Српске буне

[JASON]

3. Насилан напад Срба на Београд. Освојење града вароши Београда.

По углављеном примирју с Ибраим-пашом на Делиграду, и кад је по доласку Карађорђевом отуд у Смедерево 26. септембра 1806. и порта понудила Србији мир, дајући јој слободе које је ова тражила и уступајући јој и све тврђаве у Србији; и кад је мало позније стигао у Србију и онај царски мухазил, који је по предаји Београда Србима, требало да остане у београдској тврђави, са својих 150 војника Турака, у знак врховног старешинства султановог над Србијом и над Београдом; Срби су јавили све ово турском заповеднику у Београду Гушанцу Алији, позвавши га да преда град и тврђаву Србима и да пусти у тврђаву царског мухазила и његове војнике.
Ну, и ако је ову тражњу Срба поткрепио и сам царски мухазил Бећир-ага, писмом које је писао Сулејман-паши везиру београдском и Гушанцу Алији, отмичарском заповеднику турске силе у Београду, позвавши их у царско име да предаду Србима град и тврђаву београдску и да пусте и њега c царским војницима у тврђаву, Гушанац, који није хтео да зна ни за султана а камо ли за његове паше и везире и још мање за царске мухазиле, одговорио је на ово: да је Београд његов и да ће га он да брани док му траје и последњи његов војник.
После ове и овакве изјаве Гушанчеве и кад српске војске није било више потребно ни на Делиграду ни на другим странама Србије, Срби су се решили да почну нападати на Београд и да га, ако се узмогне, узму од Турака насилно. За то су крајем месеца септембра и кроз цео месец октобар врвеле Београду многе нове српске војске где су довлачени, с муницијом заједно, и многи велики топови, добивени у тврђавама и градовима, који су се били већ предали Србима. Тада је дошао Београду и сам Карађорђе, који је одмах заповедио капетану Радичу Петровићу, те је овај примакао српску војску и њене топове, много ближе граду и разместио је од Саве до Дунава свуда наоколо Београда.
На левом крилу на Сави, према градској Сава-капији, дошао је Милоје Петровић у своме опкопу у бари, Венецији, око овога и пред њиме. Десно од Милоја, на окомцима висоравни београдске, према градској Варош-капији, био је, с 4000 својих војника, кнез Сима Марковић. На средини висоравни, на којој је Београд, према градској Стамбол-капији, разместио се војвода Васа Чарапић, са својих 8000 људи. Ниже овога к Дунаву, на десном крилу српске војске, према градској Видин-капији, били су: Станоје Главаш и војвода Вуле Илић. Карађорђе је био у своме главноме стану на Ташмајдану, код садашње палилулске цркве, где је био и српски опсадни парк. Сва ова српска сила на Београду износила је од прилике 24.000 - 25.000 људи и до 40 топова.

[JASON]

У оваком распореду затекао је српску војску 22. октобар 1806., кад су Срби, обезбеђени од турских испада, које ови у последње време нису више никако ни предузимали, отпочели редовно бомбардање београдског града и дању и ноћу.
Срби су управљали своју артилеријску ватру поглавито против градског платна, које је опасивало београдски град, и против кућа и обиталишта у граду, те је тамо била вазда по која кућа у пламену, а често и по више њих у исто време. И Турци су пуцали на Србе из својих топова с града и с тврђаве, али им је топовска ватра била раштркана на све стране, те није наносила Србима никаквих штета.
Док су овако грували топови и на једној и на другој страни, Срби су се спремали да изненада и од једном јурну на град са свих страна и да га тако узму насилно.
Турци нити су се овоме надали нити су могли очекивати то. Мислили су да Срби треба прво или да поруше коју од градских капија, или да направе провалу – брешу - на градском бедему, па тек тада да могу јуришати на град, и за то су били доста безбрижни и нису се чували од препада српског.
Срби су опет мислили и држали да ће моћи да уђу у град, пужући се уз градске бедеме и прескачући преко палисада њихових, и за то се нису много бринули због тога, што немају још никаквих бреша на градскоме платну, и за то су били већ одредили и дан кад ће јуришати на град.
У то време, али подоста пре него што су се Срби решили да јуришају на Београд, био је у служби, у Гушанчевој војсци у Београду, неки буљубаша Конда, хришћанин и по рођењу Македонац, с подоста својих момака хришћана, и овоме се, после дуге службе код Гушанца, учинило да је грешно и неправо да служи Турцима и да се, као хришћанин, бори против крста, и за то је, кад су се Срби стекли у већој маси и распоредили око Београда, прешао са свима својим момцима на српску страну и ставио се у српску службу и настао борити се, заједно са Србима, против Турака.
Разбирајући за најзгоднија места на граду, на која би српска војска могла да удари и где би јој било најлакше да продре унутра у град, Карађорђе је сазнао од Конде, да би на по некојим местима могли поједини људи да уђу у град прикривеним стазама по којима је и Конда, док је био у граду, пролазио често.
Конда је нарочито указивао на нека места, на градcкoме бедему, у простору између Сава-капије и Варош-капије, где је он био редовно на турским стражама, уверавајући да би ту могло да се уђе у град кришом с неколико људи, који би, после, отворили градску Сава-капију и пропустили кроз њу српску војску. Конда се чак понудио да он сам собом, с неколико српских војника, који се на то драговољно одваже, уђе овако у град и отвори Сава-капију.

