Српске буне

[JASON]

Слобода Ст. Добрњца и Марка Абдуле била је у прво време ограничена. Они су морали да живе у Крагујевцу и тек кад им Књаз допусти, могли су да иду у пожаревачку нахију да обаве своје послове. У јулу Добрњац је исплатио свој дуг народној каси; у септембру месецу 1822. Добрњац и Абдула су у реду слободних људи и, заједно са својим калаузима, баве се трговином свињама, не мешајући се у народне послове. Уверен да им је Милош сасвим опростио, Абдула (14. септ.) моли Књаза да позове Максу Дугалића из Пожаревца (зета Абдулиног), и укори га што је жену своју отерао.
Но четири месеца после тога, у ноћи 13. јануара 1823.  Марко Абдула је убијен и на дан Св. Саве нађен у шанцу пожаревачком. Извештен о догађају Милош је наредио кнезовома Пожаревачког Суда да пронађу убицу 'да о том прижељно настану' и да му јаве 'што год у томе призренију окончали буду'. Али убица није пронађен а убиство Абдулино остало је неразјашњено и поред свег залагања власти. Остало је уверење, које је и Абдулина породица усвојила, да је убиство приредио у својој кући Василије Којић писар Јоксима Милосављевића, коме је тога вечера Марко Абдула одлазио, и да је убиство наредио – Милош. Последње је тврђење сасвим вероватно, али је, међутим, Којићево учешће у тој афери сумњиво. Сам Василије овако описује овај догађај:

'Непропуштам вам чудесни случај скорејше обзнанити: Арса Протић из Рама дошавши тужити своје дужнике здешњему магистрату, измежду који позове и Абдулу. Судивши се пак с њим трефио сам се и ја ту. Покаже Арса Протић неки узети от Недељковића атестат против Абдуле, који Абдула кад је видео отговори  да оно није Недељковићева рука. На то ја отговорим: Недељковићеви писама има и код нас, можемо саставити. На ове речи моје, упрепастим се, около 11 сати пред вече, кад дође са својим сином к мојој кући умолити ме да му изнађем та писма, и ту поседи за пол сата. Видећи пак моје неугодије спрам доласка његова отиде, куда ли, како ли, не знам. Довољно је то да је ту ноћ негде убијен и у шарампову ујутру се нашао. Сумња је дакле да су га или Чифути, код који казивао је да ће ноћити, због пара убили, или неки дочекао, по његовом старом обичају, код жене и убио га…'
Станко, унук Марка Абдуле, у једном писму Николи Петровићу, између осталог, вели:
'Погинуо је ноћу 13. јануара 1823. год. у 42 или 43 години живота. То је било овако: Једно вече позове га на вечеру неки Васо, секретар или писар, родом из Аустрије, и у неко доба ноћи, кад је он – Марко – пошао кући, буде у самој кући из пушака убијен од људи прикривених на тавану и испод кревета…'

[JASON]

У поменутом писму Станко Абдулић још каже: Марко је у Пожаревцу најпре служио код цинцара Дине и Љоте. Служећи их, извешти се трговању. Тада је био у Пожаревцу војвода (муселим) и у исто време занимао се трговином неки Абдула, родом из Дубравице, Србин, но као мали потурчен. Име му је било Стојадин, и имао је у Дубравици знатну фамилију. Он узме Марка за ортака у трговини и за кратко време тако га заволе, да је Марко одпочео и судити, нарочито Србима. Кад се Марко женио, тај Абдула – Стојадин – био му је стари сват.
У Карђорђевом ратовању био је Марко барјактар код коњаника, и на Параћину буде рањен у леву руку испод лакта. Од те ране дуго се лечио у Градишту. По овоме био је кратко време ђумругџија у Раму.
1813. год. побегне преко у село Баваниште близу Панчева; одатле оде у Вршац, гди је скоро две године седео. По устанку књаза Милоша, он купи за своје паре барута, олова и других потребних ствари, па се врати натраг у Пожаревац, гди га народ одмах изабере за војводу и поглавицу. Књаз Милош уважи то, назове га 'Абдулом' и потвди за кнеза пожаревачке нахије, давши му кнежине: рамску, печку, голубачку и гор. крушевичку.
Марко је у Пожаревцу стално живео. Кућа му је била гди је сада суд и началство. Фамилија му је живела у селу Лучици близу Пожаревца, одакле му је жена била.
Био је писмен човек. После његове смрти остало је сијасет писама (пун један сандук), но мој отац све је то спалио. После себе оставио је три кћери и мог оца…
Сарањен је с десне стране цркве пожаревачке, између певнице и врати. На гробу стоји плоча од простог белог камена, и доста је у земљу пропала…
Био је висок, смеђ, дуги образа, очију плавих и мало погрбављен; његова слика била је у министарству финансија, и доцније кад је Карађорђевић (Александар) дао правити галерију отмених људи, чуо сам да је и та слика копирата и да је била међу осталим сликама у трепезарији коначкој.
Носио је чакшире од црне чоје, доламу са црвеним гајтаном, ћурак са зеленим, широким, ширитом џемадан и јелек са златом и шал око главе, пиштоље и нож у сребру оковане и токе на прсима. Држао је увек по два хата и три обична коња. Коње је особито китио са сребрним рахтовима и другим украсима… итд.

