PALUBA
June 26, 2022, 10:07:18 am *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Važno,
Obaveštenje o dopunama pravilnika foruma
 
   Home   Help Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 264 265 266 267 268 269 270 271 272 273 274 275 [276] 277 278 279 280   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 445772 times)
 
0 Members and 2 Guests are viewing this topic.
JASON
Prijatelj foruma
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 561



« Reply #4125 on: May 12, 2022, 10:47:54 am »

Х.

Хатлија, турска ријеч коњаник.
Хак-дин-иман-довлет, турске ријечи и значе све редом: праве вјере и закона величество, т. ј. цар, и то само турски, по њихову мишљењу, што бити може такви.
Хак-тала, турска ријеч прави Бог, и он је, такођер по њихову кривоумију и застрану, само турски.
Хаин-ђаур, турска ријеч упорњак или одметник, безвјер, т. ј. нетурк.
Хаџи-риџал, ерлија т. ј. грађанин београдски, и син дахије Мехмед-аге Фочића.
Халва, турска ријеч јестиво турско, од меда, масла и брашна уметено, па пропpгaнo нa вaтри у тави.
Хаџи-бег, бивши властник у Сребрници у Босни, и то му је с окружјем њеним и насљедије његово и породице му, којано је по свој прилици од старина србска и ришћанска.
Хазна, турска ријеч што и благо, или савровиште.
Халка, турска ријеч што наше гривна.
Харачлија, турска ријеч што турски данак по народу сакупља, ко главничар.
Хамле, турска ријеч ударац, замлатица.
Хамајлија, турска ријеч што запис, или европејско талисман.
Хандрак, чини ми се србска је ријеч, и значи, гушта, или честа, одакле се неможе ни змија за реп извући, ђено се само јеж, корњача, и зец завире те с муком.
Харем, турска ријеч и значи, кућа женска, што сваки побољи Турчин имаде и мужку особито.
Хаси-раја, или ђаур, турска ријеч осиљени подајнив или безвјер, или одљуд и безаконик.
Хампа, турска ријеч свита, или придруга некојега великаша њихова.
Хаки-вардр, турска ријеч што наше: право има, или: правица је његова.
Херцеговина, што и Херача, или Кутврга по исконашњему, јест један предјел у Босни, међу ријеком Таром, Неретвом, и Црном гором, и Дубровником.
Хендек, турска ријеч ров, ровина, јарак.
Хизмећар, турска ријеч служитељ.
Хоџа, турска ријеч што учитељ, или поп.
Хотин, град у Бесарабији на Дњестру.
Хошђелдија, турска ријеч добродошница.
Хрпа, ово је србска ријеч, и значи што и громила.
Logged
JASON
Prijatelj foruma
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 561



« Reply #4126 on: May 12, 2022, 10:53:40 am »

Ц.

Цар, од европејскога илити чак халдеjскога сар, владац.
Цвијети, што и цвјетоносије, празник.
Црниљево, село у шабачкој Тамнави.
Црнућа, село, и последње насеље Милоша данашњега господара Србије у рудничкој гори и окружију, премда му ту и сада стоји кућа и зграде, али празно.
Logged
JASON
Prijatelj foruma
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 561



« Reply #4127 on: May 12, 2022, 10:59:55 am »

Ч.

Чарапић, овди се разумјева и опомиње син Васе Чарапића старији, по имену Илија, који је онда на мјесто отца и стрица за војводу постављен био од истога вожда, премда је још голобрад био.
Чачак, варош на Морави у Драгачеву.
Чам, турска ријеч, јеловина, јела, пак и лађа дрварица.
Чамџија, турска ријеч лађар.
Чамогладија, што и прождорчад; ово се најприличније може рећи турскоме војнику, безприносну и себи остављену.
Четокаик, турска ријеч шајка, војена лађица.
Чибук, турска ријеч прут, и којим се духан пуши.
Чибукџија, турска ријеч слуга, који се своме аги стара за лулу и духан, за њим носи све то чибук, и кад му поиште, запали му га, и додаде пушити.
Чибутковица, село у окружију београдском.
Logged
JASON
Prijatelj foruma
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 561



« Reply #4128 on: May 12, 2022, 11:01:59 am »

Џ.

Џевап, турска ријеч што у нас рјешеније, или од суда, или црногорски одлука, прекид и проч.
Џелат, турска ријеч главосјек, што њемачко, Freimann.
Џелеп, турска ријеч чопор, или стадо, него теке говеди.
Џенет, турска ријеч рај, или мјесто спасенија, и свега вјечнога изобилија и задовољства, којено је само Турчину, по турској књизи, вјери и памети обећано, и пристојно, како и навјерно достижно и уживаћно.
Џебана, турска ријеч амуниција, т. ј. војничкости.
Џеп, турска ријеч што наше, чпаг и шпаг.
Logged
JASON
Prijatelj foruma
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 561



« Reply #4129 on: May 12, 2022, 11:08:15 am »

Ш.

Шам, турска ријеч Сирија.
Шанац, окоп, или обкоп, тврђав.
Шабац, град у Мачви на Сави.
Шамски, т. ј. сиријски.
Шарани, село у окружју рудничком.
Шахин, турска ријеч име чоечије, а и сокола тицу тако зову Турци.
Шапутати, што и шаптати.
Шехит-газија, турска ријеч што у нас, погибши јунак, али у њих реку такоме, свети или блажени витез; јер им је грехота и помислити, да је он после живјети престао, него истoпрв дослужио се јунаштвом правога преизобилнога и вјечна живота и госпоства.
Шеислам-ефенди, турска ријеч е тако зову Турци својега патрику, илити папу, који се држи и почитује за правога потомка и сродника Мухамедова, и који је насљедан у Меки и њену окружју, и у истоме вјере званију, и који може и Султана учити и судити, а онај њега не, никада ни у чему и ни за што, него му још годишње даре слати.
Шеријат, турска ријеч и чини ми се биће (codex), законик.
Шишо Петроније, поглавар ужичкијех ускока, или бећара, или голаћа.
Петроније Шиша био је родом од некуд из Старога Влаха, или из Херцеговине. Чим је Карађорђев устанак донде допрео, Шиша је скупио четицу и ускочио у Србију. Од овда се он свуда јуначки борио, особито на ужичкој граници. Карађорђе га је веома ценио. Највише се Шиша одликовао у боју на Расници (1809). Године 1813. погинуо је у крвавој битки на Равњу (Засавици).
Шилте, турска ријеч што и душече, тек на коме се само сједити може, што је кратко и четвртасто.
Шкипитар, што Арнаут, или Албанац; по њихову језику сами себе они тако зову, а шта значи та ријеч у себи, ја незнам.
Шокац, тако се од некуда називље онај Србин који је римскога закона; а шта ова ријеч собом и у себи значи, ја немогу знати, нити је разабрати, тек видим да нејма она у своме значењу ништа хрђаво или подругавно.
Шумадија, зове се средина данашње и собствене Србије, од Колубаре до Мораве; оно пак преко Колубаре те до Дрине зар ће бити она некадашња Мачва; а оно преко Мораве, Баничево или Баничина.
Шупаљ испод ушију, ово је србско изражење потајнога кривца и злочинца, на којега се може само подозревати, али не доказати дјелом и свједоџбом.
« Last Edit: May 12, 2022, 11:21:41 am by JASON » Logged
JASON
Prijatelj foruma
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 561



« Reply #4130 on: May 19, 2022, 10:11:00 am »

Ратни догађаји из Првога српског устанка под Карађорђем Петровићем 1804-1813.


