Српске буне

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Из Ћуприје пак Милош како на Бјелицу отиде, остави ту истога брата Јована, да још тај шанац чува, докле год везира Марошлију нечује у Београду са свим, и на мјесту самога Скопљака, па и овога из Србије прогната. Још одредивши ту и речене кнезове или-ти старјешине, како-ти Вујицу, и проту ваљевскога, и кнеза Ђуку Јагњилца и друге, да попрате везира тога и његову војску до Београда, и путем па и тамо при њему и на руци му да се нађу, док и он им придође; а сам одмах пође и отиде у ваљевску нахију, и на Палежу с Молером се нађе и састане, те се ту својски а о свачему за напредност народњу посовјетују, и по нужди и необходности разрежу туна и захиру, и стоку, и дрва, и сијено на вилајет, а да се то све носи и тјера из те к'о јоште поживље нахије у Београд Марошли-везиру и његовој војсци за таин, и ту се он исти око тога посла задржи сакупљајући речене потребе из вилајета, и одправљајући све у Београд, гди је већ и сами Марошлија дошао био, те се и у тјесноти нашао од Скопљака најприје, па и у досади од ајана и бегова, који га предузму сваки час и дан, особито почевши у свачему опажати недостатак, и оскудност, питати: 'Камо ти Милош, који те амо посла и умами, пак ти га сад нејма ни на очи? Него и тебе и нас ев' овди у празно мјесто уљезти превари, а да скапамо и од саме глади, то л' од зиме и другијех невоља, а он отишо те купи војску по свој Шумадији, да нас овди све метне још у мухасеру, па да ни један одавле ноге неизнесемо.' Овако досађујући му често, и укоравајући га лахковјеријем принуђаван је бивао сваки дан, а и дневно повише пута к себи звати речене дотле га допративше кнезове, да их упитује камо Милош, куд је отишао, и шта тамо за толико чини, те му амо већ недолази, како је реко и обећао; него га превари и овди домами па остави без никога и ништа. Сузе су му, грохнувши како грашке, низ велику бијелу браду се рониле, то им говорећи. А они би му одговарали утјешително и онако како-но је, да има Милош, како најпрва старјешина србске сиротиње сад у вилајету доста и помучнога посла: 'Док пореже и сакули што за твоју војску потребује, како што и сваки дан вам ето долази по суву стока свакојака, и низа Саву лађама јечам, брашно, мед, масло, сјено и дрва и проч.; пак ће он подмиривши све потребе и амо к њему доћи, а што има везир од себе му казати засад он да му пише и тамо пошаље, или да њима каже шта хоће честити везир од њега, па да му они објаве и напишу.

[JASON]

А када везир једнако не престане звати га да дође, а тек очима својима да га виде његови, штоно су од страха премрли, да их ту неопколи Срб-Милош с војском, тада му кажу и ови кнезови, те исти прото ваљевски Матија Ненадовић, да: Милош и што би дошао к теби, неда му народ, а и несмије од зулумћара и зoрбалија, који су још у Београду, и који по чаршији на твоје очи убијају и рањавају Србе (како се и бјеше догодило исти дан, те су гађали и убили Турци једнога Срба), који вас и њих послужују, и знај Ч. В.! да ти ни доћи неће, док ти у град на своје мјесто, како прави везир и царски већил несједнеш, и док оног који је ово све закухо и приузроково неуклониш с онога мјеста, на коме је, а није за њега, нити престаје од зла и оплачности своје, кад ето ни Милошева брата Јеврема на твоју исту (која ти је царска, како и сабља, и ферман), ријеч па непушта из тавнице.' И овда се везир Марошлија озбиљом заплаче и рекне им: 'Превари мене Милош, па неће доћи, него да они чују и узнаду и њему одпишу, да никад ништа добра неможе бити, нити се што боље израдити и дожељети, док Милош амо к мени недође!' Ако ли се боји од кога, то нека узме он својијех хиљаду момака, и ја ћу му хиљаду мојијех делија послати, пак онда слободно ш њима да му може доћи; него ви му свакојако пиш'те да час прије дође за своју и сиротињску срећу, и све друге послове да остави већилима својим, а он само сад овамо да дође, те да оправда и осветља и себе и мене, и да окриви и обелодани збиља-кривога. Пак опета пошаље Скопљаку искати Јеврема да му га без чуда одпусти, јер му ето Милоша с војском на врат, и он сами, да му је дужан помоћи; те и тако једва испусти живог Јеврема. И ови му одмах напишу све, како им је везир плачући говорио, и да њега свакојако и на добро позива, на које с Вујицом и Антом и брата му Јеврема у Остружницу к њему пославши, везир собом још и особитије чрез посланога с тима и ћурчибашу својега тајно даде поручити све, нашто га зове, и шта ће Милош амо зборит' и радити, како ли се владати и за колико забавити, а понајвише за ово: 'Да Милош каже још и овда пред свим његовим агаларима, ајан'ма и бегов'ма, и пред самим капиџибашом царевијем, којега му је цар дао за свједока и за извршитеља суда над осуђенијем, чија је он и народ србски раја, и тко им је додијао толико, чиме и како, те су се морали узбунити, и то све да слободно пред њима свјема изговори на његова и свакојега питања, која би му се учинила, што боље зна и може, пак и другога везира да захтева, и њега истог ако ће, све ће му се учинити, и повољити, а да само више и даље зла и крвежа и ратовања небуде.'

