PALUBA
April 16, 2024, 05:59:32 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Važno - Prilikom registracije lozinka mora da sadrži najmanje osam karaktera, od toga jedno veliko slovo, i bar jednu cifru, u protivnom registracija neće biti uspešna
 
   Home   Help Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 282 283 284 285 286 287 288 289 290 291 292 293 [294] 295 296 297 298 299 300 301 302 303 304 305 306 ... 337   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 732111 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 130



« Reply #4395 on: November 05, 2022, 11:50:34 am »

Извештаји о погибији дахија

I
Има догађаја из доба првог српског устанка о којима се у бечким архивима налази по десет до петнаест разних извештаја. Ове појединости до најмањих ситница саопштене су у Беч аустријској влади. У тој архивској грађи сачуван је цео један свет, цело једно доба у свима његовим фазама; ни један покрет, ни један јаван чин српских побуњеника није остао незапажен. О свему, што год се је догађало у Србији, хитали су са разних страна и кроз многобројне канале опширни извештаји бечким политичким факторима.
Занимљиво је, да о погибији дахија нема много извештаја. Свега три. Изгледа да је већу сензацију начинило бегство дахија из Београда него њихова смрт. После бегства из Београда дахије нису више биле чињеница и нису представљале никакву снагу. Сви погледи политичког света су били управљени и свакога је занимало питање преговора са Бећир пашом и Гушанац-Алијом па су и аустријски извештачи схватили ове преговоре као главни политички догађај, коме су поклонили највећу пажњу, а погибији дахија су давали споредно значење.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 130



« Reply #4396 on: November 05, 2022, 12:03:32 pm »

II
Пуковник и заповедник аустријске тврђаве Старе Оршаве, Јован Перетић, који се налазио у најближем суседству Нове Оршаве (Адакале), послао је истога дана, кад се је догодила погибија дахија, 6. августа 1804., своме заповеднику темишварском генералу грофуЈовану Соро извештај о овом догађају. Перетићев извештај гласи:

Четири дахије, које су у Београду стајале три-четири године на челу узурпатора турске власти те су својим радом изазвали побуну српске раје, најзад су овде у суседној тврђави Новој Оршави од поноћи до јутрос на један сраман начин поубијани и то сва четворица: Алија, Мула Јусуф, Фочић и Аганлија Барјактар. Њих четворо су при једном потхвату изишли из тврђаве Београда, али су били тако несрећни, да су за њима затворене капије те при повратку не могоше да уђу у тврђаву. Они одмах увидеше, да се њима ради о глави те им се чинило да немају другог излаза него са 76 својих присталица укрцаше се у три шајке и допреше, праћени дуж Дунава ватром из пушака српских побуњеника који су стражарили на дунавској обали. У Поречу им указаше толико пријатељство, да су Кучук Алији и Фочићу са њихових 18 најоданијих слугу, дали пролаз за тврђаву Нову Оршаву, камо идуће јутро дођоше и Мула Јусуф и Аганлија, а остала пратња, на броју око 60 људи смештено је у Поречу. Ово се све догодило од 4. августа у вече до 5. августа у подне.
Када смо 5. августа око 7 сати увече смотрили две оранице (сплавови) Срба, где баш преко пута наше скеле приспеше и искрцаше се на обалу, предосећали смо, да ово неће испасти добро за дахије. Срба је било 25 на броју, на челу им је био Миленко Стојковић, а предводили су их два Турчина из Нове Оршаве. Срби су долазили из Београда и носили су собом два фермана, један од Бећир паше а други од београдског Ага Хасан паше, управљена Ибрахим аги. У ферману је стајало, да мора на било који начин поубијати ову четворицу дахија. Око поноћи пустио је Ибрахим ага Србе у тврђаву. Дахије су спавале у кући одсутнога кајмакама Реџеп-аге и одмах настаде пуцњава кроз врата и кроз прозор од собе, у којој су дахије спавале. Тројица бише одмах убијена, а Кучук Алија се јуначки бранио све до јутрос у зору, 6. августа, а тада и њега убише. Кучук Алија је убио једног Турчина и једног Србина. Свој четворици дахија одсекоше главе и одераше кожу с главе и испунише вуном. Пре него што су их испунили, дадоше једном циганину коже, да их опере на Дунаву, а овај је тако невешто обавио свој посао, да је испустио кожу Аганлијеве главе те ју је Дунав однео. Остале испуњене главе однеће сутра Срби под вођством Миленка у Београд.
Добио сам прилику да лично разговарам данас са Миленком, који ми рече, да ће се сада, услед смрти дахија, завршити српски немири.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 130



