PALUBA
April 18, 2024, 02:44:11 am *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Ovde možete pogledati te poručiti knjigu "Ešalon" jedan od autora je srpski podoficir i naš global moderator Kubovac
"Istorija razvoja sovjetskih i ruskih radara, komandno-informacionih sistema i sistema automatizacije"
 
   Home   Help Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 269 270 271 272 273 274 275 276 277 278 279 280 [281] 282 283 284 285 286 287 288 289 290 291 292 293 ... 337   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 732804 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 133



« Reply #4200 on: July 11, 2022, 10:07:08 am »

3. Насилан напад Срба на Београд. Освојење града вароши Београда.

По углављеном примирју с Ибраим-пашом на Делиграду, и кад је по доласку Карађорђевом отуд у Смедерево 26. септембра 1806. и порта понудила Србији мир, дајући јој слободе које је ова тражила и уступајући јој и све тврђаве у Србији; и кад је мало позније стигао у Србију и онај царски мухазил, који је по предаји Београда Србима, требало да остане у београдској тврђави, са својих 150 војника Турака, у знак врховног старешинства султановог над Србијом и над Београдом; Срби су јавили све ово турском заповеднику у Београду Гушанцу Алији, позвавши га да преда град и тврђаву Србима и да пусти у тврђаву царског мухазила и његове војнике.
Ну, и ако је ову тражњу Срба поткрепио и сам царски мухазил Бећир-ага, писмом које је писао Сулејман-паши везиру београдском и Гушанцу Алији, отмичарском заповеднику турске силе у Београду, позвавши их у царско име да предаду Србима град и тврђаву београдску и да пусте и њега c царским војницима у тврђаву, Гушанац, који није хтео да зна ни за султана а камо ли за његове паше и везире и још мање за царске мухазиле, одговорио је на ово: да је Београд његов и да ће га он да брани док му траје и последњи његов војник.
После ове и овакве изјаве Гушанчеве и кад српске војске није било више потребно ни на Делиграду ни на другим странама Србије, Срби су се решили да почну нападати на Београд и да га, ако се узмогне, узму од Турака насилно. За то су крајем месеца септембра и кроз цео месец октобар врвеле Београду многе нове српске војске где су довлачени, с муницијом заједно, и многи велики топови, добивени у тврђавама и градовима, који су се били већ предали Србима. Тада је дошао Београду и сам Карађорђе, који је одмах заповедио капетану Радичу Петровићу, те је овај примакао српску војску и њене топове, много ближе граду и разместио је од Саве до Дунава свуда наоколо Београда.
На левом крилу на Сави, према градској Сава-капији, дошао је Милоје Петровић у своме опкопу у бари, Венецији, око овога и пред њиме. Десно од Милоја, на окомцима висоравни београдске, према градској Варош-капији, био је, с 4000 својих војника, кнез Сима Марковић. На средини висоравни, на којој је Београд, према градској Стамбол-капији, разместио се војвода Васа Чарапић, са својих 8000 људи. Ниже овога к Дунаву, на десном крилу српске војске, према градској Видин-капији, били су: Станоје Главаш и војвода Вуле Илић. Карађорђе је био у своме главноме стану на Ташмајдану, код садашње палилулске цркве, где је био и српски опсадни парк. Сва ова српска сила на Београду износила је од прилике 24.000 - 25.000 људи и до 40 топова.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 133



« Reply #4201 on: July 11, 2022, 10:08:20 am »

У оваком распореду затекао је српску војску 22. октобар 1806., кад су Срби, обезбеђени од турских испада, које ови у последње време нису више никако ни предузимали, отпочели редовно бомбардање београдског града и дању и ноћу.
Срби су управљали своју артилеријску ватру поглавито против градског платна, које је опасивало београдски град, и против кућа и обиталишта у граду, те је тамо била вазда по која кућа у пламену, а често и по више њих у исто време. И Турци су пуцали на Србе из својих топова с града и с тврђаве, али им је топовска ватра била раштркана на све стране, те није наносила Србима никаквих штета.
Док су овако грували топови и на једној и на другој страни, Срби су се спремали да изненада и од једном јурну на град са свих страна и да га тако узму насилно.
Турци нити су се овоме надали нити су могли очекивати то. Мислили су да Срби треба прво или да поруше коју од градских капија, или да направе провалу – брешу - на градском бедему, па тек тада да могу јуришати на град, и за то су били доста безбрижни и нису се чували од препада српског.
Срби су опет мислили и држали да ће моћи да уђу у град, пужући се уз градске бедеме и прескачући преко палисада њихових, и за то се нису много бринули због тога, што немају још никаквих бреша на градскоме платну, и за то су били већ одредили и дан кад ће јуришати на град.
У то време, али подоста пре него што су се Срби решили да јуришају на Београд, био је у служби, у Гушанчевој војсци у Београду, неки буљубаша Конда, хришћанин и по рођењу Македонац, с подоста својих момака хришћана, и овоме се, после дуге службе код Гушанца, учинило да је грешно и неправо да служи Турцима и да се, као хришћанин, бори против крста, и за то је, кад су се Срби стекли у већој маси и распоредили око Београда, прешао са свима својим момцима на српску страну и ставио се у српску службу и настао борити се, заједно са Србима, против Турака.
Разбирајући за најзгоднија места на граду, на која би српска војска могла да удари и где би јој било најлакше да продре унутра у град, Карађорђе је сазнао од Конде, да би на по некојим местима могли поједини људи да уђу у град прикривеним стазама по којима је и Конда, док је био у граду, пролазио често.
Конда је нарочито указивао на нека места, на градcкoме бедему, у простору између Сава-капије и Варош-капије, где је он био редовно на турским стражама, уверавајући да би ту могло да се уђе у град кришом с неколико људи, који би, после, отворили градску Сава-капију и пропустили кроз њу српску војску. Конда се чак понудио да он сам собом, с неколико српских војника, који се на то драговољно одваже, уђе овако у град и отвори Сава-капију.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 133