[JASON]

Карађорђе је усвојио предлоге Кондине, па је одмах, према ономе, како је српска војска била већ распоређена око Београда, одредио тада свакој колони, којим ће путем, при јуришању на град, да иде и како и где да напада. Конду је одредио да иде напред испред колоне Милоја Петровића, да се провуче у град и отвори Сава-капију, а Милоја је упутио да иде лагано за Кондом и улети са својом војском у град, како Сава-капија буде отворена.
Кнеза Симу Марковића упутио је да подели своју војску у две колоне, па да нападне с обадвема на Варош-капију и то с обеју њених страна, да би тако поделио и ослабио и турску одбрану, и учинио могућим, да бар једна од колона продре поред капије у град.
Војводи Васи Чарапићу казао је да подели своју војску у три колоне, па с једном - средњом - да нападне он сам на Стамбол-капију, с њене стране, док ће с друге, десне јој стране, ударити Милисав Чамџија. Трећа колона упућена је на бастион с десне руке Чарапићу, између Стамбол-капије и Видин-капије.
Чарапићева средња колона, требала је да се држи зиданога водовода, по коме је дотицала вода, из околине Београда, у доњи дунавски део града.
На послетку, Станоју Главашу и Вулу Илићу заповеђено је да, као и остали, поделе своју војску у две колоне, па да сваки с по једном нападну на Видин-капију с обе њене стране.
Свима вођама колона и војницима заказано је изречно, да сваки, који први улети у град, гледа да отвори капију градску, код које је продро, па после да више њих у друштву трче што брже, к првој суседној градској капији, да и њу отворе.
За општи напад на Београд, одређен је дан Св. Првозваног Андрије 30. новембар 1806., ну тако, да се тога дана, на 2 сата пре расвића почне да напада.
Тачно, тога дана, у одређени час, престали су грмети српски топови, и војници српски, који су још с вечера заоштрили кремење на својим пушкама и пушке добро и брижљиво потпрашили и загледали своје јaтагане, почели су љубити се, праштати и заверавати се, да један другога неће оставити, и сва српска војска кренула се у напред и ближе граду.
Пред Милојевом колоном, на Сави, ишао је далеко у напред бимбаша Конда и храбри и одважни буљубаша Узун-Мирко, уз које је пошло још пет верних им другова: Драгић, Младен, Петар Сремац, Никола Стамболија и Карловалија, наоружани сви с добрим и поузданим оружјем, а Петар Сремац снабдевен још и секиром у руци, за обијање капије на граду. Подаље иза ових ишла је чета драговољаца, а мало даље иза ове, и сва остала Милојева војска, заједно с Милојем који је био на врху своје колоне.