[JASON]

Тајанствена Абдулина смрт уплаши Стевана Добрњца. Наредба Милошева да се пронађе убица, није га могла утешити. Нити је Милош веровао Добрњцу нити Добрњац њему. Као угледног човека Књаз је хтео да га удаљи из пожаревачке нахије и Добрњац му је дао реч да ће се преселити у Крагујевац, али није ни помишљао да то учини. Кад од Јована Обреновића буде опоменут, да изврши обећање, њему се то учини сумњиво, те исте ноћи (између 27. и 28. авг. 1823.) некуд ишчезне. Милош одмах нареди Јовану да дозна где је и да му тамо и породицу поведе 'јер његово врдање више се трпити не може'.
21. септембра Јован извести Милоша да је Добрњац прешао у Аустрију. Милошевом гневу није било краја кад је то дознао: 'Одонуд и јесу оба Добрњца, и Петар и Стефан, писао је он Јовану, тамо су се изродили. Будући да сам ја Стефану две погрешке, и погрешке издајничества опростио, и он се опет, у исти час, кад сам се о обезбеђенију лица и имјенија његова, по смрти Абдулиној, највише старао и позвао га да се прибере у Крагујевац, толико неблагодаран показао и побегао у Цесарију, то препоручујем вам да попалите и са земљом сравните све што год се Стефана Добрњца или брата му његова Петра и Николе назвало: и кућу и воденицу и виноград и воћњак и вообште све што се у недвижимим добрима Добрњчевим налази, а што би се заостало движимога добра, превезите све к себи, жену пак његову, и децу и брата му, све, без закасненија, у Цесарију пребаците, нека и они за њим иду, тако да Добрњцу реченому ни корена овде не остане'.
28. септ. Јован одговара Милошу да је ишао у Добрње и тачно извршио његову заповест изузев што је један амбар Стеванов није спалио јер је 'пристајао' за његову потребу те га је пренео у Пожаревац. Остало имање је распродато у бесцење. Но последице Милошевог гнева сносио је Стеван и у самој Аустрији, где се борио с великим материјалним неприликама. Милош је забранио сваком Србину да тргује с Добрњцем у Аустрији, исто тако и аустр. трговцима, који раде са Србијом, да ортакују са њим. Таквим би се трговцима рад у Србији одмах онемогућио. Узалуд је Стеван у писмима Милошу износио своју беду и немаштину, правдао се од клевета да је био умешан доцније у Ђакову буну и плакао над својом болесном женом и ситном децом, које је једва могао хлебом да храни. Да умилостиви Милоша, те да се бар Николи с породицом омогући повратак у Србију, Петар Добрњац послао је Милошу сабљу, коју му је Христо, син Милана Обреновића, дао као аманет да чува. Петар тврди да са Стеваном није имао ништа заједничког и препоручује му Николу. Но узалуд. Милош је остао до краја неумољив и киван на Добрњце.

[JASON]

О буни пожаревачких кнезова Марка Абдуле и Стевана Добрњца казује Вук Караџић готово исто, као што је у документима забележено. Разлика је, међутим, у времену кад се буна јавила. Вук вели да је то било уочи Благовести – 24. марта 1821. год., али по документима се види да се буна јавила око 28. марта. (Милош Обреновић, књаз Сербије, стр. 174.) И Нил Попов вели, да је буна баш 24. марта започета и да су се тога дана Добрњац и Абдула састали с Милутином, братом Хајдук Вељка. Нил греши и што се саме личности тиче.  Милутин је у то доба био кнез кнежине хомољске и бавио се на Хомољу, дакле далеко од Пожаревца, а Миљко, млађи брат Вељков бавио се код кнеза Јоксе у Пожаревцу. (Нил Попов, Србија и Русија, свеска I. стр. 151.)


Коришћена литература: Грађа за историју Краљевине Србије књ. I (од 1815. до 1821., време прве владе кнеза Милоша Обреновића) - приредили Вукашин Ј. Петровић, Ник. Ј. Петровић 1882.; Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српскога народа новијега доба, 1888.; Др. Мих. Гавриловић, Милош Обреновић II, 1908.

[JASON]

(58) Буна Хусеин капетана Градашчевића (1831-34.)


Ми идемо на Косово равно,
Где нам стари славу изгубише,
Стару нашу славу прађедовску.
И ми ћемо на пољу Косову
Ил' изгубит' вјеру и јунаштво,
Или ћемо, ако Алах даде,
Душманина свога побједити
И у Босну вратити се славно!