« Reply #4202 on: July 11, 2022, 10:14:19 am »

Карађорђе је усвојио предлоге Кондине, па је одмах, према ономе, како је српска војска била већ распоређена око Београда, одредио тада свакој колони, којим ће путем, при јуришању на град, да иде и како и где да напада. Конду је одредио да иде напред испред колоне Милоја Петровића, да се провуче у град и отвори Сава-капију, а Милоја је упутио да иде лагано за Кондом и улети са својом војском у град, како Сава-капија буде отворена.
Кнеза Симу Марковића упутио је да подели своју војску у две колоне, па да нападне с обадвема на Варош-капију и то с обеју њених страна, да би тако поделио и ослабио и турску одбрану, и учинио могућим, да бар једна од колона продре поред капије у град.
Војводи Васи Чарапићу казао је да подели своју војску у три колоне, па с једном - средњом - да нападне он сам на Стамбол-капију, с њене стране, док ће с друге, десне јој стране, ударити Милисав Чамџија. Трећа колона упућена је на бастион с десне руке Чарапићу, између Стамбол-капије и Видин-капије.
Чарапићева средња колона, требала је да се држи зиданога водовода, по коме је дотицала вода, из околине Београда, у доњи дунавски део града.
На послетку, Станоју Главашу и Вулу Илићу заповеђено је да, као и остали, поделе своју војску у две колоне, па да сваки с по једном нападну на Видин-капију с обе њене стране.
Свима вођама колона и војницима заказано је изречно, да сваки, који први улети у град, гледа да отвори капију градску, код које је продро, па после да више њих у друштву трче што брже, к првој суседној градској капији, да и њу отворе.
За општи напад на Београд, одређен је дан Св. Првозваног Андрије 30. новембар 1806., ну тако, да се тога дана, на 2 сата пре расвића почне да напада.
Тачно, тога дана, у одређени час, престали су грмети српски топови, и војници српски, који су још с вечера заоштрили кремење на својим пушкама и пушке добро и брижљиво потпрашили и загледали своје јaтагане, почели су љубити се, праштати и заверавати се, да један другога неће оставити, и сва српска војска кренула се у напред и ближе граду.
Пред Милојевом колоном, на Сави, ишао је далеко у напред бимбаша Конда и храбри и одважни буљубаша Узун-Мирко, уз које је пошло још пет верних им другова: Драгић, Младен, Петар Сремац, Никола Стамболија и Карловалија, наоружани сви с добрим и поузданим оружјем, а Петар Сремац снабдевен још и секиром у руци, за обијање капије на граду. Подаље иза ових ишла је чета драговољаца, а мало даље иза ове, и сва остала Милојева војска, заједно с Милојем који је био на врху своје колоне.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 133



« Reply #4203 on: July 11, 2022, 10:51:29 am »

Конда и Узун-Мирко, с оних пет својих другова, прошли су срећно поред турскога хана, који је био на месту на коме је сада српско царинско здање, пун наоружаних Турака, који су још спавали и дошли су до градског рова више Сава-капије и сви су се склизали лагано у ров. Конда се одмах за тим успужао уз другу страну рова и помогао Узун-Мирку и осталима, те су се и они испели на стазу - берму - над ровом. Лагано и чисто не дишући, испели су се за тим сви на бедем и прескочили преко палисада, па су пошли одмах к стражари на Сава-капији обилазним путем.
И Конда и Узун-Мирко, знали су добро турски, те су тако, издајући се за турске војнике из чете команданта краџија, прошли мимо једну турску патролу, дајући се и сами за то исто, и доспели су тако до стражаре на Сава-капији.
Конда и Узун-Мирко кидисали су као бесни на стражара пред стражаром и пред капијом, па су, посекавши овога, јурнули на врата стражаре и тући и убијати турске стражаре, који су већ били почели наваљивати да изиђу из стражаре на поље.
Узун-Мирко, нападнут незгодно од првог стражара, који је хтео да изиђе из стражаре, с jатаганом у руци, зграбио је голом руком оштрице од јатагана, док је левом потегао пиштољ и свалио Турчина мртва на земљу.
Конда је био и срећнији а можда и вичнији у овакој борби и дочекивао је Турке на вратима стражаре с јатаганом у руци и клао их је једног по једног, како му је који дошао на дохват, на вратима.
За време док су се Конда и Узун-Мирко клали с Турцима на вратима стражаре, Петар Сремац и остали другови разбијали су локоте на капији градској и кад су ову отворили, притрчали су својим старешинама у помоћ.