[JASON]

Ово примивши и разумјевши Милош о свему се томе с Молером најпре просавјетовавши и ту њега оставивши за сваки случај да се нађе, одпише везиру, да ће скоро доћи к њему, ал' не урочи када ће и с киме; него се и опета до дватри дни спреми, па тек с дваестину момака изненадно рупи у Београд једно вече и у кнезовски конак међу своје најприје, и ту како сјаше пошаље одмах за ћурчибашу, те се види ш њим и рече му, да отрчи везиру казати, да је он дошао, и ето га одмах к њему како-но та зове и захтјева. Овај је глас учинио неизказавну радост свјема Турцима Београдско-Марошлијевим, а њему особиту и највећу кад су и Турци један другоме честитајући узајамни муштулук искали: 'Мужде! Мужде! Ђелди Милош! Машала!' повторавајући. Везир пак Марошлија био је на конак пануо у куће Хаџи-Риџала, него је он већ пак отале на овај простор собом био прешо амо у ове друге истога куће на мјесто пазарно (пијаца), и сад је исти собом заповидио свој војсци својој у громилу и параду изаћи, и свуда фењере и мапале (букље) зажећи, пак му поручи доћи са кнезовима осталима. И овда се опреми топрвке Милош, ал' поведе кнеза Ђуку Јагњилца, кнеза Павла Поповића (из с. Вранића нах. беогр.) и проту Ненадовића, и Димитрија својега толмача, те сви заједно с оружјем у појасу, и неколико поизбраних момака, као Вула чибукџију посинка, и Симу Паштрмца свог барјактара, и Вучића и проче; него им још у конаку своме прото прикричи и препоручи, да други нитко ни ријечи није проглавио пред везиром а на дивану његову, до јединога кнеза Милоша, а он ће како га Бог научи, јербо, други се уплећући, могао би њега смести, а сам неопоравити и неугодити ни како-но би он, то ли пак што боље и паметније.

[JASON]

Тако и пођу свега њих до једно стотину душа, теке већ и фењере запаливши а и с гавазима везирским; ал' када тржиштем кроз ону булументу војске турске наљегоше, то их све Турци насрћући виђети Милоша поизраздвајаше и обуставише неће некојега међу собом, или зар то и навлаш да их непусте свеколике тамо у конак везирски, те ти једва њих четверица кнезова и Димитрије промакну и упуштени буду к везиру Марошлији, где их он на дивану, испуњеноме безима и аjанима своје војске, дочека с хошђелдијом, и рече им посједати, те ови пођавши везира скуту, и подвивши ноге на шилтета (по турски особено почествовање) према истоме везиру, и капиџибаши посједају, и сваки Турчин по чибук при устма држећи, ал' дима ни прамена непуштајући, а ни ријечи за неколика тренутка нитко непрозборив, док ти Србима по у једном филцану нешто слатко и млако а ограшно попити донијенше, пак онда их сам собом упита Марошлија: 'Је Милош кнез! ти ев' овди сада пред свим диваном кажи право, тко и за што и чиме подиже рају на оружје и у хајдуке, па да на цара војштите, а једанпут вам је цар све опросио био?' Овако њему одговори Милош: 'Честити везире, и царски вјерни и прави већиле! Тко годер ти је казао, да се раја похајдучила, он је сам хаjдук; тко ли ти каже, да је раја ова на својега цара дигла руку и оружје, он га је дигао сам својом руком на исту рају, пак и на цара, чија-но је раја, и осим што чини он сваки зулум, који се тек једва измислити може, него и сам он а сваки дан теке на правди Бога, и то да заплашава све, по неколика жива Срба на коље, како-но печенице, нанизује, пак и свјема је својим подручнима не само допустио, до и заповидио, куда год који кроз вилајет ходи и пролази, нека чини што хоће, и да узима од кога што воли, што ли боље нађе, и ондај топрв да бије свакојега, ког и срета и стиза путем; а тко се коме случајно и по невољи успротиви што, тогај одмах по врату ножем, и главу му на шиљак те к њему донијети, а да му он собом и бакшиш даде. Сиротиња је ово све трпила, у надању, неће ли за то све чути цар, те зло прекратити, ако не искоријенити, како и сваку пакост и пизму к својој раји сам собом угасити и уништожити, која-но је свакада знавала и сада знаде и вјерује, да такова злочинија небивају по вољи и заповијести царској, нити би једно јединцато подобно зло раји учинио прави царски већил, и вјерни царев слуга, какова је без броја и без мјере починио нама србској фукари онај, који теби каже, да смо ми Срби онакови к цару, какав је он и к цару и к царевој раји; а иста раја и факирфукара својом муком и трудом обдржава и храни свакога жива око себе, и тице, што-но ријеч, у гори, теке да јој нитко никаква зла, сметње и кривде нечини.'