У почетку год. 1831. у Босни се беше појавио неки покрет, устанак. Незванично, вођа тог покрета био је Хусеин-бег капетан Градашчевић, кога је, доцније, народ прозвао Змајем од Босне. Но да би се правилни схватило оно, што се тада  догађало у Херцег-Босни, и да би се како ваља појмио рад Хусеина Градашчевића, потребно је прегледати догађаје до времена, када на историјску позорницу ступа овај знаменити Србин.

[JASON]

Султан Махмуд II, дошавши на престо после Селима III и Мустафе IV, помоћу рушчучког Мустафе-барјактара, не само да поче враћати низамиџедид, које беше увео Селим III, већ и да заводи новачења, и нов ред у војсци. Овим регрутовањем мислио је Махмуд II да стане на пут расулу и нереду, које беше обузело целу Османску царевину. Међу осталим областима Босна и Херцеговина биле су прве, које је требало низамити. Султан је знао за феудални поредак и феудална права властеле по овим покрајинама. Да би се завео нови поредак, требало се намерити на човека, којега би поставио за валију у Травнику, и који би могао да сломи отпор коленовића. Подеснога и поузданога човека најпосле нађе у тадашњем једренском намеснику, Џелалудин Али-паши, пореклом из Курдистана, и крајем 1819. постави га за босанског валију. Овај паша раније беше хоџа, присталица некакве секте, у животу прави аскета, у свему умерен, строг, гвоздене нарави, одлучан и неустрашив, врло образован и песник, при том правичан. Није имао својега харема ни дворана око себе. Често је ишао преобучен, као што је био обичај у старих султана и везира, и сам је својим очима пазио како се врше његове заповести. Поред тога, ишао је и уходио и богомоље самих хришћана. Веран слуга султанов и присталица Мухамудових реформи радо је дочекао поверено му место и примио поверени му задатак. Раније је био обичај да, док не дође ново постављени царски  намесник у Травник, намесничку дужност врши клишки санџак бег, но Џелалудин не хтеде тако, већ посла својега човека Ибрахим-агу, који одмах дође у Травник. Да би преузео дужност, Џелалудин, кога је пратила велика оружана пратња, из Једрена је путовао дуго, задржавајући се по паланкама и касабама. Прошао је и кроз Новопазарски санџак где су га ерлије, као израз добродошлице, дочекивали у складу са обичајима, уз 'шербет и кафу'. У Травник је стигао тек током марта 1820.године. Како дође, постара се да стане на пут силним крађама и паљевинама, које су се умножиле са слабога намесниковања пријашњих везира.

[JASON]

Зато Џелалудин на све кадилуке изда ове заповести:

1. Да нико не сме отићи из једнога места у друго, док од кадије не узме тескеру. (Ове тескере или путне исправе биле су снабдевене његовим муром. По свима главним путевима поставио је људе, који ће прегледати исправе, и ко би био ухваћен без ње или с лажном, одмах је одвођен кадији, и овај га је морао строго казнити.)
2. За сва сумњива лица морају се узети добри  јамци, а они, који не могу наћи јамце, да се попишу и њему у Травник пошаљу.
3. Цигани чергари, коритари и котлари да се не смеју скитати од села до села, него где се затекну ту и да остану.

Везирова строгост није се допала босанском племству, које се тешко растајало са старим обичајима и властитим законима, а нерадо гледаше на сваку новину из Стамбола. Но Џелалудин је до најмање ситнице примењивао султанове наредбе и кажњавао свакога без разлике стања и положаја ако их преступи. Многа глава полетела је с рамена босанских коленовића, па је у тој гомили пало и доста невиних. Међу многим невиним падоше и главе дервенскога капетана, аглајскога Крупа капетана, Осман-капетана из Градачца, Мехмед-бега Бајбута, Хаџи-Сали-бега из Сребренице (великога пријатеља раније проти Матији, а доцније књазу српском Милошу), затим Кулин- капетана, Бећир-паше, муселима пљеваљскога Ибрајим-бега из Пријепоља, Алај-бега из Петровца, Дрнда алајбега, Фочића Ахмед-барјактара из Сарајева, бањалучкога капетана итд. У самоме Јајцу за једну ноћ посечено је шеснаест глава. Џелалудинова сабља се није одмарала док је заводио нов режим по Босанском вилајету. Желећи да застраши непослушне ајане, погубио је без суда све оне великаше који нису стигли на време да се склоне.

Многи, међутим, одоше у прогонство, као капетани од Бишћа, Острошца и Санског Моста. Из Травника побегоше Али-ага Ризванбеговић, Смаил-ага Ченгић и многи други, а Дауд-бег Реџепашић откупи своју главу новцем. Изгледало је да ће Џелалудин успети да потпуно заведе ново стање. Али када се духови мало по мало прибираше, босанска властела обрати се јаничарском оџаку у Цариграду са жалбом против Џелалудина, а оџак јаничарски поднесе је султану. Султан, коме беше познат рад Џелалудинов, хтеде привидно да задовољи  јаничаре, прими жалбу њихову и нареди да се промени везир, али на томе и остаде. Џелалудин настави и даље свој рад, распростирући свуда смрт и страх. Хусеин Градашчевић у овим сечама изгуби оца и синовца Мурат-капетана. Он тада беше још млад, те се није мешао у јавне послове.

