Српске буне

[JASON]

Euere Excellenz!

Unterzeichnete, gegenwärtig unter dem Schutze Sr. Majestät des Kaisers von Oesterreich sich befindende serbische Emigranten haben sich erkühnt. von ihren, unter den Türken in der äussersten Noth seufzenden Brüdern gebeten und bevollmächtiget, eine unterthänigste Bitschrift an Se. Majestät den König von Preussen (de dato Semlin, den 8. December 1814) durch den Erzpriester Mathias Nenado viwitsch zu senden, und Höchstdieselben kniefälligst zu bitten, in wofern Se. Majestät Sich jener armen und von den Türken barbarisch gemisshandelten Serbier allergnädigst annehmen, und bei dem Sultan verwenden möchten, damit Er das Schicksal jener Unglücklichen lindern und seiner ihnen bereits gegebenen Amnestie treu bleiben wollte.
Eingedenk des grossen Vertrauens, das Euere Excellenz bei Sr. Maiestät dem Könige durch Ihre ausgezeichnete Dienste Sich erworben haben; eingedenk des grossen Einflusses, den Euere fürstliche Gnaden durch Ihre Talente auch bei andern christlichen Mächten besitzen, wagen wir Unterzeichnete im Namen unserer bedrängten Brüder eine unterthänigste Bitte auch an Euere Excellenz und fürstliche Gnaden zu richten und Sie kniefälligst zu ersuchen, Euere Excellez möchten Sich bei Sr. Majestät, Ihrem Herrn, gnâdigst verwenden und unsere obbenannte Bitte in Betreff der Vorstellungen an den Sultan wegen der Linderung des Schicksals der Serbier unterstützen. Jene Unglücklichen bauen durch uns Gefertigte auf Ihre Menschen- und Christenliebe, und auf Ihre ausgezeichnete Tugenden, wodurch Euere Excellenz so glorreich das Wohl so vieler Nationen zu stiften Sich bemühen.
Wir bitten abermals Euere Excellenz uud fürstliche Gnaden, auch dieser Nation Ihren wohlthätigen Einfluss zu gönnen, um deren Existenz, ja selbst um deren Namen es geschehen ist, wenn nicht die christlichen Mächte durch eine schleunige Verwendung bei dem Sultan diese um die christliche Religion so hoch verdiente Nation retten würden. Segnen wird sie den Namen Hardenberg, ehren und achten werden ihre Nachkommen einen Mann, der ihr durch kräftige Theilnahme die Existenz widergegeben und die Morgenröthe ihres Glückes geschaffen hatte. In der vollen Zufersicht, dass Euere Excellenz und fürstliche Gnaden Ihre gnädige Verwen dung bei Sr. Majestät dem Könige dieser Nation nicht versagen werden, verharren wir im Namen jener Serbier
Euerer Excellenz

Semlin, den 8. December 1814.

Unterthänigste
(L. S.) Максим Крстић, војв.
          Maxim Krestics, Wojwoda.
(L. S.) Јовица Милутинович, капет.
          Jowitza Milutinowitsch, Kapitain.
(L. S.) Јефта Савић.
          Jefta Sawitsch.
(L. S.) Мелетије Никшић, архиман,
          Melenthius Nikschits, Abt. v. Studenicza.
(L. S.) Матеј Ненадович, протојереј.
          Мatheus Nenadovitsch, Erzpriester.
(L. S.) Петар Николајевич, мол., војв.
          Peter Nicolаjewitsch, Mahler, Wojwoda.

(Ова је оба њемецка Давидовић исти саставио).

[JASON]

Vestra Excellencia!

