PALUBA
June 26, 2022, 09:17:40 am *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Pravilnik foruma PALUBAinfo
 
   Home   Help Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 265 266 267 268 269 270 271 272 273 274 275 276 [277] 278 279 280   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 445757 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
Prijatelj foruma
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 561



« Reply #4140 on: May 27, 2022, 11:15:21 am »

б) Заузеће Рудника

У време о коме говоримо - почетак 1804. год. - живео је и владао у Руднику дахија Сали-ага, брат београдског дахије Кучук-Алије, човек лош и зао по образ и поштење српскога женскиња и части српске у опште. Многа српска кућа пропиштала је од њега и њего-вих преступних пожуда, због чега су га Срби били прозвали 'рудничким биком.'
Турци су имали тада на Руднику под Великим и Малим Штурцем камену тврђаву четвороугластог вида, са странама, које су стајале право једна према другоји имале на рогљевима округле куле са пушкарницама, кроз које се могло пуцати из пушака при одбрани тврђаве. С поља, свуд у наоколо, тврђава је била опточена широким и дубоким ровом, који је био обграђен са палисадима. Око рова и око тврђаве био је турски град с доста кућа, у којима су живели Турци ерлије, међу којима је била и по која српска кућа. Поред тврђаве и поред града протицао је главни извор реке Јасенице, тако да су и тврђава и град били јој на левој страни.
Срби су знали за недела бика Сали-аге и да је он, кад је оно настала сеча српских кнезова и виђенијих Срба, убио српског буљубашу Гаврила Буђевца, и Карађорђе је за то, како је свршио с Турцима и с јаничарима на Сибници, послао према Руднику: Петра Кару и Арсенија Лому с нешто војске, да оптеку Рудник поиздаље и да не даду Турцима Рудничанима излазити у народ и чинити му пакости. Кад се после тога стекло око Карађорђа још више српских устаника, Карађорђе се кренуо са свима на Рудник да изагна из њега Турке јаничаре и ослободи од њих Србе рудничкога краја.
На Руднику је било тада доста Турака староседелаца - ерлија и спахија, - а доста и јаничара новонасељених, а на глас, да се Срби дижу и буне, дошло им је у помоћ још доста јаничара из Ужица под Али-агом Џавићем, и из Карановца, које је довео ту јаничарски старешина Пљако.
Карађорђе је избио на Рудник 19. фебруара 1804. г. С њиме су били тада: Јанко Катић, Станоје Главаш, Вуле Коларац, Сава Трнавац, Јанко Рачанин и хајдук Милован из Плане, а сутра дан притекао му је ту у помоћ Милан Обреновић са 80 наоружаних својих Рудничана.
По доласку Срба на Рудник, пошао је био Турцима Рудничанима у помоћ и Чолак-Алија, старешина турски у Чачку, с доста турске војске, али су Срби изашли овима у сусрет им сузбили их и потисли натраг к Чачку.
Карађорђе је, како је дошао на Рудник, позвао к себи Турке Рудничане на договор, и, кад му је дошао ерлија и староседелац Токатлић са још дво ицом Турака староседелаца, казао им је: да он у њих - ерлије и староседеоце Рудничане - неће да дира, ако отерају из своје средине дахију Сали-агу и Али-агу Џавића и Пљаку са њиховим сејменима, јаничарима и свима оним Турцима, који су им дошли у помоћ из Карановца и из Ужица.
При растанку с Токатлићем, Карађорђе је поручио да му дођу на даљи договор сами собом: Сали-ага, Џавић и Пљако, решивши се да их побије кад му дођу, да би тако после лакше свршио и с осталим Турцима у самом Руднику.
Ну Сали-ага и Пљако нису смели доћи му, већ су послали опет Токатлића само са Џавићем и још четворицом Турака Рудничана и Карађорђе уговори с њима да се све три старешине јаничара: Сали-ага, Џавић и Пљако иселе сутра дан са својим јаничарима са Рудника у Ужице, уверавајући их, да им Срби на путу неће учинити ништа, па ће он Турке Рудничане староседеоце, оставити и даље на миру у Руднику и на своме имању.
Али, сутра дан, 20. фебруара 1804. г., одустану Турци од дате речи, тражећи 7 дана рока, и тада пренесу сву своју имовину из града у тврђаву Рудник. Срби су сазнали да су Турци ово урадили за то, што им је преко ноћ и тајно потказано, да им Сали-агин брат, београдски дахија Кучук-Алија, иде у помоћ с многом турском војском из Београда. И Карађорђе се због тога решио да нападне на Турке у тврђави, и почео је распоређивати своју војску тако, како ће да обухвати Турке са свих страна у исто време. Неки део своје војске одредио је да иде уз Јасеницу, а други је упутио да силази низ Јасеницу к тврђави, док ће два последња дела Срба обухватити тврђаву с других двеју страна, са Катрена и са Звезде.
Опазивши спремање српске војске и шта она хоће, Турци су је преухитрили, испадом из града и нападом на њу, пре него су се Срби могли кренути против Турака. Ну Срби су дотле били већ у толико готови са својим размештањем, да су дочекали Турке као што ваља. Одбивши њихов напад сатерали су их све у град, а одатле и у тврђаву, при чему су убили на место 86 Турака.
У то време Турци нису имали хране у сувишку ни у граду ни у тврђави, и које глад, које њихов неуспех при нападу на Србе, примора их у скоро да се понуде Карађорђу на предају. Ради тога опет су послали к Србима Токатлића с неколико Турака ерлија с понудом, да предаду Србима и град и тврђаву, а они, сем оних који хоће драговољно да остану и даље у граду, да се иселе у Ужице, ако им Срби даду реч, да ће их безбедно отпратити до Ужица. Карађорђе, мислећи да може сваки час банути из Београда Кучук-Алија с војскоми да ће тада бити више муке и већега посла, примио је ову понуду Рудничана, Турака. Бог би га свети знао, како је и откуда је дошло, тек је свакојако било у ствари, да се у Срба веровало ово време, као да је допуштена ратна превара у свакоме смислу, па и кад се коси са уговором и са датом речи.
У очи онога дана, кад ће се Турци кренути из Рудника, Карађорђе је послао јако одељење српске војске на пут, који води у Ужице, да тамо на каквом згодном месту у заседи дочека Турке на томе путу и поубија их. Ну, Турци су, кад су 21. фебруара 1804. изашли из Рудника, опазили, на месту где се раздвајају један од другога путови за Ужице и за Карановац, на ужичкоме путу, скоре трагове српске војске и сетили су се преваре, па су за то скренули сви на Мајдан и на пут који води у Карановац и у Чачак.
Кад су Срби, у заседама на ужичкоме путу, сазнали за ово, појурили су за Турцима, надајући се да ће их стићи гдегод у клисури, али су Турци били дотле поодмакли и Срби су стигли само неке њихове делове код Јелен-камена на Јеленином гробу и ту су побили око 200 Турака и међ њима Али-агу Џавића дахију ужичког и карановачког, јаничарског старешину Пљаку, кога је убио Антоније Ристић из Каменице, те је због тога и он прозван Пљаком.
Од Турака ерлија остало је на Руднику 40-50 породица, и Карађорђе је издао озбиљну заповест, да им се не учини ништа на жао, већ да се оставе да живе па Руднику као и други српски грађани, само што је наредио да се Сали-агини конаци спале и поруше до основа.
22. фебруара 1804. Карађорђе је одредио Милана Обреновића за команданта рудничкога краја, па је истога дана отишао куда му је требало. За који дан по одласку Карађорђевом, 28. фебруара 1804. Срби су спалили Сали-агине конаке и порушили на Руднику све што је било његово.
Logged
JASON
Prijatelj foruma
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 561



