Српске буне

[JASON]

II
Са миром Свиштовским од 1-га Авг. 1791. уступи Аустрија Порти отоманској Београд и све заузете градове и земље до Саве. И тако Србија и Србљи опет падоше под Турке. За њи се само толико учини да је на писму уговорен опроштај за оне Србе који су уз војску аустријску устали и против Турака у овом рату војевали; као и то да се јаничари или делије који су пре рата самовољства и насилија у Србији чинили, па као и читлук-сахибије од народа девето узимали у Србију више не врате. И ово би нешто јемства за народну безопасност имало кад би се само држало или држати могло. Знајући то Србљи нису могли вере имати. И зато многи избегавајући освету турску пребегну у државу аустријску, многи пак у мањим и већим чeтaмa вeрали су се и крили по шумама и планинама, имајући тамо своје збегове, не смевши се поверити ни Турцима ни Србљима. Међу овима последњима налазио се и Црни Ђорђе са једном четом до 60 момака, који је јошт пре истога рата са породицом својом од насиља и освете турске уклонио се и из Тополе у Срем прешао био. Налазио се и Јанко Катић и многи други знатни ратоборци.
Кад су Немци Турцима Београд предали и из Србији изишли, тада прве године јошт никакве утврђене власти нити суда у земљи није било. Нити је било кадија ни муселима него су кнезови распре раправљали; у којој кнежини кнеза није било, тамо су ишли у другу кнежину кнезу на суд. За пашу Београдског први буде постављен Ебу-Бећир, који у смислу учињеног трактата добије од Султана ферман противу јаничара. Између свих највећма су се осилили били Дели-Ахмет и Кара-Хасан. Дели-Ахмет, који је од јуначства назван Делија, јошт је у почетку немачкога рата Мехмет-Али-Сејмовића са 14 спахија убио, нити га је ко зато на одговор повући могао, шта више он је у време рата са Султановом војском на Ћуприји против Немаца војевао. Са таковим ферманом, који је јаничаре изкључивао из Београда и Србије, ишао је Ебу-Бећир у Србију. Кад је у Ниш дошао, онда изиђу пред њега спахије и остали отлични Турци, па уз њи дође и Дели-Ахмет са великом пратњом јаничара, тако да паша јавно противо њега ништа чинити није смео. Но када он по други пут сам паши дође, онда од намештенога на то једнога свога Турчина на басамаци од остраг из пушке убијен буде. Па тек сад усуди се плаша објавити царски ферман и јавно противо јаничара изјаснити се. И отуда уђе страх у јаничаре, те се разбегну и почну тражити прибижишта изван граница Србије у оближњим пределима.

[JASON]

У то време налазио се у Видину Пасван-Оглу, који се у пређашњем рату са својима самовољницима отликовао. Он је био син онога Пасвана, ајана Видинскога, кога је сераскир, не гледећи на заслуге његове, убити дао. И он се толико осилио био да је и Пашу отерао и сам његову власт заузео. Скупио је био око себе до 10.000 најмљених крџалија, понајвише одпуштених турских војника. Овамо сад и јаничари прибегну и ту најбољу подпору и окриље нађу, тако да су они уз Пасван-Оглуа и лични стражари били. Тако Пасван-Оглу осиливши се власт и страх око себе на далеко распространи; и сили његовој ни сам Султан, пославши год. 1798. царску војску одолети није могао. И он науми јаничаре осветити, па удари преко границе у Србију и продре на дунавски остров Пореч. У то време био је у Београду после Ебу-Бећира и Шашин-Паше, Хаџи-Мустаф-паша.
Хаџи-Мустаф-паша био је човек благ и праведан и са свога доброга поступања он је од Србаља србском мајком назван. Он није допуштао да се раји насилија чине, но је њу чувао и бранио сваком приликом. Ја овде наводим једну од које се судити може на све друге. Новљанин Бега, кабадахија шабачки, убије Ранка Лазаревића, кнеза Тамнавскога (1800), братучеда Луке Лазаревића познатога попа Луке, усред чаршије. Ово крвно дело јави Алекса Ненадовић, као најближи кнез Ваљевски, паши у Београд, потужи се и помоћи и заштите поиште. Мустаф-паша тужбу ову толико уважи и к срдцу прими да је одмах 600 крџалија са топови на Шабац послао да то насилије освети. И Новљанин Бега заједно са Ћуртоглијом поплашивши се испод обале савске побегне у Зворник у Босну. А њихово дружство буде похватано и 27 њих смртју казњено.