Infrascripti hoc tempore sub auspicio suae majestatis Imperatoris Austriaci existentes Serbici Emigrantes, a suis sub Turcis nunc sub oppressione summa gementibus fratribus rogati, et authorisati, supplicationes suas Principibus alitis, et quidem suis majestatibus Austriciae, Russiae et Prussiae de dato Semlino 8va Decembris 1814 per Reverendum Dechanum Mathiam Nena do wits mittere, suasque majestates flexo poplite rogare ausi, quatenus aliti Principes pauperibus et ab omnibus Christianis Potentiis penitus desertis, a Turcis vero barbara ratione tyrannisatis Serbis auspicari, et Sultano repraesentare vellent, ut sortem in felicium Serborum leniret, et eos, quam pollicitus, amnestiae convenienter, tractaret.
Nobilem Anglicam nationem tamquam unicum tutorem, et unicam benefactricem oppressarum nationum non dignoscientes: beneque scientes sensa suae Aet. R. Serenitatis, Principis Regentis, amorem ergå humanum genus spirantia, quibus tam gloriose catenas Europeae oppressionis frangendas adjuverat, et perpetuae paci fundandae indefesse collaborat: non detinemus, nobilem nationem Anglicam et Sereniss. Principem Regentem, nomine nostrorum fratrum humillime rogare, quatenus Serenissimus Princeps Sultano repraesentare vellet, ut Serbos ac subditos et non ac victimas vindictae Turcarum tractaret, uti eos nunc tractat.
Anno nempe 1815 maxima Serborum pars jugo Turcarum denuo subdita dubiam suam sortem ea cum concredentia sufferebat, quam iis per Sultanum decreta, et per magnum Vezir proclamata amnestia influere potuerat. Serbi omnia danda dabant, quae intra limites relationum existunt inter Principem et ejus subditos. Nec intermittebant extorsionibus Tyrannici Principis satisfacere, satis utpote praeteritis tentati atque assuefacti omnes contributiones, horrendas requisitiones inque tripplum adaucta tributa singulari cum patientia penderint. Tardius Turcae requisitiones in privatos aggressi et plura notabiliora individua paloviere, laqueo suffocare, praetextu usi, quod ii ipsi aut eorum majores ad quamcunque vel minime datam ansam Christianorum partes secuti sint, ut id in Austriaco-Turcico et Russico-Turcico bello fecerant. Magnus erat numerus stante pede vel per ipsos Turcicos vagatores palo victorum seniorum, longe major illorum, quos Turcici magistratus includendos et judicio condemnatos suspendendos aut palo viendos et cadaveribus horum in felicium integras duas plateas Belgradini et Nissae ornandas curaverant. Nihilominus et haec non nisi nimium adfectus Serbus rara cum constantia etsi non plena cum indifferentia sustinebat.
Verum tamen vel ex ipso vultu prodita condolentia Serborum vindictae cupidinem Turcarum Despotarum suorum exacuit. Fors et ipse eorum polliticus respectus quoad politicam suam in Europa existentiam, imo vel eorum in meris rumoribus fundata authumatio, quod alitae Potentiae bellum contra eos intendant, eoque fine Serbos armaturae sint, Turcas eo crudelitatis permovere poterat, quam natura hominis exhorret. Inde a mense 7bri a. praeterlapsi quotidie copiis Serbiam inundant, rapinas per omnes pagos promiscue exercent, vinculis et reliquos remansos Seniores sacerdotesque ligare et in arces ducere non detrectantur, ubi suspensi maxima vero parte palo victi bonisque suis per exeguentes Turcas orbati, metu ejusdem sortis anxius nunc venerandus Christianorum sacerdos canus seniculus, innocens ipsa femina et imatura Serbica proles………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………Scopo huic quo ocius satisfacere festinant; sic pagus Ternova cum duobus prope sitis villis suorum incolarum penitus privátus est: namque una eorum pars coacta mahomedanismum profiteri, Turcas secuta, major mandato huic semet opponens ferro sacrata est; octocnnis solummodo infans exemtus in captivitatem abductus atque circumcisus est, posteaquam vel et ille Chistianus adhuc per nequitiam Turcarum stuprátus fuisse. Quae ignominia homini liberali pioque Christiano! Si maleficia haec aliquot abhinc hebdomadibus eo gradu continuaverint, Serbiae periculum instabit plenae evacuationis, sors jam jacta, nationem hanc, quae de Europa Christiana tantopere merita est, aut eradicare, aut captivitate terram ipsam desolare, quo numerum Christianorum summe adflictorum adaudere, et exinde instar exactatis planctibus humanitatis semet delectare queant. Haec effigies moesti status hodiernae Serbiae.
Hoc in situ recurrit in Turciae derelictus Serbicus populus ad nobilem Anglicam nationem, et poplite flexo Aetissimum Principem, justitiam serenissimi Regentis et Principis Regii implorat, quatenus Sultano repraesentare vellet, quo is sortem pacificabilium Serborum leniret, maleficia interrumpenda curaret, et ut reliquos subditos suos tractaret. In extremis angustiis totius nationis, cui post decursum aliquot septimanarum nulla opes fieri potest, exorant fratres nostri vestram Excellentiam, eam humanitatem et Anglo propriam magnanimitatem, quibus Excellentissime! vi summac confidentiae Aetissimi Principis Tui, atque eximiarum dotum Tuarum felicitatem tantarum nationum gloriose fundare admitteris. Flexis genibus implorat serenitatem Vestram, ut eam nomine Benevolae Anglicae nationis et Aetissimi Principis, cujus Excellentia Vestra Plenipotentiarius est, gratia sua consolari velit, quatenus humillimas Serborum preces, penes Christianas ad congressum existentes pro possibilitate suffulcire dignaretur. Grata nominabit natio haec nomen Castelreagh, benedicent atque honorabunt posteri ejus virum, qui ei efficaci benevolentia existentiam reddidit. Veneratione et existimatione summa prosequetur nobilem Lord, qui ei Secundus Vilberforce evadet, mercimonio captivorum Christianorum finem imponens, auroram Serbiae felicitatis creavit. Bene qui dem novimus Excellentiam Vestram aliis quoque gravibus negotiis perquám occupatam esse; sed omnia negotia haec breve ad tempus differri possunt…………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………….Iterum iterumque rogamus misericordiam Excellentiae Vestrae erga in felices illos, quorum unica spes nobilis Anglica natio et alliti sunt. Humanitatis Christianorum et justitiae amor sufficerent, quo omnes Christianos Principes commoveret, ut ne sinerent totam nationem per Barbaras soloque sanguine Christianorum manare volentes manus Turcicas excidio deleri atque absque omni ope derelinqui. Haec de Europaea Christianitate vario in respectu merita natio confidit in Deum, in nobilem Anglicam nationem, in humanissima Aetissimi Regentis Principis sensa, fidis in Aetos allitos et efficacem benevolentiam nobilis Lord, et justas praeces suas ea cum confidentia, quam eis aequitas et amor proximi Christianorum Regum, imprimis vero insignis Character Anglicae nationis infundere potest. His promtam opem exspectantes emanemus in nomine ejus nationis in Serbia derelictae
                                                                         humillimi.

(Ово су прошеније на латински из пређашњих преводила оба наша тадашња новинара, док су га угодила ев' овако; али штета, што ми је на мјестима непрочитовно било, те изостати морало.)

