Српске буне

[JASON]

Гроф Ђорђе Мајлат, поверљива особа цара Франца Првог, прешао је почетком априла 1808. из Земуна у Београд, тобоже из радозналости да види Београд, а у ствари по вишем налогу, да би могао из непосредног опажања известити свога цара о приликама у Србији. Младен Миловановић дочека грофа Мајлата, са великим почастима и наложи да београдски гарнизон, у коме се у тај мах налазио и хајдук Вељко са једном четом својих коњаника изведе војне вежбе пред Мајлатом. После обављене вежбе приказаше војводу Вељка Мајлату. У Мајлатовој пратњи се налазио и земунски градоначелник Хаџић. Потстакнут од Мајлата Хаџић се у Мајлатовом присуству упусти у разговор са Вељком и у разговору га запита, да ли би он пустио Немце да уђу у Србију? Вељко одговори, да би, ако би му његов вожд наложио да то учини. А да ли би пустио Турке у Србију? запита Хаџић. - Они би могли ући у Србију само преко мог мртвог тела, одговори Вељко.
Шаљући извештај цару Францу о овом разговору гроф Мајлат је назвао хајдук Вељка најодлучнијим и најхрабријим српским војводом.

[JASON]

Писмо Младена Миловановића, управљено 6. (18.) јула 1807. из Београда обрштару Першу у Земун.
С високопочитанијем имам чест вам пријатељски обзнанити, да ми под командом обр-кнеза Симе Марковића Ужице 3. (15.) овога месеца завладали јесмо. Тако ми по обичају нашем благодаренија Богу чинити хоћемо, топове дати бацати и то да буде знаком славној милитар команди, да не би штогод взор примили. И Турци сви, који су били у Ужице, јесу преко Дрине пропраћени. Остајем с почитанијем вашего високородија ко услугам готов Младен, комендант београдски.

[JASON]

Непозната грађа о српском устанку
Писма дахија

I
Аустријски надвојвода Карло, за време од 9. јануара 1804. до марта 1805., док је био председник Ратног савета, спровео је организацију аустријске војске. У том послу био му је један од најинтимнијих сарадника капетан Леонхард Роткирх, који је касније постао генерал (1821) и гроф (1826). У марту 1805. наименован је надвојвода Карло ратним министром и генералисимусом, а председништво Ратног савета је преузео гроф Латур. Са доласком грофа Латура на чело Ратног савета дошли су нови људи у врховну војну управу. Дотадашњи саветници и чиновници су добили службу на другим странама. Међу овима налазио се и капетан Роткирх, који је, растајући се са службом у Ратном савету, задржао код себе списе Ратног савета, у колико су се односили на устанак Срба под Карађорђем. После смрти грофа Леонхарда (+ 1842.) наследио је његов породични архив па дакле и списе Ратног савета о српском устанку Леонхардов најстарпји син гроф Фердинанд Роткирх, који је живео као велики поседник у Грацу. Гроф Фердинанд пошаље 22. фебруара 1877. списе о српском устанку Ратном архиву у Беч, а управа архива није те списе унела међу остале документе ове врсте него их је водила као самосталну збирку под ознаком: Оставина грофа Роткирха.
Цела збирка Роткирхових докумената односи на српски устанак од марта 1804. до марта 1805. године. Ова до сад непозната грађа о првој години српског устанка садржи око 450 аката од неизмерне вредности за српску историју. Између осталог налази се у њој преко 30 писама, које су београдске дахије слале или добијале од оближњих турских поглавица и од турских фактора из Цариграда. Услед српског устанка ова су писма ишла преко аустријског територија, а аустријске пограничне власти су отварале та дахијска писма, те су их аустријски тумачи преводили са турског на немачки и преводе су слали у Беч.
Највише писама је писао дахија Мехмед ага Фочић те су и одговори упућени већином на њега. Најраније писмо потиче од неког Абди-аге, упућено 9. марта 1804. Мехмед аги Фочићу. Јагодински војвода Осман писао је 15. марта 1804. и Мехмед аги и Аганлији. Мехмед ага писао је писмо 15., 20. и 31. марта брату Муса-аги Фочићу у Шабац. У друштву са својим оцем старим Фочом-ефендијом писао је Мехмед ага 13. маја 1804. писмо Карађорђу, Сими Марковићу, Јанку Катићу и Младену Миловановићу. Једно писмо од 18. марта 1804. упућено је Мехмед аги Фочићу, Хусејину и Алији Калемдару. Вођа шабачких јаничара Хусејин-ага писао је 29. марта писмо београдском јаничар-аги. Хасан-ага, београдски паша писао је 2. априла 1804. зворничком Мехмед паши, босанском Ебу-Бећир паши, сребрничком Хасан паши, затим ужичком кадији, а 8. априла 1804. писао је у Цариград министру Хасан-аги, затим Ћехаја-беју. Овај Хасан ага, београдски паша, тужио се аустријском тумачу Флајшхаклу, да је све неистина, што у његовим писмима стоји и молио га је да преко аустријског интернунција јави Порти, да су то заправо дахијска писма, а њега су дахије силом нагониле да стави испод писама свој потпис.
Даље се налази писмо београдског кадије Порти од 2. априла 1804. (21. зилкиџе 1218), писмо бившег мухасила Сулејман аге и ондашњег мухасила београдског Ибрахим аге од 6. априла 1804. министру финанснја Џедид Дефтердару, неколико писама Муса аге Фочића своме брату Мехмед-аги, кајмакама Реџеп аге Хасан аги, београдском паши, Мехмед паше Видајића дахијама и т. д.