« Reply #4141 on: May 27, 2022, 11:17:59 am »

в) Бој на Врбици

Глас, који су Срби чули на Руднику, да ће дахија Кучук-Алија доћи с војском на Рудник, своме брату Сали-аги у помоћ, и због кога су Турци оно први пут отказали Србима предају рудничке тврђаве, није био на празно. Кучук-Алија је одиста пошао из Београда 1. марта 1804. са 500-600 својих коњаника београдске војске. Ну не зна се поуздано да ли је Кучук-Алија хтео баш Руднику у помоћ, или је, као што се чини, хтео у Јагодину, где је у то време био дошао Гушанац-Алија, који се опет, као и дахије, био одметнуо од турских власти, па, искупивши знатан број присталаца, дошао у Србију до Јагодине и понудио Србе да га признаду за свога пашу, па да се и он са својом војском бори заједно с њима против дахија и јаничара, што су Срби одбили, не хотећи никаквих заједница с Турцима, што је и Кучук-Алија могао знати и чути, па је тада, можда хтео тамо, да би обрлатио Гушанца, да пође с њиме против Срба, што Гушанцу није могло много годити, јер је знао да од сиротиње раје не може очекивати онаких и оноликих добити, каквих и коликих би нашао код њихових господара, београдских дахија.
Још истога дана 1 марта 1904. год. пред вече, кад је Кучук-Алија почео да избија орашким путем и да прилази селу Врбици. Карађорђе се десио с друге стртне села у равнини под Венчацем.
По освојењу Рудника, Карађорђе је био распустио већи део своје војске кућама на неки дан ради преобуке и боље спреме, и тада је имао код себе једва око 200 својих људи. Турци су одмах ту напали на Србе и Карађорђе је морао убрзо да се повуче дубље к Венчацу у гору, изгубивши, при томе, своју сексану, на којој му је био пртљаг и ћурак заједно с пушкарским алатом, који је ношен уз војску за оправљање оружја кад затреба.
Турцима се није ишло дубље у горе Венчаца за Карађорђем, а и ноћ је већ била настала, те је и борба њихова са Србима убрзо престала за тај дан, и Турци су се сталожили на конак у Врбици.
Ну, баш те ноћи био је рок, кад се је српска војска, која је била распуштена својим кућама, требала да врати од кућа и ту да се стекне око Карађорђа, и овај је за то разаслао своје људе на околне путове, да казују народу да не иде у Врбицу већ под Венчац. Пошто се те ноћи, доста рано, искупило ту доста српског света, Карађорђе је с неким делом овог посео пут, који води на Рудник, да не да Кучук-Алији тамо, а с осталима пошао је к Врбици да нападне Турке при спавању, али је нашао Врбицу празну. Кучук-Алија је само мало поодморио своје коње, па је измакао из Врбице и, ваља да, сазнавши за пад Рудника, отишао право у Крагујевац.
Logged
JASON
Prijatelj foruma
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 561



« Reply #4142 on: May 28, 2022, 11:38:49 am »

г) Сукоб на Врачару. Крагујевац.

Карађорђе је послао за Кучук-Алијом нека одељења своје војске да пазе и чувају око Крагујевца, поручивши у исто време Милану Обреновићу и Младену Миловановићу да приберу нешто Рудничана, па да и они похитају с њима Крагујевцу, а он је, узевши собом Милоша Обреновића, отишао у београдски крај да упути Васу Чарапића, Ђорђа Гузоњу из Железника, Милоја Петровића из Трнаве и Ранка из Остружнице, како ће мало боље да притегну Турке у Београду, да не могу тако лако испадати и излазити из Београда и продирати у унутрашњост Србије, као што је урадио Кучук-Алија, и да прибере уза се нешто Београчића, па да с њима пође у Крагујевац.
Убрзо било је око Карађорђа око 3000 Београчића и кад су се ови појавили једном на Врачару, испало је из Београда 6. марта 1804. око 2000 Турака и напало је на њих. Бој је трајао пуна три сахата и свршио се поразом Турака, који су сузбијени натраг у Београд, изгубивши око 20 својих људи погинулих и међ њима старешину турског из Крагујевца, Хасан-агу, кога је убио Гаврило Ђурић из Тополе. 
Узевши собом кнеза грочанског Вићентија и команданта смедеревског Ђушу, који је половину своје војске оставио да пази на Смедерево, а половину повео собом, Карађорђе се кренуо у Крагујевац.  Турци Крагујевчани - ерлије, спахије - и јаничари у Крагујевцу, знали су већ врло добро за Карађорђа, јер је код њих био у време убијања српских кнезова у затвору Младен Миловановић из Ботуња, чувен и уважен човек у своме крају, и они би и њега убили, да им Карађорђе, после погибије оних Турака у Сибници, није поручио да се не шале дирати га, већ да га пошљу њему, а он ће им дати за њега 20 Турака, које има код себе у ропству, и Кара-Мустафа, најстарији међ Турцима у Крагујевцу, ово је извршио, знајући, да ће Карађорђе извршити своју претњу: да ће опколити Крагујевац, спалити га и побити све што живо турско у Крагујевцу нађе, ако га не послуша.  Вероватно за то и Кучук-Алија није се дуго у Крагујевцу задржавао, јер је скоро по своме доласку узео све Турке Крагујевчане и отишао је с њима у Јагодину на састанак с Гушанац-Алијом. 
Logged
JASON
Prijatelj foruma
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 561



« Reply #4143 on: May 28, 2022, 11:40:45 am »

д) Баточина. Кијево.