[JASON]

(За боље објаснење и за савршено истога посла увјерење придодајем ев' овђе и ово што сљедује).
У Тријесту, 7а Декемвр. 1836.

На првој и другој аудијенцији код Ћесара Гна проте Ненадовића био сам толмачом ја. Ону латинску инштанцију чинили смо ја и Давидовић заједно, и ту је исту инштанцију прота и Чотрић, који су заједно и код Ћесара (ако не oбaдва пута, али сигурно први пут присутствовали), енглезскога посланика секретару предали, а ја сам толмачио нешто латински, али више французски.
Прајзском пак посланику предали смо инштанцију у канцеларији, и то приватно неговоривши ш њиме лично.
А после него што смо у Ћесара били по други пут, ишли смо ја и прота само у Метерниха, који такођер није с нама говорити могао, него нам је послао у другу собу Штатсрата Худелиста, који нам је молбе примио, и обећања ласкателна дао. Још доцније у љето кад је Солиманпаша у Београду више Србаља погубио, и кад се народ опет подигао, ишли смо обадва у Штатску канцеларију и ту би нам совјетник бивао Штатсрат Пренер.
Инштанцију смо свима готово једнаку дали, из оригинала славенскога преведену, а оригинал славенски прегледао нам је Недоба, који нас је по налогу Капо-де-Истрије научио ићи свима четирма великим Онда-Алеатима. Али нам је право рекао Император Франц, да другима и неидемо, јер ће чути о томе Турци, пак ће онда и његовој речи тешко дати послуху, али прота је морао, како што је рекао Каподистрија са мном и с Чотрићем свуда ићи, прем да прајзски није ништа одговорити дао, ни да, ни не; а Кастелриг англезски баш овако нам одмах је дао казати, да смо се ми зло к Англезима обратили, јербо су они пријатељи турски, и пре би нам имали бити на пакост и на издају нашима молбама, ништа мање сожаљујући нашега народа страдање, да нам совјетују аустријскога совјета и помоћи држати се, а Интернунцију аустријском у Цариграду неће сад англезски посланик противна мњенија имати.

[JASON]

Примјеч. Ово ми је зимус у Беч исти мој и србско-народњи пријатељ на моје питање одговорио, и ово ми се с негдашњим Чотрића у Шабцу ми, како и с проте истога недавним у Бабиној Луци о томе свему причањем срочава и соглашава са свим и посве.

Доизвјестије. Начин и средство, којиме сам ја понајбоље понајвјерније и понајвише пости и могао сва дјела и прикљученија Србије народа у обиму овог описавнога трoгoдија, приложити ев' овди, судим, неће излишавно бити.

Објавленије. Показатељ писма овог Сима Милутиновић, чиновник мој по особитим порученијама, који по мојој уредби хисторических послова ради по нашим предјелима полази, да испита и попише од најновијега времена све народа нашега и отечества историческе догађаје од оних лица, која су собом у биткама и у другима обштим дјелима и службама присутствовала и соучаствовала. Препоручујем дакле надлежним властима србским, да реченом Сими Милутиновићу не само у струки послова ових од рукопомоћи буду, но и гди год би се пријавио, свуда лепо да се дочекива, да му се конаци и нуждна рана и нему и слузи, и коњма давати имаде.

№. 425
У Крагујевцу, 11а Февруарија 1834е године.
(L. S.) Милош Обреновић, Књаз србски.

[JASON]

Толк особитијөх ријечи по буквици.

А.