(Многе појединости у овоме делу 'Освојење Београда' - узете су из писменог састава господина пуковника Љубомира Узун-Мирковића, који је он написао по причању свога оца, пок. Узун-Мирка, и ми смо му захвални веома, што нам је тај свој састав ставио на расположење и допустио да се њиме користимо.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 133



« Reply #4204 on: July 11, 2022, 11:29:40 am »

Не могући избити из стражаре силом jатагана, стражари турски почели су пуцати из својих пушака, на шта су се и Срби одазвали својим пиштољима, и пуцњава је престала кад више ни једног турског стражара у стражари није било живог.
Конда и Узун-Мирко допали су јаких рана. Конда их је добио пет, а Узун-Мирко две; ал' им ране нису сметале да се и даље бију с Турцима. Од осталих њихових другова само је Младен остао здрав и читав, а сви остали пали су мртви пред турском стражаром.
Међу тим је дотле и она чета српских драговољаца, што је ишла прва за Кондом и за Узун-Мирком, била већ на градској капији и заузела је и посела, а за мало времена после тога врвела је кроз капију и остала Милојева војска.
За чудо, да за све време пушкарања на турској стражари, и за време обијања градске капије, нико од Турака у граду, нити се појавио да је жив, нити притекао својим стражарима у помоћ. Ну, тога дана свитао је турски бајрам - био је 1 шевал 1221 турске године - те су у граду ваља да мислили, да се Турци веселе и да они сами пуцају у прославу свога тако великог празника. Србима се нико није могао надати кад, као што је већ напоменуто, још нису имали ни бреше на градском бедему.
Али је било са свим друкчије кад је Милојева војска заузела део града око Сава-капије, и кад је по која турска кућа почела да пламти у бесном пламену, и кад су Срби, вођени Кондом и Узун-Мирком, надрли уз брдо ка Варош-капији да и њу отворе и пропусте кроз њу војску кнеза Симе Марковића. Тада су и Турци скочили на ноге и прихватили се свога оружја, ну и тада, почеле су се борити само Гушанчеве крџалије, а сви остали Турци, гледали су само како да се докопају горње тврђаве.
У целом Београду - у граду - настала је тада таква забуна међ' Турцима, да су као бесни и боси и неодевени са свим женама и својом децом, јурили ка горњој тврђави, само да спасу ма и голу душу своју и својих. Ово је знатно олакшало Србима обратити сву своју пажњу градским бедемима и крџалијама који су ове бранили.
Васа Чарапић, идући са својом колоном по водоводу - који и сада видимо попреко у Скадарској улици - продро је брзо преко градског бедема, себи с десне руке од Стамбол-капије, и пошао је одатле брзо ка Видин-капији да помогне тамо Станоју Главашу и Вулу Илићу продрети у град; ал је пао на томе путу, рањен тешко и опасно. У самртним мукама обвеселио се сиромах, кад је чуо глас Милисава Чамџије, који је дотле такође био продро у град са својом колоном с леве стране Стамбол-капије, па је баш тада, онако како је био обећао, узјахао на турски градски топ и почео гласно певати. У томе баш часу десио се код колона Симе Марковића, на Варош-капији, и сам Карађорђе, који је тада, чувши Конду и Узун-Мирка како довикују кнезу Сими: 'Напред те, напред, ево нас Турцима за леђима'! а на другој страни Чамџију како пева, узвикнуо 'Е, сверова Милисав по души га! Јуриш јунаци, и ми да не будемо последњи'!
И на овај узвик, и на она узвикивања Кондина и Узун-Миркова, појуриле су хитро напред и обе колоне кнез-Симине и брзо су се успеле на градске бедеме с обеју страна Варош-капије, и помоћу Конде и Узун-Мирка растерали су Турке из стражаре на капији самој, као и оне из споредних кућа удешених за упорну одбрану, где су се, и крџалије и Турци Београђани, одиста упорно бранили.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 133



« Reply #4205 on: July 11, 2022, 11:30:37 am »