[JASON]

Неки је туна сад поп Стојан Нишлија везирев терџоман био, но и опета је виш' њега и Димитрије Милошев стојао, те пазио, да онај што непреиначи оли неизостави и незгријеши; за то и везир му је овда једном реко: 'Пази добро, Стојан, шта говориш, јер видиш тога виш' тебе ђе стоји, да ти неда слагати.' Него и опетa нaстaви Милош даље и овако зборити: 'Ова иста царева раја и србска сиротиња ни у вријеме Карађорђа није на цара поумила оружје подићи, него је то учинила на зулум дахијски, и на зорбу и јарамазлук њиховијех млађешина, који за угодити боље и већма својим опачним и дивјачки злима старјешинама свашто преко мјере и превише налога чинише у њихово име и одговор, а сви једнако и сложно и навлашно цара својега и његове риџале, како и све остале добре и паметне Турке вараше, и заслепјаваше, да је раја крива, и што је жива, и на њу сваку лаж износише, пак и свакога јој душманом учинише за то само, што је устала од њиховога свакојачна зла свој голи живот бранити, а за цара својега колико и за се одбранити се, кад-но се и за врело гвожђе прифаћа онај, који се у води топи и дави; сами видите, да ништа сиротиња ова учинила није противнога, на што није крајњим злом и нуждом преморана била. Та и ев' ови ми Срби а и ови наши домаћи Турци како смо у једној овди земљи од постања својега, и како смо се заујели и позавађали и укрвили, тако све и гледамо један у другоме свак својега крвника, јербо је нетко некоме у овим и пређашњим размирицама брата, нетко нечијега отца, стрица, сина ли убио, или окљастио и обогаљио, или робом одвео, па га невратио, те се никако погодити намирити и заборавити неможемо; залуду је нама обојима свеколико цар од себе опростио, и залуд нам вели, да и ми одселе у миру и слози све љубавно живкаримо; сврх тога нам је немогућства још! и Скопљак-пашу Мухур-сахибија оставио за везира, који је такођер с нама толико времена ратовао, и озлоједио се и укопистио, те нам и сам више о злу и мисли и ради, него би који други, с нама доселе посла неимавши; осим тога још свега овде смо ми на граници чудној, па у Бечу или Петербургу добош како удари, сви га ми одмах чујемо и чути морамо, и како Христјани а свакојако под зулумом Турака находећи се тај час помислимо што-но и желимо, да ето нама помоћи на ове наше душмане, и ето нам спасеније од свагдашњега зулума и гњавежа и глобљавања и злопамтења и горевраћања; а наши Турци помисле опета, да њима ето на врат каурина, да њих бије и затире за хатар наш и на тужбе и молбе наше, пак онда и прије тога ичега они унатјечце предузми бити нас и убијати, где који којега и срета и стиза, те и ми њих како боље можемо, и тако ти нама обојима другога лијека нејма, нити га имати може, до ваља да ови наши Турци припознаду сами својега цара, и да га за све слушају како и ми, па да рају чувају како и себе, од свакога свог и туђега злочинија, или да цар, сазнавши сву ову истину, дигне између нас ове наше укорјењене душмане и крвопије, и некуда их од нас премјести далеко, или барем да им над главом како и нама постави правога свог и силнога вјернога везира, који да недаје никаквоме и ничијему злосрдију ма и области, па да зорбу и зулум затире и прогони, али тако исто да и свако и свачије доброчинство пази чува и подиже, нити да суди и пресуђује тужбе и тербе по некаквоме хагару, него по чистој божјој правди, и како би себи самом, тако и правоиму сваком, а не ако је Турчин то већ он над каурином имати мора од суда страну и правицу, ако ли је Србин, т. ј. Христјанин, и раја је, па за то једино мора му на суду по шеријату турскоме кривица припанути кад и највише и најјасније право имаде, пак удри по нама, док и ми како људи доста претријевши дотрајемо трпјењем, нити већ више можемо тога сносити нити хоћемо, ако неће бити и у вас нама како у другим царствама, гди кад се даде Богу божје, и цару царево, нитко се никога не боји, јер нејма изван и осим тога за што нитко никога ни страшит' се ни бојат.