[JASON]

Против оних насртања Пасван-Оглуа и јаничара морао је Паша држати крџалије. Но за то је потребовао више трошка, па је и данак, који је хатишерифом од године 1793, на 15 гроша на годину (14 гроша царевине, а 1 грош паши) одређен био, преко 20 до 30 гроша повисити се морао. Данак овај купили су кнезови и предавали су паши преко Станка Арамбашића, који је један од најглавнијих кнезова био, и у Београду седио, где је и нешто писарнице земаљске уза се имао. Кад овако повишена пореза народу дотешта, онда се кнезови скупе у Београд, где се о томе посаветују и Паши потуже. Но, Паша их укори и увери да он не би ни паре преко хатишерифа искао кад не би морао држати крџалије за обрану и своју и раје против јаничара, који би их гњечили као и пре. На ово кнезови посоветовавши се предложе Паши да они даду из народа ратнике за обрану, па да ће се тако и пореза умалити те и народу и Паши помоћи. И ово Паши буде повољно, те се одмах на сваку нахију удари неки одређени број војника, те је тако ваљевска нахија имала давати 1800 момака, а друге која по 1000, која 1500 и до 2000 момака. Одмах се објави народу да сваки који нема оружија прода краву и вола па да купи оружија и да се наоружа. И кнезови попишу војску и поставе се буљукбаше и старешине из народа. Код Паше је остало само мало число крџалија за нуждну стражу и помоћ; остали се сви распусте. Одсад су већ Србљи више пута у дружству са заоставшим крџалијама Пашиним ударали на јаничаре, често су им јуначки одпор давали. Између србски поглавица понајглавнији је био Станко Арамбашић на кога су Турци не само јаничари но и Пашини због његовог великог јуначства јако омразили. Особито пак завади се с њим неки Балота, који прилику ухвати када Паше није било те добије од Ћехаје одобрење, па дочека Станка у Смедереву и убије га. Турци њега баце у воду, а Срби га изваде и сахране код једне крушке која се доцније звала Станкова крушка.

[JASON]

У овој одбрани против јаничара био је Карађорђе буљукбаша, који се особито јуначством одликовао те су и јаничари и Пашини Турци храбру његову мишицу добро познали; аиу србском народу се глас о одважности и јуначству његовом толико разнео да су Срби један другоме сваком приликом, где би се он показао, на њега као особитог неког Србина прстом показивали.
Најпосле кад овима Пасван-Оглуовим Турцима и с њима сдруженима јаничарима ни Султан са својом војском одолети, нити их је Хаџи-Мустафа са свим узбити могао, а и сама гордост Османлија и изјаснење Муфтија овоме искључењу јаничара противно буде, онда се и султан реши, са Пасван-Оглуом помирити се, те му пошље три туга, и ферман изда, да јаничари опет у Србију примљени буду. И овим Порта наруши уговор мира Свиштовскога, и Аустрија имала је пуно право противна бити. Али су околности Аустрије, која је много посла и муке са Французима имала, такове биле, да се томе невешта чинити морала. И Хаџи-Мустафи није се могло другчије, но повиновати се; и јаничари почну се враћати у Србију.
Ови из почетка били су Паши покорни, нису своја захтевања претеривали; али мало по мало осиле се, почну своја добра и пре преотета права заузимати, рају глобити и угњeтaвати. И да би се сасвим утврдили, позову и Пасван-Оглуа у помоћ, те овај и опет надре у Србију. Пред овога пошље Паша сина свога Дервишбега са својима крџалијама и Србима. Но тек што је овај до Гроцке дошао, а јаничари видећи Пашу без воjске заузму варош Београд, и Паша се морао у тврдињу затворити; но не оста ни ту сигуран, пошто јаничари од крџалијског буљукбаше кроз један шанац у тврдињу уведени буду. И сад јаничари навале на Пашу, да напише заповест своме сину, да одмах војску своју удали и распусти. Но тек што су се Србљи разишли, и Турци Пашини у Ниш отишли, а јаничари пашу убију (27-га Дек. 1801); па јаве Порти: да је Хаџи-Мустафа веру турску изменио; да се с рајом сложио против Турака, и зато да је своју награду добио; те заишту другога Пашу.
Од ових јаничара биле су поглавице њих четири: Фочић Мехмед-ага, Аганлија, Мула Јусуф и Кучук-Алија; који су се новим именом Дахије називали. Они су живели сви у Београду, али су Србију на четири части међу собом поделили. Тако су они из Београда над Србијом владали, порезу одређивали и примали, па и друга бремена налагали. А нови Паша Ага-Хасан, кога је Султан на захтевање Дахија, место да их је казнио, послао, толико је власти имао колико су му они давали.