Атеница, село испод Чачка у Србији, близу Трнаве манастира.
Авала, планина у Србији, од Београда к југу четири сата удаљена.
Авакум, име људско, али није србскога језика, него ваља да ће бити чифутско; теке га и христјани употребљају, а по највише калуђери.
Аврам, име је чифутско, теке га надјевају себи не само христјани, него и сами духовници њихови, пак и прости Срби; и тако је Аврам Лукић родом и законом Србин, Драгачевац, који је био у својему окружију главни кнез јоште за дахијскога времена, пак и у Карађорђа кнезом и совјетником за неколико доба изнајприје, како што је и у Милоша Обреновића припознани држан, док није и дожрео важни за Србинство живот свој.
Ага, или Аа, турска ријеч и значи господин, које они свакоме свом имену на крај пришивају по својству језика и честољубија својега; н. пр. Ахмет-ага, или Ахмет-аа, тако Исмаил-ага, Зејнил-аа и проч.
Агаман, име бившега ћесарскога толмача у Земуну, који је ту још из времена дахијскога те доста година служио, док и умро; а родом је био Ерменин, пак му је зар и то име њиховско.
Ада, турска ријеч и значи острово, међувође.
Адем-паша, новопазарски Турчин и овога рата војевајући на Србе отлично-храбро дослужио се пашалука, ићитуглија поставши, т. ј. господар са два репа...!? коњска. Него чудновито се види, што Турци нејмају и биртуглије у својему војеноме називу, већ да мисле да сваки Турчин чоек по с једним и рађа се. - По имену началника или руковaтeља, зову се чешће и њихове млађешине, те и овде, Адем-пашинци, како и Вељковци и проч.
Азијатско безуздије, т. ј. тиранство, а безсовјестије азијатско т. ј. варварско; ово и обоје неваља ни на по се, а то ли скупа, али су понајчешће заједно, и чине се у Азији најудомаћенија, за то се по њој и називају, него и друкуда у свјетини пристану и настану, кад и у самој христољубивој Европи не само дичитеља својијех, него и бранитеља још имаду и оба страшилишта иста.
Азрети, турска ријеч и значи, свети, или угодни Богу, и људству; па тај придјевав заслужује зар и Мухамед, што је у свој алкоран свеколико богство с неба свео, а каконо и у себе самога свеколико људство, кад'но му неима богоподобника, изван Турчина, ђено је он први како и највећи.
Аждер, некакво страшно чудовиште, и чини ми се само другога т. ј. премашњега пола од аждаје; којег је пак језика, ја незнам, тек' што је у нас накућила се и ограђанила ова ријеч.
Азул, турска ријеч и значи, лишен службе; неки реку и мазул и јазил.
Ајан, турска ријеч к'о негдашње србско жупан.
Ајлук, турска ријеч плаћа, него војничка, а обичнога слуге плаћа зове се у њих хак. Изговарају и ајлак, тако и све њихове ријечи, које Срби. на лук докончавају, Турци на: лак, и лк, до једни бошњачки Турци што на лук изговарају.
Аксентије, име грчко, Србљи га надјевају и значи Растко.
Ал-коран, турска ријеч, име књиге, која у себи сав Мухамеда закон садржава; коренито зове се коран.
Али, турска ријеч, име чоечије.
Алаванта, у Србаља значи громила људства, и то безреднога, самовољнога т. ј. наприштенога само јунаштвом и решителношћу; а чија је ријеч, ако није талијанска, ја незнам.
Аманат, турска ријеч, но и Срби је говоре.
Амбис, и амбист, што и пропаст или бездна; чија је пак ријеч, ако није србска, немогу знати.
Анадол, Турци зову Малу Азију, зар од грчке ријечи анатоли (восток), како што је и Натолија.
Антоније, име чоечије, и ако није од језика грчкога, није ни од србскога, премда се Срби њиме кршћавају често и радо, како и другим туђима.
Ана, име женско, а из језика је чифутскога.
Анадолија, турска ријеч, значи Мале Азије житељ.
Арнаутлук, турска ријеч и значи Албанија, како и Арнаут, Албанац.
Арсеније, име чоечије, и бит' ће грчко зар, а србско заиста није, премда су га и србски патријарси радо имали, какoнo je и војвода рудничкога Качера Ломо Арсеније се звао.
Арслан, турска ријеч и значи лаф.
Аустрија, или по старински Остерланд (Острија) њемачко царство, или како Срби зову Ћесарија, Ћесаровина.
Аферим, турска ријеч и значи што талијанско браво, т. ј. врло.
Ахмет, турско име чоека.
Аџамија, турска ријеч што наше безјак, невјештак.
Ашчија, турска ријеч, што наше кухар, кувар или мађуп.
Ашин, турско име чоека, какоти Ашин-бег из вароши Пријепоља родом, бивши муселим у Брусници.
Ашања, србско име села једнога у Сријему близу Саве воде.

[JASON]

Б.

Багдат, турска велика и славна варош у Малој Азији на граници персијској, и мал' те није на развалинама Вавилона, него је близу.
Банат, предјел у Маџарској т. ј. околина темишварска.
Баклава, турско име једнога јела, којено је пита од меда.
Баш, турска ријеч и као суштествително име значи глава; к'о нарјечије пак у србско ме народу чује се, и значи потврдително хотење или одказање н. пр. баш хоћу, баш нећу и проч.
Баш-ханума, турска ријеч, главна госпоја.
Балабан, турска ријеч, великан, грдосија.
Бачка, предјел у Маџарској.
Бајевац, село у Србије ваљевском окружју.
Баново - поље, село у Србије окружју Мачви.
Бањост или бањина, србска ријеч, како и мањост, врлост, мањина и врлина.
Баточина, варошица у Србији смедеревском окружју.
Баришин, турска ријеч, што примирје, Stillstand.
Бакшиш, турска ријеч, напојница, Trinkgеld.
Бесарабија, предјел између Прута и Дњестра (вода), који је узела Русија од Порте по трактату букрештском у 1812 году закљученоме... кад Србију жертвовати морала.
Беч, или Вијен, Вијена, столични град Ћесарије, од бечити како и од вити.
Берат, турска ријеч, диплома или писмо на имање или госпоство, царем припознано или даровано некоме.
Бешлагић, Турчин из вароши Трстеника.
Безјак, што и невјежа или звeкан.
Белај, турска ријеч, бједа, ограшај.
Бент, турска ријеч, јаз јажа, успор.
Бершићи, село у Србије рудничком окружју, и мјесто рождества књагиње србске госпоје Љубице.
Бинбаша, турска ријеч, тисућник, зар мајор.
Битољ, варош у Руменлији, која се зове и Манастир.
Бит-пазар, турска ријеч, значи мјесто пазарно, гди се којекакве старе ствари продају; што њемачко Tandlmarkt.
Бонапарт, Наполеон, обични, па највећи, док и најмањи чоек у историји свијета, робом, т. ј. сужнем скончао се, што нехтео мјером царовати.
Босна, предјел у турској Европи, србским нардом обитани.
Богаз, турска ријеч, значи грло; но и тјеснац тако зову.
Борак, село у Србије београдском окружју.
Бољевци, село у Сријему на Сави.
Борча, према Београду стража њемачка у банатској страни.
Богосавци, село у Мачви.
Брањево, село у Босни према Лозници.
Брачинац, брдо у Тамноме Церу.
Брусница, варошица у рудничком окружју.
Букурешт, столични град Књажества Валахије.
Буковча, манастир у Крајини тимочкој близу Неготина.
Бујрунтија, турска ријеч, указ паше, илити везира којега.
Бјежан, судружина, која бјежи у заклон од зла и грабежа, или од куге, у шуму и пустињу.