I. Стање у Србији пре устанка
1. Турска управа у Србији

Кад су Немци по свиштовском уговору о миру од 4 августа - 24 јула 1792. год. и по трећи1 пут предали Србију Турцима, Србија је опет постала турски пашалук - београдски - и у њој су опет почели да владају: паше, моле и кадије, муселими и крџалије, турске ерлије - спахије - и грчке владике, којима су, свима укупно и свакоме за се, служили и робовали српски кнезови и српски народ.
Паше су седеле стално у Београду, и управљале целим пашалуком, као поглавари и највише старешине његове.
Моле су биле уз београдскога пашу као највиши управљачи турскога правосуђа у Србији.
Сем мола, било је, уз пашу у Београду, још многих других турских чиновника и старешина: за управу турском војском, за полицију и за турску финансију.
Кадије су биле по градовима - варошима - и градићима - паланкама - свуда по Србији, где је било Турака ерлија - обичних турских грађана, дућанџија и занатлија - и судиле су грађанске и кривичне спорове између Срба и Турака: и веће кривице српске.
Муселими - војводе, - били су свугде уз кадије и вршили су полицијску службу и бринули се о реду и безбедности у месту и у пашалуку у опште, и извршивали су кадијске пресуде.
Крџалије су биле најамничка турска војска београдских паша и држали су и чували тврђаве и утврђена места у Србији.
Спахије - Турци ерлије, - били су обични турски грађани, трговци, дућанџије и мајстори, међ које је била подељена сва српска земља, сва српска села и сви крајеви тадашње Србије, те су они били њихови власници и поседници у толико што су примали неки део производа са њих, а за то су, као нека врста народне турске војске, у време рата, ишли на војну и бранили царевину.
Владике су седеле у Београду и бринуле се о духовном животу српскога народа и давале свештеничке и монашке чинове.
Кнезови - нахијски, а каткад и сеоски, - били су једини власници из самога народа, који су и живели с народом српским заједно; њих је бирао сам народ из своје средине, измеђ најугледнијих људи, ако се нису истакли за то сами својим врлинама над осталима, те су их ћутке признали за кнезове и Срби и Турци. Они су били посредници између српскога народа и Турака и турских власти, и судили су омање спорове између Срба, а тако исто и оне омање кривице, које нису изношене кадијама на суђење.

1 Први пут су предали Немци Србију Турцима по карловачком уговору о миру од 16. – 26. јануара 1699 год. а други пут, по београдском уговору о миру од 27. августа - 7. септембра 1739 год., пошто су пре тога, они сами преко својих официра, с прокламацијама својих војсковођа, и преко опуномоћених својих владика српске народности, бунили Србе у Србији и дизали их против Турака, да помажу њиховој војсци као добровољци - фрајкори - обећавајући им за то слободу и ослобођење од Турака.

Logged
JASON
Prijatelj foruma
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 561



« Reply #4131 on: May 19, 2022, 10:18:10 am »

