Српске буне

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Устанак србски под Црним Ђорђем од Јована Хаџића у књижеству названога Милоша Светића, Прве три године.


Предговор

У време оно кад сам ја од године 1837-1846. у Србији поради устројавања државног живота и сачињавања закона и уредба бавио се, имао сам прилику много о патњи и радњи србскога народа и његових поборника и јунака особито од новијега времена слушати и дознавати. За мене је то у двоструком смислу важно било, једно што ми служаше за кажипрст у мојему законодатељном послу, а друго што ми ватрену жељу моју задовољаваше, која ме је на то вукла, да се дела србска истинито повестницом осветле и потомству предаду. Зато ја ништа пропустио нисам што би на ту цељ водило, тим више што ме доондашња радња са те стране никако не задовољаваше.
Имајући тако лепу прилику, ја сам скупљао све оно што је србска дела осветлити могло; и бележио сам казивања важних очевидаца, који су у радњи народној били. И тако је код мене велика множина писмених података Карађорђева и Милошева времена налазила се; и назначена су била известија најважнијих Србаља ондашњега времена, као што су то напр. били: 1. Прота Матија Ненадовић, који је од почетка устанка србскога и као војвода и као главни посланик србски и као председатељ првога Совета србског радио, који је чудним начином преко толиких беда скоро сва своја писма и налоге сачувао, те се као главни живи извор и по знању и по приповедању сматрати могао; 2. Лука Лазаревић, иначе Поп Лука, војвода и јунак од Подриња, који је у бојевима с Турцима Бошњацима многе ране добио; 3. Петар Јокић, први буљукбаша и сусед Карађорђев из Тополе, који је од првога устанка једнако уз Карађорђа био; 4. Јанићије Ђурић из Страгара, од почетка као секретар уз Карађорђа; 5. Милутин Петровић, иначе Милутин Ера, брат Ајдук-Вељков, који је уз Вељка војевао; 6. Лазар Теодоровић, који је најпре као писар код Јакова Ненадовића био, доцније под књазом Милошем као секретар служио, и многе друге службе одправљао па као советник и капућихаја умро; 7. Ђура Милутиновић, Црногорац, који је у оно време с опасностју живота од владике црногорског писма Карађорђу носио и од овога односио. Слеп будући, неописано је добро памтење имао, тако да је он једини и дан догађаја свакога упамтио и казати знао. У последње време живео је у Београду помоћу србског правитељства и налазио се највише у конаку књагиње Љубице, где је и препитаније имао; 8. Анта Протић, који је као советник умро, а био је писар Вуичин у Смедереву у оно време када је Карађорђе 1817. год. на невери убијен; 9. Госпођа Јелена Карађорђевић, која је и пре устанка као супруга Карађорђева доста од оних времена запамтила; 10. Узун Мирко, који је с Кондом на капију београдску о светом Андрији 1806. године ударао и од онога времена рану на глави носио; једном речју, није ниједног знатнијег Србина у Србији од Карађорђева или Милошева времена било који није са мном у додир дошао, и не би мени од новијих догађаја што или устмено саобштавао или каквих историјских података давао. Све сам ја то скупљао и остављао као грађу за израђивање повестнице србске. И могу заиста казати да се нигде у србском свету на једној гомили није налазило толико материјала за новију србску историју колико код мене. Ту је било редких оригинала, множина писама онога времена, између којих и писма генерала рускога Барклаја де Толи, оригинална из Лајпсиског логора Карађорђу писана; било је копија, извода, бележака, записника на стотине табака. Нешто је у ред стављено било, а нешто је у кесама јошт без реда везано било. Осим овога ја сам за оно девет година бављења мога у Србији водио и точан дневник о свима свакидашњим догађајима и одношенијама ондашњега заиста преважног времена, и о свему што је к законодатељној радњи мојој принадлежало или се на њу односило.