Не нашавши никаквих Турака, у Крагујевцу, Карађорђе је узео: Милана Обреновића, Младена Миловановића, Вићентија и Ђушу са њиховим Рудничанима, Крагујевчанима, Београчићима и Смедеревцима и пошао с њима право к Јагодини. Негде пред Баточином Карађорђе је разабрао, да је Кучук-Алија оставио у Баточини око 250 Турака јаничара, који су се сместили у џамију и чували одатле пут Јагодина-Београд, по чему се могло мислити да Кучук-Алија намерава враћати се из Јагодине у Београд.  Карађорђе је оставио неки део своје војске код Баточине да држи Турке опкољене у њој и да им не да нигде из ње мрднути се, а он је продужио пут даље к Јагодини и стигао је 9. марта 1804. у Штипље.  Дотле се, по ранијој Карађорђевој заповести, био искупио и многи народ јагодинскога краја подаље око Јагодине, пазећи на Кучук-Алију и на Гушанца. 
Карађорђе је одредио колико је требало војске и дао је Теодосију Маричевићу из Орашца, да на Липару чува јагодински пут и да не да да Турци Јагодинци иду у помоћ оним Турцима у Баточини.  Ну Теодосије, невешт ратничкој вештини, ставио се негде на страни Липара и пута, те је Тосун-ага с доста Турака прешао неопажен преко Липара и дошао у Баточину да ослободи Турке, који су ту.
Карађорђе је за то оставио Штипље и пошао одмах на Баточину; разместио је по путу, којим ће се Турци враћати у Јагодину, јаке српске заседе, а он се са својом војском скрио са стране Баточине, хотећи да пропусти Турке, па да их нападне с леђа, кад наиђу на српске заседе.
Ну Турци су опазили на томе путу трагове српске војске и за то су га оставили и скренули су страном на село Кијево.  Опазивши то, Карађорђе је похитао за њима и стигао их је у кијевском потоку, ту напао и побио до 400 Турака, већим делом коњаника, и уграбио Тосунова хата. Тосун и остатак његове војске докопали су се после овога, којекако, Јагодине. 
Logged
JASON
Prijatelj foruma
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 561



« Reply #4144 on: May 28, 2022, 11:42:24 am »

ђ) Страдање Срба на Јагодини. Добитак Јагодине.

Карађорђе је тада опет отишао у Штипље и почео одмах разређивати своје Србе за напад на Турке у Јагодини.  Милана Обреновића и Младена Миловановића с Рудничанима и Крагујевчанима упутио је да сутра дан рано изиђу на Црвено Брдо, кад ће он опет испети се са својом војском и с Левчанима на Ђурђево Брдо.  Намера Карађорђева је била да изазове Турке да нападну на оне Србе, које прво опазе, а у то време да се нада Турцима за леђа она друга српска војска, те да их тако лакше савладају и потуку.
Било је 10. марта 1804. кад су Срби изишли на Ђурђево Брдо и Турци су одмах појурили на њих са својом коњицом и пехотом у великом броју, јер је тада и Гушанчева војска почела већ да се бори са Србима. Срби су дочекали Турхе на Ђурђевом Брду доста упорно и сузбили су их назад у Јагодину и запалили неколико крајњих турских кућа.  При овоме Срби су се тако раштркали по пољу око Јагодине, а пошли су и по турским кућама у пљачке, да је Турцима тад било лако потиснути Србе к Ђурђевом Брду с много губитака на српској страни. Тада је био час кад су Милан и Младен требали да притеку својима у помоћ и да груну Турцима с леђа.  Али је овима то било немогуће. Белица се била за време самог боја тако нагло и тако јако излила, да је било немогуће прећи је без моста, а једини мост на њој био је у турским рукама. Поједини војници обарали су врбе и претурали их с једне обале на другу и прелазили су преко њих, али то још није била никаква помоћ. А Турци су, кад су били готови са Србима на Ђурђевом Брду, прешавши Белицу по мосту, напали и на Милана и Младена и код све њихове јаке и упорне одбране разбили су и њих и растерали са Црвеног Брда.
У оба ова боја Срби су изгубили око 150 изгинулих својих војника, 50 рањених и 20 заробљених, међ којима су били и Петар Кара из Трешњевице и хајдук Милован из Плане.  Ну Кучук-Алија је одмах пустио све заробљене Србе, препоручивши им, да говоре Србима да иду својим кућама и да се окану Карађорђа и његовога посла. Код свега пораза Карађорђу је опет испало за руком да разбијену своју војску опет искупи и среди је колико толико.
Кучук-Алији није се свидело да и после овога остане у Јагодини и за неколико дана он је прибрао своју и Гушанчеву војску, а и доста Турака Јагодинаца, који су били за борбу, и кренуо се за Београд. Тада је и Карађорђе с неким делом своје војске пошао за Кучук- Алијом и за Гушанцем, а неки само део оставио је да пази на Јагодину.  Оно мало Турака, што је остало с фамилијама у Јагодини, није било расположено за даљу борбу са Србима, ма да су сви били смештени у јак и добар опкоп.  Они су мало по мало напуштали Јагодину и повлачили су се у Ћуприју и Јагодина је тако прешла у српску власт. 
Logged
JASON
Prijatelj foruma
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 561



« Reply #4145 on: May 28, 2022, 12:05:19 pm »

е) Бојеви на Ропочеву и на Кречанама код села Лештана.