(О стању у тадашњој Босни, Василије Поповић, кнез пожешки, јављао је Милошу онако како су му казивали сарадници. Почетком јесени, 1822. године, Васа из Чачка извештава Књаза о стању у Босанском вилајету: 'У Сеници, Сулејман бега Чавића, удавили су. Ћосовић Зејнин ага, Ахмет Солаковић и Адем Џанковић, побегли су, и траже се; и јоште траже из Нове Вароши тројицу ага; а изТравника пре неколико дана пронешено је кроз Сеницу осам глава босанскијех капетана и бегова. Сарајлије су начинили Ђул агу Баш агом и од везира помиловани су… итд.')

[JASON]

Септембра месеца 1820. године одреди Џелалудин својега делибашу Ибру да с војском крене на Црну Гору. О овом походу налазимо трага у народној песми Бој на Морачи:

Султан Махмут од Стамбола б'јела,
Он пошиље на Босну везира,
По имену пашу Џеладина;
Јер у Босни не има везира,
Но се Босна земља похасила...

Но Мино Радулов са браћом и Брђанима дочека Ибру и потуче му војску, те је тако овај покушај по Џелалудина рђаво испао. Ту велику победу одржали су Морачани без иједног топа, са старинским пушкама и јатаганима.

Од Тураках шићар задобише:
Дв'је хиљаде коњах седленијех,
Л'јепо турско рухо и оружје,
А и много небројано благо.

У самоме почетку 1821. године, крете се Џелалудин на Мостар, да потчини мостарске прваке. После некога отпора то му пође за руком, освоји Мостар, похвата оне, који беху најупорнији, те их казни. То му беше последњи успех, јер тужбе и жалбе у Цариграду успеше и Џелалудина свргоше с намесништва Херцег-Босне, а на његово место поставише Шериф-Сири-Селим-пашу Орносовића из Солуна. Џелалудиново везировање у Босни је трајало мање од две године; он није могао да преживи ово свргнуће но, како неки приповедају, отрује се и умре.
Селим Сири паша је био босански везир од 1822. до 1826. године. У време овог Селима избило је више побуна међу локалним босанским старешинама. Он је угушио једну побуну крајишких капетана, но крајем Рамазана 1824. год. дигли су се на оружје бихаћки и острошки капетани. Један од њих је био Хасан ага пећки Беширевић. О томе је дочуо и Васа Поповић у Чачку и то на основу писма пријатеља из Сјенице. Све је пренео кнезу Милошу и то како је валија покушао да ликвидира Беширевића: 'Везир (је) босанске старешине, на договор сазивао; то је било да би међу њима и Асан агу Пећанина домамити могао. Али, како овај није дошао, валија је испословао код ајана који су дошли на договор, да издају сенет (потврду) којом они ишту од Цара да на месту (везирском) остане – и то су му старешине својим муровима потвердили.'
Пошто се за свога везировања напљачка Босанаца свих вера, Шериф Сири-Селим-паша уклони се, а на његово место дође Беленли Хаџи-Мустафа-паша.

[JASON]

Беленлија није био дуго валија Босанског пашалука: од маја до децембра 1826. године. За време његовог намесниковања, султан Махмуд II укинуо је јаничарски оџак у Цариграду уз ужасан покољ преко 8000 јаничара, тако да је ову некад заслужну војску готово сасвим уништио. Глас о томе долетео је као муња у Босну и све јаничаре поразио као гром из ведрог неба. Неки, као Осман паша Пазарац намах, главом без обзира, побегоше у Арбанију скадарском везиру, Мустафа паши, који је говорио да му је султан реформатор већи непријатељ од Руса.  
Међутим, дошавши у Сарајево, Беленлија издаде неколике строге претње и одмах оде у Травник где поче ковати ланце и утврђивати тамнице за одметнике. После десет дана стиже нарочити посланик из Цариграда с ферманом, те обзнани да се укидају јаничарски оџаци. И овде Беленли Хаџи-Мустафа-паша не учини онако, како је то од старине обичај. Место да скупи беглербеге, капетане и ајане, па да ферман, који је управљен на народ, пред свима отвори и прочита, он то сам и отвори и прочита. Затим  диже травничкога диздара и заузе градско утврђење. Кад се о свему овоме разнесе глас по Босни, узбунише се јаничари, а нарочито њихови прваци. На челу покрета јави се Кара-Али-ага Ручуклија, а њему се придружише Фејз-ага Турнаџија и преко тридесет ага и осамнаест капетана. Они узбуне скоро сав народ. У септембру месецу 1826. године састане се скупштина и напише се молба да се не укидају јаничари у Босни. Ову молбу послаше царскоме капиџи-баши у Цариград. Но у Цариграду се није могла ова молба примити, те стога плане буна, бунџије ударе на везира Мустафу, и мислећи да је он крив, што њихова молба није примљена у Цариграду, опколе га у двору. Немајући куд, Хаџи-Мустафа-паша мораде побећи из Травника у Србију, па одатле на ново одређено место у Никопољ, а султан именује београдскога везира Абдурахман-пашу за намесника у Босни. Све се ово догодило последњега дана децембра 1826. и првих дана јануара 1827.