Из овога материјала ја сам узгред понешто у одломцима издавао, као н.п. у Голубици, која је под мојим уређивањем од Гр. Возаревића у Београду издавана, печатао сам ја понеке податке и писма као прилоге за историју србску; понешто сам и израђивао за пример, као у ІІІ-ој књ. Голубице 'Бој на Мишару'; у V-ој 'Ратовање Срба са Турцима Бошњацима од конца год. 1805. до авг. 1806'; па и 'Живот Карађорђа Петровића, врховнога вожда народа србског' у историји Димитрија Давидовића 1846. изданој, који сам ја најпре приложио на немачком језику у 'Летописи славенске дра Ј. П. Јордана у Липисци свез. 7. год. 1845', које је после заједно са штампарским погрешкама препечатано у Луни Загребачкој исте године 1845. H 98. и 99; после овога 'Живот Димитрија Давидовића' у историји његовој изданој 1846; па доцније 'Живот Алексе Ненадовића'.
Но несрећна година 1849, која је Нови Сад упропастила, разори и упропасти са имањем мојим и сву знатну библиотеку моју до 3000 томова, и скупљени материјал са драгоценима податцима за историју србску, и остале књижевне труде моје. Био сам спремио и образе многих војвода и јунака србских у осмини, које ми је највише израдио био г. Исаиловић сликар; које сам мислио прикључити историји. Но и то пропаде. (Ту је пропао и лик војводе Петра Николајевића молера; а овога нигде нејма. Ја сам случајно у Београду наишао на басне Доситејеве (прво издање), на којих чистом првом листу био је начртан оловком лик истога војводе. Књига је та била његова, коју је он у затвору у Делијском конаку код себе имао, те је, кажу, сам свој лик на огледалу снимио. И са овога снимка, узевши у помоћ углед сина његова, који је налик на отца био, израђен је био лик овај његов.) Ту пропаде и 6-та књига Голубице за печатњу спремљена; пропаде повећи мој Епос у 6 песама под именом 'Бој силе са законом'; пропаде готово србски превод законика грађанског аустријског; пропадаше многи моји израђени језикословни састави. Пропало је ту и доста туђих ствари које су се код мене или од пријатеља мојих на прегледу налазиле, као што је то била драма Ј. С. Поповића под именом 'Теранција'; или које су се на аманету код мене налазиле, као што су то били дневни записи мајора Шумарскога од год. 1795. до конца живота његовога.
И ја се заиста чудити морам како ми срдце онда препукло није кад сам вративши се у спаљени и ограбљени Нови Сад још у Вардину граду наилазио на поцепане листове из књига мојих и путем до куће моје разсуте погдекоје листове рукописа мојих спазио, по авлиjи разбачене гледао, и полупане прозоре с најважнијим податцима историјским улепљене видио. Од гдекојих ствари, од којих сам на стотину табака написаних имао, налазио сам по један или два листа, као да би ми судбина тек спомен у остатку том оставити и тим жалост ми умножити хотела.
Но при свем том не остави ме љубав к роду и истини, која ми подиже дух на обновљење умне радње моје. И кад године 1858. издадох 'Дух народа србског' и кад чух да је књаз Милош вративши се у Србију на владу и чувши да г. Лазар Арсенијевић (Бата Лака) на повестници Карађорђева времена ради и податке купи, све рукописе од њега одузео и узаптио; онда почнем губити надежду да ће истина историјска већ кадгод у свет продрети моћи кад је тако зла срећа гони; па се решим одмах посла се тога прихватити и по могућству губитак у онолико уколико је могуће накнадити; које сам ево са прве три године устанка србскога под Карађорђем учинио.
И поред овога на радост моју и правога свакога истинољубца могу сад казати да је судбина или зла срећа у томе малаксала. Јер међу тим књаз Михаил дошавши на владу у Србији бољим духом од отца према истини и правди дишући, повратио је речене историјске рукописе г. Лазару Арсенијевићу (Бата Лаки) невредиме натраг. Ја сам то истина тек онда дознао и у руке добио кад је посао мој свршен и у печатњу предан био; но ипак нисам пропустио и опет прегледати, сравнити и понешто попунити. А за у напредак надам се да ће се тим недостатци у податцима историјским, за које је нов извор отворен, накнадити моћи.
Па као што се душе наше у љубави к истини и роду србском пре 24 године сусретоше и сложише тако ће потреба, ако Бог живота и здравља дарује, труде наше скопчати и спојити, те ћемо се постарати сдруженим силама да дела србска новијега времена верно и совестно на видело изнесемо. Дај Боже да се испуни оно што сам ја 1846. године при разстанку предрагоме пријатењу моме и пријатељу истине и правде г. Лазару Арсенијевићу (Бата Лаки) полазећем у Цариград на дужности капућехаје србског из дубљине душе моје певао овим речма:

Кад зажелиш мене видет, топло са мном беседит
Крилима мани пријатељства, жарког родољубија
Па полети к србским горам и пољама китњастим
Срестћемо се на развалам негда сјајна Крушевца
Видетћемо с на Опленцу, одкуд Србу севну зрак
Шетатћемо по Мишару, где јунаци лише крв,
За слободу србска рода и његова порода,
Којега смо и ми грана, и - дај, Боже! - обрана
Најћи ћеш ме и под сваким грмом шуме зелене
Замишљена и брижљива о судбини рода свог
И пратећа жељом благом сваког доброг Србина
Па и тебе стрељајућег на неправду и подлост
Све за име драгог рода и његову ползу, чест.

Ако ми дакле виноград мој са многим плодом историјских података утучен би, те га не могах по жељи у целости сбрати и потомству предати, опет је чокот остао, па нећу пожалити труда, ако само живота и здравља буде, да вишереченом пријатељском подпором поборника истине г. Лазара Арсенијевића (Бата Лаке) и опет засведочим колико ми напредак, чест и полза рода мога на срдцу лежи.

у Новом Саду о Спасову дне 1862.
Јован Хаџић,
доктор свију права ц. кр.вел. обл. Суда пенз. Советник

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Устанак Србски под Црним Ђорђем

I
Пре него што к устанку Србском приступим, ваља ми укратко напоменути рат руски и аустријски против Турака, којим се духови бедних христијана у Турској подигоше и раздражише, тако да доцније самовољство и насилије турско теже сносише и лакше се покренути и на одпор подићи могоше.
Велика намера Катарине II царице руске да обори турско царство и христијанство од тежкога јарма мусулманског ослободи, нашла је одзива у узвишеној души цара Јосифа II који се радо на то склони и пружи руку да освети, као што се сам изрази, човечество. Она је ишла на то да обнови грчко царство у Цариграду и намести свога унука Константина на престол цариградски. Јосиф пак ишао је на то да свoје земље обезбеди сте стране на свагда и распространи и умножи пограничним областима. И тако сајуз међу њима би закључен године 1780. да отворе велики рат Турској. С обе стране се спремало и с обе стране давано је христијанима у Турској на знање да буду готови и да пристану уз оружије њино. На овај начин пропаст Турској већ је напред прорицана.
Рат се тај отвори у месецу фебруару 1788. Силна је навала била с обе стране. Колико је у почетку аустријска војска с многима препонама и сметњама борити се имала, толико су доцније под витежким Суваровом и много искусним Лаудоном обе војске напредовале. Христијани у Турској присташе јатама уз њи. Особито Србљи показаше се готово као свагда. Јер тек што се рат објави и јоште војске и не поступише, а они устајати почеше и у четама на Турке нападаше и свуда војсци пут отвораше. Познат је капетан Коча и његово јуначство, које је толико било да се онај рат Кочином крајином назва. Познат је и фрајкор србски под Михаљевићем, који је око Јагодине и Ћуприје настанио се и са својима Србима онуда продирао, куда никад никаква војска пролазила није. С њима је он и Крушевац и Карановац и Ужице заузео.
Али што бољма сајузне војске напредоваше, то се код осталих сила већма брига подпириваше за обдржање Турске ради равновесија обштег и да не би Русија и Аустрија распространиле се и ојачале. И Пруска и Енглезска већ у Августу месецу 1788. сложе се и уговоре да у случају нужде Турској у помоћ притеку и њу одрже. До тога истина не дође, али наступивша особита обстојатељства, а нарочито запаљена буна у Француској, која је целој Европи грозила, Белгија одтргнута, скора смрт цара Јосифа II (20-га Фебр. 1790) учине те је Аустрија и Русија престати и одустати од даљега рата морала. Леполд II, наследник цара Јосифа похита с Фридрихом Вилхелмом, краљем пруским, одкуда му је прва опасност грозила, уговор учинити, којим се обвеже престати од рата с Турском и све што је освојено било Турцима натраг повратити, захтевајући зато да њега Пруска, Енглезска и Холандска подпомогну да Белгију опет покори.
Тако се велика она намера Катерине II и Јосифа II осујети, и запаљена надежда за ослбођење целога христијанства у Турској, а особито Србаља изчезне. Јер на основу Рајхенбашке конвенције 27-га Јунија 1790. одмах учини Аустрија примирије с Турцима у Ђурђеву, а 1-га Авг. 1791. закључи мир у Свиштову, све градове и земље заузете Турцима повративши. Па и Русија за тим пристаде на мир, који је Августа месеца у Галацу закључила, и 9-ога Јануара 1792. у Јашу подписала, али она простор међу Дњепром и Бугом, па и Очаков задржа. Што је Турској онда намењено и речено било, то би суђено Пољској. Јер она за тим престаде и би подељена између Русије, Пруске и Аустрије.