[JASON]

III
Како су Дахије отеле мах у Србији, ту није доста било што су јаничари с њима и уз њи били него су све гоље, бећари и безкућници из Босне и Арнаутске поврвили као на пљачку и грабеж. Сви се ови обуку у свилу и кадифу, најлепше хатове јашећи, а све од сиротињске муке.
У паланкама имале су Дахије своје кабадахије, поред којих ни кадије ни муселими бела зуба помолити смели нису. Они су били неограничени господари, и чинили су шта су хтели. По селима имали су Субаше, који су такођер неограничено над смртју и животом и имањем сиротиње заповедали.
Јаничари су под именом Читлуксахибија заузимали спахилуке, и узимали девето, као што су спахије десето; и терали су народ на кулук. Коме спахији право није било, оне су протеривали са спахилука и узимали им све.
То је исто чинио Пасван-Оглу у Видину, то је почео и Али-бег Видаић Зворнички у Босни. Он појђе по сели, стане везати људе и натеривати да њему земљу уступе и бајаги продаду; то се изда за читлук-сахибију и стане намештати и он субаше, као извршитеље његове воље и власти. Па као што су Дахије под Пасван-Оглуом служили, тако Али-бег дојђе у Београд да се удружи са Дахијама.
Но све почне зло и све горе бивати. Сви зажеле бољега живота. Син Хаџи-Мустаф-Паше желећи осветити отца свога једнако је код Порте противу Дахија радио, и с кнезовима, који су отца његова љубили, у договору придржавао се, и на Дахије спремао. И кнезови све се бољма с Дервиш-бегом разумеваху и са угњетеним народом договараху. Они су и Немцима често писма о својој невољи шиљали, јадали се и тужили на зло и неправду. Па се најпосле у једном манастиру скупе, тужбу спреме и Султану оправе. У тужби казали су: да су они пропали, и од Дахија тако опљенени да су у лику опасани; па им и то доста није, но од њих није им ни душа мирна, ни закон ни поштење; нити је муж од жене своје, ни отац од кћери, ни брат од сестре господар; манастири, цркве, калуђери, попови, све је то погажено и осрамоћено. Ако си ти јошт цар наш, вељаху ону, а ти дојђи и ослободи нас од зликоваца ових. Ако ли ти нећеш, а ти нам бар кажи, па да бежимо куд у шуму и у гору, или да у воду скачемо и крај бедноме животу нашем учинимо.

[JASON]

Тако је и Ибраим-аги, брату Али-беговом у Босни додијало, те се он са својом родбином и дружином одупре против насилија Али-бегових. И кад му не пође за руком, те се зло обрати на горе, и Али-бег за освету стане пљачкати, глобити, давити и вешати, брат му одбегне у Цариград, те се и он цару потужи.
Хасан-бег, стариј Дефтер-ћаја бивши код Мустаф-Паше, са својим пријатељима и спахијама удруживши се, па и рају у помоћ позвавши, прибавио је био и нешто муниције, спремајући се да удари на Дахије. Но брат његов у Пожаревцу некако раније него што је требало, устане, те се ствар осујети.
Све је ово јошт већма Дахије раздражило; јер видећи да се њима о пропасти ради они су све жешће мере за своје одржање употребљавали, где поред самовољства и грабежа јошт и освета своју силу напушташе. Већ су спахије из земље протеране, а субаше њихова места и права заузеше, све по вољи узимаше, глобише, отимаше, што у кога боље нађоше. Ни лепа хаљина, ни леп коњ, ни жена ни девојка, ни црква ни служба Божија није на миру остајала.
Па шта учини Султан на оволика зла и оволике тужбе? Ништа друго но попрети Дахијама да ће на њи војску послати, такову која неће бити турска но од другога народа и друге вере; јер је жао Турчину на Турчина ићи. И то ће се на њима да учини, што се јошт ни на ком Турчину учинило није.
Кад Дахије такову претњу цареву добију, стану се међу собом разговарати: Какву то цар војску мисли? Да ли аустријску или руску? Па им се немогућно учини да ће цар страну силу у своју земљу позивати и упуштати; и падну на ту мисао да цар ту никога другога не мисли но рају на њи подићи; да ће по свој прилици Дервишбега, Хаџи-Мустафиног сина, или Хасан-бега послати да Србе под кнезовима и војводама њиховим против њи поведу. Па да они то предупреде и осујете, намисле појћи по нахијама и све кнезове и боље и боље познате ратнике србске, који би народ навести и њима опасни бити могли, изсећи.
Како то Дахије закључе, одмах појђу по нахијама на то своје крвно дело. Многи оближњи кнезови и врстни Срби падну наскоро као жертва овог грознога умишљаја; јер они не надајући се овако великом злу, изиђу пред Дахије и по обичају дочекају у својој нахији; но од Дахија буду оковани и без сваке кривице погубљени. Тако између других погинуше кнезови Станоје из Бегаљице, Марко Чарапић из Бела Потока, Стеван из Зеока, Теша из Орашја код Смедерева, Петар из Ресаве, Раица из Забрђа; тако бивше буљукбаше Јанко Гагић из Болеча, Матија из Крагујевца; тако Хаџи-Ђера, игуман манастира Моравице. И Фочић изиђе у Ваљевску нахију, где га дочека кнез Алекса Ненадовић из Бранковине, и Бирчанин Илија из Колубаре; па и ове Турци окују и трећи дан изведу и погубе (23. Јануара 1804). Архимандрит Хаџи-Рувим, видећи опсаност, прибегне свом синовцу у Београд Петру Николајевићу Молеру, који је код Аганлије конаке шарао, надајући се да ће га овај како заклонити и одмолити. Но место тога он од Аганлије претрпи највеће муке и буде уморен.
Тако су Дахије ишле од села до села, од паланке до паланке, и жертве између Срба за убијање бирали, док се није то по народу прочуло. Глас овај пао је у народ као страховити гром. Страх и трепет обузме људе и породице: није се ту могло знати ко је на смрт одређен; и говорило се већ да се на то иде да се сав народ Србски искорени. Кнезови и сви бољи, разумнији и богатији људи одмах се почеше уклањати и спасенија у шумама и планинама тражити. Страх и нужда све их натера на ајдучке трагове и заклоне; нити ко други већ пред Турке излазаше осим деце и стараца.