Дотле су већ били продрли у град и Станоје Главаш и Вуле Илић са стране Видин-капије, и ако су они са својим људма морали да газе по барама и по сўмузгама у равнини дунавској, пре него су могли доћи до самог градског платна.
Заузевши тако све градске капије и цео бедем којим је град Београд био опасан, и све топове турске који су били на њему, српској војсци било је лако, да, после тога, заузме град Београд у целоме његовоме обиму и све до саме београдске тврђаве. Многе крџалије и јаничари као права војска Гушанчева, који су чували и бранили градске капије и бедемове, или су били већ изгинули бранећи ове, или су одступили у горњу тврђаву, потискивани надмоћнијом српском силом, а ерлије београдске нису имале кад ни да се повуку све утврђаву, а камо ли да мисле на какву одбрану, било себе било свог земљишта и иметка. И за то је Карађорђе, кад су нека одељења српске војске зашла дубље у град и доспела до 'Делиског Конака', у улици где је сада протестанска црква, зауставио даље надирање српске војске у унутрашњост града, хотећи тиме да да времена Турцима Београђанима ерлијама, да са што мање штете оду из града и доспеју до горње тврђаве, и да оне, који дотле нису доспели да то учине, а налазе се у заузетом већ делу града, смести, заједно с њиховим фамилијама, у турске џамије, и ту ради њихове безбедности стави под заштиту српских стража. С тога је српска војска, после свега тога, и тек око 10 часова пре подне, заузела београдски град у целом његовом пространству и избила на крајеве улица, које су избијале из града на Калемегдан.
Сем оне четворице Срба, који су изгинули на Сава-капији, при отварању ове у друштву с Кондом и с Узун-Мирком, погинуло је при овоме освојењу Београда још око 50 српских војника, од којих на жалост знамо из 'Повеснице Антонија Протића', само име Томе Бастодерца из смедеревскога краја - који су сви заједно сахрањени у засебном гробљу на Врачару, на падини мокролушког потока, где су им благодарни Срби подигли леп споменик, који је млади Краљ Александар I - Обреновић V - обновио и лепо украсио, 1890. год. Хвала My и слава Му на томе!
И рањеника нису имали Срби одвећ много, и они су разнесени на видање својим кућама.
Војвода Васа Чарапић, тешко рањен, издануо је ускоро у Карађорђевом шатору на Таш-мајдану, и однесен је одатле и сахрањен у порти манастира Раковице, уз саму цркву са северне њене стране, где нема, још ни данас, свога заслуженога споменика. Турски губици, и у рањенима и у погинулима, били су много већи и сразмерно доста велики и знатни.
Српској војсци била је издана заповест под претњом смртне казни, да нико не дира ни у шта туђе и у турску имовину у граду, и наговештавано јој је више пута да се чува пљачке најстроже. и опет се нашло међ Србима двојица њих, охолих и необузданих, који су почели пљачкати и отимати оно што је туђе, и ови су, одмах на месту, стрељани и исечени на делове и делови њихови обешени су о градске капије за углед другима, који би се усудили поћи њиховим трагом.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 133



« Reply #4206 on: July 12, 2022, 10:20:17 am »

4. Добитак горњег дела београдске тврђаве.

Истога дана, кад су Срби освојили београдски град, ну у вече и преко ноћ, опасали су, под управом капетана Радича, целу тврђаву београдску, једном паралелом, т. ј. једним ровом и земљаним насипом са стране тврђаве, који је почињао код окомака на Сави, па свршавао на падинама са стране Дунава, и разместили су по рову своју војску и своје топове, те се тако обезбедили од њихове пушчане и топовске ватре с бедемова тврђавских. Свршивши овај посао преко ноћ, Срби су одмах, сутра дан, почели пуцати из својих топова из паралеле, против у горње тврђаве.
Капетан Радич Петровић, иако је преко ноћ при копању паралеле, био погођен непријатељским пушчаним зрном у крста, од чега је после кроз цео свој век остао грбав, управљао је и тада српском артилеријском ватром, и упућивао је Србе како и шта треба даље да раде против тврђаве београдске.
Ну пуцање Срба на београдску тврђаву није удило много ни бедемима тврђавским, ни Турцима Београђанима у њој, јер су се, ови сви, заједно са својим фамилијама, били настанили у доњем делу тврђаве, доле на Сави, где српски топови с Калемегдана нису могли добро и штетно да погађају у Турке, и Срби су одмах увидели, да би много боље било по њих, а зло и горе по Турке, кад би ово бомбардање тврђаве београдске могли да врше с онога војног острва на Дунаву, под самом тврђавом београдском, да ово острво није случајно аустријско, где они не смеју да иду.
Ну један од Турака Београђана, између многих других, који су били заостали у београдском граду, докаже Србима, да доња полутина тога острва припада београдској тврђави, а никако аустријској држави, и Срби за то одреде: Милоја Петровића и Вула Илића с 500 српских војника и једним топом, те ови пређу 8. декембра 1806. на то острво и тамо се лепо укопају и саграде за свој топ јаку батерију.
Турци су се запрепастили сутра дан, кад су пошли с једном својом лађом у Земун да купе хране и друго што им треба и кад су их Срби дочекали с острва пуцњавом из свога топа и својих пушака, и вратили су се одмах натраг у тврђаву, кад им је буљубаша Ранко из Остружнице убио на лађи једнога возара.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 133



« Reply #4207 on: July 12, 2022, 10:23:24 am »