Карађорђе је, како је опазио да ће Кучук-Алија са Гушанцем да остави Јагодину, јавио то Васи Чарапићу, поручивши му да се нађе гдегод око Авале, у заседама, и да га ту дочека и пропрати како треба. Он сам -Карађорђе - кад је Кучук-Алија 15. марта 1804. пошао из Јагодине, узео је скоро све своје коњанике и нешто пехоте и пошао за њим. Кучук-Алија прешао је тога дана Крагујевац, Тополу, Белосавце и Кораћицу и стигао је на конак у Ропочево. У два сата ноћи стигао је ту и Карађорђе са својим коњаницима. Пешаци српски због одвећ дугог пута били су заостали далеко негде напуту; ну они су и требали Карађорђу гдегод позади њега да га прихвате ако би био сузбијен.
Карађорђе и његови коњаници сјашили су са својих коња подаље од Турака, па су се с пушком у руци, тихо и кришом, привукли биваку турском на добар пушкомет.  Док су се Турци распасани и изувени одмарали око наложених великих ватара, Карађорђе и његови коњаници припуцали су из својих пушака, гађајући према ватрама како се могло и међ Турцима настала је граја и врева; таламбаси су ударали на све стране, Турци су се обували, придевали своје оружје, притезали колане и за кратко време јурили су као помамни даље к Београду, ударајући на Врчин и даље преко Лештана више Болеча, бојећи се, ваља да, Чарапића, који је био и где га човек тражи и где не тражи. 
Чарапић је сазнао на време да Турци обилазе њихове заседе око Авале, па је и он брже боље обишао ову, појурио пред Турке и стигао пре њих где му је требало.  16. марта 1804. доста рано Чарапић је био у згодним својим заседама код Кречана са својих 70 другова, и, кад је Кучук-Алија ушао међ заседе, загроктало је од једном 70 српских пушака, и Турци, не знајући ни куд ће ни шта ће, предали су се брзини својих коња и пројурили су као помамни кроз српске заседе, оставивши на месту 60 мртвих својих војника и 20 убијених коња, многи свој пртљаг и сву врчинску стоку, коју су успут били закачили и погнали у Београд. 
Таман је Чарапић овако згодно дочекао и пропратио Турке, допао је к њему и Карађорђе са својом коњицом, али су Турци били већ близу Врачара, где их Срби нису смели гонити због близине београдске тврђаве, и Кучук-Алија и Гушанац приспели су у Београд.
Logged
JASON
Prijatelj foruma
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 561



« Reply #4146 on: May 28, 2022, 12:08:51 pm »

3. Заметак устанка у Колубари и у шабачком крају

Кад су, пред устанак у Шумадији, дахије почеле сећи и убијати тамо српске кнезове и друге виђеније и чувеније људе, у Ваљеву је било на гласу кнезова и других Срба од којих су Турци веома зазирали. Ту су били: кнез Алекса Ненадовић из Бранковине, који је за време последњег немачког и турског рата  1788-1791. био немачки официр и командант једног дeла српских фрајкора; кнез Илија Бирчанин из Суводања; кнез Никола Грбовић из Мратишића; кнез Станоје Михаиловић из Зеока; кнез Сима Марковић из Борка и Хаџи-Руфим, архимандрит манастира Боговађе.
И за ове и овакве људе и кнезове српске у Колубари, кад је требало уклонити их са овога света, дахијама београдским нису биле довољне обичне субаше и њихови сејмени, и за то је пошао по њихове главе сам собом дахија Фочић Мехмед-ага, праћен са 250 својих јаничара. Пошавши 13. јануара 1804. из Београда, Фочић је једнога дана на путу ручао код кнеза Станоја Михаиловића у Зеокама, где је био добро почашћен, а за тим код архимандрита Руфима, где је био лепо угошћен, не учинивши ништа својим домаћинима, да не би дао повода осталим кнезовима, који ће га дочекати у Ваљеву, да посумњају и да му умакну.
На даљем путу за у Ваљево сусрели су Фочића на, пољу Љубенину: кнез Алекса Ненадовић, кнез Илија Бирчанин и син кнеза Николе Грбовића Милован, који је дошао место свога оца, који је био болестан, и сви су га допратили до Ваљева.
Са свога пута за у Ваљево, Фочић је вратио неколико својих сејмена и јаничара у Зеоке, у Боговађу и у Борак, с упутом да убију кнеза Станоја, архимандрита Руфима и кнеза Симу Марковића, а он сам, сместивши се у Ваљеву, оковао је кнезове Алексу и Илију и бацио их у тамницу. Кнеза Алексу Ненадовића кривио је Фочић због некаквог његовог писма, које је писао у Земун немачком официру потпуковнику Митегеру, тужећи се на дахије и њихове зулуме и молећи га за џебану и за кога немачког официра, и Фочић га је за то 23. јануара 1804. - у суботу пред вече, извео у равнину крај Колубаре испод моста на тој реци, заједно с Илијом Бирчанином, и ту посекао најпре Илију, а за тим и њега - Алексу.
Други момци Фочићеви нису нашли код кућа ни архимандрита Руфима ни кнеза Симу. Дошавши 15. јануара 1804. у Зеоке, у Станојеву кућу, један од тројице Фочићевих сејмена, док се Станоје бринуо како ће да их нахрани и напоји, потегао је из пушке и убио Станоја на место, за што је и он одмах платио главом од руке Станојевог синовца Николе, момка од не пуних 20 година.
Хаџи-Руфим је после убиства кнезова у Ваљеву отишао у Београд на аманет митрополиту своме Леонтију, да га прикрије и сачува од Турака и јаничара, али га је овај предао одмах дахијама београдским, и Аган- лија га је 30. јануара 1804. после многога мучења посекао на градској Варош-Капији.
Из Ваљева отишао је Фочић Мехмед-ага у Шабац, да и тамо посече и побије неке кнезове и виђеније Србе, али му то није допустио његов брат Мус-ага Фочић, старешина јаничарски у Шапцу. У то време стигао је у Шабац глас да се Шумадија побунила и Фочић је за то сео у лађу и спустио се брже боље Савом у Београд.
Народ ваљевскога краја узбунило је до највећег степена убиство онако одличних његових кнезова, и сваки је тада почео побојавати се и за своју главу, и, како се уз то било и тамо дочуло, а може бити да је дотле било стигло тамо и које Карађорђево писмо, које је овај послао у тај крај одмах после боја с Турцима на Сибници, да је он са Шумадијом устао на Турке, то се је и он латио оружја и почео бунити се против Турака.
Logged
JASON
Prijatelj foruma
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 561



« Reply #4147 on: May 29, 2022, 02:38:23 pm »

4. Бојеви и сукоби с јаничарима и с Турцима у Колубари и у шабачком крају
а) Сукоби на Ваљеву и ослобођење Ваљева.

