дотле био Уруменли-валија, но и с ферманом довлетским, да зулум укине, и зулумћаре порази, пак да се Милош одмах и к њему овако умиљавно пријави, како је и овде, и нека му такођер све зулуме и зулумћаре изброји, и у одбрану и помоћ сиротињи против свега тога, да зове и умољава истога Мухур-сахибију, како најмогућнијега, који-но ће то такођер једва и дочекати нешто по својој доброти, а више и највише по налогу цареву, да праведну страну поможе, и да му рају причува помилује и ублажи, за које невољу и нужду већ и сам цар чути је и разабрати и увјерити се морао; а да ће и он своје Бошњаке удржавати од нападања колико узможе, тек и он, ка' и Срби, знајући напријед да босанске потурице неће се дати посве од истога удржати, пак и Срби да своје бусије свуда и чврсто чувају, док је год ово турске војске на Дрини, и где их год узмогну дочекивати, да их добро причекују и тобоље испраћају, док приспије и од Мухур-сахибије наредба, да он врати и одпусти ту босанску војску, и да у Травник на своје мјесто мировати отиђе, како-но и сам воли и жели. Ово све испоручивши Милошу Рушит-везир чрез истога делибашу својега тај му се дан до пред вече ни вјешт неучини, него се с осталом Босне господом о својим пословима и понајвише о погађању намјерења са Србима довлетскога, и мухур-сахибијскога ш њима будућег поступања, при којему свему исти Рушит-везир опомињаше и предвјешћаваше, да ће тешка мука и пропаст бити зулумћарима, док само добри Марошлија чује од раје ове све жалбе и зулуме, које су они овди од овијех кнезова чули и наслушали се; овим је он и своје босанске цариће умекшати и препанути настој'о, и неколико је тога постигао барем за вријеме уроченога примирја.

[JASON]

А кад у вече буде, сазове он и свој диван, и Милоша са свом дружином његовом, да им одпуст смилује се дати, а зором да одлазити могу сви заједно, како су и дошли, пак им одпочне зборити још и ово: 'Милош кнез! Ти сутра зором одлазити допуштење имаш, и то с твојим дружтвом с ким си амо и дошао, а све што сам ти говорио и препоручио упантио си, но и ја ти опета повторавам, да ми поздравиш србску факирфукару како дјецу од отца, нека мене послуша, и нека се умири, и нека оружје остави, и ти мени да дођеш тај хобер казати, па да видиш и ти и сви људи на свијету каква ћу вам и колика добра учинити, да ћете ви сви а и ваша дјеца говорити: Бог да прости онога, тко нам рахатлук (вољност) поклони и утврди! Кажи народу и то, да колико је он од Бога теби своме началнику аманет, толико је и мени; а и ти ћеш уздам се похитати вратит се к мени с добрим гласом и успјехом, но и с противним слободно ми, к'о и сада, доћи, ништа се бојати нејмаш; јер ја знам да један ти неможеш све нагнати силом у оно, што неби народ сав хотио, него би све добро било, да који год овди од истога ти дружтва остане код мене, чрез којега ћу ја међу тијем од тебе писма и хаброве добијати.' Док на то Аврам одвали херачки, али својачки: 'Честити везире! Доћи ће ти Милош заиста и опета, учинио што у народу или неучинио од препоруке твоје; а ја ти на мјесто његово ев овди остајем залогом и јемцем, и проста ти глава моја, Милош ако ти опета и наскоро недође!' На то пак и везир одмах приклопи: 'Милоша сам ја сада први пут видио, а тебе знам још с Врачара, кад си ми се ономлани из чачанскога краја први предати дошао, те и волим, да ми ти сад и овде при мени останеш и будеш.' К томе се и сам Оташевић истакне: 'Да и он радо и весело с Аврамом туна остаје, и за Милошев опета долазак животом се јемчи!' И то везир прима, док и Милош већ својима, случајно се остати превољевшима, принуђен се приложити нађе још за толмача и писара Ђорђа Разлоглију, и она oбaдва кмета мачванска у дружтво и у послугу, ако би што имао везир писати Милошу и јављати народу, да имаде по киме, ал' да и овај чрез њих за оне ту при њему остајуће, како и за више штогођ и боље разумјевати могне. Пак веће а за тим свијем и сада једва се Милош једини с везиром истим опрости и разстане, ал' ипак с обичним варварству и скотству поћудним… и приличним рабољепно-велељепним одпустом и поклоном, који-но тек нужда и невоља крајња чини, ал' глупа и адска надмјеност не само радо и гледа и прима, него га још од свакога изискује а да само то већим унижавањем себи подобника уздизати себе могну, и низкошћу се наслађавати једином.