[JASON]

II
Писмо Мехмед аге Фочића, упућено 15. марта 1804. у Шабац његовом брату Муса-аги и одговор Мусин Мехмед-аги.

Твоје послато ми писмо заједно са приложеном цедуљом капудана Мехмед паше примио сам и разумео сам, да ти је ваљевска раја послала једну молбу. Међутим су пре седам-осам дана становници Палежа добегли у Београд и сад је пут за Палеж као и онај за Ваљево сасвим затворен. Ми овде немамо вести о Ваљеву и не знамо шта се тамо догађа. Сад смо баш дознали, да су побуњенички разбојници спалипи Хасан пашину Паланку; вест, која још није потвђена. То је једно, а друго је ново, да смо позвали рају, да коџа-баше (кнезове) својих сепа пошље у Београд, да с њима преговарамо; они су обећали да ће доћи и ми их с дана у дан узалуд чекамо. То су све околности, које памет не може да схвати. Бог свемогући нека даде срећан крај свему овоме.
Настој, мили брате, да принудиш што више људи и да се појачаш, пошаљи поверљиве људе у Ваљево, нека се распитају, како изгпеда тамо па ми јави све тачно. Мехмед паши (Видајићу зворничком заповеднику) сам писао, да пошље овамо свога брата Али бега са инфантеријом. То сам писмо овде приложио и ти га пошљи одмах у Зворник и кад приспе војска из Босне, ти је снабди провијантом и задржи је код себе, док не одлучимо, куда ће она марширати. Ја ћу ти јавити, да ли да је овамо доведеш ипи куд на другу страну да пођеш. За сада гледај да што више људи скупиш и да нам јавиш тамошње и ваљевске новости. Фочић Мехмед-ага (Фочи-заде Мехмед).

[JASON]

III
Муса ага Фочић (Фочи-заде Муса аги) у писму датираном у Шапцу 29. марта 1804. одговара своме брату Мехмед-аги.