[JASON]

Извештај Васе Поповића од нов. 1826. говори о доласку двојице капиџибаша из Истамбула у вези спровођења реформи у Босанском пашалуку. Један од капиџи-баша се није бавио у самој Босни, правом жаришту отпора и побуне, већ је одсео у Новом Пазару одакле је преговарао са босанским ајанима. Васин извештај гласи: 'Царски капиџи-баша једнако седи у Пазару и пре неки дан долазило му је десетине ага од Босне и Сара(ј)ева и звали га ако је дошао по староме царском абидату да иде међу њи. За ово добили су одговор капиџи-башин - ако оћете по царској заповести оставити башалуке и чифлуке а војнички талум примити онда могу к вама доћи. По разговору овоме опет су се више реченије аге натраг вратиле да и опет неки разговор међу собом чине.'

Неколико дана касније сазнаје се из другог извештаја да је овај капиџибаша долазио у Травник 'за оборити агалуке и чифлуке и Бошњаке ехзекциру склонити.'  Убрзо је морао натраг али не оним путем којим је планирао. Некако је доспео у Ужице па после тога у Пожешку нахију где је преко Ариља и Карановца, уз помоћ српских пандура проведен до Новог Пазара. Капиџибаша је био захвалан због пружене заштите и тада је пандуре частио позамашним бакшишом. Од њега су локални српски старешине дознали у каквој је ситуацији валија Беленли Хаџи Мустафа паша. Боравећи у непријатељском окружењу, како је казивао капиџибаша, намеравао је да побегне из Травника али 'недадну му Бошњаци већ је остао као у муазери' - некој врсти кућног притвора.

Васа Поповић - Кнезу Милошу-из Чачка; 20.новембра 1826.године.
'Пријатељ Зулвикар синоћ дошао је, и он каже да су Бошњаци у мазару (молби) писали Цару – Будни нам Цар, као што су досадашњи цареви бивали. А немој нас терати у кауре, тако ти твоје липе вере, - ово су му казивали два Пазарца који су у согласју босанском, и пребегли су из Пазара у Сара(ј)ево. Сеница и Пазар, на страху су велику кад ће Сарајлије на њи да ударе, а чести и разликовати аброви долазе , ето и донде а ево и довде; Осман паша два три пута, да није капиџибашу слобдећи уздержавао, давно би побегао. Када је само неколико дана касније пројахао кроз Карановац, још један, трећи 'знатнији капиџибаша' и то у правцу Београда, то је међу локалним упућенијим кнезовима изазвало разна нагађања. Овај изасланик се није упутио у Босну већ код београдског мухафиза Абдурахим паше. Можда је носио важан царски ферман.'
Једно је сигурно – овог пашу убрзо након тога препознајемо у као новог валију у Босни.

[JASON]

Абдурахман је почетком 1827. године успео да умири Босну. У месецу Рамазана многи су страдали јер није било милости. Најпре је стигао у Зворник и уз помоћ локалног вође Али бега, који је био из истакнуте породице Видајића, успео да домами многе великаше и да их ликвидира. Оне који су имали среће протерао је из Босне. Тако је Васа, док је током марта боравио у Карановцу, видео оковане  јаничарске присталице и то овако описује: 'Синоћ (је) овде дошао из Зворника Авдураман паше каваз паша и води са собом испод коња у букагијама зета Скопљакова Миралин бега и Шаин Пашића алајбега гласиначког. Каже да ћеи' теслимити Осман паши нишкоме и јоште су једни на Пазар проведени.'
Два месеца касније, може се тврдити да се босански везир устоличио у самом јаничарском упоришту – у Сарајеву јер како Васа јавља 'Авдураман паша по Босни и сада гди којега у Сара(ј)ево приводи и дави.'  Марта 1827. године је било јасно да су јаничари у Босни укинути. Вођа сарајевских побуњеника, прави капукулу јаничар, Али ага Рушчуклу је смакнут још док је Абдурахман био у Зворнику.