[JASON]

Конда и Узун-Мирко, с оних пет својих другова, прошли су срећно поред турскога хана, који је био на месту на коме је сада српско царинско здање, пун наоружаних Турака, који су још спавали и дошли су до градског рова више Сава-капије и сви су се склизали лагано у ров. Конда се одмах за тим успужао уз другу страну рова и помогао Узун-Мирку и осталима, те су се и они испели на стазу - берму - над ровом. Лагано и чисто не дишући, испели су се за тим сви на бедем и прескочили преко палисада, па су пошли одмах к стражари на Сава-капији обилазним путем.
И Конда и Узун-Мирко, знали су добро турски, те су тако, издајући се за турске војнике из чете команданта краџија, прошли мимо једну турску патролу, дајући се и сами за то исто, и доспели су тако до стражаре на Сава-капији.
Конда и Узун-Мирко кидисали су као бесни на стражара пред стражаром и пред капијом, па су, посекавши овога, јурнули на врата стражаре и тући и убијати турске стражаре, који су већ били почели наваљивати да изиђу из стражаре на поље.
Узун-Мирко, нападнут незгодно од првог стражара, који је хтео да изиђе из стражаре, с jатаганом у руци, зграбио је голом руком оштрице од јатагана, док је левом потегао пиштољ и свалио Турчина мртва на земљу.
Конда је био и срећнији а можда и вичнији у овакој борби и дочекивао је Турке на вратима стражаре с јатаганом у руци и клао их је једног по једног, како му је који дошао на дохват, на вратима.
За време док су се Конда и Узун-Мирко клали с Турцима на вратима стражаре, Петар Сремац и остали другови разбијали су локоте на капији градској и кад су ову отворили, притрчали су својим старешинама у помоћ.

(Многе појединости у овоме делу 'Освојење Београда' - узете су из писменог састава господина пуковника Љубомира Узун-Мирковића, који је он написао по причању свога оца, пок. Узун-Мирка, и ми смо му захвални веома, што нам је тај свој састав ставио на расположење и допустио да се њиме користимо.)

[JASON]

Не могући избити из стражаре силом jатагана, стражари турски почели су пуцати из својих пушака, на шта су се и Срби одазвали својим пиштољима, и пуцњава је престала кад више ни једног турског стражара у стражари није било живог.
Конда и Узун-Мирко допали су јаких рана. Конда их је добио пет, а Узун-Мирко две; ал' им ране нису сметале да се и даље бију с Турцима. Од осталих њихових другова само је Младен остао здрав и читав, а сви остали пали су мртви пред турском стражаром.
Међу тим је дотле и она чета српских драговољаца, што је ишла прва за Кондом и за Узун-Мирком, била већ на градској капији и заузела је и посела, а за мало времена после тога врвела је кроз капију и остала Милојева војска.
За чудо, да за све време пушкарања на турској стражари, и за време обијања градске капије, нико од Турака у граду, нити се појавио да је жив, нити притекао својим стражарима у помоћ. Ну, тога дана свитао је турски бајрам - био је 1 шевал 1221 турске године - те су у граду ваља да мислили, да се Турци веселе и да они сами пуцају у прославу свога тако великог празника. Србима се нико није могао надати кад, као што је већ напоменуто, још нису имали ни бреше на градском бедему.
Али је било са свим друкчије кад је Милојева војска заузела део града око Сава-капије, и кад је по која турска кућа почела да пламти у бесном пламену, и кад су Срби, вођени Кондом и Узун-Мирком, надрли уз брдо ка Варош-капији да и њу отворе и пропусте кроз њу војску кнеза Симе Марковића. Тада су и Турци скочили на ноге и прихватили се свога оружја, ну и тада, почеле су се борити само Гушанчеве крџалије, а сви остали Турци, гледали су само како да се докопају горње тврђаве.
У целом Београду - у граду - настала је тада таква забуна међ' Турцима, да су као бесни и боси и неодевени са свим женама и својом децом, јурили ка горњој тврђави, само да спасу ма и голу душу своју и својих. Ово је знатно олакшало Србима обратити сву своју пажњу градским бедемима и крџалијама који су ове бранили.
Васа Чарапић, идући са својом колоном по водоводу - који и сада видимо попреко у Скадарској улици - продро је брзо преко градског бедема, себи с десне руке од Стамбол-капије, и пошао је одатле брзо ка Видин-капији да помогне тамо Станоју Главашу и Вулу Илићу продрети у град; ал је пао на томе путу, рањен тешко и опасно. У самртним мукама обвеселио се сиромах, кад је чуо глас Милисава Чамџије, који је дотле такође био продро у град са својом колоном с леве стране Стамбол-капије, па је баш тада, онако како је био обећао, узјахао на турски градски топ и почео гласно певати. У томе баш часу десио се код колона Симе Марковића, на Варош-капији, и сам Карађорђе, који је тада, чувши Конду и Узун-Мирка како довикују кнезу Сими: 'Напред те, напред, ево нас Турцима за леђима'! а на другој страни Чамџију како пева, узвикнуо 'Е, сверова Милисав по души га! Јуриш јунаци, и ми да не будемо последњи'!
И на овај узвик, и на она узвикивања Кондина и Узун-Миркова, појуриле су хитро напред и обе колоне кнез-Симине и брзо су се успеле на градске бедеме с обеју страна Варош-капије, и помоћу Конде и Узун-Мирка растерали су Турке из стражаре на капији самој, као и оне из споредних кућа удешених за упорну одбрану, где су се, и крџалије и Турци Београђани, одиста упорно бранили.