« Reply #4397 on: November 05, 2022, 12:06:58 pm »

III
Земунски војни командант Ђорђе Томерлин прикупио је преко својих поверљивих људи вести о погибији дахија и послао је 16. августа 1804. о томе барону Јовану Џенину, петроварадинском заповеднику овај извештај:

Вест да су главе четири дахија пре неколико дана донесене у Београд, раширила се на све стране. Ових дана су у истини донесене коже Кучук Алије, Муле Јусуфа и Фочића, испуњене овчијом вуном и неколико особа их је видело, између осталих и тумач нашег контумаца Камелер, који је познао дахије и рукама је додиривао њихове главе. Овде овако приказују њихову погибију: Дахије приспеше у Пореч и саопштише тамо, да су од султана и од Срба добили слободан пролаз, да оду куд им је воља и запиташе Поречане, хоће ли их примити. Ови их примише али им рекоше, да је њихово место отворено и према томе несигурно, него нека своје људе оставе у Поречу, а они нека пођу у оближњу Оршаву. Дахије тако учинише те им дадоше у Оршави једну собу, а слуге њихове разместише по тврђави. Бећир паша наложи оршавским Турцима, да одмах поубијају све дахије и да главе њихове пошљу у Београд. Турци хтедоше то да учине, али нађоше врата закључана. Они почну пуцати кроз прозор, но дахије ставише на прозор јастуке бранили су се целу ноћ те је 12 нападача поубијано и рањено. У јутру су дахије биле мртве. Најдуже се бранио Фочић, који је седамнаест рана добио док није издахнуо.
Свој четворнци су главе одсечене и један циганин је у Дунаву прао главе од крви и при томе је Аганлијина пала у воду и крај свег тражења не могоше да је нађу. Циганина су за казну одмах онде обесили, а остале три дахијске главе је оршавски командант послао у Београд, где су се 13. о. м. налазиле, али су тог дана однесене у Царигрвд.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 130



« Reply #4398 on: November 05, 2022, 12:10:55 pm »

IV
Оријентални тумач у Земуну Флајшхакел прешао је 14. августа 1804. У Београд те се састао са више Турака и разговарао о погибији дахија. О разговору са портиним комесаром Вели агом известио је Флајшхакел војне власти. Извештај, писан у Земуну 16. августа гласи:

У уторак 14. августа поручио ми је Ага Хасан паша, да дођем к њему, јер хоће о неким стварима са мном да разговара. Употребио сам ту прилику, да се и са другим виђеним Турцима састанем. Пре свега сам посетио комесара Вали-ефендију и распитао сам се код њега, на који начин су страдале дахије, чије су главе 11. о. м. биле у Београду јавно изложене на гледање, па су идућег дана послане у Цариград. Вели-ефендија ми је овако приказао догађаје:
Пошто су се дахије на шајкама удаљиле из Београда, видели су, да се не могу нигде искрцати пошто су их српске страже са обале дочекивале ватром из пушака при чему је погинуло неколико Турака. Тек у Поречу, у близини Оршаве, изађоше они на обалу. Реџеп ага, командант Оршаве, налазио се у Београду код Бећир паше, а команду свега града и околине предао је своме стрицу Ибрахим аги и овај се налазио баш у Поречу, кад су дахије тамо приспеле. Он их наговори, да се преселе у тврђаву Оршаву, где ће бити сигурнији, а у исти мах пошаље гласника у Београд и затражи налоге Бећир паше. Босански гувернер Бећир паша посла одмах пожаревачког кнеза Миленка у Оршаву са писменим налогом, да све четири дахије убије и да им главе донесе у Београд. Ноћу, кад су дахије и њихове слуге спавале, нападоше их и после борбе, у којој је пало неколико оршавских Турака и Срба бише дахије поубијане и главе њихове буду одвојене од њиховог тела. Док је циганин прао у Дунаву крв са дахијских глава, Аганлијину главу однесе река. Ово је сиротог циганина на месту коштало живота. И сви пратиоци дахија су разоружани и поубијани. Срби су нашли знатне суме новца код дахија и запленили су их. Главе дахијске су у Београду сви познали и многи су изражавали радост, што су се ових тирана ослободили.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 130