[JASON]

В.

Валахија, предјел који се зове у Србаља и Каравлашка.
Ваљево, варош у Србији на Колубари.
Валија, или Валиси, турска ријеч која се придаје свакоме везиру, који једним санџаком управља; а санџак је сваки онај у Турака предјел, који је имао своју самосталност, кад је њима у руке пануо, и свој грб.
Већил, турска ријеч, намјестник.
Вељко, име србско.
Велики остров, зове се оно у Дунаву међувође, што је више и према Прахова, од Његотина два часка.
Везир, турска ријеч, сваки паша учтуглија, т. ј. од три репа, зове се везир.
Вилает, турска ријеч и значи предјел, а у односном смислу народ; како што и мемлећет.
Видин, турски град поиспод тимочкога ушћа на Дунаву.
Видовдан, шта је, сваки Србин зна.
Влашић, брдо у Церу планини.
Вожд, што и началник.
Врана, брдо виш Ваљева.
Врачар, или Врабчар, поље около Београда до близу Авале.
Вселенско крвопролите, т. ј. боју 1813ом году на Липиски свијех соједињенијех народа на Бонапарта, и на његово дружтво.
Вукоман, име србско чоечије.
Вујица, такођер име србско, тек умаљено је од Вујо.
Вуле, такођер име србско, а умањено од Вук, како и Вучић; ово име понајвише придају малој дјеци наше баке, да су јунаци ка' и вуци; тако се звао и онај градски војвода у Смедереву Карађорђев, који кад би само се у соби обично разговарао, прозори би звонкали, и све што је стаклено, звечкало би.
Вукичић Никола, трговац окружја крагујевачког из села Светлића, знaтaн у буни Хаџи-Продана, што је био срез Лепеницу подигао на Турке.

[JASON]

Г.

Гајтан, турска ријеч, а србски уплетњак; тко ли га зна боље, слободне је воље. Гаврило, име еврејо-људско.
Гаваз, турска ријеч и значи пандур великога Турчина, паше и везира; као римски ликтор.
Гајо, име србско умањено од Гаврило; тако се зове Дабић у Ваљеву, а и многи други Срби радо се именују њим.
Гангрц, Бошњаци Турци тако зову Анадолије Турке, који неговоре језиком и устма, него из грла и загушно и крвљавно. Подсмјевно је оно речено.
Гарнизон, ваља да је француска ријеч, и значи зар стражарну војску, која чува град, и у бој неизлази без невоље.
Генералисим, латинска ријеч, и значи највећи пуномоћни и безусловни полководац или нада све началник.
Германија, име земаља онијех обште, у којима теутонски народи живују.
Гиља, брдо између Мораве и Јагодине.
Глоба, србска је ријеч, и значи, силом изтезање блага, т. ј. новца.
Главаш, главати чоев, што је и војводи Станоју придато било, за главатост његову, но и за чудесну грлатост, каквано је већда у Вељка, или у кнеза Максима Старовлашца и у Вула Смедеревца имала; јер се мени чини, кад би Бог дао лафовима говорити, онако би само, а не другачије, могли баш и они.
Госпарити, што и господарити, тек умалителним смислом, илити потоњим начином.
Горачић, село у Драгачеву.
Годомин, поље испод Смедерева (те до моравскога луга сад), и нека да зар до Мораве.
Грмач, од грмачити нарјечије т. ј. изненадно, грмач у кућу уљести, што и грмачити, утумарнути.
Гружа, у окружју крагујевачком ријека па и срез тако се зове.
Градац, испод Ваљева ријека се тако зове, која ту прва у Колубару утјече.
Грбице, село у Гружи.
Гродска, при Дунаву међу Београдом и Смедеревом варошица.
Гунгула, чија је ова ријеч, ја незнадем, али у Србина се употребљава, и значи што и тињавна побуна.
Гуча, село у Драгачеву.

[JASON]

Д.