[JASON]

IV
Ђорђе Петровић, названи Црни Ђорђе и Карађорђе, који је јошт пре аустријскога рата једнога Турчина и три Арнаутина насилника убио, и од турске освете уклонивши се са породицом својом у Срем прешао, те у Крушедолу манастиру као шумар настанио се био, живио је сада у Тополи, где је имао кућу и баштину, и као вредан и отресен човек прилично имања стекао. Он је био силан духом и телом, и добро познат као јунак и код Србаља и Турака јошт од немачкога рата, у ком је војевао, од Мустафпашина времена, где је као главни буљукбаша са Станком Арамбашићем Србе против јаничара водио. У души његовој врила је мрзост против насилија турскога као што је силни дух његов за слободом народа србскога тежио. Он је, као што је речено, више пута разговоре имао са врстнима Србима, које је по сви крајеви скоро познавао, имао о несрећи која србски народ жме, и договарао се о начину како би се тога зла ослободили.
И њега су Дахије између првих за смрт назначили. Па да им не би како умакао, пошље Мула Јусуф што брже једну чету од 12 Турака са Узун-Мехмедом и Кара-Хусеином у Тополу, да га како преваре и убију. Но Карађорђе је свагда на опрезу био; и имао је на руци и Ибраима, ханџију Тополскога, као побратима, који му је турске намере доказивао. Тако и сад како ови Турци дојђоше, а Ибраим то Карађорђу подкаже, а Турке завара и поплаши, рекавши им да Карађорђа нејма код куће и да он дању и не долази, но само обноћ, и то са четом од тридесет ајдука, од којих сваки је кадар на тројицу ударити, а кога Карађорђе на око узме, тај већ више не једе леба. Те тако ови без обзира врате се натраг; а Карађорђе с пушком у руци уклони се у луг.
И како је он већ одпре угађао, и са многима договоре притив зулума Дахијскога имао, брзо и дружства скупи, у коме је од главних био стари његов знанац и пријатељ Станоје Главаш, арамбаша са својом четом, у којој је био онај доцније много чувенији велики ајдук Вељко Петровић и Вуле Илић. Од главних био је и Јанко Катић из Рогаче, одрешен и речећ човек, одважна и поносита духа, бивши буљукбаша против Пасван-Оглуа; па и Васа Чарапић из Бела Потока, који је желео осветити смрт брата свога Марка; па и Сима кнез Марковић из Борка; и Јанићије Ђурић из Страгара, који је таки у почетку једнога Турчина убио и са неколико другара одметнуо се; и пошто је он читати и писати знао, таки је и писма од стране Карађорђеве писати и по народу шиљати почео, те је тако као писар и секретар уз њега и после остао. Карађорђе је сам казивао да је први дан имао само четири друга, трећи дан 9, седми 300, а девети до 2000. Он допре до у село Сибницу, нешто Турака побије, а нешто похвата, и ове поведе по селима, палећи ханове, убијајући ханџије и субаше, и свуда позивајући и дижући народ на оружје. Све је сад морало широм устајати и за њим појћи; јер и онога који би се страшио он је силом нагонио, а било је којега и тим нагнао што му је на врата кућна мртва Турчина обесио.