Кад су Срби, одмах за тим, почели живље пуцати на доњи део београдске тврђаве из свога топа, којим је управљао и гађао тобџија Јевта из смедеревског Лозовика, и Турци су почели одговарати ватром из својих топова из доње тврђаве, али за кратко време, јер су Срби били заклоњени шеваром и трском, те Турци нису могли да виде да ли топови погађају у Србе и како.
Одмах после првих српских метака из топова и из пушака с острва, дошао је на острво к Србима један од аустријских ђенерала, који је становао у Земуну, да протествује против заузећа аустријског земљишта и што Срби на њему врше своје ратне операције, али је ово радио само привидно и као бајаги, јер је у поверењу говорио Србима да то одобрава и упућивао их је чак како ће дочекивати Турке и спречавати их да не иду у Земун, а и српске тобџије поучавао је како треба да гађају и да пуцају из свога топа на тврђаву.
У опште и овај ђенерал, који је и после долазио почешће к Србима на острво, само да их обиђе и да их види, као и сви Земунци Срби, понашали су се према Србима на острву братски и пријатељски и често су им слали из Земуна белога хлеба и разнога пића, а за Божић послали су им пун чамац лепих печеница, шунака, кобасица и доста ракије и вина.
Пошто је тврђава београдска бомбардована овако неколико дана и с острва и с Калемегдана, Гушанац Алија, немајући у тврђави хране за своју војску - крџалије и за Београђане, који су се тада били стекли у тврђаву, и не могући овде ни откуд да набави ни за најскупљу цену, понудио је Србима предају тврђаве, ако Срби пристану да њега и његову војску пусте да под оружјем оду на лађама у Видин.
Кад Срби нису пристали на услов да Турци оду из Београда под оружјем, и кад су Срби, и после тога, продужили бомбардање тврђаве с обеју страна, Гушанац је пристао на предају тврђаве и без оружја, и његова војска, заједно с њиме, утоварила се у 8 великих лађа, и 17. декембра 1806. год. спустила се Дунавом за у Видин.
Срби су дали Гушанцу тројицу Срба као таоце, да им се неће никакво зло догодити од стране Срба и допустили су Гушанчевим имраорима и коњушарима, да преведу Гушанчеве коње сувим преко Србије у Видин.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 133



« Reply #4208 on: July 12, 2022, 10:27:51 am »

Ну кад су се Срби, одмах за тим, спремили да пођу у тврђаву и да је заузму и поседну, Сулејман-паша, гувернер београдски, који се дотле није чуо ни да је жив, затворио је тврђавске капије и уклонио мостове, по којима се могло да пређе преко ровова, и јавио је Србима, да их неће да пусти у тврђаву, наводећи да је он прави, царски старешина у тврђави и да га за то не веже оно, што је Гушанац, као отпадник царев, мимо њега утврдио и уговорио.
Срби су то оћутали с гњевом и горчином, јер су знали да Турци немају у тврђави хране и да ће се на послетку и сам Сулејман-паша морати да преда, те су за то обуставили даље бомбардање тврђаве, али су у толико строже пазили и чували да Турци ни откуд не добију ни мрве хране.
Превару ову од стране Сулејмана Срби су држали за угођену унапред с Гушанцем и у споразуму с њиме, и за то је војвода Миленко Стојковић, кад је Гушанац хтео да проплови Дунавом поред Пореча, напао и њега и његове људе ватром из топова и из пушака тако жестоко, да је Гушанац имао да захвали само брзини воде што се спасао и што је могао умаћи на аустријску страну, заједно са српским таоцима.
Ну и Срби су са својим лађама прејурили на аустријску страну и тамо гонили и били Турке, па се тек после јаких окршаја вратили oтyд опет у Србију. Исто тако напали су Срби и на Гушанчеве имраоре и коњушаре у Србији и потукли су их све до последњега и узели им коње. И за чудо, код свега тога, Гушанац није хтео ништа да учини српским таоцима и вратио их је у Србију сву тројицу живе, здраве и неповређене, како је приспео у Видин.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 133



« Reply #4209 on: July 12, 2022, 10:30:11 am »

Сулејман се с почетка утврдо надао, да ће моћи мимо Србе на острву и опет да набавља храну у Земуну за посаду тврђавску. Али кад је неколико пута полазило повише турских. наоружаних лађа у Земун и кад никад ни једна од њих није могла да доспе до Земуна од Срба на острву, и кад је он десетину дана провео у највећој глади, изјаснио се на послетку и он, да хоће да се преда Србима заједно с горњим делом тврђаве, ако Срби пристану да га оставе с његовим Турцима у доњој тврђави без оружја, док он сам не изиште заповест непосредно од султана, шта треба да ради даље. Срби су примили ову понуду Сулејман-пашину и он им је предао кључеве од капије горње тврђаве 27. декембра 1806. (на св. првомученика и архиђакона Стевана) и настао одмах селити се са свима својим Турцима у доњу тврђаву. Кад је с овом својом сеобом Сулејман-паша био готов, Срби су ушли у горњу тврђаву 22. јануара 1807. године и посели је са својом војском.
У угодби овој са Сулејман-пашом о предаји тврђаве београдске Србима, било је неког подражавања оној погодби Ичковој с портом, по којој је, кад се тврђаве у Србији предаду Србима, требао да остане у београдској тврђави султанов мухазил са 150 Турака, у знак суверенства султановог над Србијом и над тврђавама у Србији, и Срби су, вероватно, само за то оставили Сулејмана у доњој тврђави, да би им он представљао, у њој и у Београду, тога султановог чиновника.
Одмах по предаји горње тврђаве Срби су допустили Сулејману набављати у Србији и у Земуну храну за себе и за своју војску, а Турцима Београђанима допустили су Срби, те су се вратили у град на своја имања и отпочели опет водити своје трговине, отварати своје дућане и радити своје радње
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 133