[JASON]

Како је овај мир Србе као гром поразио, види се из писма Стефана Јоаниновића, архимандрита троношког, епископу бачкоме Јоанију Јоаниновићу писаног 26-га Авг. 1791. које сам ја у 3-ој ч. Голубице год 1841. као прилог за србску историју печатити дао; које овако почиње:

Высокопреосвященнѣйшій Господине Епіскопе, мени Господине, и Архіпастирю милостивѣйшій!

Жалостный гласъ одъ наше бѣдне Сербіє явити могу Вашему Высокопреосвященству, да сада Дворъ нашъ уступа Туркомъ све до Саве паки натрагъ, коє у Белграду поплицірато, и вси мало и велико у очаяніє пришли падаюћи у робство Турско.
Камо обѣти, и услуге наше овому двору, и толика проливена кровь, и изгубленіє имѣнія и живота, и сада одбачени остали, толи су награждения бѣдне Сербіє, да iй сада Турцы продаю, и сѣку како марву; убio га Богъ съ когає то, може ли се то во всемъ свѣтѣ игдѣ видити таковая неправда?
Мени наложену заповѣдъ одъ Господина Графа Балаша быти на службу Господину Фелдмаршалу Валису и Гд. Епіскопу Београдскому, 3 кратъ ишелъ єсмь у Београдъ, и ніє ме Гд. Eпiскопъ предъ Фелдмаршала пустio, Гд. Графу Фелдмаршалу дао самь Інщанцію, и ніє ми никакове резолуціє дао!
Господинъ Владика Београдской по цѣлому Пашалуку Београдскому свихъ епархіяхъ на силу  купи некакове порезе, что нiє ни за турака толко одъ свое епархіє, а сада и одъ другихъ епархіахъ. Оно 200. фор. чтосу ми декретално обѣщали, єще ни крайцаре нису ми дали, а я како самь быо досада на службу овому Двору Аустрійскому, тако и сада и унапредъ. Но и самъ самь у отчаяніе пришао, незнаюћи что одъ себе чинити, съ овомъ маломъ гажіомъ, живѣти немогу, а у монастиръ несміємъ, всячески пропао, за коя вся препоручуємъ, достойте явити Гд. Графу Балаши.
Въ таковомъ же несносномъ отчаяніи сущъ, уразумѣвіши же за Ваше Высокопреосвященство, да по милости Божиiой, и єго ц. кр. Апостолическогь Величества по великихъ меритахъ обдарени всте с орденомъ Святаго Стефана Краля Апостолскогъ, за коє честитамъ, да Господъ сподобитъ Ваше Высокопреосвященство на многа и премнога лѣта дождавати во здравіи, и всякомъ благополучіи, на общую радость словеснаго стада, и особито на мою радость, и утѣху, якoжe Псалмопѣвецъ глаголетъ: Вечеръ водворится плачъ, а за утра радость.
Ваше Высокопреосвященство со чимъ мене бѣднаго разговорите, и что самь чинio, oпомените се Вашихъ обѣтовъ, коисте мени обѣщавали, и сада промотреніє за мене имѣйте, и Господину Высокопреосвященнѣйшему Петровићу сообщите, коєму цѣлую десницу, учините за мене предложеніє єдино надлежателству, и явите ми, куду могу поступити.
Не менше же за Iщанцію народню кою смо послали, молимъ да бы настояли, у којой Народъ затева, да бы знали, начто насъ зову, и что Народу обѣщаваю да дадутъ писменно; и навластито да се то Ваше душе тиче, и на Ваше позиваніє онай Народъ, и самномъ заєдно, приєдиніосе овому Двору на вѣрность, и противъ Турковъ стао воєвати, приносимъ себе любви и милости Архіпастирской вручая, иже єсмь Вашего Высокопреосвященства у Монастыру Гргетегу 26. Августа 1791. нижайшій служитель Стефанъ Іоанновићъ, Архімандритъ Троношкій с. p. Вашъ робъ одъ худе Србіє.