Рат између Русије Османског царства од 1828. године, донео је Босни нове нереде и буне. Мобилизација је ишла веома тешко бар што се тиче броја војника који је тражен.  У току једне побуне Абдурахман је морао да напусти Сарајево. Пао је у немилост па га је султан, током августа 1828.године, сменио са везирског положаја. На тај положај је именовао Али Намика Моралију, који је већ средином септембра био у Новом Пазару а до краја месеца је стигао у Сарајево
Само неколико дана доцније из Сарајева се вратио Васин посланик са обавештајним подацима.  'Наш Хаџо', како га Васа представља, дојављује да се 'поглавари босански са скуштине од везира јоште нису разишли.' Такође, наговештава да одазив на мобилизацију неће ићи тако лако, поготову у Сарајеву али вели и то да ће се ипак 'неко число воиске, за овдашње градове определити.'
За наставак ратовања следеће, 1829. године, у поновној мобилизацијиније било значајнијих помака. То потврђују извештаји српских посланика из Сарајева. Али и овај рат из 1829. године је завршен неуспешно за Османлије. Крајем августа Руси ушли у Једрене. Растурена, изнурена војска се враћала са ратишта разним путевима. Васа Поповић, који је тада боравио у Карановцу да би решавао разне спорове, пропратио је повратак делова војске са ратишта. О томе је овако обавестио књаза Милоша: 'Ради босански војника кои од дана на дан, све више и више од Видина враћајући се, пролазе и од ономад и јучер прошло и' је преко 450 овуда. А ови овуда што пролазе, по вишој части све су гола сиротиња.'
У страху од могућих сукоба са локалним становништвом, Васа је од Књаза тражио додатна упутства. Када је Али Намик лично, на челу војске одлазио према Једрену, рат је био завршен. Враћајући се у Босну дочекао га је новопазарски муселим. То се види из богате преписке Васе са Милошем, где у вези тога стоји: 'За босанског везира казује субаша кад га је Ејуп паша у Биљановцима сусрео. Оданле (је) једну војску одредио на Даиће до испод Јавора, на Штитково к Новој Вароши, а везир сврати у Пазар за три дана, на одморак; a оданде преко Сјенице у Пријепоље.'
 

[JASON]

О овим догађајима приповеда и Стари Хаџи-Бесаровић Јово у 'Босанској Вили' 1886. године (стр. 57. и 58).

Пад Јаничара у Цариграду. – Биоградски везир Авдурахман  у Зворнику. – Дављење првих Сарајлија у Зворнику. – Долазак Авдурахмана у Сарајево. – Три заповјести његове. – Устанак Сарајлија. – Помоћ Височана. – Бој у Сарајеву и одлазак Авдурахмана. – Смрт Авдурахманова.

Некада су у читавом турском царству, јаничари имали главну власт. Султан Махмуд хтједе да се њих по што по то ослободи и то му пође за руком уз помоћ Тахир паше. Године 1823. развали се оџак јаничарски, и постави свуда низам (редовна војска). То му је пошло тек преваром за руком. Кад је дошао на пријесто, поче пријатељевати с јаничарима и на сваки начин показивати им своју милост. Кад их је већ доста задобио, сазове их све у једну од највећих џамија, да им ту нове повластице да. Тек што су се јаничари ту скупили, ето са свих страна, царске војске и топова, опколе џамију и стану топовима пуцати унутра. Ту су изгинули сви главнији јаничари а послије је низам поједине хватао и немилице касапио. Познавали су их по томе, што су сви јаничари на руци имали исјечене биљеге. Tако је сломљена власт јаничара у Цариграду.

Одмах послије тога, посла султан по свима земљама својима фермане, да народ послуша царску заповјед и да оборе свуда јаничарски оџак и да укабуле низам. Тако дође ферман и у Сарајево. Сва се алија (народ) скупи, па стаде вијећати, хоће ли кабулити (примити) царску заповијест или не. И у том пођу градити молбеницу, па ће свак муурлеисати (печатом потврдити), да никако не кабуле низама. Тако поишћу муур и од Шериф-ефендије, Фази пашина оца, да он први муурлеише. Он не шћедне, већ зовне момка, да му донесе хаван он онда истуче свој муур у њему и рекне Сарајлијама: ја нијесам с вама, ја се повинујем царској заповиједи и ево идем у град, па ко је царски нек иде за мном. С тим ријечима пође у град а Сарајлије остану као осуђени и стану вијећати да убију Шерифлију. Одмах скочи сложно стотину људи и пођу за Шерифлијом у град. Стигну га на Јековцу на домак градских врата под табијом гдје пуцају топови. Ту га заспу камењем и ту погину Шерифлија. Тако је мртав лежао два дана под камењеми само му се видео врх од фирале (жуте или црвене, дубоке турске папуче). На оном га мјесту послије и укопају.

1826. године учини бабалија (минстарство) вијеће, да је нужно послати у Босну једног вриједног валију, да сасвим обори јаничарски оџак и постави низам. Нађу за добро да пошљу биоградског везира Авдурахман пашу, који је био велики крвник а за Босну су увијек изабирали најстрожоје људе. Чим је стигао ферман Авдурахману, пође одмах и поведе собом три стотине делија – коњаника, а то је био јаничарског вакта најбољи аскер. И поведе двије стотине топџија и топчагу пред њима.
(У Сарајеву је било доста људи, који су били противни буни и отпору. Они се беху прикрили, али кад неки каменоваше Некибова кајмакама, изби негодовање међу грађанима. Абдурахман науми да се користи овим раздором.)