« Reply #4399 on: November 06, 2022, 10:40:05 am »

Аустријски државници о Карађорђу

Током првог српског устанка држање Аустрије према Србима у Србији често се пута мењало. Ове промене нису настајале случајно ни услед површног познавања прилика него су напротив свакој промени аустријског држања претходили многобројни и исцрпни извештаји аустријских граничарских војних органа и дуге седнице и саветовања врховних војних и других централних власти у Бечу.
У први мах је Аустрија била наклоњена српским устаницима, али је то трајало само дотле, док у Бечу нису увидели, да се покрет Срба против дахија може искренути у оснивање српске државе или у стварање руске провинције. Ово Аустрији никако није могло ићи у рачун. У доба, када је идеја национализма добила доминантан значај у целој Европи, стварање самосталне српске државе на широким демократским темељима, у непосредном суседству аустријских српских поданика, није одговарало аустријским интересима. У доба, када је моћ Русије захватила огромне размере и простирала се уз целу североисточну границу Аустрије, стварање на југоистоку нове слoвенске државе са православном вером као државном, која, ако и не би била руска провинција, али свакако би била под протекторатом или бар под утицајем Русије, значило је велику опасност за Аустрију. Није, дакле, никакво чудо, што је Аустрија ишла на руку Турцима при утушивању српског устанка под Карађорђем.
Мада је Аустрија несравњено већма волела да Турци покоре Србију и да од ње поново створе свој пашалук него да се створи независна српска држава или држава под протекторатом и под утицајем Русије, ипак аустријски државници нису могли да заузму одлучно држање и да своје непријатељске планове према Србима спроводе доследно, него су се непрестано колебали између попуштања и пооштравања, између наклоњеног и непријатељског држања. Узрок томе је била једна трећа могућност, која би Аустрији необично годила, а то је жеља и нада Аустрије, да ће Србија ући у њен састав или бар у сферу њених политичких интереса.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 130



« Reply #4400 on: November 06, 2022, 10:46:13 am »

Српски устаници су знали ову слабу страну Аустрије па су се обилато користили њоме. За Аустрију је било најважније, али и најзагонетније држање српског вожда Карађорђа. Сваки извештај, који је са границе Србије стигао у Беч и у коме се говорило о Карађорђевим политичким плановима, био је предмет пажње аустријских државника. Аустријски поверљиви људи, који су по вишем налогу прелазили у Србију и разговарали с Карађорђем о Аустрији, морали су, саопштавајући његове изјаве аустријским пограничним органима, по неколико пута да понове не само сваку Карађорђеву реч него и покрете његове при изговарању тих речи. Али крај свих многобројних и исцрпних извештаја, крај свих честих разговора са Карађорђем, аустријски политички фактори нису били начисто у погледу Карађорђевих намера према Аустрији. Аустријски државници су један другога опомињали, да се не даду преварити од Карађорђа, јер да он не мисли искрено са својим пријатељским изјавама и понудама, али крај свег ранијег искуства они су се увек упуштали у нове преговоре и мењали своје држање према Србији одавајући се нади, да су овога пута Карађорђева аустрофилска обећавања озбиљније природе него у ранијим случајевима. Ништа тако не карактерише и не објашњава променљиве аустријско-српске односе као изјаве аустријских државника о Карађорђу, кад један другоме пишу о њему.
Из докумената бечких архива изнећемо мишљење неколицине аустријских политичких фактора о Карађорђевом понашању према Аустрији.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 130