Ваљевски Турци староседеоци и јаничари, који су били у Ваљеву, опазили су брзо, по одласку Фочића Мехмед-аге из Ваљева, колика им је зла учинио Фочић убиством српских кнезова, и за то су одмах по његовом одласку, реселили све Турке Убљане с Уба у Ваљево, па одатле сву своју децу и жене у Ужице и у Соко, а они сами остади у Ваљеву спремни да се бране од Срба, ако би им се ови хтели светити. 
Међу тим на српској страни, прота Матија Ненадовић, син погинулог кнеза Алексе Ненадовића, још доста, млад и енергичан човек, споразумео се брзо са старим борцем Савом Савковићем из Котешице, да се без крви, без боја и без борбе не може више да живи, и кад су ови позвали на оружје Милића Кедића из Суводања, буљубашу погинулога, кнеза Илије Бирчанина, кнеза Николу Грбовића, Арсенија Раонића из Лознице - ваљевске - и Живка Дабића из Јаутине, зета погинулога кнеза Алексе, искупило се 15. фебруара 1804. год. много наоружанога, народа на бранковачком вису и Љубинићу, где су ови последњи почели одмах палити јаничарске ханове.
Кад је сва ова војска после неколико дана пришла, ближе к Ваљеву, прота Матија Ненадовић позвао је к себи Сали-агу спахију, и још петорицу Турака староседелаца у Ваљеву, и затражио је од њих да отерају из своје средине Пореч-Алију, старешину јаничарскога у Ваљеву, и све његове јаничаре, додајући да остали Турци ерлије могу, после тога, да остану код својих кућа, па ће Срби њих све оставити на миру, оставивши му за то рок од 5 дана. То је било на покладе 28. фебруара 1804. године.
Ну, баш тога дана у неки час ноћи кнез Никола Грбовић, који је био са својом војском у Жуберу на страни Ваљева, запалио је турска сена и неке турске чардаке под Ваљевом, а Кедић, који је био са својом војском на другој страни Ваљева, помисливши да Грбовић напада на Ваљево, кренуо је своју војску у напред и почео је палити турске куће у граду.
Кад је Пореч-Алија видео то, почео је и сам палити и турске и српске куће, које су биле око његова конака, да би добио ширега поља за одбрану из пушака и Турци Ваљевци, и ерлије и сви јаничари, искупе се у Пореч-Алијиној градини, која је била обграђена зидом, да се одатле бране упорно од Срба.
Сутра дан, 29. фебруара 1804., пушкарали су се ту Срби и Турци скоро цео дан и пало је и на једној и на другој страни подоста и Срба и Турака, које погинулих које рањених; али кад је настала ноћ, Турци су се предомислили, па место да се и даље бране, они су сви листом оставили Ваљево и провукавши се између српских одреда војске, умакли су неки у Ужице а неки у Соко.
Logged
JASON
Prijatelj foruma
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 561



« Reply #4148 on: May 29, 2022, 02:53:44 pm »

б) Бојеви на Бељину и на Свилеуви

Још док су се Ваљевци спремали како ће да изагнају своје Туркеи јаничаре из Ваљева, и, док су и Турци Ваљевци мислили како да се ту упорно бране, Мус-ага Фочић старешина јаничара и Турака у Шапцу, не осећајући се сам довољно јак, јавио је Али-бегу Видајићу у Зворник шта је започела и шта ради српска раја с Турцима око Ваљева, и замолио га је да му притече у помоћ с некојом стотином својих Бошњака, и овај му је дошао брзо с доста војске, у којој је био и Бего Новљанин. Али-бег је тада био повео собом и нешто наоружаних Срба Подринаца, ну ове је после вратио својим кућама, бојећи се да у одсудном часу, они не пређу на страну српских устаника и не почну тући Турке.
Мус-ага Фочић и Али-бег Видајић остали су у Шапцу, а Бошњаке и неку стотину Турака и јаничара из Шапца, послали су преко Уба ваљевским Турцима у помоћ. Сазнавши за то брат погубљенога кнеза Алексе Ненадовића, Јаков Ненадовић, узео је неколико стотина Срба од ваљевске војске, и потекао је овим Турцима у сусрет и да им не да прићи и помоћи Ваљеву. 23. фебруара 1804. он се је сукобио с овим Турцима код села Бељина и ту се потукао с њима, разбио их је и потискао с правца у коме су били пошли к Ваљеву. Разбијени на Бељину, Турци су се убрзо опет искупили и пошли су опет пут Ваљева, али овога пута правцем преко Свилеуве. За ово је опет за времена чуо поп Лука Лазаревић, брат погубљенога кнеза Ранка, па је одмак покупио из своје околине доста наоружанога народа и почео у своме селу градити земљано утврђење, да у њему сачека Турке и не да им продирати даље. Турци су почели да избијају у село Свилеуву, док српско утврђење још ни у пола није било готово, и поп Лука га је за то напустио и склонио се са својом војском са стране утврђења и села, док су Турци ушли одмах у утврђење и разместили се по њему. Ту је у скоро дошао за Турцима и Јаков Ненадовић са својом војском, који је ишао за Турцима још од Бељина и вребао згоду да опет нападне на Турке и бије их.
Јаков Ненадовић, поп Лука Лазаревић и браћа Недићи, Дамјан и Глигорије, оптекли су тада Турке са свих страна и били су се ту с њима неколико дана. Турци су се за то неколико дана држали доста добро и бранили су се бијући и они Србе из пушака и својих шишана; али, кад им је у томе почело да недостаје хране, Бошњаци су почели довикивати Србима, како они нису пошли да се бију с њима, већ само да виде шта они раде и да их измире с Турцима београдског пашалука, на што су им Срби одговорили: да ће их пустити да се врате откуд су и дошли, а они ће се после рачунати како знају с Турцима Шапчанима.  
На ово су 28. фебруара 1804. поврвели сви Турци Бошњаци право у Шабац; али, с њима заједно измешали су се и пошли тамо и Турци Шапчани, те су Срби због тога напали и на Турке и на Бошњаке, неки с леђа а неки са стране, док су их трећи прихватили на путу у заседама и тако су убили 270 које Турака Шапчана које Бошњака. Оно Турака и Бошњака, што је преко тога остало у животу, побегло је које у Шабац, које опет право у Босну.
Кад су Турци: Лешничани, Липничани и Лозничани, разабрали за ову погибију Турака и Бошњака на Свилеуви, и видели Бошњаке како јуре да се што пре докопају оне стране Дрине, и они су све своје жене и сву чељад преселили одмах у Босну.
Logged
JASON
Prijatelj foruma
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 561