[JASON]

Било је на Сретеније господње (2-га Фебр. 1804) кад је Карађорђе заставу ослобођења србскога као изабрани и проглашени предводитељ и старешина народни у Орашцу развио. Водећи са собом верну и врстну дружину своју и позвавши познате и врстне Србе из оближњих крајева дојђе он уочи Сретења у Орашац, где је био онда кнез Марко и гласовити трговац Теодосије, те он ту свима изјави: како се више зулум турски трпити не може, како су Дахије сад већ и кнезове и најврстније људе по народу убијати почели, како сад већ нејма другога спасенија него се одапрети том злу и дићи се на оружје, те протерати те зле Турке, очистити села од зликоваца, попалити ханове, ханџије и субаше поубијати, или протерати, па и Дахија се ослободити, те сачувати своју веру, образ и поштење.
Тако он изјави народу намеру своју, додавши да се они не дижу на цара но само на зликовце турске. Него да је то ствар велика, да је ту нуждна народна слога, да се нитко не цепа, но сви сложно да иду, да је нуждна послушност и покорност, да треба да се зна ко заповеда, ко ли слушати има. И кад сви у глас повичу да је он предводитељ и старешина њихов, и да ће њега слушати, онда он стане од себе отискивати старешинство, говорећи да је он одвећ љут и жесток, па ко га не послуша онога хоће да убије одмах и предложи им да узму Марка кнеза из Орашца или Теодосија трговца; на које сви повичу да они другога неће за старешину осима њега, а ако је он љут и жесток, па хоће да убије, ко га не послуша, та такав баш сад и треба.
И тако Карађорђе, кога одважни дух његов и особита срећа јуначка већ првим у народу учинила, сад и обштим гласом на сбору народном у име Божије постане предводитељем и старешином народа србскога. Стари седовласи прота Буковички Атанасије осветио је сјајни почетак великога дела овога, призвавши свемогућег Бога у помоћ, и светом водицом сабор пошкропивши, и частним крстом прекрстивши и на светом Евангелију заклевши, да ће сви старешини своме верни и послушни бити, и старешина да ће народ до последње капи крви бранити и никада издати неће.
Сад Карађорђе стане на све стране писма и посланике своје шиљати и народ подизaти. Он сам са војском својом крене се у Доросаву и Врбицу, па се врати у Тополу, где му Петар Кара, који је са 400 оружаних људи заптио био друм на Јасеници против Рудничких Турака дојђе; па му и Дахије ту своје посланике из Београда пошљу да се постарају њега на мир склонити, обећавајући му за то силно благо, но ништа не успеду. У то време је Карађорђе и Младена Миловановића трговца из села Ботуње, кога је муселим Крагујевачки у тамницу бацио био да га погуби, у промену за Турке заробљене изкупио и избавио. Ово је било ко 9-га Фебр. 1804.

[JASON]

Како глас о срећном устанку Карађорђа пукне и разнесе, све се живо мало и велико по свему свету народу србском узруји, и Дахије се у бригу баце, и почну старати се и спремати, како да Србе умире, или да их разбију и подјарме. На тај конац пошто покушај у Тополи не изиђе за руком, Аганлија с оружаном руком пред Карађорђа у Дрлупу изиђе. Најпре га почне на мир склањати, и кад то не могне, а он стане му обећавати многа блага, па да иде са породицом својом у Немачку, где ће моћи лепо живити. Кад и то Карађорђе одбије, онда Турци заметну са Србима кавгу, за коју неки казују да се случајно догодила, те се отвори бој, у коме Турци разбијени натраг се повуку. Аганлија буде рањен, те преноћивши у Борку врати се у Београд. Карађорђе пак победоносно са 800 paтoбoрних Срба врати се у Иванчицу, па други дан у Раљиновиће и Тополу. Из Тополе дигне се у Чумиће, у Сараново и Младенац, па се одатле окрене на Рудник, где је био Сали-ага, брат Кучук-Алије, који је додијао био народу чинећи велики зулум и отимајући жене и девојке, одкуда је и Рудничким биком назван. Овамо Карађорђе сад потегне, говорећи, да истера из Рудника бика. И тако и учини, разбивши Турке, и запаливши Рудник (28. Фебр. 1804).
И Фочић Мехмед-ага покушавао је Карађорђа на мир склонити и приволети. Но и он ништа не успе. Па најпосле пошљу Дахије Леонтија митрополита из Београда уз своје посланике, да и он Србе мири; но и то буде без успеха. Леонтије донесе тај одговор да су Срби своје посланике високој Порти послали, и о свему цара известили, и да се надају одтуда одобрењу поступка против насилија и свирепства Дахијиског. Но преко тога и по други пут буде Леонтије митрополит послат 4-га Марта у Хасанпашину Паланку, но толико успе колико и пређе.
Један случај умало није сву ствар осујетио. Карађорђе седио једанпут безбрижно у гори на Врбици са једно 40 до 50 момака. Кучук-Алија са оружаном силом идући узме кнеза Максима са собом, који је знао где се Карађорђе налази, те га овај проведе донде, да онај ни осетио није, док нису турске пушке припуцале, тако да Карађорђе није времена имао ни свој ћурак испод себе узети, но тек једва живот спасе. Но Максим, који се с Турцима у Београд вратио, платио је ову издају главом; јер је њега доцније Јанко Катић, кад је Везир у Београд дошао, од овога изискао и погубио.