« Reply #4401 on: November 06, 2022, 10:49:17 am »

Надвојвода Карло, брат аустријског цара Франца I, пише из Пеште, 29. маја 1809. аустријском петровародинском генералу барону Симбшену:
'Вама је из ранијих случајева довољно познато, да кад год вожд Петровић затреба нешто, што би могао од нас добити, он се обраћа на нас не штедећи најлепше речи и обећања, која се никад нису остварила. С тога у опхођењу с њиме не треба додуше отворено показивати неповерење, али треба преговарати с највећом опрезом, нарочито при преписци с њиме, коју треба до крајњих граница избегавати, да не бисмо опет били компромитовани, јер намера лукавог српског народа и његовог вожда све више се развија у том правцу, да они играју своју игру, а при томе сваку прилику искористе, да тобоже поверљивим саопштењима и инсинуацијама посеју међусобно неповерење и раздор међу силама, које Србију окружују...'
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 130



« Reply #4402 on: November 06, 2022, 10:52:46 am »

Заменик аустријског министра спољних послова хофрат (дворски саветник) Худелист пише 29. јуна 1809. Ратном Министарству:
'Кад год Срби и њихов вођа Карађорђе западну у невољу или какву било неприлику, одмах им је прва брига била, да се обрате на наш двор молбом за посредовање или понудом за помињење, а те понуде не само да никад нису имале никаквих последица него су злоупотребљене те су изазвале подозрење сад руског царског двора сад Порте и мутиле су наше односе са споменутим државама. Барон Симбшен је нову понуду Карађорђа, о којој говори нота Ратног Министарства од 17. о. м. и сам достојно оценио, пошто је српском вођи одговорио, да не може тој понуди поклонити пажње док се он сам о том предмету усмено и одређено не изјасни. Треба пре свега сачекати успех овог Симбшеновог корака, а за сада не треба доносити никакву одлуку него само Симбшену јавити, да је погрешно његово мишљење, како је нама свеједно, хоће ли Србија бити под отоманском или под руском влашћу. Нама не иде у рачун проширењз Русије дуж наше границе. Симбшен треба да избегава приближење Карађорђу, али не треба ни да му се натурује, а српске понуде нека захтева у тако одређеној форми да Карађорђе не може касније учињене кораке порицати нити их у непововољној светлости по нас приказати…'
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 130



« Reply #4403 on: November 07, 2022, 01:00:02 pm »

Врло је карактеристичан извештај земунског војног команданта генерала Червинке, поднесен марта 1811. Ратном Савету у Бечу о српском питању. У том опширном извештају Червинка пише између осталог:
'Историја Србије наших дана веран је наставак историје ове земље од почетка српског устанка; од како је ми познајемо, видимо у њој увек исте мотиве у радњама њених старешина, увек исте принципе и намере па и увек исте успехе. Србија ће се одржати у независности све дотле, док се силе, које долазе у обзир кад је реч о српском народу, буду налазиле у отвореном непријатељству или у неискреном пријатељству једна према другој. - Српски вожд Карађорђе Петровић није душа, али је свакојако одлучан фактор у српским стварима. И ако је његово наличје сасвим друкчије него оно, на што је наше око навикло да гледа, ипак он, као и сваки човек, чија је судбина срасла са судбином његовог народа, има толико амбиције, да се осећа довољно дораслим за место, на које га је, по његовом мишљењу, довело провиђење. И док поједине од његових радња пружају доказе, да он жели да буде примљен под руску власт, а други његови кораци сасвим противно сведоче, да је он са уверењем и благодарношћу одан Аустрији, ипак, при објективном просуђивању целога, види се јасно, да Ђорђе Петровић само онда, када се нађе пред опасношћу, која по његовом мишљењу надмашује снагу његовог народа, само онда се он осврће за туђом помоћу и ту чежњу за туђом помоћу тим јаче поткрепљује уверавањем о потпуној оданости и покорносги што је већа опасност, у којој се налази. У сваком таком случају се најпре Аустрији обрати, затим се баца у наручје Русије, тражећи од обе државе далеко већу помоћ него што је она којој се нада, и од обе државе се одмах откине, чим опасност прође. - Тако је Ђорђе Петровић непрестано молио помоћ и од Аустрије, док се није осећао сам довољно јак, да истера Турке из Србије; он је поново затражио заштиту Аустрије, кад је изгледало, да ће Русија преко Родофиникина претворити Србију у своју провинцију; он се и по трећи пут нама обратио, кад је изгледало да ће руско-турски преговори у Букурешту као први услов мира вратити Србију под турску власт. - Долазак Руса у Београд од њега и то једино од њега није поздрављен ни са једном изјавом радости. Он је изјахао пред руске чете у обичним српским хаљинама, које сваки дан носи, док су сви друти били најсвечаније обучени. Он није ни руски оредон ставио на себе, али за то није одбио, да му руски обрштар све војне почасти ода, заједно са својим четама. Прва изјава руског обрштара је била, да он има од својих власти налог, да се у свему покорава Ђорђу Петровићу, и прва употреба, коју је Петровић ових дана начинио од те изјаве, састојала се у томе, да је своје отворене непријатеље, Стојковића и Добрњца, који су Русе и довели у Београд протерао из Србије...'
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 130