Далклчлија, турска ријеч, те значи голосабљар т. ј. онај Турчин, који пред полазак цару а за вјеру на војску, учини тестамент, опрости се са свима, све им своје имање подијели и разда, пак десну своју до лакта руку окрвави о курбан својом сабљом пред куће своје прагом заклани, пак онда и крње сабље своје сам прео кољена сломивши и ту бацивши, узјаше отале на коња, и са голом у руци сабљом одлази, те док првога каур-душмана угледа и срете да посијече, и тако да све сијече, док непогине, јербо је наумно да се већ невраћа жив дома. Ала, ти су овакови понајвише Турци против Москова бивали од негда...!? Но и по својој жељи и завјету дома се заиста и озбиља невраћали.
Делија, турска ријеч и значи у правоме смислу будала; но Турци називају тако и своје најхрабрије конанике, т. ј. делије, због њихове надобичне решителности и наглости добити, побједити или погинути. Овијех делија сваки везир турски уза се имаде обично по једну хиљаду, те су му свита, доглaвство и свагдашња вјерна моћ, подпора и узданица.
Делибаша, турска ријеч и значи началник илити шеф од делија.
Делијски-решително. Исте делије имаду обичај, којино им је у војени закон претворен, да сабљу обнаживши руку исту којом сабљу држе, на чело метну, и тако полете сви како муња у непријатеља војску, па што буде и како се оконча.
Делиград, име србскога једнога шанца, који је у рат Карађорђев на граници Булгариjе недомак Ниша начињен и тако утврђен био а безкњижнога искуства вјештином, да би га мало што уредније, а једва што згодније и утврђеније начинио која драго учени фортификант.
Деренделија, турска ријеч име или придјевак једнога везира, који је истога времена и Босни за везира постављен био од Рушит-паше, на мјесто њега, у којега је онај довле ћехајом био и служио.
Деспот, име чоечије, а значи и званије илити госпоство, т. ј. кад остане првоначална власт у једног рукама, те све и може и смије из подручија и државе своје употребити у своја намјерења и ползе, пак јој недотјече и нестиже силе и помоћи од свега тога, и опета се неда или неумије проћи напрезања и обуставити у ономе, у чему се нашла и о чему се може без крајњих усилија и преизнура. Мало је нешто изостала власт од тиранства, и тим само једним разлогом, што деспотизм (по вољи или по невољи) даје својим паштњама и журњама вид и красу (боју) обштинске ползе, а тиранизм нарочно и навлаш даје свему назив и призрак само своје воље и посвоја; отуда деспот највише и најобичније господује хитринама, и улагивањма и обманима, а тиран страхом и силом и продрзљивошћу. Обојима без трага име и кућа! Барем измеђ' богољубна стада. – А монархизм (једноначалност) по моме умозрјенију јест ово: кад се свеобшта жеља и снага, слогом и довјеријем обштим повјери и препоручи једној глави, једној вољи, једном лицу; но којено себе изван обштега ни помислити неможе, а то ли своје битије и суштество кроме тога за осебично држати; пак и само поради обштега и за свеобште дакле оно себе тако и толико силније и брижније брани чува и држи, чиме већма и озбиљскије љуби и цијени своју свеобитину, којано је и њему како и свјема удовима судружија тога (свеобштности) живот и елемент.
Дивљачки-јарно, т. ј. толико срдито и угрозно, да ни о мнимој прочки и опроштају обштему илити уштеди није ни мислити, а то ли се надати од онакога томе или чему год и другоме мањему, него јединој смрти и поразу.
Диван, турска ријеч и значи совјет, састанак совјетника.
Диздар-капија, турска ријеч и тако се зове у горњем у Београда граду једна капија илити врата од истока; а диздар такођер је турска ријеч, и значи старатељ и свега града и градскијех ствари надзирател, чуватељ и набављатељ.
Диктаторства дух. Власт без икаква условија закона и предјела илити мјере, тако и без обзира, и одговора икоме и зашто. Паштња етакове власти зове се диктаторство, а начини средства и наумија њена, то су јој дух њезин. Њезина је цјел само у њезину самовољству, којено се једва када мјере и одмора сјећа и опомиње.
Димитрије, име чоечије, ришћанско-грчко; Димитрије Ђорђевић давни момак и слуга и толмач Милоша, родом је из Босне нахије зворничке иза Бијељине, а старином је из Херцеговине; и ено му брата и сродства сад у Мачви.
Дин-иман-дост, турска ријеч из три сложена; прва значи вјера, друга је закон, а трећа пријатељ. Овако називају Турци своје сојузнике, офензивне и дељензивне т. ј. одбрањатељне и и нападатељне другове своје.
Добрача, села име у Гружи окружја крагујевачког, по којему се зове и знатни Србин Јово Димитријевић, Добрача, што се је у њему родио и ту живи с кућом.
Довација, турска ријеч молитвар, богомољац.
Довлет, турска ријеч што наше Величество.
Доглавје, оно је, што је до главе и према глави важно; доглавјем замјењује се кадшто и доглавство, које значи гвардију, илити доглавно воинство.
Доњи крај Србије, то се овди подразумјева источна њезина страна, што је к Булгарији а низ Дунав.
Дост, турска ријеч и значи пријатељ, а у србског језика смислу значи дост, што и доста, тек суштествително, н. пр. један дост кад остане, а други кад нестане. Ово је пословица наша на родња.
Достлун, турска ријеч пријатељство.
Драгачево, један комад окружја чачанског.
Друм, турска ријеч значи пут, коловоз.
Дубе, турска ријеч што шајке, т. ј. дунавске војене лађе, мање и веће; а зову се и чете, четокаик.
Дубље, село у Мачви, а зове се тако и велико нарасла шума, како и дубовље.
Дубоко, једна поточина на Сави повише Остружнице, и зове се, велико, за разлику од онога што је више Палежта, што га зову, мало, на по пута к Шабцу, а такођер на Сави.
Душман, што души мен' т. ј. гњави; и то је враг, злотвор и непријан. Па мним, да је оно ка' и ово србски.
Дунав, или Дунаво, или Дунај, како-но што га Црногорци а и тамошњи Приморци називљу, јест ријека и то лађеходна, и највећа у свој Европи.

[JASON]

Ђ.

Ђаур, што и каур, турска ријеч и тако зову Турци свакога нетурчина; а хрђаво и грдно значење има у њих та иста ријеч, нити може већма Турчин Турчина обидјети, окаљати, ни разгњевати, него кад му рече ђаур да је; отуда је и:
Ђаурлук, турска ријеч све што год није турско, а оно је поганство и безаконство т. і. ђаурлук.
Ђенадије, грчка ријеч (благородни) и калуђерско име.
Ђоја, што: тобоже, канда је, и проч.
Ђул, турска ријеч ружица цвијет.
Ђубек, турска ријеч срце, и тако (шамђул-ђубек-тутун) значи: сиријске-ружице-срце-духан.
Ђукић Петар, војвода у Жупи крушевачкој, погинуо је на Делиграду самоме 1813 год.
Ђунисије, грчко име, и у нас калуђерско; но ев' овди а тако ђешто и другди тијех и таквијех свјетскима нађевенијех имаде.