« Reply #4149 on: May 29, 2022, 03:00:08 pm »

в) Покорење Шапца

У Шапцу су јаничари и њихов Мус-ага Фочић, убили на страшним мукама, пред устанак Срба, два српска свештеника: Живка и Максима и владичанског протосинђела, чије име, на похуду нашега заборава, није могло ни допрети до нас у садашњем времену.
И које због тога, а које и за то што су се после турске погибије на Свилеуви многи Бошњаци склонили у шабачку тврђаву, одакле су могли, с Турцима Шапчанима, испадати међ народ српски по селима и чинити му зла и штете, Срби су, како су се на Свилеуви средили и мало поодморили и прибрали, пошли противу Шапца и јаничара у њему. Сва српска војска, која је била на Свилеуви, стекла се око Шапца 7. марта 1804., прогнала Турке са Баира, спалила ту доста турских кућа и стерала Турке и јаничаре у шабачку тврђаву. Опколивши и тврђаву са свих страна са сува, Срби су наставили борити се и бити из пушака с Турцима у тврђави самој.
Ту су били тада од старешина српских: Јаков Ненадовић, синовац му прота Матија Ненадовић, поп Лука Лазаревић, оба брата Недића, с кнезовима: Станком из Бошњана, Тодором из Жабара, Андрејом Витомировићем из Дреновца и Остојом Спужем из Шапца. Дуго и дуго држали су се добро у својој тврђави и Бошњаци а и Турци Шапчани са својим јаничарима, али су сви малаксали кад је Србима стигао на Шабац топ, који им је послао на поклон владика новосадски Јовановић, и кад су Срби почели и из њега тући шабачку тврђаву и палити турске куће у њој, нашло се тада доста помирљивих Турака Шапчана, којима је било више стало до себе самих и својих породица, него до Бошњака и пустих јаничара шабачких, и они су, састајући се почешће са Србима у Кленку, на аустријској страни, где су Турци долазили ради набаве  хране и својих домаћих потреба, ту почели наговештавати Србима измирење Срба и Турака Шапчана.
Ствар ову руководио је вешто прота Матија Ненадовић, у одсуству стрица му Јакова, који је тада вршио и дужност главног команданта над свом српском војском око Шапца, изјавивши Турцима да ће оставити на миру царску тврђаву и Турке Шапчане у њој, ако они отерају из своје средине Мус-агу Фочића, његове јаничаре и Бошњаке, присталице њихове, и ако пристану, да после тога Турци Шапчани не излазе више никако из Шапца у српски народ по селима, и да у будуће Србима суде само српски судови, као што ће и Турцима судити само њихови судови.
После неколико оваких састанака и договора, које су потпомагали и аустријски погранични официри: пуковник Стојићевић и капетан Коста Јовановић, који су, и сами Срби, били пријатељи Срба и на страни устаника српских. Турци су на послетку пристали на све ове услове проте Матије Ненадовића, и на Лазареву суботу 16. априла 1804 год. потписали су са Србима писмен уговор о томе.
Сутра дан, на Цвети 17 априла, Мус-ага Фочић оставио је Шабац и отишао је преко Аустрије са свима својим јаничарима и Бошњацима у Београд. Шабачка тврђава, и ако покорена и побеђена, као царска - султанова - својина, остала је и даље у рукама Турака Шапчана, који су остали ту да у њој живе, али су Срби сместили у њу своју стражу од 20 Срба под командом Павла из Вуконе, ради безбедности Срба, који ће долазити у њу послом и трговином.
Logged
JASON
Prijatelj foruma
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 561



« Reply #4150 on: May 29, 2022, 03:09:07 pm »