[JASON]

II
Са миром Свиштовским од 1-га Авг. 1791. уступи Аустрија Порти отоманској Београд и све заузете градове и земље до Саве. И тако Србија и Србљи опет падоше под Турке. За њи се само толико учини да је на писму уговорен опроштај за оне Србе који су уз војску аустријску устали и против Турака у овом рату војевали; као и то да се јаничари или делије који су пре рата самовољства и насилија у Србији чинили, па као и читлук-сахибије од народа девето узимали у Србију више не врате. И ово би нешто јемства за народну безопасност имало кад би се само држало или држати могло. Знајући то Србљи нису могли вере имати. И зато многи избегавајући освету турску пребегну у државу аустријску, многи пак у мањим и већим чeтaмa вeрали су се и крили по шумама и планинама, имајући тамо своје збегове, не смевши се поверити ни Турцима ни Србљима. Међу овима последњима налазио се и Црни Ђорђе са једном четом до 60 момака, који је јошт пре истога рата са породицом својом од насиља и освете турске уклонио се и из Тополе у Срем прешао био. Налазио се и Јанко Катић и многи други знатни ратоборци.
Кад су Немци Турцима Београд предали и из Србији изишли, тада прве године јошт никакве утврђене власти нити суда у земљи није било. Нити је било кадија ни муселима него су кнезови распре раправљали; у којој кнежини кнеза није било, тамо су ишли у другу кнежину кнезу на суд. За пашу Београдског први буде постављен Ебу-Бећир, који у смислу учињеног трактата добије од Султана ферман противу јаничара. Између свих највећма су се осилили били Дели-Ахмет и Кара-Хасан. Дели-Ахмет, који је од јуначства назван Делија, јошт је у почетку немачкога рата Мехмет-Али-Сејмовића са 14 спахија убио, нити га је ко зато на одговор повући могао, шта више он је у време рата са Султановом војском на Ћуприји против Немаца војевао. Са таковим ферманом, који је јаничаре изкључивао из Београда и Србије, ишао је Ебу-Бећир у Србију. Кад је у Ниш дошао, онда изиђу пред њега спахије и остали отлични Турци, па уз њи дође и Дели-Ахмет са великом пратњом јаничара, тако да паша јавно противо њега ништа чинити није смео. Но када он по други пут сам паши дође, онда од намештенога на то једнога свога Турчина на басамаци од остраг из пушке убијен буде. Па тек сад усуди се плаша објавити царски ферман и јавно противо јаничара изјаснити се. И отуда уђе страх у јаничаре, те се разбегну и почну тражити прибижишта изван граница Србије у оближњим пределима.