2. Народне дажбине - дације

Срби су давали у ово време од своје зараде и плаћали: султану и његовој државној управи у Цариграду, свима месним богомољама - џамијама и текијама - паши свога пашалука за његово лично издржање и издржање његових чиновника, његове војске и грађанске и војничке управе, својим спахијама и својим владикама и то:
а) султану и царској управи у Цариграду:
Мукаде, а то је неки део од производа оних села и српскога земљишта, које је султан прогласио за своје и примао дохотке од њих за себе или за кога члана своје породице;
Арач, који је плаћала султану свака српска мушка глава по навршеној својој седмој години;
Сточарину, која се плаћала на сваку овцу или козу;
Чибуковину, коју су плаћали само они Срби, који су производили дуван;
Глобе или крвнину, коју су плаћали или појединци, или села или општине, за сваку неприродну смрт у своме атару; то је била једна од доста тешких дажбина, јер није било одређено у напред, колика је, већ су је Турци одређивали по своме нахођењу и прелазила је по који пут у хиљаде;
Царину, а то су сви царински приходи;
Скеларину - приходи од скела и превоза преко река;
Риболов, закуп на право ловљења рибе на већим рекама.
б) Богомољама - џамијама - и тулбама: давали су Срби у градовима и градићима, где су Турци становали и живели, земљишта, на којима су ове богомоље зидане и подизане, а сем тога богомољама - вакуп, те су се од прихода, које су та земљишта доносила, или од зграда подигнутих на њима, издржавале богомоље саме.
в) Паше и везири добијали су:
Порезу, коју им је плаћала свака српска ожењена, мушка глава у име њиховог личног издржања и издржања турске војске, чиновника и управе пашалука у опште. С порезом су се подмиривали и сви окружни трошкови око путовања паша, чиновника, служитеља и војске по округу и пашалуку. Како су ови трошкови били кад већи а кад мањи, тако је и пореза била сваке године друкчија, али увек преко мере голема и тешка српскоме народу, који ју је давао.
Кад су кнезови похватали опште рачуне своје кнежине, долазили су паши београдском, те им је и он показао трошкове своје, своје војске и својих чиновника, и кнезови су тада делили целокупну суму на кнежине, према броју пореских глава и према плодности земље, па прикупљали порезе и доносили их и предавали паши. Уз порезе давато је пашама и чиновницима турским у опште, из оближњих села, још по нешто мало: масла, јечма, сена, дрва, по мало сира, лоја и пасуља.
г) Кадијама и муселимима није обично давато ништа, сем поклона, јер нису имали одређене сталне плате и живели су од доходака парничних, које им је доносила, њихова службена радња. За свако изрицање правде плаћало се кадијама у готовом новцу и све је то припадало њима лично, а тако исто и муселимима при извршивању кадијских пресуда.  Сем тога плаћало се кадијама одвојено још за потврду већих куповина и продаја, за потврде наслеђа по смрти кућних старешина. Изгледа да су ова давања била лака и праведна, али по ономе, како су она вршена, била су баш, на против, и неправедна и тешка.  Кадије и муселими куповали су своја звања од паша и њихових мола, па су после накнађали оно што су за то дали, изнуђавањем од српскога народа што већих такса, и што бољег мита, а то је доносило собом, да се правда и правица куповала и да је право било на страни онога, који је за њега боље платио.
д) Спахије — Турци ерлије, - добијали су од Срба из својих села и спахилука:
Десетак, а то је десети део од свега онога што је српском сељаку родило у пољу од кукуруза, пшенице, овса, јечма и ситне проје; или што су Срби произвели у својим виноградима и својим кованлуцима. Десетак се давао спахијама, обично, у производима самим, али, Срби су често угађали са својим спахијама, па су им, место производа, давали годишње уговорену вредност у новцу. Од давања десетка били су изузети само калуђери лично, а манастирска имања плаћала су га обично у новцу. Свештеници и прњаворци плаћали су тако исто само у новцу, ну уз то давали су још и по један пар чарапа.
Главницу, која се плаћала спахијама у готовом новцу на производе у градинама и воћњацима.
Женидбину, коју је плаћао сваки Србин у готовом новцу, кад је хтео да се жени и добијао за то писмени допуст, - тескеру.
Котарину или жировину, коју су плаћали и то прву, сељаци, који су гонили своје свиње у туђа села и друге спахилуке на исхрану, а другу сељаци истога села и свога спахилука.
Воденично, што су плаћали готовим новцем они Срби, који су имали својих воденица, ако и ово, по погодби са спахијом, није урачунавато у главницу.
Казанско, плаћало се готовим новцем засебно, ако и оно није било урачунавато у главницу.
У накнаду за све што су Турци - ерлије - добијали од Срба за своје издржање, они су морали у време рата да иду у војску и да бране своју царевину, од чега су Срби били изузети. Срби су живели стално на своме имању и спахије нису могле да их терају с њега, ма да је њихово спахијско право било наследно, док су Срби могли, кад год су хтели, да се селе из спахилука једнога Турчина у спахилук другога кога који му се чинио да ће му бити бољи. Ну и спахије нису смеле да живе стално по српским селима свога спахилука, нити да суде Србима за буд какве кривице или да их терају на какве кулуке, већ су долазили у српска села само кад су требали да приме оно што су Срби имали да им даду од своје зараде.
ђ) Владикама српским плаћали су Срби:
Димниму, у готовом новцу на сваку главу. Сем тога плаћано им је готовим новцем и одвојено: освећавање храмова, читање молитава и у опште сва друга њихова свештена, чинодејства њихових цркава катедралних.
Свештеници и калуђери плаћали су им одређене таксе кад су рукополагани у своје чинове, а сем тога плаћали су владикама утврђену суму на сваку кућу своје парохије. Кад су владике путовале по народу, добијале су у готовом новцу накнаду за своје путне трошкове.  Владике српске биле су обично, по својој народности, Грци, Цариградци; по вери истина Хришћани као и Срби, али, по осећајима својим, гори него Турци, и они су тек били права напаст за Србе. Драже им је било представљати се као власт у турском смислу, него бринути се о спасу душе својега стада. За то су увек јахали на бесним хатовима под турским такумом, са сабљом о бедрима а буздованом о ункашу, доказујући тиме Србима своју превласт над њима и њиховим свештеницима, и служећи Турцима као верни њихови шпијони. Слично кадијама турским, и владике српске, добијале су своје чинове од патријараха цариградских по скупе новце, па су се и оне после накнађале продајом својих молитава Србима по добре цене.
Logged
JASON
Prijatelj foruma
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 561



« Reply #4132 on: May 19, 2022, 10:20:41 am »

3. Српски хајдуци

Велике ове дажбине и плаћања Срба: и султану и пашама београдским, молама и кадијама, муселимима, па и сваком и последњем Турчину, који је живео у Србији, била су Србима врло тешка и велико зло за њих, а већа од тога још била им је погрда, што су их Турци сматрали као своје живе ствари, створене само да њима служе, да им робују и да угађају прохтевима и ћефовима њиховим. Србима није допуштено да живе као што су живели Турци; њихове куће нису смеле да се изравнавају у висини са турским кућама; они нису смели да носе лепо и чисто одело као што су га носили Турци; нису смели јахати на коњу и носити оружја при сусретању с Турцима, или кад су долазили у градове где су Турци стално боравили; богомоље нису смеле да им се виде, нити су смела звона на њима да звоне. Србиново је било да је покоран и потлачен турски роб, да је неспособан да се брани од Турчина, већ да му се уклања с пута, да му ропски служи и да, као његова раја, трпи од њега сваку увреду.
Ну, ове неправде, ова унижавања и све разне глобе, које су на Србе наметнуте, није могао да подноси мирно цео српски народ, и први протест Срба против тога, били су српски хајдуци. То су били људи, који су се повукли у планине и српске горе, кад су им додијали сви ови зулуми турски, па су отуд с оружјем у руци нападали на Турке, кад је требало казнити неправду, коју су они наносили српскоме народу, браћи њиховој, или кад је требало повратити од Турака оно благо, које су они изнуђавали од Срба, па слали царским благајницама. Народ српски у целини и у опште био је миран и трпљив, и на одупирање какво Турцима није могао ни да мисли, јер је био раслабљен дугим учешћем у рату против Турака, као помоћна немачка војска - фрајкори, - а и Турци су га били изделили међ спахије, који су пазили на њега као господари и власници му; али је за то и у толико више пристајао уз хајдуке и помагао им као јатак, споразумевајући се с њима из потаје, набављајући им муниције и примајући их преко зиме на становање у своје куће, под видом слугу и пастира.
Logged
JASON
Prijatelj foruma
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 561



« Reply #4133 on: May 20, 2022, 09:29:01 am »

