Српске буне

[JASON]

Срби на то само су се разжалили и устрашили, но у члену вере остали су и опет непоколебими. От два посланика к књазу Позоревском један је имао у главном квартиру при истоме заостати, а другиј с овим је речма у совету говореним свој повратак увенчао: 'Ја сам ониј кои сам јоште у Смедереву, када смо совет правителства установили моје мненије јавио, да ако миг Русие не будемо се крепко држати, и но за помоштницу нашу молити, ми ни с ким другим неможемо нашега дома добар основ поставити, и себе обезопасити. Овије речиј ви сви можете опоменути се што сам говорио и до сада их крепко се держао. Но отровни митрополит наш Леонтије, преко свију труда и усердија нашега к Русии он је сам преодолео, и успео настроити браћу нашу Русе о нама двојако мислити и нас не љубити, чрез Родофиникина; и овиј ланац из Сербие - из митрополитове гадне душе чрез Родофинкиново слабо сердце - до Петрограда пружио се је, и може бити да је корен свој пустио и у царево сердце. Није могуће за сада пресећи га, него да се старамо за будућност народњег блага, зашто кад је наш враг митрополит Леонтије успео Родофиникина имати на своју руку, а агенту цареву и главнокомандујуштии морају веровати, - њему саму више него свием нама... то за добра не може бити.'
Тако Срби држали су Русију за једну машину, које је главно вретено Родофиникин, а окрећајућа рука Леонтије, која како покрене вретено, таки сви точкови да иду и шкрипе. Блажени невидевши и веровавши.
Ожалосћени Срби старали су се горест свога посланика, кои с лица места долази, и привествује ублажити, трудили су се у сугубљеним усердијем добродетелно Родофиикина срдце себи привлачити, желили су га опако доброг, љубезног, и усердног и даље видити какав је у почетку њима показао се; желили су га из лестни недара митрополита Леонтиа изтргнути и у своја искрена наручија пригрлити, да се обнови, укрепи, овековечи, усердије, јединост и народа крепост.
Тек што им је свећати почела боља надежда, црњиј облак сав им изглед прекрили. Неудобниј облак тај, био је Недоба колежескиј советник. Овај није избивао от митрополита Леонтија, и јавно показиваше се негодоватељ србскога обраштенија, и србскога поредка, србске љубави и усердија. Родофиникин пресече договоре своје са србскима старешинама.

[JASON]

Ово је угрожавајуће за Србе положеније, особито кад на ум приведемо да иста блажена троица није застала нити је могла застати на точки отцепној от старешина Србски. Непокореније млађи старешина своима, раздор међу самим стариима, имено Миленком и Петром Добринцем јесу следства била. Она су у истории добро позната; извори пак њиови самим виновницима, и сви виновника судцу врховном Богу. Ми остали у догадивању можемо се губити, осмелили смо се горепоменутој троици зато обтужити. Но то је тек само тужба, а не осуда.
Одушевленије озловеђено, често у најжесће непрателство прелази. Но Срби, при свем злоупотребленију њиове доброте знали су на средњој точки остати, точки безбедствија, и задовољавали су се с једним позором на себе и посмотренијем, и примером сви обстојателства. Чудно је да се нису за обманом турском повели, и лепа обећања турска да иј нису тај пар смамила са гране, на којој иј је дух православија и онда јошт одржавао, код им је огорченије срдца изнурило, огорченије тим веће што је от свога и свои проистекло.
Јест у том положенију ствариј приспели су наново от порте посланици, кои су Србе позивали да отступе от сојуза Руског, обећававоћи, да ће им порта сва права по њиовои жељи дати. Но груд србска остала је ласки османској и том приликом неприступна. Отправљени су посланици с отговором: да Срби от Русие неће никад отступити.
Једину су меру обозренији Срби извршити хотели, том приликом, не противу вере Руске, о којој се нису сумњати умели, но против сплетка, от кои су и своју преданост и руско чистосердије оградити желили, да би тако при чистоти обстојателетва срдца јасније се видила, свако неспоразуменије, сумња, исчезла.
Уз посланике порте мало час именоване дошли су били неке владике и друга духовна лица све сами Грци и то највише из Цариграда. Ови застану у Београду, с једне стране примали су тајна писма из Цариграда, с друге стране били су у непресечним сношенијама са митрополитом Леонтием и Недобом. Дух њиовог дејствија појавио се је у шаптању по углови против србског правителетва. Правителство за то закључи да сва та празношетајућа лица и самога митрополита Леонтиа уведу у једну лађу, и пошљу низ Дунаво за границу на провиденије судбе. Исти поступак и Родофиникину јаве.