[JASON]

У то време налазио се у Видину Пасван-Оглу, који се у пређашњем рату са својима самовољницима отликовао. Он је био син онога Пасвана, ајана Видинскога, кога је сераскир, не гледећи на заслуге његове, убити дао. И он се толико осилио био да је и Пашу отерао и сам његову власт заузео. Скупио је био око себе до 10.000 најмљених крџалија, понајвише одпуштених турских војника. Овамо сад и јаничари прибегну и ту најбољу подпору и окриље нађу, тако да су они уз Пасван-Оглуа и лични стражари били. Тако Пасван-Оглу осиливши се власт и страх око себе на далеко распространи; и сили његовој ни сам Султан, пославши год. 1798. царску војску одолети није могао. И он науми јаничаре осветити, па удари преко границе у Србију и продре на дунавски остров Пореч. У то време био је у Београду после Ебу-Бећира и Шашин-Паше, Хаџи-Мустаф-паша.
Хаџи-Мустаф-паша био је човек благ и праведан и са свога доброга поступања он је од Србаља србском мајком назван. Он није допуштао да се раји насилија чине, но је њу чувао и бранио сваком приликом. Ја овде наводим једну од које се судити може на све друге. Новљанин Бега, кабадахија шабачки, убије Ранка Лазаревића, кнеза Тамнавскога (1800), братучеда Луке Лазаревића познатога попа Луке, усред чаршије. Ово крвно дело јави Алекса Ненадовић, као најближи кнез Ваљевски, паши у Београд, потужи се и помоћи и заштите поиште. Мустаф-паша тужбу ову толико уважи и к срдцу прими да је одмах 600 крџалија са топови на Шабац послао да то насилије освети. И Новљанин Бега заједно са Ћуртоглијом поплашивши се испод обале савске побегне у Зворник у Босну. А њихово дружство буде похватано и 27 њих смртју казњено.

[JASON]

Против оних насртања Пасван-Оглуа и јаничара морао је Паша држати крџалије. Но за то је потребовао више трошка, па је и данак, који је хатишерифом од године 1793, на 15 гроша на годину (14 гроша царевине, а 1 грош паши) одређен био, преко 20 до 30 гроша повисити се морао. Данак овај купили су кнезови и предавали су паши преко Станка Арамбашића, који је један од најглавнијих кнезова био, и у Београду седио, где је и нешто писарнице земаљске уза се имао. Кад овако повишена пореза народу дотешта, онда се кнезови скупе у Београд, где се о томе посаветују и Паши потуже. Но, Паша их укори и увери да он не би ни паре преко хатишерифа искао кад не би морао држати крџалије за обрану и своју и раје против јаничара, који би их гњечили као и пре. На ово кнезови посоветовавши се предложе Паши да они даду из народа ратнике за обрану, па да ће се тако и пореза умалити те и народу и Паши помоћи. И ово Паши буде повољно, те се одмах на сваку нахију удари неки одређени број војника, те је тако ваљевска нахија имала давати 1800 момака, а друге која по 1000, која 1500 и до 2000 момака. Одмах се објави народу да сваки који нема оружија прода краву и вола па да купи оружија и да се наоружа. И кнезови попишу војску и поставе се буљукбаше и старешине из народа. Код Паше је остало само мало число крџалија за нуждну стражу и помоћ; остали се сви распусте. Одсад су већ Србљи више пута у дружству са заоставшим крџалијама Пашиним ударали на јаничаре, често су им јуначки одпор давали. Између србски поглавица понајглавнији је био Станко Арамбашић на кога су Турци не само јаничари но и Пашини због његовог великог јуначства јако омразили. Особито пак завади се с њим неки Балота, који прилику ухвати када Паше није било те добије од Ћехаје одобрење, па дочека Станка у Смедереву и убије га. Турци њега баце у воду, а Срби га изваде и сахране код једне крушке која се доцније звала Станкова крушка.

[JASON]