[JASON]

Још ту Милошу на бакшише саме везирским гавазима и агаларима његове свите, а и другим сторичним млађешинама недостане новца својега, те од истог Аврама Лукића сто ћесарских дуката узајми он час, пак се и тога белаја избави и одкупи, али опета и једва тек до својега истога побре на конак и одмор стигне. У јутру пак зарана устане везир и рече делибаши, да он собом донекле из ове војске пропрати Милоша, пак да га давши му једнога поузданог делију, к Бијељини упути, и да га онај преко готове ћуприје у Бадовинце и до Китога одпрати, пак се врати. Тако и буде: Милош опростивши се за све и пољубивши посљедњи пут с преважним Аврамом и с осталима Србима својим испраћен буде вјерно и поштено донекле својим побратимом, који му при растанку још и ово ал' натајно и за свагда искаже: 'Ево ти, побратиме, пут нови, којим ћеш боље и посве мирно проћи и отићи, него би, којим си ми дошао; јер су те љешничани (Турци) уочили, а и наоширили се због Дубља и њихове скоропогибше онди браће, и овим путем мој и твој дост (пријатељ) Дервент-делија тебе ће пропратити, и коме буде одговорити за тебе у путу, да си мој дост и мусафир; али ово најбоље и без шале упамти, да одсада на вјеру ни мени већ истоме нигде и нигда недолазиш, ако би те баш ја исти и звао и молио и слободио! Па сад ми завазда з богом, и нека ти је, побратиме, сами Бог у помоћи, а ја би теби рад како истоме себи, и желим ти свако добро и срећу на оружју и у томе мучном но јуначком послу, за своју сиротињу и завичај, тек никако и никада незаборављај што ти је побрати и присовјетовао.' Недомак Јање разстану се, и Дервент-делија отиде с Милошем до на дринску ћуприју, испрати га преко ње и до близу Китога, пак примивши од Милоша неколико дуката бакшиша врати се натраг, а Милош полахко у Китог, и од прве страже србске, коју одмах деси, и која му се неизказано обрадује, узме два момка, те га допрате до у велики србски логор у Китогу на јереској ћуприји остањени; ту се учини свеобшите весеље, кад га угледају здрава и весела његови ту остављени доглавни људи и пријатељи, који су се млого бринули за њега и бојали му се животу, како и својему; пак му кажу, да га писма и поруке србске и турске к Јагодини зову, гди ће већ бити дошао и Уруменли валија, и у Ћуприји (варош) га чека, куда-но је и Мелентије Враћевшнички до сада стигао, и Бог зна отуда ће он и амо брже а за њега истога. Ово све од њих ту Милош разумјевши покаже и њима, је он тамо, гди је био, свршио, и да ови примирје вјерно чувају, него и при свему томе, да су на опрезу, да их неби турске пљачкаџије ђегод преварили и нагрдили, пак се дигне одмах и oтaлe a с оно своје туна га дочекавше свите и пратње, те к Шабцу, да и оне Србе тамо собом овесели и охрабри, и да им закаже исто примирје набљудаваги а тек одбранително стојећи.

[JASON]

Кад се у поље шабачко из Китога Милоши помоли, те сам собом поизмакав неколика коракљаја преда том својом дружином, опазе их одмах Шабчани са града и опале у њих један топ, који међу исту Србаља громилу, за својим господаром иђавшу ђулетом тресне у ледину, и сама сила тога ударца међу њих треснувшега преметне коња и коњаника једнога од њих, него никакве штете више небуде ни томе коњу, ни томе ни другом чоеку ком у дружтву; па и Турци више ни један тош неиспале, што им се полахко уклоне Срби не само из домашаја, него их већ из вида изгубе, и кад пријеђу тамнавску на дну поља ћуприју, нађу и ту србску стражу и јаку бусију, одјашту дакле да се мало поодморе и разговоре, док ал ето им од Јагодине Мелентија Враћевшничкога с једним татаром Марошли-Али-паше, послани су тражити заједно, и наћи и позвати Милоша истога к њему; овди се њих тројица изведу на страну, и, свачему поразговоре, док му се и све препоруке суобште, пак се одмах отале и тако у једно врате и пођу преко Уба (варош) до у село Дихиће нах. беогр. на конак. Ту им исто вече дође и други хабер, те немного повољан преко свега мирољубија, да је већ пропуштен ћехаjа-бег од Јагодине, и да је са пешест хиљада војске чак до близу Београда прошо, и то Милоша млого забрину, што није могао чисто доузнати на који су начин и уговор пуштени Турци. Отале сутра дан отиде до у Црнућу Милош и к својој кући, да је обрадује и обиђе, и да се снабђене штокаквим потребностима, особито новцем, пак и oдaнде одмах написавши у Бјелицу писмо, да ето га иде им до који дан, и послав га по својему татару, други дан и сам собом опружи за њим, тек у зевиши joш уза се, а позванога мимогред, и ту му дошавшега кнеза Аксентија из с. Чибутковице, који је досадај све дома ћутао, и ничему се вјешт нечинио.