[JASON]

Кучук-Алија са знатном војком изиђе у Јагодину, да се онде утврди. Но Карађорђе скупи доста војске, и задржавши се мало с Арнаутима на Баточини, окрене се на Јагодину, па заоставши два три дана у Штипљу, стане ударати на Јагодину. Али Турци, који су се добро преправили, ископавши jeндeкe и покривши их сеном, дочекају Србе са жестоком пуцњавом иза дењкова, те их побију и разтерају, те ту погибе доста Срба особито од турских коњаника. Но кад Карађорђе мало боље преправивши се по други пут удари, Турци се разбију, он продре у Јагодину и варош запали; а Кучук-Алија остави Јагодину и врати се у Београд, па да се освети Карађорђу удари преко Тополе, те спали његову кућу и воденицу и кошару и све му жито извади и однесе; но не прође на миру; јер њега на Лештанима у бусији дочека Васа Чарапић и добро његове Турке десеткује.
Ово се овако почело и чинило у Шумадији под Карађорђем; па на глас ове побуне и позив Карађорђев одметну се преко Мораве Миленко Стојковић и Петар Добрињац, подигну народ и заузевши села обколе Пожаревац (28-га Фебр.).

[JASON]

V
У Ваљевској нахији кад погибе Бирчанин Илија и Алекса Ненадовић, онда и родбина Алексина почне мислити о своме спасенију. И Јаков брат Алексин у први мах намисли родбину своју извести у Немачку. Тога ради oдмах отиде на границу, да види како стоји и како би се најбоље уредити могло. Док је он јошт на граници био, али се глас пронесе да се Црни Ђорђе одментуо, и да је већ и Турке, који су на њега излазили, разбио. И овај глас oдмах окрене мисли на одпор и оставе се бегства и тражења спасенија. Матија Ненадовић, прота, син Алексин, а синовац Јаковљев, уцвељен и огорчен због убиства отца свога, желио је осветити се Турцима. Он каже једnоме старцу, своме куму, за Црнога Ђорђа, како се одметнуо и Турке разбио, питајући шта ће они сад да раде: A овај му одговори: Оно што и он; пушку по среди па у луг. И овај то једва дочека, па отиде у цркву, одпетља један барјачић и изнесе га на један брежуљак, те се ту на скоро скупи до 700 људи.
У тај пар дојђе и Јаков са границе, па видећи то остави се тражења спасенија, но одмах пошље Проту на границу да се постара што барута добавити. Овај дојђе у Земун мајору Митeзeру и поиште од њега барута, но он не смевши ништа од своје стране чинити доведе му трговца Стефана Живковића, који се обећа набавити му барута, но за новце, и рад је знати ко ће му платити ако Срби пострадају. И Прота обећа да ће његова родбина платити. Засад купи 8 п барута, и с тим врати се натраг. Мајор му да једнога Турчина са пребијеном руком, који је страдао од Дахија, метне их на контумацка кола и одвезе к Палежу, где прејђу преко Саве. Кад су дошли у народ, а Прота се досети, те смисли како да народ боље у одпору утврди, па куд је год пролазио, каже да је овај Турчин царски, да носи ферман против Дахија и да ће сад Мустаф-Пашин син са царском војском против Дахија дојћи. И то све Турчин по договору потврди; те се скупи повелика дружина. А кад дође у Бранковину, ал' се она прва гомила већ разишла, те он и ту дај уверавај народ с оним Турчином и измишљеним ферманом царским. Те се на то опет скупе људи под Грбовићем.

(Прота Ненадовић у својима записцима вели: Та моја политика, да не рекнем лаж, са Дели-Ахметом, узрок је што ћете у многим историјама наићи да је Сулатан послао ферман Карађорђу да бије јаничаре; али није истина нити је цар послао пређе нити је после одобравао, но ми смо доцније сви, да би народ лакше подигли, и да би га ослободили, говорили да цар није против нас, него да је цар с нама противу Дахија; тако смо и људма из оне стране казивали, тако су они и веровали, и отуд се то увукло у Историју.)