У овој одбрани против јаничара био је Карађорђе буљукбаша, који се особито јуначством одликовао те су и јаничари и Пашини Турци храбру његову мишицу добро познали; аиу србском народу се глас о одважности и јуначству његовом толико разнео да су Срби један другоме сваком приликом, где би се он показао, на њега као особитог неког Србина прстом показивали.
Најпосле кад овима Пасван-Оглуовим Турцима и с њима сдруженима јаничарима ни Султан са својом војском одолети, нити их је Хаџи-Мустафа са свим узбити могао, а и сама гордост Османлија и изјаснење Муфтија овоме искључењу јаничара противно буде, онда се и султан реши, са Пасван-Оглуом помирити се, те му пошље три туга, и ферман изда, да јаничари опет у Србију примљени буду. И овим Порта наруши уговор мира Свиштовскога, и Аустрија имала је пуно право противна бити. Али су околности Аустрије, која је много посла и муке са Французима имала, такове биле, да се томе невешта чинити морала. И Хаџи-Мустафи није се могло другчије, но повиновати се; и јаничари почну се враћати у Србију.
Ови из почетка били су Паши покорни, нису своја захтевања претеривали; али мало по мало осиле се, почну своја добра и пре преотета права заузимати, рају глобити и угњeтaвати. И да би се сасвим утврдили, позову и Пасван-Оглуа у помоћ, те овај и опет надре у Србију. Пред овога пошље Паша сина свога Дервишбега са својима крџалијама и Србима. Но тек што је овај до Гроцке дошао, а јаничари видећи Пашу без воjске заузму варош Београд, и Паша се морао у тврдињу затворити; но не оста ни ту сигуран, пошто јаничари од крџалијског буљукбаше кроз један шанац у тврдињу уведени буду. И сад јаничари навале на Пашу, да напише заповест своме сину, да одмах војску своју удали и распусти. Но тек што су се Србљи разишли, и Турци Пашини у Ниш отишли, а јаничари пашу убију (27-га Дек. 1801); па јаве Порти: да је Хаџи-Мустафа веру турску изменио; да се с рајом сложио против Турака, и зато да је своју награду добио; те заишту другога Пашу.
Од ових јаничара биле су поглавице њих четири: Фочић Мехмед-ага, Аганлија, Мула Јусуф и Кучук-Алија; који су се новим именом Дахије називали. Они су живели сви у Београду, али су Србију на четири части међу собом поделили. Тако су они из Београда над Србијом владали, порезу одређивали и примали, па и друга бремена налагали. А нови Паша Ага-Хасан, кога је Султан на захтевање Дахија, место да их је казнио, послао, толико је власти имао колико су му они давали.

[JASON]

III
Како су Дахије отеле мах у Србији, ту није доста било што су јаничари с њима и уз њи били него су све гоље, бећари и безкућници из Босне и Арнаутске поврвили као на пљачку и грабеж. Сви се ови обуку у свилу и кадифу, најлепше хатове јашећи, а све од сиротињске муке.
У паланкама имале су Дахије своје кабадахије, поред којих ни кадије ни муселими бела зуба помолити смели нису. Они су били неограничени господари, и чинили су шта су хтели. По селима имали су Субаше, који су такођер неограничено над смртју и животом и имањем сиротиње заповедали.
Јаничари су под именом Читлуксахибија заузимали спахилуке, и узимали девето, као што су спахије десето; и терали су народ на кулук. Коме спахији право није било, оне су протеривали са спахилука и узимали им све.
То је исто чинио Пасван-Оглу у Видину, то је почео и Али-бег Видаић Зворнички у Босни. Он појђе по сели, стане везати људе и натеривати да њему земљу уступе и бајаги продаду; то се изда за читлук-сахибију и стане намештати и он субаше, као извршитеље његове воље и власти. Па као што су Дахије под Пасван-Оглуом служили, тако Али-бег дојђе у Београд да се удружи са Дахијама.
Но све почне зло и све горе бивати. Сви зажеле бољега живота. Син Хаџи-Мустаф-Паше желећи осветити отца свога једнако је код Порте противу Дахија радио, и с кнезовима, који су отца његова љубили, у договору придржавао се, и на Дахије спремао. И кнезови све се бољма с Дервиш-бегом разумеваху и са угњетеним народом договараху. Они су и Немцима често писма о својој невољи шиљали, јадали се и тужили на зло и неправду. Па се најпосле у једном манастиру скупе, тужбу спреме и Султану оправе. У тужби казали су: да су они пропали, и од Дахија тако опљенени да су у лику опасани; па им и то доста није, но од њих није им ни душа мирна, ни закон ни поштење; нити је муж од жене своје, ни отац од кћери, ни брат од сестре господар; манастири, цркве, калуђери, попови, све је то погажено и осрамоћено. Ако си ти јошт цар наш, вељаху ону, а ти дојђи и ослободи нас од зликоваца ових. Ако ли ти нећеш, а ти нам бар кажи, па да бежимо куд у шуму и у гору, или да у воду скачемо и крај бедноме животу нашем учинимо.