Баш кад сам изгпедао Ваше писмо, које би обрадовало моје срце, донела ми је пошта са аустријске стране Ваше писмо са прилогом Гушанац Халил-аге, и кога сам разумео, да је Кучук Алија похитао са четама, да Рудник ослободи од опсаде, да је споменути Гушанац Халил добио напог, да дође у Београд са својом четом и да ће он с божијом помоћи од Београда, а Кучук Али ага од Рудника доћи Шапцу у помоћ. То сам писмо у присуству свих опсађених муслимана отпечатио и прочитао и садржај његов нам је велику утеху донео.
Побуњеници, који се налазе у предграђу, добијају непрестано помоћи, појачавају се све већма те су већ и Бајир заузели и већину тамошњих кућа заједно са светом мошејом су спалили, па су се после тога ушанчили и утврдили; једном речи од Бајира и предграђа започиње невернични логор, у пределу чардака нашег Халил-аге и простире се све до пашњака и марве, где су побуњеници такође изградити шанац и све се више утврђују и појачавају те намеравају и на тврђаву да јуришају. Бог свети нека их уништи и нека спасе правоверни народ Мухамедов. Зворнични паша је Али бега послао био нама у помоћ, али кад је Али- бег разумео, да Срби опсађују Шабац, он се уппашио и побегао натраг у Зворник. Из Босне се не  можемо надати помоћи. Ми смо са све четири стране затворени и уздамо се осим у Бога још једино у Београд, да ће нам послати помоћи. Али време не смемо губити. Потрудите се што брже да нам пошљете помоћи и да ослободите Мухамедов народ заједно са њиховим женама и децом.
Ми немамо доста људи. Нама је једино дошао у помоћ Хаџи Хусејин ага из Љешнице са око 30 Љешничана и он се храбро држи. Испаде не можемо да чинимо, јер је за то премало војске; ова, коју имамо, једва достиже да обавља службу у тврђави. Бог нека нас ослободи. Сви овдашњи становници, и њихове жене и деца, преклињу Вас, да похитате без одлагања, било како било, овамо у помоћ. Питате ме, мипи брате, за новости из Ваљева: побуњеници, који су нас опколили, кажу нам, да су Ваљево на јуриш освојили и да је Хусејин Барјактар побегао. Да ли је та вест истинита или није, знаће Бог. Пошаљите ми поштанским колима преко аустријске стране Бега Халил-агу. Оптерећен сам пословима оно посаде и одбране те ми је његова сарадња потребна. Фочић Муса.

У додатку пише:
Нашем господину оцу љубим руке и препоручујем његовој молитви све нас овде. - Ви захтевате од мене, да прикупљам што више људи и да чувам путеве; међутим ја немам ни толико људи, да могу испаде чинити из тврђаве, јер су многи од мојих војника поубијани или рањени. Бог нека осталима даде дуг живот и нека сачува нашу тврђаву од невернина. Не оклевајте него похитајте овдашњим муслиманима, њиховим женама и деци у помоћ. Курбаша Мехмед ага из Пожаревца и Абди ага налазе се овде код нас у Шапцу и препоручује се.

[JASON]

Извештаји о погибији дахија

I
Има догађаја из доба првог српског устанка о којима се у бечким архивима налази по десет до петнаест разних извештаја. Ове појединости до најмањих ситница саопштене су у Беч аустријској влади. У тој архивској грађи сачуван је цео један свет, цело једно доба у свима његовим фазама; ни један покрет, ни један јаван чин српских побуњеника није остао незапажен. О свему, што год се је догађало у Србији, хитали су са разних страна и кроз многобројне канале опширни извештаји бечким политичким факторима.
Занимљиво је, да о погибији дахија нема много извештаја. Свега три. Изгледа да је већу сензацију начинило бегство дахија из Београда него њихова смрт. После бегства из Београда дахије нису више биле чињеница и нису представљале никакву снагу. Сви погледи политичког света су били управљени и свакога је занимало питање преговора са Бећир пашом и Гушанац-Алијом па су и аустријски извештачи схватили ове преговоре као главни политички догађај, коме су поклонили највећу пажњу, а погибији дахија су давали споредно значење.

[JASON]

II
Пуковник и заповедник аустријске тврђаве Старе Оршаве, Јован Перетић, који се налазио у најближем суседству Нове Оршаве (Адакале), послао је истога дана, кад се је догодила погибија дахија, 6. августа 1804., своме заповеднику темишварском генералу грофуЈовану Соро извештај о овом догађају. Перетићев извештај гласи:

Четири дахије, које су у Београду стајале три-четири године на челу узурпатора турске власти те су својим радом изазвали побуну српске раје, најзад су овде у суседној тврђави Новој Оршави од поноћи до јутрос на један сраман начин поубијани и то сва четворица: Алија, Мула Јусуф, Фочић и Аганлија Барјактар. Њих четворо су при једном потхвату изишли из тврђаве Београда, али су били тако несрећни, да су за њима затворене капије те при повратку не могоше да уђу у тврђаву. Они одмах увидеше, да се њима ради о глави те им се чинило да немају другог излаза него са 76 својих присталица укрцаше се у три шајке и допреше, праћени дуж Дунава ватром из пушака српских побуњеника који су стражарили на дунавској обали. У Поречу им указаше толико пријатељство, да су Кучук Алији и Фочићу са њихових 18 најоданијих слугу, дали пролаз за тврђаву Нову Оршаву, камо идуће јутро дођоше и Мула Јусуф и Аганлија, а остала пратња, на броју око 60 људи смештено је у Поречу. Ово се све догодило од 4. августа у вече до 5. августа у подне.
Када смо 5. августа око 7 сати увече смотрили две оранице (сплавови) Срба, где баш преко пута наше скеле приспеше и искрцаше се на обалу, предосећали смо, да ово неће испасти добро за дахије. Срба је било 25 на броју, на челу им је био Миленко Стојковић, а предводили су их два Турчина из Нове Оршаве. Срби су долазили из Београда и носили су собом два фермана, један од Бећир паше а други од београдског Ага Хасан паше, управљена Ибрахим аги. У ферману је стајало, да мора на било који начин поубијати ову четворицу дахија. Око поноћи пустио је Ибрахим ага Србе у тврђаву. Дахије су спавале у кући одсутнога кајмакама Реџеп-аге и одмах настаде пуцњава кроз врата и кроз прозор од собе, у којој су дахије спавале. Тројица бише одмах убијена, а Кучук Алија се јуначки бранио све до јутрос у зору, 6. августа, а тада и њега убише. Кучук Алија је убио једног Турчина и једног Србина. Свој четворици дахија одсекоше главе и одераше кожу с главе и испунише вуном. Пре него што су их испунили, дадоше једном циганину коже, да их опере на Дунаву, а овај је тако невешто обавио свој посао, да је испустио кожу Аганлијеве главе те ју је Дунав однео. Остале испуњене главе однеће сутра Срби под вођством Миленка у Београд.
Добио сам прилику да лично разговарам данас са Миленком, који ми рече, да ће се сада, услед смрти дахија, завршити српски немири.

[JASON]

III
Земунски војни командант Ђорђе Томерлин прикупио је преко својих поверљивих људи вести о погибији дахија и послао је 16. августа 1804. о томе барону Јовану Џенину, петроварадинском заповеднику овај извештај:

Вест да су главе четири дахија пре неколико дана донесене у Београд, раширила се на све стране. Ових дана су у истини донесене коже Кучук Алије, Муле Јусуфа и Фочића, испуњене овчијом вуном и неколико особа их је видело, између осталих и тумач нашег контумаца Камелер, који је познао дахије и рукама је додиривао њихове главе. Овде овако приказују њихову погибију: Дахије приспеше у Пореч и саопштише тамо, да су од султана и од Срба добили слободан пролаз, да оду куд им је воља и запиташе Поречане, хоће ли их примити. Ови их примише али им рекоше, да је њихово место отворено и према томе несигурно, него нека своје људе оставе у Поречу, а они нека пођу у оближњу Оршаву. Дахије тако учинише те им дадоше у Оршави једну собу, а слуге њихове разместише по тврђави. Бећир паша наложи оршавским Турцима, да одмах поубијају све дахије и да главе њихове пошљу у Београд. Турци хтедоше то да учине, али нађоше врата закључана. Они почну пуцати кроз прозор, но дахије ставише на прозор јастуке бранили су се целу ноћ те је 12 нападача поубијано и рањено. У јутру су дахије биле мртве. Најдуже се бранио Фочић, који је седамнаест рана добио док није издахнуо.
Свој четворнци су главе одсечене и један циганин је у Дунаву прао главе од крви и при томе је Аганлијина пала у воду и крај свег тражења не могоше да је нађу. Циганина су за казну одмах онде обесили, а остале три дахијске главе је оршавски командант послао у Београд, где су се 13. о. м. налазиле, али су тог дана однесене у Царигрвд.