Кад је Авдурахман стигао у Зворник, пошље свог ћехају Кафтангу у Сарајево, а овај одсједне у кућу Тулића, на Ат-мејдану. Ту је сједио три дана не показујући се Сарајлијама, што но рекну: ни жив ни мртав, док му не стиже бурунтија (писмени налог) од Авдурахмана, у којој је између осталога писало:
'Из далека шиљем вам, босански мусломани, поздрав вјере и јединства братскога; на вашу будалаштину ни помишљати нећу. Ево ме да вам отворим очи, да светлост видите. Доносим вам свете заповијести нашега силнога цара и надам се да ћете им се покорити. И онда бих имао власт да вам све погрешке опростим. Сад бирајте сами. У вашој је руци да свој живот одржите или изгубите. Промислите добро, да се не бисте кајали.'

[JASON]

Још је Абдурахман писао да му Кафтанага пошаље у Зворник првих Турака, Сарајлија, како би се с њима могао сагласно вијећати, о управи Босне и о царским наредбама. Тако пође први Бакаровић, и син му јаничар-ага Пино; Феиз-ага Турнаџија, Ибрахим-ага, двојица Тамишџија и Ђенђ-ага. Они дођу у Зворник, али пред везира никако и не изиђу, већ их, по наредби везировој, прими Делибаша у свој конак и ту их он исту ноћ подави, осим Бакаровића сина. Главе им одсијеку и пошљу у Стамбол. Бакаровића сина пошљу у сургун (прогонство) у Ниш и тамо се на скоро разболи и умрије.
Кад је тако Авдурахман паша свршио свој посао, и урадио што је хтио, спреми се одмах са својим делијама и свом едбом (свита). У Сарајеву га дочека силна свјетина, и опали се двадесет и један топ, као поздрав царском везиру. Трећи дан изда прву запoвјест, да муктари из сваке махале позову све Турке од 20 до 60 година. Онда сваки добије по дугу пушку, па су се на изред по 400 људи сваки дан талумили (вежбали). Ми смо онда били дјеца и гледали како их је Сулејман-ага, попчински бинбаша талумио.

Кад су се Сарајлије по три пута обредиле, извади Авдурахман другу заповијест: да се неби у Сарајеву нигдје нашла кап вина, оли кап ракије, и у кога би се нашло, да ће одмах главом платити. Свијет одмах проспе вино и ракију сву у Миљацку. Само у двојице сељака нађу по малу пљоску ракије и одмах везир нареди, да се обојица смакну. И једног посијеку пред Ташљиханом, гдје је онога вакта била ђумуркана; а другога посијеку у малом ћурчилуку, пред данашњом Финцовом магазом. А баш у то вријеме, био је Сарајевски митрополит Венијамин наредио, да му се из Мостара донесу два товара вина мркога. Кад је вино дошло, нијесу већ владици ништа за хатар учинили, већ нареде, да се вино проспе у граду, на малој Табији. И дуго се времена видило на дуварима Табије црвенило од вина.

Трећа му је заповијест била: да дођу из свију касаба: Травника, Бањалуке, Градачца, Тузле, Лијевна, по двадесет до тридесет првих грађана, Турака. Такав је страх био од везира, да му се нико није смио противити и не доћи, а како који дође, Авдурахман га одма  шиље у град у тавницу.
(Новембра месеца стигне везиру у помоћ и скопски мутесариф Јашар-паша с војском. Одмах се уреди суд, у који уђоше Фадил-ефендија, син  Нури-ефендије, кога пре кратког времена каменоваше јаничари у Сарајеву. Овај је суд судио само по форми, јер се није много питало ко је крив, ко ли прав.)

Једнога јутра почеше топови грмљети и сваки дан се испалило тако по двадесет до тридесет топова, а то би трајало по два сахата. Послије ми у чаршији разберемо, да су код свакога топа по једнога Турчина удавили. И тако смо увијек знали колико су на дан Турака смицали. Само који би добро платили, они би се курталисали смрти. Од двојице Башагића узио је сто двадесет кеса талира, то бива данашњих тридесет хиљада форинти. Кад су у граду многo Турака подавили, одсијеку им главе, па их донесу на Миљацку код Ћумурлије. Онда дођу кавази у ћурчилук и јаве да паша иште десет мајстора, који умију ножем радити. Мислиле су ћурчије на брезпослицу и пођу драге воље. Али кад их доведу код глава, а они јадници видевши да нема друге, почну главе гулити, па ону кожу од глава посоле и напуне памуком и сламом. То пошаљу одмах у Стамбул цару и бабалији. Тако је то трајало дуже времена и ћурчијама су плаћали дукат на дан и већ су били тако обикли и научили да су на дан огулили по двадест глава. Нијесам бројао, али мислим, да је онда погинуло које из касаба, које из Сарајева до 300 људи.