4. Борбе Турака Видинаца с Турцима београдског пашалука

За време владавине турске у Србији пре немачког рата с Турцима, који је почео 1788. и свршио свиштовским уговором о миру 23. марта - 4 априла 1791. год. и који је утврђен и завршен 24. јула - 4 августа 1792. год. живели су у Србији као и по свој осталој турској царевини, јаничари, као турска војска, која је држала разне пашалуке царевинске у јединству и у некој заједници. Ну, јаничари су тада као недисциплинована војска чинили народу српском, па и Турцима, многа и велика зла, и ни паше, нити и ко други у пашалуку, није смео ништа ни да им каже, а камо ли да им што уради или да их казни за то. Неки Дели-Ахмед, старешина јаничарски у Београду, који је имао око себе око 1000 својих другова, убио је једном Турчина Мехмеда Алију Сејимовића и још 14 других Турака и никоме није одговарао за то ни једном речи, већ је, кад је настао рат с Немцима, командовао великим неким одредом јаничарске војске и после постао паша од два туга и командант турских трупа у Ћуприји.
Јаничари се чак нису ограничавали само на зла која су чинили у своме - београдском - пашалуку -, него су прелазили често преко границе у немачку царевину, те су и тамо пљачкали, пленили, убијали и палили. За време самога рата с Немцима, они су били тако неограничена, дивља и пустошка сила, да је цар немачки Јосиф, често, и кад год је могао, радије преговарао с њима и њиховим старешинама, него са султановим пашама и везирима. И за то је, кад је закључивао с Турцима уговор о миру, утврдио и уговорио, да Турци, кад опет настану поседати Србију и владати њоме, не пуштају у њу никаквих јаничара, само да их не би имао близу својих граница. Ну, и султану Селиму III није био овај услов неповољан. Он је приписивао јаничарима у грех многа одметања својих паша и везира, многе нереде у својој држави, као и неуспехе у последњем рату с Русима и Немцима, налазећи да су они изгубили много од негдашње своје ратоборности и да се не само нису борили како ваља, већ да нису хтели ни ићи у војску кад је требало, јер их је од 196 чета - орта - и 400.000 глава, од којих су 60.000 живели на сталној плати, пошло на војску и у бој само њих 25.000, и због чега се Селим већ тада, и за време самога рата, забављао мишљу, како ће да их се опрости и да место њих заведе у својој држави регуларну војску. 
И за то је Ебу-Бекир-паша, кад је 1792. год. добио заповест султанову, да прими од Немаца Србију, но да при томе не пушта у Србију никаквих јаничара, кад је дошао са својом војском у Ниш, где су се били стекли многи српски кнезови да га ту причекају и поздраве, позвао к себи ту из Ћуприје, пашу јаничарског, Дели-Ахмеда и ту га је из потаје убио, само да лакше уђе у Србију без јаничара. Примивши Србију од Немаца Ебу-Бекир-паша, управљао је њоме без јаничара, мудро и благо, и ако је извео и завео у њој администрацију са свим по турскоме кроју, и Србима, је било под њиме доста добро.
Ну Ебу-Бекир-паша није остао дуго гувернер у Србији и у Београду, и год. 1793. већ је био место њега турски гувернер Србије, Шашин-паша - Шахен-паша, - добар друг и пријатељ јаничара, који је одмах допустио, старим својим пријатељима, да се могу настањивати по Србији, те су се јаничари почели нагло враћати у Србију и у Београд. Али, кад су се Срби одмах за тим пожалили на то султану Селиму, Шашин је збачен са свога звања и на његово место наименован је у почетку 1794. године за везира београдског Мустај-паша Шинигџић, који је дотле био надзорник државних грађевина - бинаемин - у Београду. Мустај-паша био је благ и мудар човек, али и човек од реда, који ничију самовољу није никако хтео да трпи и бринуо се да, како Турцима тако и Србима, буде у његовом пашалуку добро, и за то је настао да одмах очисти свој пашалук од јаничара. Некога Кара-Османа (Кара-Смајил), старешину јаничара, који су се под Шашин-пашом повратили у Београд, и који није хтео да зна за пашу београдског и настао чинити зла, и пакости и Србима и Турцима подједнако, дао је Мустај-паша убити из потаје, те су остали јаничари поплашени тим, напустили Србију и Београд и разбегли се у пограничне крајеве по турској царевини. Због тога, а и за то, што се Мустај-паша одиста бринуо о Србима као и о Турцима, да им буде добро и у кући и у држави, Срби су га прозвали 'српском мајком.' 
Logged
JASON
Prijatelj foruma
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 561



« Reply #4134 on: May 20, 2022, 09:31:01 am »

У то време живео је у Турској неки Пазван-Оглу, коме су отац и дед били старешине јаничарске и паше и везири у Видину и који је за време последњег рата турског с Немцима командовао једним великим одељењем драговољаца и он је одмах, по закљученом миру, почео искупљати око себе све оне јаничаре, којима је био забрањен повратак у Србију, и све разне турске драговољце, које је Турска, као непотребне јој, поотпуштала из службе, па је тумарао с њима по Старој Србији, по Македонији и по Бугарској, харајући и отимајући где је што могао дограбити.  И кад је тако накупио доста блага и ако је увек говорио својим људима 'мени слава а вама све што отмете и упљачкате', дошао је у Видин, где је било тада главно станиште јаничарско, те се и сам уписао у њих и постао у скоро њихов главни вођ и највиши старешина.  Докопавши се тако једном силе, и кад је прибрао око себе 80.000 које јаничара које крџалија и разних других бескућника, који су, чувши за његово богаство, врвели к њему са свију страна царевине турске, он је прогнао из Видина царевог везира, па се је, заузевши његово место, одметнуо од султана и поручио му, да му пошље знамење паше од три туга.
Пошто је Пазван-Оглу саломио многу турску силу - 1798 год. - и потукао многе Турке, које је султан Селим слао против њега, и пошто га је Селим због тога 1799. год. признао за свога везира и послао му знамења која је овај од њега тражио, Пазван се одмах за тим окренуо Србији тражећи да увећа њоме свој - видински - пашалук, и настао је заузимати поједине њене крајеве, хотећи узгред да задовољи тиме и оне своје јаничаре, који су били изгнани из Србије са својих спахилука, које им је он обећао повратити. Пошавши против Србије, Пазван-Оглија је заузео прво Неготин, па кад је ту подигао камену тврђаву, пошао је даље и заузео је Кладово. Ну кад је одмах после тога пошао још даље и почео опсађивати Пореч, београдски везир Мустај-паша, изишао му је у сукоб са својим спахијама и својим крџалијама и сузбио га је назад у Видин. Пазван-Оглу је у скоро за тим опет пошао против Србије и доспео је до Пожаревца, кад га је ту опет сусрео Мустај-паша и опет сузбио натраг к Видину.
При овима сукобима с Турцима Видинцима, Мустај-паша је осетио, да му оно мало турске војске, што је има у Србији у спахијама - Турцима ерлијама – и у најмљеним крџалијама, неће бити доста за нове борбе с Турцима Пазванџијиним које је он предводио, и за то је наредио да се и Срби снабдеју с оружјем, претећи глобом и казнама свакоме који то не учини, па и они с Турцима заједно да бране свој пашалук. И Срби су тада извукли и потегли своје оружје, које им је заостало иза немачкога рата с Турцима, и уредивши се брзо у чете по кнежинама и под командом Срба, својих буљубаша: Катића, Миленка Стојковића из Кличевца, Петра Тодоровића - Добрњца, Пауља из Мелнице и Карађорђа Петровића из Тополе, стали су напоредо с Турцима да бране свој пашалук од Пазманџије. Над свима овим српским четама био је главни заповедник Србин, Станко Арамбашић, из Великог Села. Кад је Пазван-оглијина војска после тога опет напала на Србију и београдски пашалук, подељена у два велика одреда, и дошла једна до Пожаревца а друга до Ћуприје, Мустај-паша је послао против ње и турску и ову нову српску војску. Она Пазван-оглијина војска што је била доспела до Пожаревца, разбила, је и Србе и Мустај-пашине Турке и потисла их је и гонила чак до Београда, па је заузела и сам Београд, сем тврђаве, у коју се био повукао Мустај-паша са својом разбијеном војском и тек после неког времена, кад је притекла Београду у помоћ српска, војска ваљевскога округа, која се спустила Савом са Забрежја право у доњу тврђаву. Мустај-паша је при једном испаду из тврђаве са Турцима и Србима заједно, потискао јаничаре и Турке Видинце из Београда у Смедерево и после их и одатле прогнао чак у Видин. 
Она друга видинска војска, што је под Тосун-агом била продрла до Ћуприје, потиснута је такође и ово су урадили Срби под командом кнеза Петра из Ћуприје и буљубаше Стевана Јаковљевића. Приликом ових сукоба с Турцима Пазван-оглијиним, Срби и Турци београдског пашалука, обоји под засебним командантима своје народности, били су са свим равни једни другима и потпуно равноправни, тако, да кад је једном, старешина београдске турске војске, посекао једнога Арамбашићевог заробљеника1, Станко је потегао и одмах ту на месту убио једнога од Балотиних Турака, као што је и Карађорђе, у то исто време, убио двојицу од Турака Смедереваца, услед неког споречкања од споредне вредности, па се ствар на томе свршила без и каквог даљег поговора с једне или с друге стране. Удружени Срби и Турци београдског пашалука опростили су се за тај мах јаничара и Турака Пазван-оглијиних, али влади турској у Стамболу та дружба правоверних са својом рајом није била по вољи. Неправо им је било да, зарад раје, устаје Турчин на Турчина, и главни муфтија у Цариграду протолковао је неке ставове из корана тако, да је противно вери Мухамедовој, да се Турци гоне са свога иметка у корист хришћанске раје, и диван је наредио, да Мустај-паша опет пусти јаничаре, да се врате и настане у београдском пашалуку.