г) Бој на Чокешини

Док су се Срби борили с Турцима и с Бошњацима на Шапцу, Мус-ага Фочић, старешина Турака и јаничара у Шапцу и у шабачкој тврђави, видевши да неће моћи да одоли сили и навали Срба, поручио је Али-паши Видајићу у Зворник да му пошље своје војске у помоћ и да га ослободи од Срба, који су га онако незгодно притеснили са свих страна са сува. И Видајић је на ово с неколико хиљада Бошњака оправио одмах у Србију Мула-Ножину из Маоче у Босни, јаничарског старешину у Београду, који се у време устанка Cрба десио на осуству у Босни код своје родбине, па је у то време требао да се врати у Београд на своје место. Сва ова сила босанска прешла је у Србију на скели код села Јање и одатле се кренула за Шабац. Ножина није смео да иде у Шабац путем преко Китога и Мачве, јер је сазнао да га у Церу чека и прежа хајдук Ђорђе Ћурчија са својом дружином, у којој је било неколико стотина људи, па би га могао напасти с леђа и са стране и одсећи од Босне, и за то се упутио и сам право преко Цера, да прво растера и помлати Ћурчију и дружину му, па после тога да се спусти безопасно у Шабац.
Ну дотле су и Срби на Шапцу, сазнали за Ножину и његове Бошњаке и Јаков Ненадовић узео је од шабачке опсадне војске 3-400 људи, међ којима су били и браћа Недићи, Дамњан и Глигорије, и похитао је Ножини на супрот, знајући да ће тамо негде бити и Ћурчија са својом четом. Јаков је нашао Ћурчију и дружину му код манастира Чокешине, али по несрећи српској, ту се заподене између Јакова и Ћурчије препирка с томе, где ће бити најбоље да се сачекају Бошњаци. Јаков је хтео да то буде у самим зидинама манастирским, док је Ћурчија мислио да ће бити боље да то буде гдегод дубље у гори и позади манастира. У препирци око тога, Ћурчија се на послетку тако расрдио, да је оставио и Јакова и Чокешину, па је отишао са својом дружином у планину. Не осећајући се довољно поуздан, да ће с оно мало своје војске, што је ту има, моћи да противу стане Бошњацима, који су бројали на хиљаде људи, Јаков је предао сву своју војску браћи Недићима, а он је похитао у Шабац, да доведе отуд још српске војске. Ну Бошњаци су напали на Србе пре но што је Јаков и могао стићи у Шабац.
Недићи су били разместили оно неколико стотина својих људи изнад потока Врањевца подаље од манастира, а ови су се држали туна добро и јуначки и одбијали су нападе Бошњака одважно и упорно за дуго. Ну неколико стотина Срба према некојој и некојој хиљади Бошњака требало је да издржи тешку и мучну борбу и бој се ту био страшан и крвав. Целога дана, кад су неки Бошњаци били одбијани и потискивани, изводио је Ножина нове и одморне своје трупе и Срби су и ове јуначки дочекивали и упорно одбијали. И Бошњака је пало већ доста и много, али је и Срба остајало све мање и мање. Нико се од њих није хтео да макне са свога места, ни да одступи ма и за један корак.
Али је и Бошњака било још много и много, који још нису ни улазили у бој. И по несрећи и код оваког бројног стања, Србима је почело у неко време и да недостаје барута и Бошњаци, кад су то осетили и опазили, настали су тек наваљивати на Србе. Браћа Недићи довикивали су оближњим својим друговима да им добаце још који фишек, и њихове су пушке још пламтеле и убијале. Ну на крају на српској се страни није ништа чуло; био је потрошен и последњи метак; Недићи су лежали испребијаних костију и сломљених ногу, а српски борци исакаћени и израњављени, уздајући се још само у своје ножеве и своје јатагане. А јунаци Бошњаци сад су тек јурили као помамни са свих страна, и полумртви Срби искасапљени су сви до последњега. И тиме и тако свршила се 16, априла 1804. на Лазареву суботу, крвава борба браће Недића и осталих српских јунака на Чокешини, на тим српским Термопилима, где јуначки и славно паде и последњи борац, бранећи отаџбину и слободу своју.
Мир пепелу вашем храбри синови Србије, славо наша. Ножина вас је потукао све до последњега, али лешеви ваши не допустише му да помогне Шапцу, и онога часа, кад сте ви јуначки гинули и борили се с душом, Ножинини Турци Шапчани, покорне главе, потписали су уговор о предаји своје тврђаве, а Ножина се вратио из Србије, истина с доста славе, али празних руку и с веома проређеним редовима своје војске.
Logged
JASON
Prijatelj foruma
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 561



« Reply #4151 on: May 30, 2022, 09:52:01 am »

5. Заметак устанка у Поморављу и у Ресави и бојеви с Турцима у овим крајевима
а) Ослобођење Пожаревца

У Пожаревцу је било с почетка српског устанка око 1000 турских домова и око 1500 наоружаних Турака и јаничара способних за борбу. Сви Турци, ерлије и спахије, били су присне присталице јаничара и њихових дахија, што је било доста разумљиво после смрти брата Асам-бега тефтердара Мустај-пашиног, кога су дахије ту убиле, кад се почео да буни против њих. Старешина турски у Пожаревцу био је Кучук-Сали-ага Арслановић, који је по упуту београдских дахија убио у Пожаревцу кнеза Рајицу из Забрђа и једога свештеника, за кога на жалост не знамо ни како се звао.
Кад се чуло за ова убиства у Пожаревцу, други кнезови пожаревачкога краја, знајући да и њих не чека ништа друго и ништа боље, и кад су добили и од Карађорђа глас да се Шумадија дигла против дахија, јаничара и Турака њихових присталица, и позив да и они устају, почели су око 1. марта 1804. искупљати народ свога краја и дизати га на Турке. Кнез Момир из Лучице, дигао је Мораву и неки део Стига; Миленко Стојковић из Кличевца побунио је рамски, печки, речки, звишки и поречки крај, а Петар Тодоровић Добрњац, Пауљ из Мелнице и Илија Стошић из Жагубице Горњу Млаву и Хомоље. Момирова војска искупљала се код Лучице, а Миленкова код Трњана на Могили.
Не чекајући на Добрњца, који је био далеко од Пожаревца, Момир и Миленко пошли су против Турака у Пожаревцу, како су искупили народа колико су мислили да им треба. Идући Пожаревцу преко Ћириковца Миленко је наилазио на путу на нека омања одељења Турака, која су била пошла против њега и сузбио их је сва к Пожаревцу. Турцима Пожаревљанима, који су се, у то време, хранили храном коју су добивали из својих магацина, који су били у Костоцу на Дунаву, није било згодно ово заобилажење Миленково са стране Ћириковца, јер је пут за Костолац ишао из Пожаревца преко Ћириковца, и за то су, неколико дана после доласка Срба у то село, изашли из Пожаревца и напали на Србе у Ћириковцу и Срби су их сузбили к Пожаревцу, убивши им при томе Ибрахим-агу, брата Мула-Јусуфовог.
Дотле се и кнез Момир био приближио Пожаревцу, долазећи му са супротне стране и сузбијајући одељења Турака, која су му излазила на супрот да му не даду прићи Пожаревцу. Неколико дана после тога дошли су и Миленко и Момир под сами Пожаревац и наместили се: Миленко у Брдњој Мали а Момир у Горњој Мали, где су саградили по једно земљано утврђење и разместили у њих своје војнике.
Осетивши да имају посла са силом с којом се не могу мерити, и, пошто су изгубили свога старешину Кучук-Салију Арслановића, Турци су у време између 14. и 21. марта почели преговарати с Миленком о неком измирењу и угодили су да обе стране остану мирне на својим местима, док не дође Карађорђе, коме лично хтели су Турци да се предаду. И Срби и Турци остали су после тога на миру дуго време. 
Карађорђе је дошао на Пожаревац са својом војском тек око половине маја месеца 1804. Он је прешао Мораву код Батовца и довукао је собом и онај топ, којим су Срби тукли шабачку тврђаву. Уз Карађорђа били су тада ту: Јанко Катић, Јаков Ненадовић, Милан и Милош Обреновићи, Живко Дабић, кнез Сима Марковић, кнез Пеја, Станоје Главаш, Хајдук-Вељко, хајдук Стеван из Пр'ова, Милован из Плане, Милован Кушљак, Остоја Спуж и Ђорђе Ћурчија. У то исто доба стигао је на Пожаревац и Петар Добрњац с Пауљем из Мелнице и Илијом Стошићем из Жагубице и војском из Горње Млаве и Хомоља.
Карађорђе се разместио са својом војском по падинама Сопота над Пожаревцем и одмах по доласку у вече испалио је два топовска метка. Сутра дан по овоме, кад је Карађорђе испалио још четири топовска метка и кад су његови Шумадинци запалили неколико турских кућа с краја Пожаревца, Мула-Јусуф, тада старешина турски и јаничарски у Пожаревцу, похитао је погађати се с Карађорђем о предаји. И брзо су се око тога погодили. Турци су пристали: да се са својим породицама и свим својим покретним иметком иселе у Видин, а Пожаревац са свом својом непокретношћу да оставе Србима.
Ово је углављено и утврђено па и извршено у време између 16. и 20. маја 1804. а Турци су отправљени преко Градишта у Видин и само је неколиким, мирним турским породицама допуштено, те су остале и настаниле се у Градишту. Турци су платили Карађорђу у готовом новцу 50 кеса и дали су му још доста хатова, сабаља, ножева и другог драгоценог оружја, што је све он поделио међу вође и старешине народне, а 1000 оваца, које је тако исто тада добио, дао је кнезу Миленку и војсци, која је с почетка опкољавала Пожаревац и била се с Турцима.
Logged
JASON
Prijatelj foruma
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 561