[JASON]

Дотле су већ били продрли у град и Станоје Главаш и Вуле Илић са стране Видин-капије, и ако су они са својим људма морали да газе по барама и по сўмузгама у равнини дунавској, пре него су могли доћи до самог градског платна.
Заузевши тако све градске капије и цео бедем којим је град Београд био опасан, и све топове турске који су били на њему, српској војсци било је лако, да, после тога, заузме град Београд у целоме његовоме обиму и све до саме београдске тврђаве. Многе крџалије и јаничари као права војска Гушанчева, који су чували и бранили градске капије и бедемове, или су били већ изгинули бранећи ове, или су одступили у горњу тврђаву, потискивани надмоћнијом српском силом, а ерлије београдске нису имале кад ни да се повуку све утврђаву, а камо ли да мисле на какву одбрану, било себе било свог земљишта и иметка. И за то је Карађорђе, кад су нека одељења српске војске зашла дубље у град и доспела до 'Делиског Конака', у улици где је сада протестанска црква, зауставио даље надирање српске војске у унутрашњост града, хотећи тиме да да времена Турцима Београђанима ерлијама, да са што мање штете оду из града и доспеју до горње тврђаве, и да оне, који дотле нису доспели да то учине, а налазе се у заузетом већ делу града, смести, заједно с њиховим фамилијама, у турске џамије, и ту ради њихове безбедности стави под заштиту српских стража. С тога је српска војска, после свега тога, и тек око 10 часова пре подне, заузела београдски град у целом његовом пространству и избила на крајеве улица, које су избијале из града на Калемегдан.
Сем оне четворице Срба, који су изгинули на Сава-капији, при отварању ове у друштву с Кондом и с Узун-Мирком, погинуло је при овоме освојењу Београда још око 50 српских војника, од којих на жалост знамо из 'Повеснице Антонија Протића', само име Томе Бастодерца из смедеревскога краја - који су сви заједно сахрањени у засебном гробљу на Врачару, на падини мокролушког потока, где су им благодарни Срби подигли леп споменик, који је млади Краљ Александар I - Обреновић V - обновио и лепо украсио, 1890. год. Хвала My и слава Му на томе!
И рањеника нису имали Срби одвећ много, и они су разнесени на видање својим кућама.
Војвода Васа Чарапић, тешко рањен, издануо је ускоро у Карађорђевом шатору на Таш-мајдану, и однесен је одатле и сахрањен у порти манастира Раковице, уз саму цркву са северне њене стране, где нема, још ни данас, свога заслуженога споменика. Турски губици, и у рањенима и у погинулима, били су много већи и сразмерно доста велики и знатни.
Српској војсци била је издана заповест под претњом смртне казни, да нико не дира ни у шта туђе и у турску имовину у граду, и наговештавано јој је више пута да се чува пљачке најстроже. и опет се нашло међ Србима двојица њих, охолих и необузданих, који су почели пљачкати и отимати оно што је туђе, и ови су, одмах на месту, стрељани и исечени на делове и делови њихови обешени су о градске капије за углед другима, који би се усудили поћи њиховим трагом.