[JASON]

А ми дај и осим Бога и цара још свакоме Турчину што год хоће, и све што имамо, пак смо им топрв опета криви, што смо тек једва једвице живи. Најпослије пак молимо и то, да нас честити цар наш дигне одавде и пресели сав народ србски тамо некуда од овијех душмана далеко, па тко невјерује да ми нијесмо хајдуци, и да смо права и вјерна царева раја, а оно нека тaдep види, кад нам се у цара испроси и даде тамо у цареву царству негди у Руменлији далеко од овијех наших укрвљеника један комад празне земље, где и ми сви а са свим одавде премјештени доказати можемо, да ми Срби знамо и у миру живјети, кад нас нитко никаквим злом и неправдом негњави, неутјешњава и противо себе ненаоштрава, те иштући и настојећи свим силама и приликама наше главе и живљење осмртити, пак о једном нас и све наше за свагда прождријети. И ово, за што вас молимо, ми сви најволимо! За то и ни један Србин, одкако му је кућа изгорјела ономлане, а млогоме и сада овога љета, још ни колибу није за себе начинио, нити мисли ни мари ту живјети, гди му нејма ни мира на правде ни одбране; сваки нас је под растом још, и на колима нам је, или на самару жена и дјеца и наше прње, и тек очекујемо и разгледамо поћи куд му драго из ове несретне земље, па нека остане све сама пустиња и празнина душманима и крвопијама, да виде и познаду како ће им без ове сиротиње и раје бити, на коју су толику хучку и клевету подигли. Овако је ово све, честити везиру! како ти казујем ја, а и ти да се увјериш о томе собом, можеш послати кога хоћеш од твојијех људи у вилајет, пак ће то све тако и чути тамо и очима виђети, да је све и свак опремљен и готов на пут без икаква и нашто обзира, да идемо сви скупно и сами собом тражити својега цара, и од њега по комадак земље тамо негде испросити, но и прави суд, који ће нас од зулума и зликоваца бранити, јер се већ овако, трпjети никако неможе од сада, како смо и што досад прекунили, и прегрмјели. Истина је и ово, да је имавао и међу истим нашим укрвљеницима пођекоји паметни зрели Турчин, и душевни чоек, који осталијех зла некабуље, и опомиња их да ни пошто неваља што раде они с нама, нити може на добро изаћи до посљетка, и да ће за њих бити најгоре; али га они муртатом или најмање кауром називљу, и ако непогине он е такови од њих, а он је и другчије свакојако пропао, јербо га огласе за одпадника од својега Хак-Дина, те га презру пазити и слушати дома и дјеца и чељад његова, док и свијет промијенити принуђен буде. - Ет' овако бива и награђује се све од зла горе и тогоре, када зло узме и преузме мах и власт и снагу, и то је само половицу несреће отуда; него још и свако добро чезне сахне и дотрајава у исто вријеме, што га је и било, докле га и посве нестане и сјеме му се утре, пак онда ти је, тко може кога, ето му га, што му драго од њега!? А то је таман оно, што највећма неваља, и што-но свакоме живу најприје дојади и прегрди, и што-но опустошава, што и понајвећа царства потреса и прекреће, и што цијеле народе уздиже побуњује и пресељава с краја на крај свијета овога.'   

[JASON]

На ово све одговори му везир тај: 'Ако ли вама довлет пошаље и стави овде другога доброг и правосудна везира, којиме да би ви довољни били, пак бисте ли одавде куд онда ишли?' Никада и ништа нигде више ни боље ми небисмо тражили осим доброга везира и вјернога царева намјестника; јербо би се од њега свакоме својему добру и правди надали, а никакво навлaшно зло и обиду и биједу он неби нам наметао ни чинио. То везир опета овако: 'Е, па добро је то! И право је! Тако и треба, и тако ће да буде одсада! Ја вас увјеравам, и кажем вам ево, да ћу писати сад ови час довлету, да за вас таквога везира нађе и пошаље.' Ал' Милош и на то одговори одмах ев' ово, како-но ти предуготовљен: 'Девлет је, и наш честити цар, нама већ заовда и нашао и послао жељенога и одбранога везира, ми смо га одмах познали и прифатили га међу се како-но ти правога царева већила и правосудца, и ево га међу нама дјеловодца, и то си ти, честити паша Марошлија, сва узданица и дика и одбрана наша.' А везир му на то: 'Добро је то све, што збориш Милош кнез, али ја немогу међу вама остат, јер имадем ја други свој максуп; него ћу вам наћи јамачно доброга и правдољубива другога чоека за везира, и у цара га вама измолити.'