« Reply #4152 on: May 30, 2022, 09:53:34 am »

б) Покушај устанка у Ресави.

У време ових догађаја на Пожаревцу прешао је Стојко Кривокућа из Азање преко Мораве у Ресаву, и покушао је да и њу дигне на Турке. Али није био срећне руке и није успео. Дошавши у Ресаву с нешто својих људи, и кад је искупио и нешто Ресаваца, пошао је са свима и са Стеваном Синђелићем у параћински крај, ну Турци су га сусрели на томе путу, сузбили и стерали у Грабовачки Поток и ту су га убили с доста његових људи. Једноме од његових људи, кога су Турци ухватили жива, одерали су сву кожу на плећима, па су га тако, са 'цепкенима' како су они говорили, послали у Аџибеговац, где је јадник на великим мукама умр'о!
У то доба иставио се међу Ресавцима Стеван Синђелић из Војске, будући војвода ресавски, који је до пред устанак српски - 1804 - био момак код ресавског кнеза Петра из Гложана, кога су дахије убиле пред сами устанак.
Logged
JASON
Prijatelj foruma
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 561



« Reply #4153 on: May 30, 2022, 09:55:19 am »

в) Покорење Смедерева.

У оном општем убијању Срба и српских кнезова пред српски устанак, Турци и јаничари смедеревски са својим диздарем Гушом убили су српскога буљубашу Теофана из Салоне. Кад су се Срби услед тога узнемирили, и кад се народ смедеревског краја, у то време, због састанка Карађорђевог с Аганлијом на Дрлупи, био искупио у Селевцу и изабрао себи за вођу Ђушу Вулићевића из Азање, у намери да и он пође против Турака, где им је после састанка с Аганлијом био дошао и Карађорђе, Турци Смедеревци склонили су своје породице из града у тврђаву, а кад су поводом тога и Срби Смедеревци почели уклањати своје породице ван Смедерева, настали су тући се у Смедереву и око њега српски бећари и смедеревски Турци.
Због тога је и Карађорђе, како је очистио Пожаревац од Турака, похитао у Смедерево. Дошавши на вис над Смедеревом на пожаревачком путу, Карађорђе је испалио неколико топовских метака и на то су Турци Смедеревци изашли преда њ и изјавили му да ће за себе и за своју тврђаву признати онако исто стање како је угођено за царску шабачку тврђаву и Турке у њој, а и позније да ће признати све што се буде угодило за њих у Београду.
Карађорђе је услед тога наредио да тврђава смедеревска, као царска тврђава, остане и даље у власти Турака и да Турци живе у њој, али да не смеју излазити из ње међ Србе по селима, а ни у град- варош - Смедерево преко међе, коју је тада обележио и ван које ће живети Срби Смедеревци и да Србима суде само српски а Турцима опет само турски судови. И Смедеревом, као и целим смедеревским крајем, почео је тада управљати старешина Ђуша Вулићевић.
Logged
JASON
Prijatelj foruma
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 561



« Reply #4154 on: May 30, 2022, 09:57:21 am »

6. Заметак устанка у Подрињу

Подриње је било с почетка првог српског устанка саставни део зворничког - босанског - пашалука, коме је био старешина Али-паша Видајић, присни пријатељ и друг дахија београдских, који је угледајући се на београдске дахије, завео и у Босни и у Подрињу читлуке и читлук-сахибије и подражавао и свима осталим установама дахијским.
Ђорђе Ћурчија, хајдук српски у подринском крају, ну човек, по својој нарави доста застрањен, кога смо видели као чувена већ јунака у војсци српској на Пожаревцу, ну коме није било лако да трпи над собом ма кога као старешину и да му заповеда, био се завадио нешто са српским старешинама одмах по заузећу Пожаревца, због поделе турскога оружја, које су Срби ту били задобили од Турака, а кад се српска војска после тога била слегла око Београда, њему је било нешто неправо и од Карађорђа, и за то је оставио српску војску под Београдом, па је 14. јуна 1804. г. отишао у Шабац и у Мачву и ту позбацао оне српске власти, које је Јаков Ненадовић, по покорењу шабачке тврђаве, био поставио, и понамештао је друге своје људе, па је после почео одатле прелазити у Подриње и дизати и Подринце против Турака.
Logged
Pages:  1 ... 265 266 267 268 269 270 271 272 273 274 275 276 [277] 278 279 280   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

Gold Charm by Shadow82x
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.035 seconds with 22 queries.