« Reply #4404 on: November 07, 2022, 01:02:21 pm »

Државни канцелар Метерних пише из Пожуна 27. септембра 1811. аустријском конзулу Паулићу у Травнику:
'Примио сам Ваше извештаје од 6. и 8. септембра и видим из њих, да сте се у српске посредничке послове упустили дубље него што се то жели. План српских старешина је нама познат. Они, кад се нађу у процепу, траже на све стране да преваре. Они доведу у своју земљу руске чете и у то исто време стварају пројекте за измирење са Турском мимо Русије и то у исти мах посредовањем Реџеп аге у Ада кале, посредовањем босанског везира и аустријског конзула у Травнику и на другим местима. Наше је уверење: само сигурност, да ће иначе бити подјармљени, примораће Србију на одлучне кораке. Све дотле ће се они играти са преговорима и вући за нос сваког, ко им наиђе на лепак...'
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 130



« Reply #4405 on: November 07, 2022, 01:23:16 pm »

Овај низ изјава аустријских политичара о Карађорђу и његовим српским савременицима, завршићемо занимљивим писмом барона Симбшена, петроварадинског генерала, управљеним 12. јула 1809. земунском војном заповеднику обрштару Першу. У том писму вели Симбшен:
'У погледу Карађорђеве понуде могу да вам одговорим само то, да Срби кад год су у невољи, траже помоћи код Аустрије, а чим се побољшају прилике, мењају своје назоре и употребљавају према нама обестан тон. Ја нисам вољан да се поново упустим у нешто, услед чега ћу са стидом због своје од Срба злоупотребљене добродушности и због несавременог веровања у српско поштење морати да црвеним и да себи пребацујем. Према томе ја немам ништа да говорим са Карађорђем. Ако он има што мени да каже, нека дође уз потпун опрост од карантене овамо у Петроварадин...'

Ипак је идуће године, 1810. барон Симбшен поново поверовао у 'српско поштење', т. ј. у обећање Срба, да ће се покорити Аустрији те им је изашао у многом погледу на сусрет, а кад су се српска обећања и овог пута изјаловила, Симбшен је зло прошао због своје политике према Србима. Крајем октобра 1810. године генералфелдцојгмајстер, барон Јозеф фон Симбшен, смењен је са положаја команданта Славонско сремске војне границе и стављен под дуготрајну истрагу због сумње да је био исувише попустљив према Карађорђу и Србији, да је неспретно водио преговоре са српским устаницима, да је био широке руке у давању дозвола за извоз хране у Србију, да је под сумњивим околностима српском вожду изручио пребеглог Милоја Петровића и да је групи трговаца (Милош Урошевић, Димитрије Братoглић, Јанко Петровић, Јаков Хиршл и други) омогућио монопол у трговини са Србијом, при чему је прећутно гледао на многе злоупотребе с њихове стране. Две године је трајала истрага; испитани су за то време у свима појединостима односи Симбшена са српским старешинама, а резултат је био, да га је суд лишио генералског чина.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 130