[JASON]

4. Добитак горњег дела београдске тврђаве.

Истога дана, кад су Срби освојили београдски град, ну у вече и преко ноћ, опасали су, под управом капетана Радича, целу тврђаву београдску, једном паралелом, т. ј. једним ровом и земљаним насипом са стране тврђаве, који је почињао код окомака на Сави, па свршавао на падинама са стране Дунава, и разместили су по рову своју војску и своје топове, те се тако обезбедили од њихове пушчане и топовске ватре с бедемова тврђавских. Свршивши овај посао преко ноћ, Срби су одмах, сутра дан, почели пуцати из својих топова из паралеле, против у горње тврђаве.
Капетан Радич Петровић, иако је преко ноћ при копању паралеле, био погођен непријатељским пушчаним зрном у крста, од чега је после кроз цео свој век остао грбав, управљао је и тада српском артилеријском ватром, и упућивао је Србе како и шта треба даље да раде против тврђаве београдске.
Ну пуцање Срба на београдску тврђаву није удило много ни бедемима тврђавским, ни Турцима Београђанима у њој, јер су се, ови сви, заједно са својим фамилијама, били настанили у доњем делу тврђаве, доле на Сави, где српски топови с Калемегдана нису могли добро и штетно да погађају у Турке, и Срби су одмах увидели, да би много боље било по њих, а зло и горе по Турке, кад би ово бомбардање тврђаве београдске могли да врше с онога војног острва на Дунаву, под самом тврђавом београдском, да ово острво није случајно аустријско, где они не смеју да иду.
Ну један од Турака Београђана, између многих других, који су били заостали у београдском граду, докаже Србима, да доња полутина тога острва припада београдској тврђави, а никако аустријској држави, и Срби за то одреде: Милоја Петровића и Вула Илића с 500 српских војника и једним топом, те ови пређу 8. декембра 1806. на то острво и тамо се лепо укопају и саграде за свој топ јаку батерију.
Турци су се запрепастили сутра дан, кад су пошли с једном својом лађом у Земун да купе хране и друго што им треба и кад су их Срби дочекали с острва пуцњавом из свога топа и својих пушака, и вратили су се одмах натраг у тврђаву, кад им је буљубаша Ранко из Остружнице убио на лађи једнога возара.

[JASON]

Кад су Срби, одмах за тим, почели живље пуцати на доњи део београдске тврђаве из свога топа, којим је управљао и гађао тобџија Јевта из смедеревског Лозовика, и Турци су почели одговарати ватром из својих топова из доње тврђаве, али за кратко време, јер су Срби били заклоњени шеваром и трском, те Турци нису могли да виде да ли топови погађају у Србе и како.
Одмах после првих српских метака из топова и из пушака с острва, дошао је на острво к Србима један од аустријских ђенерала, који је становао у Земуну, да протествује против заузећа аустријског земљишта и што Срби на њему врше своје ратне операције, али је ово радио само привидно и као бајаги, јер је у поверењу говорио Србима да то одобрава и упућивао их је чак како ће дочекивати Турке и спречавати их да не иду у Земун, а и српске тобџије поучавао је како треба да гађају и да пуцају из свога топа на тврђаву.
У опште и овај ђенерал, који је и после долазио почешће к Србима на острво, само да их обиђе и да их види, као и сви Земунци Срби, понашали су се према Србима на острву братски и пријатељски и често су им слали из Земуна белога хлеба и разнога пића, а за Божић послали су им пун чамац лепих печеница, шунака, кобасица и доста ракије и вина.
Пошто је тврђава београдска бомбардована овако неколико дана и с острва и с Калемегдана, Гушанац Алија, немајући у тврђави хране за своју војску - крџалије и за Београђане, који су се тада били стекли у тврђаву, и не могући овде ни откуд да набави ни за најскупљу цену, понудио је Србима предају тврђаве, ако Срби пристану да њега и његову војску пусте да под оружјем оду на лађама у Видин.
Кад Срби нису пристали на услов да Турци оду из Београда под оружјем, и кад су Срби, и после тога, продужили бомбардање тврђаве с обеју страна, Гушанац је пристао на предају тврђаве и без оружја, и његова војска, заједно с њиме, утоварила се у 8 великих лађа, и 17. декембра 1806. год. спустила се Дунавом за у Видин.
Срби су дали Гушанцу тројицу Срба као таоце, да им се неће никакво зло догодити од стране Срба и допустили су Гушанчевим имраорима и коњушарима, да преведу Гушанчеве коње сувим преко Србије у Видин.