« Reply #4210 on: July 12, 2022, 10:36:04 am »

5. Добитак доњег дела београдске тврђаве

Брзо по предаји Србима, горње београдске тврђаве, настали су опет лоши и неповољни односи између Сулејман-паше и Срба, што је у скоро пренето и на све Србе и Турке у Београду у опште. Сулејман је хтео и даље да остане старешина Турака, којима су Срби допустили да могу да живе у граду и ту да воде своје радње и своје трговине, те су и Турци почели да се појављују опет као неки господари Срба.
Срби су још омрзли на Сулејмана и за то, што је он на молбу Срба узео на се да посредује код Турака Шапчана, да и они предаду Србима своју тврђаву, па је Србимә казивао да у томе смислу ради, док су Срби сазнали из неких његових писама, која је слао у Шабац, да ради код Турака супротно томе и да баш подстрекава Турке Шапчане против Срба. За то су Срби изјавили Сулејману, да не могу више да га трпе ни у доњој београдској тврђави и захтевали су од њега, да се сели са својим јаничарима у Турску.
Сулејман-паша пристао је на то, јер су му Срби обећали, да ће и њега с фамилијом му, као и све његове јаничаре, пропустити сувим кроз Србију и да ће се путу бринути о његовоме издржању и његовој безбедности, а за Турке Београђане казали су да ће их оставити и даље на миру у Београду и да ће се бринути о њиховој личној и имовној безбедности.
Поверовавши овим свечаним уверавањима Срба, Сулејман-паша предао је Србима и доњу београдску тврђаву, кренуо се на пут са свима својима 23. фебруара 1807. год. цариградском радом и праћен једном четом Срба која је требала да ја чува и да га брани док буде путовао кроз Србију.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 133



« Reply #4211 on: July 12, 2022, 11:33:49 am »

6. Невера и Срба и Турака. Смрт Сулејманова. Покољ Турака у Београду

Пред сеобу Сулејманову и баш пред његов полазак из Београда, стигао је у Београд. вративши се из Цариграда, српски изасланик Петар Ичко, доневши собом глас, да од мера нема ништа; да Турска није одобрила примирје углављено на Делигpaду с Ибраим-пашом и да је одрекла мир са Србијом, који је с Ичком била углавила.
Место фермана о миру, за који је Ичко био отишао у Цариград, султан је послао Србима арачке тескере, тражећи да се одмах покупи арач, и пошље у Цариград, и да Срби остану и даље покорна султанова раја.
Ово је Србе у толикој мери огорчило и озлоједило против Сулејман-паше и Турака у Београду, кривећи их да су они покренули султана на овај корак и да су Србе код султана опали и облагали, да су одмах намислили осветити се за ово и Сулејману и Турцима Београђанима.
Одмах су послали пред Сулејмана и његову фамилију и обезоружану војску, кнеза Радојка из Селевца с великом и јаком четом српских војника, и ови су сачекавши Сулејмана близу Екмеклука у згодној заседи опалили из пушака, па потпомогнути и оном четом која је Сулејмана пратила и требала да га чува и брани, и убила Сулејмана, све његове жене и децу, слуге и робове и све јаничаре, који су се с њиме заједно селили у Турску.
Истога часа настао је у Београду покољ и сеча и убијање Турака Београђана.
Српски бећари и драговољци, праћени многим српским војницима, појурили су одједном као дивља зверад кроз градске, београдске, улице, кољући и убијајући све што се клањало Мухамеду и било подобно да носи оружје. Кад су се улице испразниле проваљивале су се и рушиле турске куће и дућани, амами и турске богомоље и Турци су тражени по свима кутовима и подземним лагумима па клани и убијани. Жене и девојке примораване су на промену вере и преудају и удају за онога коме су пале шака, а деца турска покрштавана су и узимата у својину као да су била каква ствар и обична турска својина.
Што је најжалосније у овоме убијању, отимању, пљачкању и присвајању чак и живих душа, то је што су имале живог удела у томе и неке старешине српске.
Пуна три дана трајало је у Београду ово срамно мрцварење Турака од стране Срба и престало је тек трећега дана, кад у Београду није више било живе мушке одрасле главе, и кад је било остало још само неколико сулуда, наказа и богаља, и неколико гуравих бабетина, које нико није хтео да погледа и ови су само после покоља оправљени једном лађом у Видин. Многи Срби, староседеоци у Београду, седих власи и погурених плећа, гледећи овај нечувени покор, махали су брижно седим својим главама и дошаптавали један другоме: 'Не ваља, не слути на добро.'
Овако је Београд, који је деспот Ђурађ Бранковић онако себичњачки 1427. год. отуђио из српских руку, после 380 год. прешао опет у српску власт и у српске руке.
Срби су брзо очистили, дотерали и уредили Београд, тако да је он за кратко време постао и по угледу први град у Србији. Ни пуна година дана није прошла од кад су Срби узели Београд, а у њега се уселио државни српски савет, који је дотле био у Смедереву, те је тако постао до извесног степена престоница српска. Срби су позније 1808. засновали у Београду тополивницу, у којој су, поред топова, ливена од турских топова звона за српске храмове, а и радионицу у којој су израђиване све војне потребе.
Покушавано је да се у Београду заснује и фабрика за производњу барута али, кад се показало да је то у Београду не могуће, онда је она заснована - 1808 - у Страгарима.
Командант Београда био је у прво време војвода Младен Миловановић, а после Ђорђе Миловановић Гузоња из Железника, који је имао плате по 50 гроша месечно, и дневно по 8 ока хлеба, за њега и његових 4 момка, који су имали по 10 гроша месечно плате.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 133