[JASON]

Тако је и Ибраим-аги, брату Али-беговом у Босни додијало, те се он са својом родбином и дружином одупре против насилија Али-бегових. И кад му не пође за руком, те се зло обрати на горе, и Али-бег за освету стане пљачкати, глобити, давити и вешати, брат му одбегне у Цариград, те се и он цару потужи.
Хасан-бег, стариј Дефтер-ћаја бивши код Мустаф-Паше, са својим пријатељима и спахијама удруживши се, па и рају у помоћ позвавши, прибавио је био и нешто муниције, спремајући се да удари на Дахије. Но брат његов у Пожаревцу некако раније него што је требало, устане, те се ствар осујети.
Све је ово јошт већма Дахије раздражило; јер видећи да се њима о пропасти ради они су све жешће мере за своје одржање употребљавали, где поред самовољства и грабежа јошт и освета своју силу напушташе. Већ су спахије из земље протеране, а субаше њихова места и права заузеше, све по вољи узимаше, глобише, отимаше, што у кога боље нађоше. Ни лепа хаљина, ни леп коњ, ни жена ни девојка, ни црква ни служба Божија није на миру остајала.
Па шта учини Султан на оволика зла и оволике тужбе? Ништа друго но попрети Дахијама да ће на њи војску послати, такову која неће бити турска но од другога народа и друге вере; јер је жао Турчину на Турчина ићи. И то ће се на њима да учини, што се јошт ни на ком Турчину учинило није.
Кад Дахије такову претњу цареву добију, стану се међу собом разговарати: Какву то цар војску мисли? Да ли аустријску или руску? Па им се немогућно учини да ће цар страну силу у своју земљу позивати и упуштати; и падну на ту мисао да цар ту никога другога не мисли но рају на њи подићи; да ће по свој прилици Дервишбега, Хаџи-Мустафиног сина, или Хасан-бега послати да Србе под кнезовима и војводама њиховим против њи поведу. Па да они то предупреде и осујете, намисле појћи по нахијама и све кнезове и боље и боље познате ратнике србске, који би народ навести и њима опасни бити могли, изсећи.
Како то Дахије закључе, одмах појђу по нахијама на то своје крвно дело. Многи оближњи кнезови и врстни Срби падну наскоро као жертва овог грознога умишљаја; јер они не надајући се овако великом злу, изиђу пред Дахије и по обичају дочекају у својој нахији; но од Дахија буду оковани и без сваке кривице погубљени. Тако између других погинуше кнезови Станоје из Бегаљице, Марко Чарапић из Бела Потока, Стеван из Зеока, Теша из Орашја код Смедерева, Петар из Ресаве, Раица из Забрђа; тако бивше буљукбаше Јанко Гагић из Болеча, Матија из Крагујевца; тако Хаџи-Ђера, игуман манастира Моравице. И Фочић изиђе у Ваљевску нахију, где га дочека кнез Алекса Ненадовић из Бранковине, и Бирчанин Илија из Колубаре; па и ове Турци окују и трећи дан изведу и погубе (23. Јануара 1804). Архимандрит Хаџи-Рувим, видећи опсаност, прибегне свом синовцу у Београд Петру Николајевићу Молеру, који је код Аганлије конаке шарао, надајући се да ће га овај како заклонити и одмолити. Но место тога он од Аганлије претрпи највеће муке и буде уморен.
Тако су Дахије ишле од села до села, од паланке до паланке, и жертве између Срба за убијање бирали, док се није то по народу прочуло. Глас овај пао је у народ као страховити гром. Страх и трепет обузме људе и породице: није се ту могло знати ко је на смрт одређен; и говорило се већ да се на то иде да се сав народ Србски искорени. Кнезови и сви бољи, разумнији и богатији људи одмах се почеше уклањати и спасенија у шумама и планинама тражити. Страх и нужда све их натера на ајдучке трагове и заклоне; нити ко други већ пред Турке излазаше осим деце и стараца.