[JASON]

На које и Милош му опета и укратко ту и помисо пресјече: 'А ти нас поведи све са собом, јербо иза тебе овде ми остати нећемо, па где и докле будеш ти, нека и нас при теби. Ја ти више и боље нит имадем, нити знадем казати, до још ово и осим онога: Ако ли нас сад ев' овде ти без истога себе, то ми ончас прелазимо сви у каурску земљу и државу без обзира и повратка.' Пак ућути Милош, а и везир позамукне, док осталим својима прозбори: 'E, господо! Виђосте ли Милоша? Чусте ли шта говори? Имате ли ви који њега што упитати више? А ви питајте!' Пак ућути он, и сви; док само капиџибаша те за све одвали: 'Хаки вардр Милошун!' То јест: Право има Милош. Овда већ и везир к Милошу окрене се овако: 'Хајде Милош на свој конак, и хабер учини свим Србима, да ће све од сада унапредак бити боље и сносније, како и довлет и факирфукара жели и милује и воли и тражи; за то више бриге и страва већ нитко да нејма, сутра ће се одмах виђети одпочетак поправка и годета.' К томе му још придода Милош, а да неостане ништа неуглављено: 'Честити везире! Дужан сам ти још и ово казати, да ће све добро моћи бити за народ, и угодно ако већ никад никаква од ваше турске... стране поговора небуде за оружје наше, које при појасу имамо; јер ми без њега останути никако нехоћемо, кад смо га носили за пређашњијех добријех везира, што га неби носили и посада? А ево нам јутрос хабера са Дрине, да Бошњаци прије полазка својега дома за својим везиром, опета су нашли прилику, те ударили једна булумента низа Саву на Засавицу, да одмаме све србске чете из вилајета онамо, а друга их булумента удари правце у Мачву, да она барем окрајна села поробе и оплијене; него им се наопако догодило, што на Засавици разбију они наше Србе, ал' ту ни роба ни плијена, а онамо сами су на бусији погинули. Него ће овог и овакога посла Србин барем са Бошњаком топрв одсела имавати, а ето ћете и ви, честити везире, наскоро виђети ! Па како, да ти силах дамо?' И везир му на исто баш овако решително одговори, те овда за вазда: 'Ја немарим, ако ћете и топове у појасе зађести, оли на раме упртити; јера сам увјеран, ако вама никаква зла небуде од мене, да и ви од мене мировати хоћете, и оружје носити само за дику вашу и моју; а ваш душман и мој је, и царев. Што ли је Скопљаку помогло узимање и на силу изгонење оружја, када није знао и хотио људскије се с народом у осталоме свему владати? Него хајде и успокојте се сви како за све тако и за оружје.' И тако се то вече разиду здраво и весело, а све понагодив и умиривши.

[JASON]

Сутра пак тек осване дан, и Скопљак везир, по примљеној ту ноћ од Мухур-сахибије заповијести, спреми се и у Врачар изађе са свјема својима, и пут му се даде у Руменлију до даљега опредјеленија своју судбу ишчекивати; а Марошлија одмах с великом парадом у град пође, гди му је пред првом градском капијом по турскоме благодаренија обичају исти Милош својом руком и ножем неколика овна (до 12) у курбан заклао, те је преко њихове крви у град и у сарај уљегао везир, и од часа тога, како у својој кући, и како-но је обећао, стане и одпочне везировати што је боље знао. Како дакле испрати Скопљака, и то по молби Милоша истога живот му опростивши, почне Марошлија и своје војске мал' помало одпушћати, да и до неколика дана при себи није више никога имао, кроме своје тевабије, и по капијама свјема, градским и варошкима неколике стотине сејмена за обичне стражарње. Овда везир тај обдари па опреми дома и Милошева брата Јеврема. По вилајету пак а у сваке нахије касабу (варош) буде одређен од истога везира, него са согласијем Милоша кнеза по један муселим, и од стране србске при њему да буде по један окружија онога кнез, а да заједно њих оба суде и пресуђују свакоме Србу и Турчину, те све у обојичном договору и по здравога разума правди, и муселим сваки да се за све односи к везиру, а кнез примуселимски врховном вилајетском кнезу Милошу, пак овај с везиром у свеобиштем у поразумију совјетовању и сношенију да буде и пребива, теке с тим особито рјешителним закљученијем, и за то, како и за будуће вријеме угодним, да се у никоји вилајетски пос'о и службу већ никад никакви Турчин немијеша; пак још и без пасоша везирског и србскога по народу и земљи да такођер никоји Турчин ходити неможе, и ако се који гдигод без тога обога уфати, да се има право свезати, и у Београд к везиру на жестоко наказаније довести и предати. На то се исто, како и за све друге обштенародске послове, сад од стране Србаља, и то с одобренијем везира, одреди обштенародња канцеларија и постави се, да у Београду потада пребива, те се и одмах близу цркве у обштинску неку кућу немјести. Осим царскога пак данка, и везирскога и вилајетска трошка, давати су обећали Срби још заовда и спахијама њихово, али да сами собом и то један пут у години доћи могу сваки у своје село, и ту све своје приходе за три дана сабрати и отићи, па за дуже ако би посједио који, то да сједи о своме самом трошку, а не о сеоском, како-но је одприје свакада бивало, и како што су то сами себи спахије предписивали. Још и све ћумруке и скеле по Србији удрже Србљи овда завазда у својим рукама, и тек што београдску скелу и ђумрук (царина) истоме везиру за само његово вријеме уступе, и то из једине благодарности к њему за његову чоечност и правдољубије, доселе им указано.