1 По Вуку, Балота је убио Станковог Влаха Бујду, а Станко да је за то убио Турчина Видинца, који се био предао Балоти.
Logged
JASON
Prijatelj foruma
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 561



« Reply #4135 on: May 20, 2022, 10:20:24 am »

5. Јаничари у Србији

На глас да је јаничарима допуштен повратак у Србију, поврвели су у београдски пашалук са свих страна сви они јаничари, који су, пре рата Турске с Немцима, живели у Србији, а уз њих и многи други Турци, који су, у бојевима с Мустај-пашом, мислили, да су стекли право на то. С почетка се највећи број јаничара био стекао у Београд; ну на скоро после тога, почели су разилазити се по Србији у окружне градове и омање градиће, живећи донекле мирно и не спомињући ништа о негдашњим својим спахилуцима, и били су задовољни што су им давате омање службе у царинарницама и у управи пашалука. Али, кад су се у томе мало поутврдили, и кад су се уредили у јаничарске дружине и знали за своје старешине, почели су да показују своје незадовољство спрам турских чиновника и српских кнезова. И прва жртва овога њиховога незадовољства био је, на српској страни, вођа Срба против Турака Видинаца, Станко Арамбашић, кога су они мучки убили у Смедереву, не одговарајући ништа и никоме за то. Али је Мустај-паша, после тога, почео мало озбиљније да прати радњу јаничарску у своме пашалуку и кад је муселим ваљевски Хасан-ага, родом из Сребрнице у Босни, пријатељ јаничарски, потпустио неке Турке да убију из потаје кнеза ваљевског Алексу Ненадовића, и кад су ови на чисту среду – 21. фебруара 1800. год. промашили Алексу а убили Алексиног момка, Мустај-паша је послао у Ваљево своје људе, да ухвате и доведу му у Београд Хасана, и овај би, поуздано, прошао зло, да му сам Алекса није дао прилику да побегне у Босну.
Кад је кнез Ранко Лазаревић из Свилеуве, у тадашњем шабачком округу, донео једном данак своје кнежине у Шабац, затражили су од њега Бего Новљанин и друг му Ћурт-Оглија, јаничарске старешине у Шапцу, да се тај данак у нечему повиси у њихову корист и Ранко је платио главом што није пристао на то, јер кад је после тога у време часнога поста, између 19. фебруара и 8. априла 1800. године, дошао опет у Шабац без те повишице, Новљанин и Ћурто убили су га у сред белога дана у једној механи.
Мустај-паша, хотећи да казни за то Новљанина и Ћурту а и све остале јаничаре у Шапцу, послао је тамо свога Дели-Ахмеда са 800 крџалија и 2 топа, да зликовце похватају. Ну док се ова турска војска разређивала око шабачке тврђаве, у коју су се били затворили јаничари, и кад је на велики четвртак - 5. априла 1800. год. запалила с топовима неке кровове на тврђавским кулама, Новљанин и Ћурт-Оглија, умакли су Савом у Босну, а Хаџи-Мустај-пашини војници ухватили су и удавили гајтаном њихових 27 другова, који су највише били криви.
Јаничари београдски, који су и до сада мрзели и попреко гледали на Мустај-пашу, што им је бранио да се врате у његов пашалук, почели су га тада још више мрзети, што за љубав раје гања и убија правоверне Турке и што је и тада, за љубав једнога рајетина, подавио у Шапцу толике Турке, и намислили су да му се за то освете. И на годину и неколико месеци, после ових догађаја, дала им се и прилика за то.
У другој половини 1801. год. Пазван-Оглија је опет почео да напада на београдски пашалук и да продире у Србију, и Мустај-паша је и тада, као што је и дотле радио, искупио и турску и српску војску, уз које су пристали и многи београдски јаничари, и послао је под командом свога сина, Дервиш-бега, против Пазванове војске. Ну јаничари, који су остали у Београду, употребе ову прилику да се побуне против Мустај-паше, и, кад су се и они јаничари, који су били пошли с Дервиш-бегом, вратили с пута и дошли у Београд, они су сви листом устали на пашу. Мустај-паша се склонио и затворио у тврђаву београдску, а јаничари су овладали градом, те је Мустај-паша морао брже боље да пише своме сину Дервиш-бегу да се с војском, коју има, врати што пре у Београд, а он се дотле бранио из тврђаве с нешто мало крџалија, које је био задржао код себе. Ну, док је Дервиш-бег добио очево писмо и у повратку за Београд, силом био доспео до Гроцке, јаничари су ушли и у тврђаву београдску, савладали крџалије и ухватили и самога Мустај-пашу. Јаничаре је пропустио у београдску тврђаву кроз канал, којим је отицала вода из ње, један од крџалијских буљубаша, који је био у служби Мустај-пашиној, али је био предан јаничарима београдским. Јаничари су одмах присилили Хаџи-Мустај-пашу, да пошље своме сину заповест, да отправи турску војску у Ниш, а српску да распусти својим кућама, и, кад је Дервиш-бег то урадио, они су држали Мустај-пашу још једно два месеца у затвору, те изнудили од њега нека писмена како ће сами владати Србијом, а после су га 15 (27) декембра 1801. г. удавили у београдској тврђави и сахранили у оној тулби, у дворишту горњег дела тврђаве, с леве руке кад се кроз Стамбол-капију уђе у тврђаву.
Logged
JASON
Prijatelj foruma
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 561