« Reply #4406 on: November 08, 2022, 01:27:52 pm »

Зашто је пропала Карађорђева Србија

Cредином 1813. начинио је аустријски цар Франц I уговор са Русијом и Пруском, да ће, ако Француска настави даље ратовње, напустити свога зета и дотадашњег савезника цара Наполеона и у друштву са Русијом и Пруском окренути оружје против њета. Примирје између зараћених странака истекло је 10. августа 1813. и одмах идућег дана објавила је Аустрија рат Француској. Руски цар Александар I похитао је већ 12. августа да из свог ратног стана Петерсвилда у посету своме новом савезнику Францу I, који се је бавио у Прагу.
Преко Ландека и Ратиборсица приспео је цар Александар 15. августа рано изјутра у Праг, дочекан од цара Франца I и многобројног народа са највећим почастима. Од овог времена па све до чувене Битке народа код Лајпцига (16, 17, 18 и 19. октобра 1813), нису се цар Франц и његов државни канцелар граф Метерних растајали од цара Александра. Неко време је био с њима у друштву и њихов савезник и краљ Фридрих Вилхелм.
Из Прага пошла су оба цара у Лаун, затим у Теплиц, да, буду ближе ратном попришту. У Теплицу су остали све до почетка октобра, а затим су пренели овој главни стан у Комотау. За то време је трајало рвање савезника са усамљеним Наполеоном у Саксонској, око Дрездена и Лајпцига, и док су трајале најљуће борбе на бојном пољу, цар Франц је обасипао почастима и пажњом рускога цара, свога госта и савезника.
Међусобне гозбе нису слазиле с дневног реда. У Теплицу, првих дана септембра, декорисао је цар Франц цара Александра витешким крстом ордена Марије Терезије, што је, према извештајима онога времена. начинило велику радост руском цару, јер се тај орден добивао само за заслуге на бојном пољу. Тих дана издао је аустријски цар налог, да се на брегу код Нолендорфа има подићи споменик од камена, којим ће се овековечити јунаштво руског војног одељења од 6000 људи, који су 30. августа 1813. са тог брега, дали сјајан отпор Французима и највише допринели победи савезничког оружја. Ово велико пријатељство крунисано је новим уговором, склопљеним 9. септембра 1813. између руског и аустријског цара и пруског краља.
Све су ово познате ствари, и ми смо их до сада читали као факта од светског значаја, али која не стоје у вези или бар не у директној вези са историјом српског народа. Постоји, међутим, у бечком Државном архиву један докуменат, из кога се види, да су ови догађаји стајали у најтешњој вези са судбином српског народа и да је српски народ ванредно скупом ценом платио ове љубазности и ове почасти, којим су аустријски цар Франц и његов министар гроф Метерних обасипали цара Александра, докуменат, који ставља ван сваке сумње чињеницу, да је ту у Теплицу, у главном стану аустријског и руског цара, принесена на жртву Карађорђева Србија
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 130



« Reply #4407 on: November 08, 2022, 01:29:22 pm »