[JASON]

У ту пак нову србсконародњу канцеларију за членове буду постављени Вујица Вулићевић из Азање, како кнез од смедеревске нахије, и скоро тијех дана прешавши из Њемачке, а бивши одприје совјетник Павле Поповић из села Вранића како кнез од нахије београдске, и Петар Николајевић Молер како кнез преко-колубарски од ваљевске нахије, а и кнез Милоје Тодоровић, кад из Цариграда дође, да им буде за сочлена; секретаром им се пак одреди Јово Миоковић бивши дотле писаром у архимандрита студеничкога Никшића, и два му се приложе писара у помоћ, Лазар Поповић из реченога Вранића, и Гаврило Вићентијевић из села Роготe нaхије соколске, а обојица ова у истоме Београду при професору и директору Миљку Радоњићу савршивши србску гимназију поисприје новога Србије паденија заведену бившу. Ту се још одреди и намјести за комесара и Јаков Панцирлија, који да прима из вилајета све огревне и питателне потребе, што су обично прије везиру даване, как и овоме још заовда, и за његовога ту пребивања обречене, и о томе онај да тефтер и рачун води, који канцеларији да саобштава и предаје, када узтреба или се поиште, а она Милошу, како врховноме кнезу, који је дужан понајвише у народу се бавити, но свему томе јасна изјавленија имати. Овда тек и Срби све своје шанчеве поравне, војске разметну, и сваки се у свој домаћи живот и мирно стање поврати доста довољан, а још бољему се надајући. Тек што пошаљу истoпрв Срби кнеза Пају Сретеновића од стране своје и везирске у Цариград с извјестијем и увјерењем, да се Србија умирила, и Султана к'о и његовога намјестника припознала, и да народ србски Милоша како своју домаћу богом изабрану и намјешћену главу, хоће да обдржава, док је од ње трунка и влакна па и кошчица која! - Но и то цар да зна, и да им га потврди, којеног је овда признао, и утврдио пристањем.


Ето с оваковим се успјехом и по толиким трудима мучностима и жртвама закључи и оконча Србима те за србски народ, а на изјављеној основи, ово млогознатно и вјечноважно, хиљаду осам стотина и петнаесто господа Христа спаса љето.

[JASON]

Додатак први.