« Reply #4136 on: May 20, 2022, 10:28:28 am »

6. Јаничарсака - дахијска - управа у Србији

Кад су јаничари заузели Београд и удавили Мустај-пашу 1801. год. биле су им старешине, дахије1: Фочић Мехмед-ага, Аганлија, Мула-Јусуф и Кучук-Алија, уз које је стајао још и стари Фочо, отац Мехмед-агин, који је умеравао и саветовао дахије, па и мирио их кад су долазили до каквог неспоразума, и они су тада настали владати и управљати Србијом. Истина, дахије су јавиле у Цариград, да је Хаџи- Мустај-паша морао умрети за то, што је био више на страни раје, него на страни правоверних Турака, и замолиле су султана за другога пашу, али кад им је 1802. г. дошао у Београд Ага Хасан-паша; он је био само старешина ради тога, да запрема пашинско место и дахије нису водиле о њему никаквог рачуна и радиле су шта су хтеле, као да њега ту и нема.
Дахије су поделиле Србију на четири дела и сваки је од њих владао и управљао једним својим делом, а сви су седели и живели у Београду. Власт српских кнезова и кметова свели су просто на прикупљање данака и пореза, а у градове и градиће, где су дотле биле кадије и муселими, које су постављале београдске паше и давале им царске бурунтије, они су наместили своје кабадахије и јаничарске субаше, у чије је руке прешла сва, и судска и извршна, власт. Наскоро за тим разместили су се и свуда по српским селима сејмени и јаничари, као читлук сахибије, и узимали су од Срба девето од свега њиховога прихода и зараде, поред десетка, што су га Срби давали Турцима, спахијама својим, и поред онога што се давало султану. После неког времена сејмени и наоружани јаничари, почели су потискивати и Турке спахије са својих спахилука и проглашавали су себе и за спахије и за читлук сахибије и узимали су од Срба и девето и десетак. По свима селима српским, и по свима друмовима и путовима по Србији, почели су се тада подизати јаничарски конаци, ханови, чардаци и куле, у које су се смештали наоружани јаничари; и, како су Турци, спахије, напустили дотле своје спахилуке и иселили се неки у веће градове, а неки чак ван граница Србије у Турску, Срби су постали и са свим својим иметком, и по својој личности, својина јаничара, и ови су их гањали на многе и тешке кулуке.
Сем јаничара, Србија се напунила тада и свакојаким другим турским олошем; све што је дотле по Турској и по Босни цркавало од глади и живело од крађе и плена, дошло је у Србију да ту агује и царује. Последњи голаћи, бадаваџије, пљачкаши и најпокваренији бећари и скитнице, дотле подерани и одрпани, голи и боси, постали су на један пут богати људи, одевени у свилу и кадифу и јахали су бесне хатове, искићене сребром и срмом. Поред свега овога јаничари су тада тражили од Срба и војничку службу.
Кад је пошао у Србију нов дахија јаничарски из Видина, Тосун-ага, и продро до Ћуприје и до Јагодине, тражећи да се и њему да у својину и на уживање неки део Србије, Мула-Јусуф и Фочић Мехмед-ага пошли су против њега са својим јаничарима и много Срба, и ови сви у скупу тукли су се са Тосуном и његовим јаничарима у Јагодини, и кад су их потисли у Ћуприју, где су се Видинци били добро утврдили, изравнали су се Турци једни с другима, давши Тосуну неке земље у пожаревачком крају.
Кад је малићан Хаџи-бега из Сребрнице покупио неке хараче по Азбуковици, која је припадала Аганлији, и кад је овај хтео за то да се освети Хаџи-бегу, спремио је против њега уз јаничаре и доста српске војске ваљевскога краја, и, што Срби нису дошли тада до сукоба с Бошњацима, било је за то, што је Хаџи-бег повратио Аганлији неки део неправедно покупљене порезе.
Са оваком дахијском управом у Србији, били су подједнако незадовољни и Срби и Турци ерлије. И Турци су баш били први, који су се почели бунити против дахија и јаничара и који су покушали да оружаном руком стану на пут неделима и насиљима њиховим. Неки Асам-бег, пређашњи тефтердар уморенога Мустај-паше, који је, при упаду јаничара у београдску тврђаву, пребегао у Земун и тако спасао живот, потпомогнут Мехмед-агом Коњалијом, такође турским бегунцем у Земуну, припремао је неке Турке ерлије, који су још били у Србији, на устанак против јаничара и њихових дахија, позвавши и Србе да пођу с њима.

1 У Барбарији - Берберији - провинцији у северои сточном делу Африке, старешине побуњеника, који су се бунили против својих паша, звале су се у старо време, а у Триполису до скора, Деуз - Деји - па су по примеру ових и старешине јаничарске у Турској. узели то име, изговарајући га Даји, што је код Срба створило име Дахија.
Logged
JASON
Prijatelj foruma
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 561



« Reply #4137 on: May 20, 2022, 10:30:23 am »