[JASON]

Ну кад су се Срби, одмах за тим, спремили да пођу у тврђаву и да је заузму и поседну, Сулејман-паша, гувернер београдски, који се дотле није чуо ни да је жив, затворио је тврђавске капије и уклонио мостове, по којима се могло да пређе преко ровова, и јавио је Србима, да их неће да пусти у тврђаву, наводећи да је он прави, царски старешина у тврђави и да га за то не веже оно, што је Гушанац, као отпадник царев, мимо њега утврдио и уговорио.
Срби су то оћутали с гњевом и горчином, јер су знали да Турци немају у тврђави хране и да ће се на послетку и сам Сулејман-паша морати да преда, те су за то обуставили даље бомбардање тврђаве, али су у толико строже пазили и чували да Турци ни откуд не добију ни мрве хране.
Превару ову од стране Сулејмана Срби су држали за угођену унапред с Гушанцем и у споразуму с њиме, и за то је војвода Миленко Стојковић, кад је Гушанац хтео да проплови Дунавом поред Пореча, напао и њега и његове људе ватром из топова и из пушака тако жестоко, да је Гушанац имао да захвали само брзини воде што се спасао и што је могао умаћи на аустријску страну, заједно са српским таоцима.
Ну и Срби су са својим лађама прејурили на аустријску страну и тамо гонили и били Турке, па се тек после јаких окршаја вратили oтyд опет у Србију. Исто тако напали су Срби и на Гушанчеве имраоре и коњушаре у Србији и потукли су их све до последњега и узели им коње. И за чудо, код свега тога, Гушанац није хтео ништа да учини српским таоцима и вратио их је у Србију сву тројицу живе, здраве и неповређене, како је приспео у Видин.

[JASON]

Сулејман се с почетка утврдо надао, да ће моћи мимо Србе на острву и опет да набавља храну у Земуну за посаду тврђавску. Али кад је неколико пута полазило повише турских. наоружаних лађа у Земун и кад никад ни једна од њих није могла да доспе до Земуна од Срба на острву, и кад је он десетину дана провео у највећој глади, изјаснио се на послетку и он, да хоће да се преда Србима заједно с горњим делом тврђаве, ако Срби пристану да га оставе с његовим Турцима у доњој тврђави без оружја, док он сам не изиште заповест непосредно од султана, шта треба да ради даље. Срби су примили ову понуду Сулејман-пашину и он им је предао кључеве од капије горње тврђаве 27. декембра 1806. (на св. првомученика и архиђакона Стевана) и настао одмах селити се са свима својим Турцима у доњу тврђаву. Кад је с овом својом сеобом Сулејман-паша био готов, Срби су ушли у горњу тврђаву 22. јануара 1807. године и посели је са својом војском.
У угодби овој са Сулејман-пашом о предаји тврђаве београдске Србима, било је неког подражавања оној погодби Ичковој с портом, по којој је, кад се тврђаве у Србији предаду Србима, требао да остане у београдској тврђави султанов мухазил са 150 Турака, у знак суверенства султановог над Србијом и над тврђавама у Србији, и Срби су, вероватно, само за то оставили Сулејмана у доњој тврђави, да би им он представљао, у њој и у Београду, тога султановог чиновника.
Одмах по предаји горње тврђаве Срби су допустили Сулејману набављати у Србији и у Земуну храну за себе и за своју војску, а Турцима Београђанима допустили су Срби, те су се вратили у град на своја имања и отпочели опет водити своје трговине, отварати своје дућане и радити своје радње