Када већ Марошлија собом у Ћуприју дође, и с кнезовима и поглаварима србско-бјеличкима угоди мир, и својега ћехају пошаље с неколико војске у Београд, чује то свак живи по Србији, но и зачуди се како је то могуће било тако ласно и скоро погодити се и увјерити с Турцима, како вјечно-заклетим душманима каурским, а у двојно србскима. Чује дакле и разбере то све, шта је и како је, и Павле Цукић, који се тада у пожаревачкој нахији бавио како понајглавнији заповједник, и на Раму штошта из њемачке од војених потреба пребављао, и ко подпуни властник у себиодређеноме, по плану и уговору Молера, четвртинском подручију и државици, те размисливши колико је знавао, на што ће изаћи моћи до краја та самопосебна неколицине Србаља угодба с Турцима, пак му се никако несвиђе, да је тим и тако иколико то за Србију добро и паметно учињено, куда ли је чак и гди његовога намјерења и же. ланија бјелег и циљ, а још ни корака читавог крочево није до к томе. За то ти он и науми сам собом, и закључи у себи једноме, немогавши се овда о истоме послу са својим једномислеником Молером састат' и посоветовати, те нагне и навре то свеколико утишје и приумирење разпраскати, пак истoпрвке рат и војну отворити Турцима истима, међу се по Србији раздвојенима, и тим самим већ ослабљенима, како што и сваким недостатком и скоро наступајућом зимом угрожаванима, пак и ласно и убрзо сав окрут, хазну и џебану Марошилије у руке своје докопавши окренути одмах и витежки решително на сваку страну против унутрашњијех како и напољашнијех душмана Турака, и тако се само правоме и озбиљском успјеху и ослобођењу обште-народњему вјерно донадати а својим га природним даром јунаштва домогавши стећи, и задобити. Он је ово по собственим чувствовањма разсуждавао, и по јединој својој вољи и жељи закључавао и наумљавао; него се према своме намјеравању слаб веома опажавши свитом својом и доглавством, јера су тек бећара неколика десила се при њему, а у другој нахији обренувши се, која за њега и његово име једва је што кадгод и начула, пак се немогав на cе и на своје ослонити и поуздати, да њу исту могбуде окретами за собом куда год узхоће, та предузме и накупи до педесетину цигана и њиховога знатнога бинбашу Јанка к себи преволи, пак одмах и копља даде сковати, и на свакоме упоред а пониже шиљка прва слова својега имена и презимена П. Ц. покрупно изверугати, те тако њих већ и саме собом окоњене наоружавши подигне, и ш њима пријеђе Мораву повише Пожаревца с намјерењем да се појави у нахији крагујевачкој, и то баш у кнежини Лепеници, гди му је и постојбина (у селу Крчмарима), и да њу за собом окрене; пак ће то лакше и сву нахију исту, за којом ће обично већ и сва Шумадија и Србија, како тијело за душом повести се и поступити.

[JASON]

Али у Багрдану он својом несрећом, а србске сиротиње зар срећом намјери кнеза Ђорђија Парезана с повише дружтва, јоште сами од злочинаца друм чувајући, који га настане питати куда ће с таком војском и оправом, и шта он хоће сам осебице, кад је сва Србија већ умирена, и на млого бољи начин останула сад, него су је он и њему подобни оставили, кад су поприје побјегли у Њемачку. На то Цукић опомене га, да се тако пред својим старешином незбори, него да се он обује у памет, па да извршује што му он буде налагао и заповјед'о, и то баш одмах с мјеста да поручи у оближња села, да се народ сакупи ту, имаде му он заказати нешто. Но упита га овај, камо му на ту власт и за поведање од господара Милоша писмо, да му га покаже, које он како кнез тог окружја дужан је виђети и прочитати, пак се увјерити и послужити га што узтреба и узхоће. Али му Цукић одговори, да је он сам и писмо и господар, како истим присебнима, тако и њему и његовима; него да му час прије народ сазове, а да небулазни. На које и кнез Парезан кратко а разговетно њему одгонене: 'За тебе таквога господара имаде нас ев' овде довољно, и кажемо ти да из овијех стопа одлазиш одкуда си дошао; јер ако те народ још чује и прискочи, нећеш ни ти баш исти кускуне изнијеги, а то ли којега твог циганина oдaвле извести! Еда ли мислиш, Цукићу, ми незнамо шта ти хоћеш са тим и другим твојим дружтвом? Немира и бунтовања и рата, Цукићу, нећемо више ми, доста га је и одвеће било сиротињи овој! А тко тога жели и воли, у кући га имао, пак се о себи забавио! И ако ми невјерујеш, да ово сав Шумадије народ мисли овако, а ти причекај овди, док ти зовнем ове оближње само, пак ћеш одмах виђети куда ћеш и како ђенути се и проћи.' Ово изговоривши му кнез тај, отиде међу своју осталу дружину, а Цукић остане у механи под хладніком чибук пушећи а пијући ракију до у ноћ; па у сутон и мрак појаше, и озбиљом се отале врати преко Мораве одкуда је и дошао. Ал' ни тамо већ нигде несмједавши у вилајету мјеста згријати, отиде у манастир Манасију са својом дружином, и ту се предузме за Мухасеру спремати, свашта из вилајета навлачећи ту, докле га и Турци чују, и докажу Марошлији, који је топрв био дошао, и речени први посланици србски са Бјелице к њему долазили и поклонили му се, и он их већ обојицу од народње и од своје стране у Цариград пријав (рапорт) и арзоал (челобитна) однијети послао самоме Довлету, да је извјешћен и увјерен како су му Срби права и мирна раја, теке да им је пренесносни зулум од забита досадашњега у душу такао.