« Reply #4212 on: July 13, 2022, 10:57:29 am »

IV Нова српска завојевања
1. Добитак Шапца

После мишарске битке, 1. августа 1806. год. и ако је тада, много Турака Бошњака побегло право у Босну, и не осврћући се на Шабац, ипак их је и у Шапцу остало много, да готово нису имали где да се сместе са шапчанима заједно, јер су били стерани од Срба у малу шабачку тврђаву и у онај тескобан део око тврђаве који је био опасан земљаним бедемом.
Срби су их држали опкољене са свих страна са сува, те су Турци неки месец дана после мишарске битке, трпели од велике оскудице у храни и људској и сточној, ма да су добијали ову кад и кад из Аустрије по врло скупе цене.
Сукоба између Срба и Турака на самоме Шапцу није било никаквих, који би били значајни по једну или по другу страну.
Срба није било овде у тако великом броју, да би с извесношћу рачунали на успех, јер је доста српске војске, која је била на Мишару, отишло на Делиград у помоћ српској војсци, коју је почео да напада скадарски везир Ибраим-паша; а нешто и на Београд, у помоћ оној српској војсци која је опкољавала Београд и тамо се често клала с Турцима, и за то нису ништа предузимали против Турака у Шапцу, рачунајући још, и да ће се Турци морати да предаду због оскудице у храни.
Тако су се исто и Турци морали да владају према Србима мирно и трпељиво. После своје погибије на Мишару, били су тако раслабљени и растројени, да се ни они нису могли надати никаквом успеху, ако би почели нападати на Србе, и зато су били мирни и хвалили Бога што и њих Срби остављају на миру. У Шапцу су били тада с турском војском: Сулејман-паша, Скопљак-паша Синан-паша, Ћаин-паша, Хасан-паша бањалучки, Хасан-паша сребрнички и Али-паша Видајић, синовац погинулога на Мишару Мехмед-капетана, и ови су сви нашли пута да поруче владици зворничком, да покуша не би ли, како год, могао да их измири са Србима на Шапцу.
И владика је, на скоро после тога, дошао у стан војводе Јакова Ненадовића, који је тада заповедао свој српској војсци на Шапцу, уз пратњу неколико српских свештеника и доста Срба из Босне, и саопштио је Србима понуду Турака Бошњака у Шапцу, потпомажући је и сам и старајући се да се Срби измире с Турцима.
Ну Јаков је одбио ту молбу попреко, изговарајући се да се та ствар не може да расправља без знања и одобрења врховног команданта Срба.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 133



« Reply #4213 on: July 13, 2022, 11:08:10 am »