[JASON]

IV
Оријентални тумач у Земуну Флајшхакел прешао је 14. августа 1804. У Београд те се састао са више Турака и разговарао о погибији дахија. О разговору са портиним комесаром Вели агом известио је Флајшхакел војне власти. Извештај, писан у Земуну 16. августа гласи:

У уторак 14. августа поручио ми је Ага Хасан паша, да дођем к њему, јер хоће о неким стварима са мном да разговара. Употребио сам ту прилику, да се и са другим виђеним Турцима састанем. Пре свега сам посетио комесара Вали-ефендију и распитао сам се код њега, на који начин су страдале дахије, чије су главе 11. о. м. биле у Београду јавно изложене на гледање, па су идућег дана послане у Цариград. Вели-ефендија ми је овако приказао догађаје:
Пошто су се дахије на шајкама удаљиле из Београда, видели су, да се не могу нигде искрцати пошто су их српске страже са обале дочекивале ватром из пушака при чему је погинуло неколико Турака. Тек у Поречу, у близини Оршаве, изађоше они на обалу. Реџеп ага, командант Оршаве, налазио се у Београду код Бећир паше, а команду свега града и околине предао је своме стрицу Ибрахим аги и овај се налазио баш у Поречу, кад су дахије тамо приспеле. Он их наговори, да се преселе у тврђаву Оршаву, где ће бити сигурнији, а у исти мах пошаље гласника у Београд и затражи налоге Бећир паше. Босански гувернер Бећир паша посла одмах пожаревачког кнеза Миленка у Оршаву са писменим налогом, да све четири дахије убије и да им главе донесе у Београд. Ноћу, кад су дахије и њихове слуге спавале, нападоше их и после борбе, у којој је пало неколико оршавских Турака и Срба бише дахије поубијане и главе њихове буду одвојене од њиховог тела. Док је циганин прао у Дунаву крв са дахијских глава, Аганлијину главу однесе река. Ово је сиротог циганина на месту коштало живота. И сви пратиоци дахија су разоружани и поубијани. Срби су нашли знатне суме новца код дахија и запленили су их. Главе дахијске су у Београду сви познали и многи су изражавали радост, што су се ових тирана ослободили.

[JASON]

Аустријски државници о Карађорђу

Током првог српског устанка држање Аустрије према Србима у Србији често се пута мењало. Ове промене нису настајале случајно ни услед површног познавања прилика него су напротив свакој промени аустријског држања претходили многобројни и исцрпни извештаји аустријских граничарских војних органа и дуге седнице и саветовања врховних војних и других централних власти у Бечу.
У први мах је Аустрија била наклоњена српским устаницима, али је то трајало само дотле, док у Бечу нису увидели, да се покрет Срба против дахија може искренути у оснивање српске државе или у стварање руске провинције. Ово Аустрији никако није могло ићи у рачун. У доба, када је идеја национализма добила доминантан значај у целој Европи, стварање самосталне српске државе на широким демократским темељима, у непосредном суседству аустријских српских поданика, није одговарало аустријским интересима. У доба, када је моћ Русије захватила огромне размере и простирала се уз целу североисточну границу Аустрије, стварање на југоистоку нове слoвенске државе са православном вером као државном, која, ако и не би била руска провинција, али свакако би била под протекторатом или бар под утицајем Русије, значило је велику опасност за Аустрију. Није, дакле, никакво чудо, што је Аустрија ишла на руку Турцима при утушивању српског устанка под Карађорђем.
Мада је Аустрија несравњено већма волела да Турци покоре Србију и да од ње поново створе свој пашалук него да се створи независна српска држава или држава под протекторатом и под утицајем Русије, ипак аустријски државници нису могли да заузму одлучно држање и да своје непријатељске планове према Србима спроводе доследно, него су се непрестано колебали између попуштања и пооштравања, између наклоњеног и непријатељског држања. Узрок томе је била једна трећа могућност, која би Аустрији необично годила, а то је жеља и нада Аустрије, да ће Србија ући у њен састав или бар у сферу њених политичких интереса.