[JASON]

Но како је Марошлија једнако по њихову одлазку за Цариград у миру и тишини остануо и држао сe, тако је и сваки дан са бјеличким старјешинама србским, и до Милошева долазка једнака и непрекидна сношенија држао, и за то се к њему од Србаља највише овога времена и често пошиљао Анто Протић Смедеревац (Вујичин писар), како-но ти знававши турски а и грчки језик добро, те је повиште у Ћуприји код Марошлије налазио се, него ли у логору међу својима на Бјелици. Е тако ти га овда једном исти Марошлија упита, какав је то у Манасији особити господар, и на што се он, према коме ли сад опрема тамо; а када чује од Анте, да је оно један само похајдучени војвода, који непристаје на овај обшти умир са Турцима, пак се одвојио на страну од свијех Србаља, и онда се затворио, а да се, док је жив, никоме непоклања и непредаје; али му је залуду сва мука, кад нитко неће ш њим од вилајета да пристане, окром неколика циганина што је преварио и прибрао к себи, а он ти му одмах и овако проговори на то: 'Ево вама пет стотина мојијех војника, и два топа, те га ви отићите одан де извадити, па к мени га довести.' Али му Анто и љепше одговори: 'Одређен је већ, честити везиру! наш један војвода с нашом војском на њега, и онај ће му се прије предати морати, него му се узапријети смјети; а и ја ћу к њему до тамо поћи.' И отале Анто к Вујици у Манасију отиде, који је већ са Бјелице од новостaвљенога совјета, у који је сад и прото ваљевски доспjео из Њемачке, опуномоћен и послан био, да Цукића истога свакојако изгуби. Анто му сврх тога сад прикаже ту и везира Марошлије совјет препоруку и жељу, али Вујица у томе поступи како је он за најбоље бити нашао. Него ту се најпре не десио Цукић собом у граду, да неколико његовијех људи, на које Вујица није хотио ни кремена омрчити, него их зазвао тај час на предају и милост, и они му одкажу да ништа учинити немогу осебице, док им недође њихов господар из Рама, куда је отишао био, да џебану из Њемачке себи и својима препоручи набављати. Овда и Вујица испод града крај потока остани се причекати га, и преговорити да се тога свега прође на лијепи начин, и да се примири како и сви остали Срби; док одозго са врх брда низ долину к манастиру и граду стане ти хука и праска, попјевка и пушка грмјети, те се и у град Манасију то све разбaшити уљегне и свали.

[JASON]

Поуме и осјете се ови амо, да је то главом Цукић, али се одмах и савршено доувјере, да је то баш он собом и са свом силом својом, јера тек што уљезе и одјаха у град, затвори му сва врата, на кулу изађе пушку докопа и сам собом одпоче гађати први у Вујичину војску, те се ту одуљи бој и пуцњава тај дан до мрака, да су се сва брда и планине околне разлијегале. У неко пак доба дана и боја, и то к вечеру саму падне Вујици на ум, да се отрчи у Ћуприју до Марошлије изјаснити му ствар и посао тај исти са Цукићем, а да неби он што посумњао и преумио, него да се увјери о маловажности одметникова одпирања и противи, но и о постојанству и вјерности осталијех Србаља и народа свега к њему и к цару; те и спреми одмах својега писара Анту с триестину кметова к реченоме везиру, који-но и пођу отале сви заједно ш њиме, али придоцнивши а приближујући се у толику силу турску поиспрепадају се ти кметови, те изостану један по један задријевши у мрак некуда и у шуму кадкоји, до један цигли што с Антом остане и отиде правце у Турке и к везиру, по имену Јанко Мирковић кмет из ресавскога села Грабовца. Извјестивши ова двојица о свему амошњему послу Марошлију врате се сутра дан опета к Вујици, који већ бијаше са Цукићем у разговоре ступио, те је и пушка од обе стране престала. Него и Цукић немогав се одпут на Вујичину вјеру и ријеч предати, разтегне договоре за неколика дана, што му је и писар његов Н. Н.... у врх једне куле испевши се убјен одозго стрмекнуо, те и прско, с којим се је он о свачему совјетовао, па му је сада ш њиме и решително разсуждење и смишљање пропало и учезло. Хеле најпослије, а по многоме посредовању Анте истога, и преко разбијања и одвраћања чауша му Перице Цукић пристане, преда се, и отале изађе к Вујици на вјеру и на душу, којино му живота опрошћење, одведавши га до тамо жива, испроси на Бјелици од совјета и од самога господара, који је ту сад са Дрине већ дошао био, и који му је не само простио то буновање, него га и старјешином оставио и држао потље опета међу првима, докле год он изновке а сам собом није заманитао умишљати, палаврити, пропињати се и усиљавати бити оно истоврв, што је и најприје са Молером заумио био.