Кад је после овога дошао под Београд, царски мухазил, Бећир-ага и позвао Гушанца Алију у име султаново, да преда Србима београдску тврђаву, коју је овај, као што знамо, одбио, и кад је ова заповест саопштена, одмах за тим, и Турцима у Шапцу, ови су, опет тад, одбили то, што нису знали шта ће Срби учинити с њима после предаје тврђаве. Ну, Шапчани су после тога замолили везира београдског да посредује код Срба за њих.
Везир београдски, Сулејман-паша, примио се тога и говорио је о томе с Карађорђем, али тек у време кад је и сам био приморан да преда Србима горњу београдску тврђаву, а он да се смести без оружја у доњем њеном делу; ну, и тада није радио као што је уговарао и обећавао, јер је учио Турке и Бошњаке у Шапцу, да предаду Србима Шабац, ако Срби пристану да у њему остане један од старешина турских у тврђави, као султанов мухазил с доста наоружаних Турака.
Карађорђе је за то, одмах сутра дан пошто су Срби заузели београдску тврђаву, послао преко Аустрије у Кленак војводу Милоја Петровића, где је овај стигао 23. јануара 1807. и састао се са Скопљак Сулејман-пашом, Хасан-пашом, Ћаја-пашом и Али-пашом и са још доста босанских бегова, и српских старешина: Јаковом Ненадовићем, поп-Луком, Стојаном Чупићем и Живком Дабићем.
После кратких угодаба, Срби и Турци мал' да се нису са свим погодили, да није било почело да запиње код избора лица, које ће обе стране узајамно да даду као таоце, да ће се све, што се уговори, тачно и извршити, ал' би се на послетку и у томе споразумели, да није пуковник аустријски Обућина, који је с месним командантом у Кленку мајором Голубичићем, био присутан овом погађању Срба с Турцима, постао нестрпељив и почео грдити српскога старешину Јакова Ненадовића, због чега су се на крају разишли и прешли на српску страну и Срби и Турци, не углавивши погодбу и не свршивши ништа.
Ну и то није много наудило српској ствари, јер, кад је тога истога дана у вече стигао на мишарско поље вођа Срба Карађорђе, кога су ту допратили: Марко Катић, Станоје Главаш и још доста српских коњаника, Турци су се изјаснили да ће преговарати с њима на српској страни и без присуства аустријских сведока.
И за то су се сутра дан, у четвртак 24. јануара 1807. састали више Топољака под једним брестом: све паше, које су пре једног дана биле у Кленку, са свима осталим Турцима, који су их пратили, с Карађорћем и свима српским старешинама, који су већ водили преговоре с Турцима, уз које су били тада још: и прота Матија Ненадовић и војвода Милош Поцерац, и ту су брзо утврдили: да Турци предаду Србима Шабац, а они сви да се одселе у Босну, но да остане опет у Шапцу, с неколико наоружаних Турака, старешина турски јаничар-ага као мухазил султанов.
Пошто су се Турци у петак 25. јануара 1807. спремили за пут и за сеобу, изишли су сви из града у суботу 26. јануара у 10 сахати пре подне и кренули су се у Босну, мушкиње сувим уз пратњу Стојана Чупића, а женскиње водом натоварено у две велике лађе.
У 1 час по подне ушао је у тврђаву шабачку вожд Карађорђе, праћен свима осталим српским војводама, поздрављен грмљавом топова с бедема тврђаве и уз свирку веселе српске музике.
На улазу у тврђаву пресрео је вођу српске војске мухазил тврђаве јаничар-ага, са својих десетину момака, и предао му кључеве од тврђаве, молећи га у исто време, да узме у своју моћну заштиту и њега и његове људе.
Срби су нашли у Шапцу 9 топова, 1 аван-топ, доста ђулади за топове и 9 сандука барута. За команданта Шапца одређен је одмах поп-Лука Лазаревић, који је добио својих 1000 момака за одбрану и чување тврђаве.
Кад је на месец дана после тога Сулејман-паша београдски био приморан да напусти и доњи део београдске тврђаве, и кад је и овај део Београда предао Србима, а он пошао са својим људма у Турску, и мухазил шабачке тврђаве јаничар-ага напустио је шабачку тврђаву и отишао у Босну, те су Срби остали стални господари Шапца.
« Last Edit: July 13, 2022, 11:13:12 am by JASON » Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 133



« Reply #4214 on: July 13, 2022, 11:14:55 am »

2. Заузеће Подриња

По паду Београда и Шапца у српске руке, Србима се није могло да трпе и даље Турке у Подрињу, које је потпадало под зворнички пашалук, ну које ту није имало никаквих природних граница са Шумадијом. И Срби су се за то, у другој половини месеца фебруара 1807. упутили тамо под војводом Јаковом Ненадовићем и поп-Луком Лазаревићем, да потисну Турке из њега и да га придруже Шумадији.
Идући преко Цера у Подриње, српску је војску сусрео на путу у селу Бадањи с 800 својих војника, Анта Богићевић, српски старешина у Подрињу и јавио је и Јакову и поп-Луки, да су Турци сазнали већ да српска војска иде противу њих, и да они за то хоће драговољно да напусте Подриње и да се селе у Босну, и да га за то моле да им јави на време долазак српске војске, како би се и они дотле могли да уклоне на другу страну Дрине.
Добивши одобрење Јаковљево, Богићевић је јавио Турцима шта је требало и колико је ваљало, а они су, услед тога, напустили Лозницу и прешли сви листом између 1. и 2. марта 1807. на другу страну Дрине.
Сутра дан, рано у зору, лицем на Тодорову суботу 2. марта 1807. ушла је српска војска у Лозницу и, не нашавши у њој ни једнога Турчина, посела ју је. За Турцима Лозничанима и остали Турци, који су живели по малим градићима - касабама подринскога краја - турска Липница, Бешница и Крупањ, напустили су ова места и отишли су у Босну.
Само у тврђави Соколу и у неколико села са свим близу Сокола остало је и после овога подоста Турака да и даље ту живе.
Кад је овако скоро све Подриње очишћено од Турака, постављен је за војводу подринског Анта Богићевић, дотадашњи српски старешина тога краја.
Док је Анта Богићевић увећавао и уређивао војску подринскога краја и спремао је да брани своје Подриње, ако би Турци преко Дрине пошли на њ, дошао је у Лозницу на кратко време Карађорђе, те је наредио и помогао Богићевићу саветом, како ће требати да утврди овај свој крај и како ће га чувати и бранити од Турака. И тада је подигнут у Лозници онај велики опкоп, где је сада лозничка црква, који су Срби прозвали 'градом', и опкопи: код Дрине на Тичарском Пољу, код аде Циганлије на Јадру, на Рожњу према Соколу, на Баурићу, на Јаребицама и на Јагодњи, изнад Костајника и још доста опкопа поред Дрине, у које су се сместиле српске страже.
Logged
Pages:  1 ... 269 270 271 272 273 274 275 276 277 278 279 280 [281] 282 283 284 285 286 287 288 289 290 291 292 293 ... 337   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.06 seconds with 22 queries.