[JASON]

Е.

Европа, што и Еуропа или Јевропа, једна и то најмања част ове наше земље и свијета; но у којој-но је данас а поизодавна и највеће просвештеније чоечије, него у којој су до јуче и највећа зла, обиде, ратови и крвежи бивали, а за то само, тко ће њоме свом једин-сам господарити, и то се још до данас није могло рјешити, тек остаје будућности на велики тежки божји то исто аманет...? Ономе ли, тко јачи буде од свијех душом и срцем.
Егоизам, латинска, паче ли греческа ријеч, и значи себинство, или јаство, т. ј. ја, мени, моје, кад се то све троје у једно и за свагда и о свему сложи па и свим силама труди, нит' икакву прилику пропушта непрокушати барем употребити је на у и за своју ползу.
Едрене, турски Адрианопољ, а Едренелија, ондашњик, мјешћанин и рођенац тамошњи.
Ерлија, грађанин, тумјестац.

[JASON]

Ж.

Жељезник, село у окружју београдском.
Живко Шљивић, Србин родом из Звижда, гди је до пред паденије Карађорђево и војводом удостојио се бити, што је био риједки и к'о најбољи онога времена војник и јунак, него већ од нека доба није пјешице могао ни преко улице, што му је кроз обадвије стопале по зрно пушчано дотле и тако пролећело било, да је под истим ранама и умрети морао по пребјегу са Кулича у Тесарију. Ово је име србскога језика.
Живко Михаиловић, из села Унчара окружја грочанскога; од првога је почетка рата србскога на дахије, па до паденија у 1813ој години вјерно и поштено служио роду и отечеству, те је и капетаном од Гроцке и њезина подручија био, и под командом Чарапића Васе и брата му и сина му Илије стајао и безпорочно служио. Тако је исто у вторичном возcтанију 1815 год. радо се обрео међу браћом, и толико се ваљан и поуздан показао, да га је и одмах кнез Милош попазио и за важнога чиновника признао, те у служби књажеској и народној и упокојио се лани.
Живина, перутија, али се зове тако и она страна људска болест, којој се мучно лијек налази, а и кости огризе, пошто месо до кости потроши; другди се та болест именује и гризлица, још негда и ђешто Срби живином зову и разумјевају чељад кућевну.
Жича, стародревни манастир србски и прва патријаршија србска, на Ибру према и повише Карановца; сада је разурина гола, и пуста, гди-но се прича да је до седам Немањића на престо препојасано и помазано. Још једна краљевска кула стоји читава, испод које на уходу имаде с десне стране на зиду сва диплома и правица истога манастира написана, од краља му дарована некојега, коју је дао данашњи књаз Милош чрез Драгачевца проту Јанка преписати, да се боље сачува, док недође у руке и некоме Шафарику, а бит' ће већ и данашњему дошла.
Жупа, зове се обично копно и питомо мјесто и продолак неки међу планинама; такав је и Крушевца предјел од Кожeтина и Козарца, до Јастребца и Сталаћа; него истога назвања предјелчића има још, у Херачи никшићска, и у Црној Гори цеклинска жупа. У Неретви се жупа зове и умнина. Отуда и жупан, или одовуда жупа; у Славонији пак нурију или парохију зову жупа.

[JASON]

З.

Забит, турска ријеч властник.
Забрежје или Забрем, село и скела на Сави више Палежа; ту имаде и данас принца Евђенија па и Лаудана шанац, којега су и Срби поградили били; у ваљевском је Посавју.
Засавица, у Мачви једна отока дринска, и међувође тога истог имена. Заостровак, што и полуостров, т. ј. комад, који се заостровио, илити слути островом бити, што но се још малим за осталу земљу придржава.
Захира, турска ријеч што и наша храна; неки (шаљиво зар) и амуницију, илити џебану називљу пушчана или самртна захира.
Зауш, кад се лађа на брзаку или на вјетру отме крмилу, те оде на страну, или чак и натраг преко главе; ово се рекне и чоеку, који од обичнога пута људскога застрани у добро или у зло некоје.
Земун, варош у Сријему према србскоме Београду.
Зеко, бивши капетан у шехеру Парашници над ускоцима босанским уз владу Карађорђа, на засавичком је шанцу погинуо 1813 год. са свјема својима обустављајући турску војску, док измакне отале натраг сва остала србска; родио се у Спречи (у Босни), па војевати на Турке амо прешао, а за вјеру и за отаџбину. Истога времена у свој Србији ако је могао бити у висину порастом виши чоек од Карађорђа, и јачи снагом, то је он био по свој прилици, а кад је погинуо, још није више имати могао преко двадесет и осам година.
Звечка, село у Посавју ваљевском.
Зиндан, турска ријеч и значи тавница.
Здухачити, т. ј. особиту неку силу показивати, како и танчину вкуса и знања; ријеч црногорско-бaснена здухач, и отуда глагол овај, а мени се чини, да би се и овако та иста понајбоље објаснити могла, надчоечати? - надобичити!
Збјег, дружина или село побјегавше од некакве силе и невоље некуда у заклониште и притајиште.
Зорбалија, турска ријеч што и зорба, т. і. силеџија, прегоњач, илити зулумћар, зликовац.
Зуко, турско име, али је од србскога језика од зучати.
Зулум, турска ријеч пресилије, злоставље, или тогоравање.