Ну, Асамов брат, који је припремао овај устанак у Пожаревцу, устао је пре уговореног времена, и устанак је за то угушен пре но што се могао и развити као што је требало. Асамов брат за то је погубљен у Пожаревцу с доста других Турака својих присталица; многи Турци - ерлије - уклонили су се у Турску, а Асам-бег и Коњалија отишли су у Цариград. Много ерлија Турака остало је и даље у Србији, али да би избегли сваку сумњу и сачували се гњева дахијског и јаничарског, прешли су на њихову страну и настали су као и сами јаничари гањати Србе и злостављати их. Ови Турци, кабадахије по градовима, субаше по градићима и сејмени по селима, чинили су тек тада зла и пакости Србима и вршили су своје ћефове над њима на најгрозније и најскаредније начине. Скидали су са Срба и њихове чељади празнично њихово рухо, и тиме су покривали заморене своје коње; нису дали Србима одстојати на миру службу божју у својим богомољама; кварили су, ружили и обесвећавали српске храмове; узимали су од Срба све што су ови имали и нагањали су их да изводе своје женскиње на игре пред њиховим конацима и караулама, па су бирали оно што је било најлепше и најугледније и одводили у своје одаје. Стекло се некако, да су при оваквом стању у Србији, у исто време и Срби а и они Турци, што су избегли из Србије у Турску и у Цариград, потражили помоћи у султана против ових насиља дахијских и јаничарских. Срби су послали султану у Цариград писмену молбу, коју је потписао многи народ и многи кнезови српски, у којој су му казали, како су им јаничари узели све што су имали и они да су остали голе душе, пропали и опасани ликом, да од јаничара и њихових насиља не могу више да живе, да јаничари насрћу на част њихових жена и њихових кћери, да нападају на њихову веру, да им обесвећују цркве и манастире, муче и злостављају свештенике и калуђере, и завршили су своје јаде изјавом: 'ако си још наш цар, а ти нам дођи и избави нас од ових зликоваца, или ако нам нећеш доћи, а ти нам јави, па да бежимо у горе и у пустиње, или да скачемо у воду и да се давимо.'
Поводом ове молбе, коју су потпомогли у Цариграду и тефтердар-ћаја Асам-бег и Турци ерлије, који су морали да напусте Србију испред дахија и јаничара, и који су том приликом молили султана и за себе саме, султан Селим припретио је јаничарима у Србији и дахијама у Београду, да ће, ако се не окану ових зала, послати на њих силу и то не Турке или турску војску, већ другу веру и они ће проћи тада зло и наопако. Дуго и дуго саветовале су се дахије у Београду о томе, ко ће бити та друга вера, којом им прети султан. За Русе и за Немце рекли су да неће бити они, јер не може, ваља да, мислити ни сам султан, да допушта својим крвним и највећим непријатељима да улазе у његову царевину. Сва је прилика, говориле су дахије даље, да султан мисли на српску рају и да пошље у Србију Дервиш-бега, сина Мустај-пашиног или тефтердара Асам-бега, да дигну Србе против њих. И, да би ово учинили немогућим, решили су се брзо, да пођу кроз Србију и да потамане по њој све Србе, за које су мислили да могу утицати на српски народ у овоме смислу, а остало да истурче, па после да владају Србијом рахат и без бриге. И то што су наумили брзо су почели и остваривати.
Идући кроз Србију из града у град, по градићима и по селима српским, јаничари су, кад су. Срби излазили пред њих и прихватали им коње и доносили хране и замире, хватали највиђеније међу њима и клали их, давили и убијали.
Logged
JASON
Prijatelj foruma
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 561



« Reply #4138 on: May 27, 2022, 11:10:38 am »

II. Устанак Срба на дахије
1.Заметак устанка у Шумадији

Много пре опште и јавне сече и убијања српских кнезова, још о светом Аранђелу, 8. новембра 1803. год. састали су се многи виђенији и чувенији Срби и кнезови српски: Карађорђе Петровић и друг му Петар Јокић из Тополе, Стеван Филиповић и кнез Ђука из Јагњила, Вићентије из Кораћице, Матија Кара-Тошић из Копљара, Марко Катић из Рогаче, сердар Сима из Даросаве, Јован Крстовић из Буковика и још многи и многи други у Орашцу, на свадби код Стевана Томића, који је женио сина Максима, и ту су, док се младеж веселила, и играла, склоњени од света у једној јарузи, уговорили и утврдили заклетвом, пред протом буковичким Арсенијем, да се марта месеца 1804. год. лате оружја и дигну на дахије, на јаничаре и на Турке, који су се њима придружили, а дотле да ћуте, да се припремају и да склањају и остали српски свет да, кад буде време, пође с њима и уза њих.
Карађорђе је одмах за тим отишао у Остружницу, те набавио нешто барута, а за тим се спустио у Ресаву, па обишао и друге неке крајеве Србије и своје околине, договарајући се с поузданијим људма о делу, које је у Орашцу утврђено и о коме је говорио и са Станојем Главашем, Јанком Катићем и Васом Чарапићем, и због кога је слао своје поузданије људе и у удаљеније крајеве, да и њих на ово позове и у овоме утврди.
Ну, на глас да дахије и јаничари, поред многих зала, која су дотле починили Србима, убијају јавно и секу где год кога од виђенијих Срба ухвате и дограбе, и да су тако убили већ: Стевана Андрејића Палалију из Бегаљице, кнеза Марка Чарапића из Белог Потока, кнеза Теофана из Орашја, буљубашу Јанка Гагића из Болеча, кнеза Матију из Липовца, крагујевачкога краја, и Хаџи-Ђеру, игумана манастира Мораваца, и да су вребали и тражили и Карађорђа Петровића из Тополе, да га погубе, пославши његовој кући тога ради Узун-Мехмеда, што је опет спречио Турчин Ибрахим, ханџија у Орашцу, потказавши то своме побратиму Карађорђу, те се овај склонио у Копљаре, - Срби у Шумадији почну заподевати кавгу с јаничарима, не чекајући на месец март 1804. год., кад је општи устанак био уговорен, ну за који они можда нису ни знали.
Неки Јован Воденичаревић из Тополе, избатинао је јаничара Ибрахима, ханџију у Тополи, кад је овај надзиравао Србе на кулуку при орању њива дахије Мула-Јусуфа, а Јанићије Ђурић из Страгара, у друштву са Петром Дугоњићем и Благојем из Маслошева, убио је 12. или 13. јануара 1804. на путу из Бање за Београд, Асан-агу, читлук сахибију великоивањачкога, а раздражени овим, јаничари, почели су за то гањати Србе убице. Ну и Срби, услед тога, почну се искупљати и одупирати јаничарима и наскоро пођу и прогив њихових ханова и чардака, те тако облете брзо Жабаре, Шуме и Сараново, где су се мало и пропушкарали, па отишли у Трнаву.
Међу тим и дотле је неки Алекса Дукић из Бање, са неколико својих другова, спалио и јаничарске ханове у Тополи, у Жабарима и у Јагњилу, па се састао с оним Србима, што су били отишли у Трнаву и кренуо се са свима у Орашац, чувши да је тамо на скупу и неком договору Карађорђе са својим друштвом. У Орашцу застала је ова чета сем Карађорђа још: Станоја Главаша, буковичког проту Арсенија, Марка Катића, Матију Кара-Тошића, где су у скоро дошли још: буљубаша Арсеније Ломо из Драгоља, кнез Кара-Петар Цревшњевчанин, кнез Матија и буљубаша Петар Јокић из Тополе, Милован и Радован прозвани Гарашани из Липовца, Димитрије Радовић и Јован Крстовић из Буковика, прота буковички Атанасије и још многи други, који су се прошле јесени заклели, да ће марта месеца устати на Турке, и уз њих још око 500 Шумадинаца.
Саставши се у Орашцу, у кући кнеза Марка Томића, сви, који су се ту десили, пошто је ствар узела већ толиког маха, одлуче, да се одмах пође противу дахија, јаничара и њихове управе и да се узгред диже и остали народ, па да се при томе поруше сви дахијски и јаничарски конаци, ханови и стражаре, и да се по Србији заведе српска управа и буљубаше; турске субаше и сејмени да се побију или стерају у градове и градиће. Ну пре него што би ово почели, Срби су настали саветовати се о томе, кога ће измеђ себе узети за вођу и управника, који ће их предводити и упућивати шта, кад и како треба да раде.  Пошто су одбили изборе: хајдук Станоје Главаш, за то што је хајдук без куће и кућишта, те му народ неће веровати; кнез орашки Марко, за то што је кнез, те не би могао у случају неуспеха изаћи пред Турке, бацити кривицу на хајдуке и узети народ у заштиту; и чувени трговац из Орашца Теодосије Маричевић, изабран је за то: Карађорђе Петровић из Тополе, човек, вичан већ ратничкој вештини, јер је био већ вођ ниже врсте у српским фрајкорима, у време последњег немачког и турског рата, и вођа једне чете Срба за Мустај-пашино време, кад су се они Срби, заједно с Турцима београдског пашалука, борили са Пазван-оглијиним јаничарима, а сем тога добар госа и домаћин, чувен трговац и у своме крају у уважењу и на гласу.
Пошто је преко ноћ, тога дана, сав народ, који се решио на устанак, положио заклетву верности вођи и народу, Карађорђе је сутра дан рано, 20. јануара 1804. г. запалио јаничарски хан у Орашцу и растерао јаничаре, који су били у њему. Одмах за овим, буктали су у бесном пламену јаничарски ханови у Раниловићу, у Дрлупи, у Дучини и у Стојнику, и нестало је тамо и трага од дахијских јаничара.
Кад је спаљен јаничарски хан у Орашцу, Карађорђе је писао многим чувенијим кнезовима и буљубашама по Србији: Ђуши Вулићевићу у Азањи, Миленку Стојковићу, Петру Тодоровићу Добрњцу и кнезу Момиру из Лучице, у пожаревачком крају, кнезу ресавском Стевану и кнезу Милији Здравковићу у ћупријском крају; темнићском кнезу Јевти, кнезу левачком Милоју, бимбаши Стевану Јаковљевићу и кнезу левачком Мијушку, Милану Обреновићу и буљубашама Милићу Дринчићу и Лазару Мутапу, Васи Чарапићу и кнезу Сими Марковићу у Борак, Јанку Катићу у Рогачу и кнезу Вићентију у Кораћицу и јавио им за устанак Срба у крају где он живи, и позвао их је да и они дижу народ своје околине, да бију јаничаре и да чувају свој народ од њих. Тада су и сви они Срби, који су дотле живели као хајдуци по пустолинама, почели напуштати своје горе и планине, прилазити српским устаницима и бити се јавно с јаничарима и Турцима, који су уз ове пристајали.
Logged
JASON
Prijatelj foruma
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 561