[JASON]

Док је Милош на Дрини се бавио амо су бјеличке старјешине и Јован му брат започели били с истим везиром, како је он у Ћуприју дошао, сношенија, и на сва његова питања одговоре и договоре; у име тога је са Бјелице к везиру одмах био послан ипа кнез Милоје Тодоровић из с. Црнче нах. јагод. и ш њиме поменути калуђер Неофит из манастира Никоље, који му и устмено и лично све зулуме и поводе буновања сиротињскога и свеочајаног, испоказују, на које им он собом и свој ферман покаже, и њима објави, да је он тим опуномоћен од самога цара зулум уклонити, како и зулумћаре затријети; него им присовјетује, да они један арзоал туна и одмах од себе и у име све србске факирфукаре напишу. (Овај је исти арзоал собом Анто Протић Вујичин писар тада написао, како је боље знао; но му је понајвише исти везирски ћурчибаша опета казивао и диктирао у тај арзоал мисли боље, лијепе начине изражења турскога, и важније пунктове. Фала му и озбиља и за свагда!? - Јербо га је и на турски он превео, да га и везир тај, а и сами цар одмах собом прочита и разумије.) У коме изјавивши такођер и опета свака чињена им зла и пакости, а и од кога је што и коме учињено по могућству назначивши, па да онда и тако и за то и самога цара препонизно замоле, да им буде свемилостиви к'о и скори благодјетељ и покровитељ; и како буде тај исти арзоал готов, Марошлија ти га ончас и с та обадва Срба и са својим татарагом у Стамбол опреми, нег' и прије тога пропуштивши већ Срби његова ћехаjа-бега с нешто војске у Београд, о чему он такођер истога пута пријави цару од своје стране ту особиту и свима Стамбола, велике капије и турскога дивана членовима, и Хак-Мусломанима преугодну и понајмилију вјест и новину. А како Милош собом на Бјелицу дође до дан-два, и хабер пошаље везиру о своме долазку молећи га за опроштење што се толико задржао, и наставлење од њега иштући, како ће се унапредак владати он и сиротиња србска, и у кога се имаде што вјерно и својски поуздати; на то и везир му одмах и радо пошаље својега ћурчибашу, којему за највеће увјерење и свој тепти (бројанице) даде однијети, и Милошу га у руке дати, да му га он собом и слободно дошавши донесе, како и учини он прво јутро, и с тим везирским послаником отиде правце у Ћуприју к везиру, који-но га преласкаво прими и особито дочека. Ту се њих двојица на ново разговоре о свему, па и својскије и озбиљскије посовјетују, и везир му рече, да и он сам од своје стране а у име све сиротиње србске потекар арзоал један собом напише, а на сами довлет, у којему да се сва злочинства од зликоваца народу почињена изколикају, и да се њему истоме на та сва силно заплаче и пожали, те да овда цар тијем свјема злоупотребленијама и утјесненијама конац смилује се учинити, а како и цар и добротвор и бранитељ сиротиње, која сва и свакада за царско здравје и племе Бога је и молила, и молиће.

[JASON]