[JASON]

И.

Игуман, старјешина манастира обично.
Изијет, турска ријеч и значи мученије, мука.
Излам, или Ислам, одкуда је и србска ријеч исламство начињена, значи турски одбранство, изрјадност или славност вјере т. ј. православије или славновјерије; одтуда је и право и дика Турчину звати се мусломан.
Измет, или хизмет турска ријеч и значи труд, служба; а по србски, измет или измeтак значи, одабрани хрђави комад или брав из громиле или од чотпора добријех, па избачен и одвојен.
Измаил, или Исмаил, име је турско, и то је било име тадашњега Серезбега, којега је син Јусуфбег послије у Варни на Црноме мору пашом и градоначалником био, и Русима исти град и себе предати морао у најпоследњем ш њима рату.
Изин, или Изун, Изн, турска ријеч и значи допуштење, дозвол.
Икрам, турска ријеч чест, почитање.
Инает-казак-ђаур, Турци реку за Русе и тако: упорњак-казак-безвјерац, по преводу ш њинога језика поречно.
Иштира, турска ријеч и значи царски лист или писмо некоме дано за опроштај зала и замјерки код њега, но с печатом и подписом царским. Ићи, турска ријеч значи два, а бир, један; тако и туг зар мора значити реп, и то већда арапски, јер овди Турци европејски зову курјук, реп; ето шта значи сад ићи, туглија, или учтуглија, т. ј. двореп, трореп.

[JASON]

Ј.

Јефрем, или Јеврем, име чоечије, а од језика ваљада је чифутскога.
Јемин, турска ријеч и значи предјел неки у Арабистану, гди најбоља кава расте, по коме се и зове Јемин-кава; у другоме пак смислу jемин значи клетва или објет, н. пр. јемин-ала т. ј. кунем ти се богом.
Јежевица, село у Драгачеву.
Јешевац, село у окружју рудничком.
Једном, што једном или једноч, нарјечно једаред и један пут.
Јелица, планина више Чачка; а другда Јелица од Јела, Јека, Јелисавета или од Јелена, женско умалително име; тепавно.
Јол, турска ријеч значи пут, или ровина, канал, претворивши ј на ђ, т. ј. ђол.
Јосин-аа турска ријеч име турско.
Јошаница, манастир у окружију јагодинском.
Јован, име чоечије, а из језика је чифутскога; млого и радо Срби га надјевају, зар што је предтечино било; тако је трећему другу Обилићеву име било, тако је и данашњега Милоша књаза средњему брату, тако и Стефана Јаковљевића млађему брату име било, те којино је ништа мањи јунак био од истога Стевана; прича се ђешто још по Србији за те Јаковљевиће, да су они могли али с мајком својом сједавши у вече за вечеру, па до зоре испити до аков вина, или ти једно бурилце крајинскога коњска товара, и сутра дан без икакве сметње своје послове и дужности радити и продужавати. Мићићу је такођер име Јован, који је данас у Србији љубимац и поузданац књаза и полковник од свог окружија ужичког, којино прошца дигне чоека једном руком, па и мозгом неостаје дужан, ђе му год он помоћи може, истинита је дакле, те велика и давнашиња и то чак одисконашња она пословица наша: Снага отаљава! т. ј. срце чврсто и дух јаки, којено се и обоје до чудесности науком увеличити може, што нам и живи примјери у Европи сваки дан доказују. Жујовић, један газда у селу Јешевцу, којега се у овој историји Хаџи-Продан побјегавши прикојасно, звао се такођер Јован именом, и тим је барем исто име ознатнио, што се је умјео сачувати да за дочек и одпрат х. Продана небуде прочувен у Турака и осуђен.
Јупитер, име старо-греческога идолопоклоничкога најпрвога Бога, којему су за престо дали небо, и за оружје гром. Славенски Перун.
Јањичарски толковати. Јањичарлак, то је било гвардејство или доглавство Султана. Ове Катилине мусломанске све су и свачије ствари, добра и трудове подручија турскога прождирати морали, што тражили вољели а и смагали. Оправдавање и подкрепљавање тога и таквога њихова ума и поступања изводили су они све из Алкорана, толкујући га, к'о и она некаква бака свој сан, кaкoно је само за њих добро боље и најбоље, а свјема другима Турцима и Каурима како и раји њихној, пак ако ће и самоме Султану им и шеисламу неповољно и самопротивно бити све оно, што чине они, ништа и ни на кога гледали нијесу, а то ли што за то и од кога стрепнути маркали кадкада, те док их је и снашао ископ и затир, што је и одавна за њих било. Ето шта је и какво је јањичарско толковање титана, какво ли је у свијету поступање и владање њихово било, чиме ли се и како докончало и завршило.
Јаја, турска ријеч пјешак, пјешадија, војници.
Јагодина, варош у Србији недомак Мораве и Ћуприје.
Јања, име женско, а и једна варош у Босни зове се тако.
Јабучје, шума при дну Годомина поља смедеревскога.
Јарамаз, турска ријеч, поган, неваљалац; отуда и:
Јарамазлун, неваљалство.
Jacакчија, турска ријеч пратиоц, проводник.
Јатаган, турска ријеч нашки што је нож, него велики од рифа дугачки, па у силају обично за појасом ношиви.
Jaтaк, турска ријеч постеља, но и домаћин ноћивалишта или сајмишта некога дружтва, добра ли, зла ли.