[JASON]

(Сатрвши овако највиђеније муслиманске представнике Херцег-Босне, Абдурахман пође другим путем, да остатак сатре материјално. Стога уреди суд под заповедништвом Алајбега Дукатара, који одмах, по жељи везиревој, расписа намет на целокупно грађанство, почевши од 50 до 50.000 гроша. Овај намет беше Сарајлијама тешко платити, те многи заложише и куће своје, док га намирише. Одмах за овим натовари Алајбег силне глобе на рају, те се тако Срби све три вере нађоше у тешкоме положају. А Абдурахман, поносит са својих успеха, поднесе предлог у Цариград, да се столица везирска из Травника пренесе у Сарајево и да се у Сарајеву подигну везирски двори. То све султан одобри, али се то није могло лако извести.
Услед заплета, који се јавише између Турске и европских сила, нарочито после битке код Наварина, Русија огласи рат Турској у половини априла 1828. године. Све области беху позване да бране царевину и султана, па и Херцег-Босна. Султан се у овој неприлици бојао да сва раја не скочи на оружје, те да помогне Русима, а нарочито је зазирао да то не учини књаз Милош. Стога је одлучио да босанском војском држи у шкрипцу Србију, те заповеди Абдурахману да скупи војску на Орлово Поље близу Бијељине. Кад се војска скупи, Абдурахман, као велики непријатељ књаза Милоша, науми да се користи овом приликом, те да оствари давнашњу жељу своју, да покори Србију. Но Милош, увек добро обавештен од својих достова (пријатеља) из Сарајева, а и знајући право стање ствари, није био превише забрнинут због ових претњи. Осим тога, београдски везир, Хусеин паша, му је био врло наклоњен и желео је да с њиме живи у миру и љубави. Везир није био онако затуцан Турчин као његов претходник Абдурахман, познавао је доста добро европске ствари и није се слагао са султановом политиком. Био је готов да Милошу учини све услуге, које може учинити, тражио је од њега само стрпљење и да се тако уздржи, да се он, везир, пред Девлетом не осрамоти.)

[JASON]

(И ако је предвиђао могућност уласка турске војске у Србију у случају рата с Русијом, Милошу је та мера од Портине стране изгледала као мало вероватна, јер се надао да ће и она сама увидети да би такав корак могао изазвати буну. Стога је био јако изненађен кад прими писмо од Алексе Симића, београдског базрђан-баше, којим га извештава, да му је везир саопштио не само да је сенет (документ којим је књазу Милошу Обреновићу признато наследно кнежевско достојанство у његовој породици) од Порте приспео него и да је она решила да градове у Србији попуни војском. Јасно је да су обе ове вести намерно у исто време саопштене Милошу: Порта је хтела да га даривањем сенета умири или да бар умањи његову сумњу.
25. фебруара Милош се обрати писмом везиру, и изјави да је 'неизречено тронут' извештајем да ће турска војска ући у Београдски пашалук, и да давање сенета и улазак војске у исти мах нису мере које би могле улити поверење Србима. Аврам Петронијевић био је нарочито послат у Београд да с Алексом Симићем чини представке у том смислу.
Међутим, са свих страна стизале су у Србију врло непријатне вести: У Босни се крче путеви, оправљају мостови, скупља војска, у опште чине се велике припреме. У 'отргнутим крајевима' Турци су скупили велику војску и подигли шанчеве с палисадама у Неготину, Вржогрнцу, Црној Реци, Гургусовцу, Бањи, Ражњу, Параћину, Крушевцу, Студеници, Лозници, Крупњу и близу Сокола. Једном речи Србија је од Дрине до Тимока уобручена великом војском у тврдим шанчевима. Босанци су нарочито живо желели напад на Србију, да би извегли пут у Грчку и борбу против Руса.
Војска која је придолазила била је састављена од босанске и арнаутске фукаре жељне пљачке и шићара, који им се у Србији чино извесним. Милош се чудио безобзирности с којом је Порта послала ту војску, мислио је да је султан 'сишао с ума' кад хоће да се завади са и са Србима. По ферману, који је султан издао још по примирењу с Марашлијом, гарнизони у градовима у Београдском пашалуку могли су бити састављени само од правих Турака из Румелије.
У овим приликама нашао је Милош да ће најбоље бити да се држи строго упутстава, које му је Русија дала 9. новембра, тј. избегавати свим начинима сукоб и не сметати уласку турске војске у градове. А ако почну нападати он је био већ решен да се одлучно брани. Гласови, које су Турци разносили о српском разоружању, нарочито су га узнемирили; њему је био познат манифест султанов од децембра 1827., којим се ишло на истребљење хришћана, и који није био тајна. Стога Милош похита да јави у Петроград своју зебњу, тражећи даља упутства. У главноме, он је писао да ће се држати упутстава од 9. новембра: да се неће противити уласку војске у градове, али ако Турци спопадну тражити оружје, он ће ући у рат и не чекујући одговор од Русије.)