На почетку турских операција против Србије, јула 1813. Карађорђе се разболео и недељама је лежао болестан у Тополи. Кад је оздравио и видео, како је неповољна ситуација на бојном пољу, послао је 16. августа Лазара Павковића у руски главни стан да извести цара Александра о тешком положају, у коме се налази Србија, и да га замоли за помоћ и савет. У исто доба је послао Лазара Тодоровића цару Францу, да га замоли за дозволу, да Срби, ако им дође до невоље, могу несметано преко аустријског земљлишта отићи у Русију. Идућег дана, 20. августа, послао је и Недоба два изасланнка, Стевана Живковића и Павла Томића, да са своје стране поткрепи Карађорђеву молбу, улрављену руском цару. Од тог доба је Карђорђе рачунао дане, када ће му се вратити изасланици, и жељно их је ишчекивао. У неколико махова је напуштао бојно поље и долазио је у Београд да види, јесу ли се вратили српски изасланици из руско-аустријоког главног војног стана.
Пошто у Београд нису били дошли, Карађорђе је слао своје људе у Земун генералу Червинки и у Петроварадин генералу барону Сигенталу; слао је и писма тим генералима и питао их, јесу ли дошли његови изасланици, и ако нису, зашто их тако дуго нема?
Карађорђе је и у писму руском цару и у писму аустријском цару нагласио, да је ситуација на бојном пољу очајна за Србе и вапио је за хитну помоћ. Аустријском цару је Карађорђе покрај тога пребацивао што аустријске власти помажу муницијом и провијантом турску операциону војску, а Србима ускраћују сваку помоћ.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 130



« Reply #4408 on: November 08, 2022, 01:30:23 pm »

Да се Србија у очајном положају налази, то су јављли и аустријски погранични заповедници, то је саопштавао и Недоба у својим извештајима, које је слао у главни стан руског цара. Мада је, дакле, руском главном стану било потпуно јасно, да се Србија налази на прагу пропасти и да је може спасти само хитна помоћ, у ком било облику, цар Александар је скоро месец дана држао српске изасланике код себе, а Србе у Србији остављао без помоћи и без одговора.
Да је цар Александар одмах одговорио Србима, да их је храбрио на отпор и истрајност, такво писмо би подигло дух код Срба и они би дуже издржали у борби. Много дуже није било потребно: Карађорђе је пребегао у Земун 3. октобра 1813., и две недеље након тога скрхан је Наполеон у битци код Лајпцига (16. до 19. октобра 1813.), и после те битке имала је Русија одрешене руке и могла је једним ултиматимом нагнати Турску, да повуче своју војску из Србије и обустави даље операције. Међутим руски цар не само да није одговорио Србима на њихову молбу, не само да је задржао код себе скоро месец дана српске изасланике, него је руски дипломатски агент у Србији крајем септембра заложио сав свој утицај, да Карађорђа наговори, да напусти даљи отпор и да пребегне на аустријско земљиште.
Након прелаза у Аустрију Карађорђе је у много прилика сасвим одлучно изјавио, да је њега Недоба наговорио на овај корак, да га је Недоба преварио и да га је у друштву са митрополитом Леонтијем 'ласкама' извео из Србије.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 130



« Reply #4409 on: November 08, 2022, 01:31:15 pm »

Србија је дуготрајнам ратовањем била исцрпена и изнурена. Оскудица је владала на све стране и заморена земља прихватила је 1813. године борбу против турске царевине са стабим изгледима на успех. Али више него сви порази на бојном пољу утицао је на Србе и на њиховог врховног вожда осећај, да су потпуно усамљени, осећај, да их је Русија напустила. И у овом моменту, Недоба, службени представник руског цара, место да је Карађорђу уливао снаге на отпор, он га је одвраћао од даље борбе, и то држање Недобино убрзало је српску катастрофу
Тешко је и замислити, да је Недоба ово учинио на своју руку, без добивених инструкција, а још мање против добивених инструкција. Карађорђе је у недељу 3. октобра рано изјутра прешао по Недобином наговору из Београда у Земун, а први српски изасланик Лазар Павковић вратио се из главног стана руског цара у Земун недељу дана после Карађорђевог прелаза. Од осталих изасланика, Живковић и Томић су се вратили два дана после Павловића, а четвртог изасланика, Лазара Тодоровића, задржали су у Бечу преко месец и по дана и пустили су га тек почетком новембра, и то без икаквог одговора.
Logged
Pages:  1 ... 282 283 284 285 286 287 288 289 290 291 292 293 [294] 295 296 297 298 299 300 301 302 303 304 305 306 ... 337   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.056 seconds with 22 queries.