[JASON]

На беле покладе 28-га Фебр. 1804. под Јаковом и Протом Ненадовићем запалили су Срби Ваљево. У исто време видила се ватра и у Руднику, који је Кара-Ђорђе запалио, терајући из Рудника бика. У то време побију Србе Турке и у Свилеуси.
За овим отиде Прота к Сави у Забреж да опет што џебане набави. Овде на бољевачком чардаку саставши се са обрлајтнантом Лајтнером и с њим посоветоваши се напише он једно писмо на Ерцхерцога Карла, а друго на митрополита Стратимировића, у којима је Дахијска насилија и србско жалостно стање описао и представио и за подпору, заштиту и помоћ молио; те ова истоме обрлајтнанту преда да их оправи куда гласе. Па добивши преко Стефана Живковића доста барута и олова ценом до 600 ф. сребра врати се војсци те је снабде, која се под Јаковом окренула на Шабац, где Мусага, брат Мехмед-аге Фочића заповедаше. И овде Србљи добише и један топ, који им је владика Новосадски Јоан Јоановић на поклон преко некога Пуљевића послао; те тим удараше на Шабац.
У то време кад се војводе из Ваљева на Турке први пут покренуше да би се знало како Суд остаје, Прота извади из Кормчије до једно 13 правила, с наредбом да се по тима кривцима суди. Између ових правила била је и казна позната за оне који девојку отму.

Примедба: Законик проте Матеје је донет 5. маја 1804. године. Саставио га је прота Матеја Ненадовић који је потом одобрен на скупштини ваљевске нахије. Сам је аутор навео да је у писању Законика користио Крмчију и Јустинијанове законе. Иако се сматра да се Законик састојао од 14-15 чланова, данас је сачувано само седам. Према протиним мемоарима, по усвајању Законика, скупштина је позвана да одмах изабере по два поштена човека за судије. Остало је недовољно познато да ли је овај Законик примењиван само на подручју ове нахије или пак целе ослобођене земље.
Законик је скромног обима, недовољно прецизан и систематичан, са разуђеним одредбама. Нема одредби општег дела кривичног права, нити принципа на којима се заснива његова примена. Он садржи само кривичноправне одредбе посебног дела. Њима су предвиђена поједина кривична дела и казне за њихове учиниоце. У седам сачуваних чланова Законика било је предвиђено чак пет кривичних дела за чије су учиниоце прописане казне као врста кривичних санкција: 1) новчана казна (плаћање штете за украдену ствар у двострукој висини вредности те ствари), 2) телесне казне (шиба или штапови), а за два кривична дела и 3) смртна казна (стрељањем и стављањем на коло). Телесне казне су биле прописане само по врсти, а не и по мери.
Поред ових главних казни, за кривично дело лажног сведочења под заклетвом (члан 6.) кумулативно су биле предвиђене и споредне казне: а) накнада штете за коју је учинилац дела сведочио или б) губитак личне части и угледа (да се таквом лицу више никад ни за шта не верује и да се свагда лажом проглашава).
Овим Закоником су била предвиђена следећа кривична дела: 1) убиство (члан 1.) – кажњава се смртном казном (черечењем на колу); 2) отмица (употребом силе отимање девојке (члан 2.) – за ово се дело кажњавају женик, кум или стари сват телесном казном (шибом или штапом); 3) крађа домаће животиње (члан 3.) – кажњава се телесном казном (шибом) и новчаном казном у висини двоструке вредности украденог предмета; 4) кривоклетство (давање лажног исказа или криво заклињање (члан 6.) – кажњава се телесном и новчаном казном, као и губитком личне части и угледа и 5) прихватање за оружје при свађи или псовци (члан 7.) – кажњава се телесном казном (штапом). На крају Законика су била предвиђена и два војна кривична дела и то: 1) бекство из војске (члан 4.) за шта је прописана телесна казна (шиба) и 2) бекство са страже (члан 5.) које се кажњава смртном казном (стрељањем).

[JASON]

На она два протина писма око конца месеца Марта дојђе одговор као од Ерцхерцога Карла тако и од митрополита Стратимировића, којима се јавља да се од стране Аустрије сад помоћ никаква дати не може, будући да она с Портом у миру и пријатељству стоји. Но обећава да ће се старати и радити да се могу Турци с њима измирити. Зашто Аустрија, имајући тако сгодну прилику умешати се у Турску и задобити уплив у Србију, имајући на то неко право, пошто је Порта уговор Свиштовски нарушила, пустивши јаничаре у Србију, није ту на своју ползу употребила и за Србију се заузела, то није тежко погодити, кад разсудимо у каковима се ова ратним околностима налазила, и како је са Французима стајала.
Како Прота овај одговор прими, одмах појђе он да га носи Карађорђу, кога је јошт у почетку по гласу народа за природног поглавара и господара држао ако га нигда ни видео није. Но дошавши у Орашац Крагујевачке нахије најђе ту кнеза Симу Марковића и Теодосија, који му казаше да су они бивши на Јагодини са Карађорђем разбијени, да је Карађорђе отишао искупљати војску, аи они да су овамо по војску дошли, па да су се крџалије под Кучук-алијом овуда просуле, те да пут није безопасан од Турака, и тако ако он иде тражити Карађорђа, лако Турцима у руке пасти може. Ово чувши Прота да њима препис од писма да понесу Карађорђу, кад с војком појђу, а он се врати натраг.