« Reply #4139 on: May 27, 2022, 11:13:01 am »

2. Бојеви и сукоби Срба устаника у Шумадији, с дахијама и јаничарима
а) Бој на Сибници

На глас, да се Срби у Шумадији буне и кад је за ово јавио у Београд дахијама Сали-ага са Рудника, опремио му је брат му Кучук-Алија једно триестак Турака и јаничара и упутио на Рудник да с њима и са својих 200-300 Турака Рудничана и јаничара растера ове хајдуке.
Идући Руднику, ови су Турци у последњој трећини месеца јануара 1804. год. требали да падну на конак у село Сибницу. Карађорђе је сазнао за долазак ових Турака у Сибницу, бавећи се у Стојнику, и то од Срба Рудничана, који су донели у Београд дахијама Сали-агино писмо, и које је Кучук-Алија после одредио да воде Турке Београђане до Рудника, и који су, чувши за Карађорђа да је у Стојнику, свратили се к њему, кад су их Турци послали напред у Сибницу да им спреме конаке.
Ту је у Стојник дошао у то време Карађорђу буљубаша Арсеније Ломо са 80 наоружаних својих људи, које је искупио чим је добио Карађорђев позив за то, и Карађорђе је похитао да са својом и Ломином војском стигне у Сибницу пре Турака.
Дошавши у Сибницу, Карађорђе је разместио своје људе у селу по кућама, покрај којих су Турци морали проћи да у село уђу, а у самом хану, у који су Турци требали да се зауставе и из кога је пре тога био већ изагнао јаничарску посаду, а Арсенија Лому оставио је на путу, по коме ће Турци, долазећи из Београда, ући у село, и разместио је његове људе у заседе, препоручивши им да нипошто не дирају у Турке, док иду к селу, ну да и никога од њих не пропусте, кад се буду враћали из села.
И Турци су без икаквог сумњичења ушли у село Сибницу, али кад су дошли близу јаничарског хана, упрепастили су се, кад су видели и чули, да се из хана пуца на њих, а кад се одмах за тим почело да пуца на њих и из кућа са, страна и с леђа, они су окренули леђа и надали бежати к Београду; ну кад су при томе наишли на ватру из пушака Ломиних заседа, сјашили су с коња и пали живи Србима у руке. Од целе чете Турака и јаничара, 16 њих са 2 сеиза пали су мртви, које у селу које на путу, а 17 њих ухватио је Ломо живе на путу, а више од тога није их ни било.
Број устаника српских око Карађорђа растао је из дана у дан, али, после овога сукоба с Турцима у Сибници, било их је око њега на неколико хиљада људи.
Одмах после овога боја Карађорђе је писао и у ваљевски крај: Јакову Ненадовићу и кнезовима Николи Грбовићу и Кедићу, и у шабачки крај: Остоји Спужу и кнезу Илији Марковићу, да и они дижу народ својих крајева, и да бију и растерују Турке јаничаре.
Logged
Pages:  1 ... 264 265 266 267 268 269 270 271 272 273 274 275 [276] 277 278 279 280   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

Gold Charm by Shadow82x
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.037 seconds with 22 queries.