Оваково вторично написавши прошеније ту и одмах, још за паметно се нађе, да се одпут оно и пошаље, а да тако и тиме они се посланици србски мало прије отишавши потврде и оснаже у Стамболу, те да тим поводом и на самога Султана боље и скорије све подјејствује, на то буде инди одређен и особити посланик, те исти кнез Ћира Јовановић, из Смедерева, и Милош пославши за реченога Ћиру, да му дође брже из логора смедеревскога, преноћи ту и друге ноћи у Ћуприји код везира, па сутра дан опреме онога у Стамбол, ал' још на његове очи стане се и везир спремати да са свим у Београд иде како србски покровитељ и заступник, па и послан буде Вујица Вуличевић Азањац (нах. смед.) са ћурчибашом да уз пут к Београду конаке за везира и његову војску предуготовљавају, а и да сву Србадију из бусија са друма тога уклоне. О истим лијепо и вјерно предупређивим наредбама србским овом истом приликом тај везир непропусти цара извјестити од себе и по дужности; пак ти овда већ и Рушит-паши у Босну пошље везир овај својега татара, уз којега рече Милошу и свог једнога прогласника опремити, те и одређен буде Анто Протић Вујичин писар, и њих обојица узгред у Смедереву да објаве најпре и Турцима и Србима мир и помир, пак у Београду тако, гди је још Марошлија свом ћехаjа-бегу и тај налог послао, да одмах од Скопљака изиште и ослободи и дома одпусти Милошева брата Јеврема и остале све кнезове и кметове из хапса, пак у Шабац и Китог исти глас мира однесав сам везира татар отиде и преко Дрине, те га и тамо изручи, и они се остану спремајући одлазити дома у Босну, а и овај одмах натраг. Него ти још неколико дана задржи се и Рушит-паша, док је начињену ћуприју покварио, и уклонио у Зворник на оставу и на обично њезино мјесто и стајалиште; но и доста куге већ у истој се босанској ордији појавило бивши, те је млого умирало пак и они србски заложници кн. Аврам и Оташевић туна од ње се скончају, тек остали њиховога дружтва одпуштени су овда сви здраво и мирно у Србију. Неки су Срби oндa гoворили, како што и досад млоги вјерују, да је ова обадва кнеза Рушит-паша по укору и осветоискању исте босанске господе, што га је Милош преварио, те му опета недошао, како је обећао, удавити дао, пак огласио да су од куге помрли, а и то да је учинио, кад је чуо, да је већ Марошлије ћехаја на Врачар стигао; и оне би остале све Србове од истијех дружтва такођер смакнути морао, да их није речени татар и глас живе застао, и одпустили их по заказању и ријечи својега везира. Све је ово најсходније истини.

[JASON]

Милош пак овда узме одпуст од Марошли-везира, да иде готовити а и пригледати све што треба разрезивати и доносити из вилајета за војску његову и цареву сада путем, како и у Београду послије да ни за чим, што је Бог дао нестане. Радо и обдаривши га везир капутом одпусти; а Милош изишав на Бјелицу нађе ту и проту Ненадовића, који је топрв сад из Беча долазио, и који му одмах ту и устмено каже свa нaстaвлeнија и обнадеждивања Свето-сојузника, особито која су му внушена и сообштена и у другој двадестога маја истога љета код ћесара аудијенцији; који-но им опета је совјетовао, приобећавајући им помоћ своју, а да се умирују са Султаном како боље и прије могу, што им се препоручује заовда и од рускога цара Александра чрез његовога статсканцлера графа Капо-д'-Истрију. Сад Милош одмах и проту истога и кнеза Милоја и кнеза Павла Поповића (нах. београд. из с. Вранића) такођер старога и паметног старјешину за кнезом Аксентијем и другима још неким кнезовима и старјешинама одреди и опреми, да прате Марошлију свијем путем у Београд, и тамо да се при њему нађу док и он доспједне; а Милош му је и собом и узгред у Јагодини први конак, отишавши од њега већ наредио био и учинио, па и одавде сад одмах пошаље хабер и кнезу Ђорђу Парезану на Липар, да и он војску спута уклони, те у Баточини му други конак, и трећи, где зна и узтреба, да приуготови, како-но и свима старјешинама нахије смедеревске и београдске што буде заповиђено, да путем истим и до самога Београда редом учине му мирне пролазке и дочеке, а и конаке што се угодније може. И тако ти Марошлија на Врачар изишавши дан-два поустави се код Ташмајдана и Батал-Џамије при својем у ту остањеноме ћехаји, пак једва од Скопљака и у саму варош он трећи дан собом уљегне, и у Хаџи-Риџцала (у Фоџине јер му је ово унук), понајпрвога грађанина београдскијех Турака за сада конаком се намјести, то за који дан, док му и Милош дође, да очима види, што ће овај од његова и народњега мучитеља крвника и зулумћара Скопљак-паште учинити ка-но царски већил, и сиротињски пријатељ; премда се онај из града на овога ромежити стао, и тек јоште да се није Србаља побојаво, који су му већ укрвници, а с Марошлијне су стране, како и што је њихов с првога у Србију корака, Бог зна би се почео бити с Марошлијом, и Босну звати у помоћ, те нов дахилук уздићи барем за неко вријеме? - Док би му опета Срби доскочили, како и пређашњима.