[JASON]

Међу тим крене се Алибег Видаић из Босне Дахијама у помоћ, прејђе Дрину, удари на Ваљево, које најђе скоро пусто, и чувши да је Јаков отишао на Шабац, окрене се за њим. Алибег оде у Шабац, а своју војску са субашама пошље на Свилеуву, где су се Србљи закопавати почели. Како Србљи спазе Турке, а они свој шанац оставе и удале се. А Турци мислећи да се Срби од њих поплашише, уђу у шанац. Но Срби се брзо поврате, обколе шанац и стану из пушака бити. Турци видећи себе обкољене и без ране, нађу се у чуду, и не смејући на јуриш продирати, поишту од Србаља да их кућама пусте, говорећи да они нису дошли бити се но само да виде зашто је раја устала. И Срби се на то склоне, но тако да само Бошњаци одлазе, а Београдски Турци остану. Али поред оних надру и Београдски, и због тога отвори се пуцњава, те мало који и од једних и других изиђе. Па они који су отишли преповедаху чудеса србскога јуначства. Сваки Србин, говораху они, носи пред собом проштац, па га пободе и иза њега пуца као да из вреће зайта барут и олово.
Тек што се ових Турака опросте, али Кабадахија Шабачки Ножина, који је и пређе устанка србскога са 80 крџалија отишао био у Босну својој родбини, скупи сад до 1000 Турака, па потегне преко Дрине к Шабцу. Но код манастира Чокешине наиђе на Ћурчију, који му се одaпpe са 200 својих момака. Ово чувши Јаков похита са нешто војске у помоћ. Али и то буде мало противу силе турске. И Ћурчија видећи велику турску силу остави Чокешину и против Јаковљеве наредбе, и оде са дружином својом у гору. Јаков му је говорио да остане и да брани манастир, не би ли Турке уздржао да не продpy к Шабцу, где је обсада србска била. Али Ћурчија не послуша, но одговори да он неће да се затвара у зидине па као жена да гине, окрене се и оде, а момци за њим.
На главици једној у гори стани се Ћурчија са момцима и ту дочека Турке јуначки. Јаков је међутим отишао био у села да јошт војске скупи и у помоћ доведе. Али Турци ударе на Ћурчију са трипут већом силом и њега обколе. Борили су се Срби под Турчијом јуначки као лавови цели дан. Но кад им већ и џебане нестајати почне и пушке од пуцања издаду, а и Турци јошт помоћи пред вече добију, те са умноженом и одморном силом јурише, онда се и ови јунаци србски разбију, па које изгине, које се израни, а мало их се са Ћурчијом спасе. Јаков пак и не доспе са помоћју. Но и Турака је толико изгинуло да се Ножина не смеде усудити даље к Шабцу ићи, но се окрете натраг у Босну. Бој се овај догодио на Лазареву Суботу 1804. год.

[JASON]

Прота Матија Ненадовић остао је са обсадом под Шабцем, те је са оним једним топом Шабац био. Мусаага видећи себе притесњена, а помоћи никаквој не надајући се, понуди Србље са предајом града под условијем да њега са Дахијским Турцима пропусте, а с остали Турци да остану ис њима у миру живе. И Срби по совету обрштера Митровачког Стојчевића на то пристану. И Стојчевић напише такови уговор. Но будући Турци захтеваху да и Јаков подпише, то Прота изиште од Мусаге два Турчина да ови иду у Чокешину и то јаве Јакову, те да дојђе. Кад тај исти дан, ал Јаков један сат по заходу сунца сам дојђе. Прота се зачуди тако брзом и ненадном његовом долазку, а кад му овај приповеди како су га Турци на Чокешини разбили, како су се Срби разбегли, одмах Прота нареди јаку и честу стражу око Шабца да не би Шабчани како прочули шта се овамо догодило; те се предаја не осујети. И ујутру рано на освитак прејђу к Стојчевићу Обрштеру у Митровицу, те Јаков подпише уговор предаје. По овоме Срби пропусте Мусагу са својима у Срем, где испраћен буде у Земун, па оданде у Београд. И тако Србљи уђу Шабац, са мирнима Турцима смиривши се. И ово је био први град који су Србљи заузели. Па тако и Јаков и Прога Матија оснују и утврде своје старешинство на овој страни.