[JASON]

У Србии није тада јошт дух народности развио се. Све је дух православија у њему производио - што често, што праведно, што доброхвално. Србин је гинуо за веру; безгранична љубов к вери светој водила иј је безмерном почитанију церкве служитеља, у коима су воплоћене чуваре олтара среће угледали. Сва та љубов, све то почитаније, ако је водила из давна озловеђено стадо к терпенију, није могла водити државу к пропасти. Зато кад је крајност, раздерала срдца, кад је правоверна душа обнажила се и све почитаније сгубила, и митрополита, напоље из земље, у незнане гонила, требало је овај отзив из утробе србског тела уважити. Кои никад човечан, никад праведан не уме бити, у овакој прилики учио би се деликатним постати.
Родофиникин се страшно на то ополчи, особито за митрополита Леонтиа, от стране цара Александра протестира, да под царским покровом он у Србии мора заостати.
Срби уваже царев покров сверху изменика Леонтиа, но остале све оправе за границу. Међу овима владика Краљевич, добивши у Родофиникина трошка, отиде у Далмациу и код Француза услужи се да буде у Далмации владика. Познан је свим православним. Тако је год. 1808. истекла. Бездејствие, препирке, черте су тога времена.
Ево године 1809. на врати. Посланик србски код књаза Прозоревскога заоставши јављи правителетву србском одма с нове године, да ће примирие међу портом и Русиом за кратко престати, и нова војна следовати. С пролећа Родофиникин лично у совет србски дође и прочита писмо главнокомандујућег: да већ његове руске војске преко Дунава прелазе у Булгарију, један корпус из мале Влашке к Видину да ће доћи Србима у помоћ, него да Срби ударе на све стране што скорије. Родофиникин писмо то прочита, смота и у џеп стави.
Сложно Срби скоче на ноге, и с три стране навале на Турке: пођу на Ниш, на Босну и на Албанију. У Албании је Црни Ђорђе лицем предводио. Нови Пазар и Сеницу освоио, и овде сеничког пашу до ноге побио и прогнао. Обколи Приепоље на реци Лиму, и војске србске дођу до Васојевића, гди се већ са Брђанима и Црногорцима соједине.
Овај успех остао је безплодан, јербо у отсудителном том часу храбри србски вожд принуђен је био из Албание к Делиграду и Каменици код Ниша спешити, почем не само обећаниј Рускиј корпус не само није дошао Србима у помоћ код Ниша, него и она главна Руска војска нигди није Дунаво прешла, и тако је сва турска сила от Црног мора по Болгарии против Руса разастрта амо нагла; ово је србски депутирац у главном квартиру станутоћи своима поздно јавио, ови су већ с Турцима свуда у бој пустили се били. Том присилију притекла су и несогласија међу србским старешинама. На глас овај Црни Ђорђе без душе је хитао овима у помоћ, но пре него што је он тамо стигао, Турци ударе на обкопе код Каменице, Србе разбију, - и ови изгубивши 3000 војника, к Морави реки повуку се, гди се са Црним Ђорђем састану и преко реке ставе противу непријатеља.

[JASON]

Црни Ђорђе описао је опасно и нечајано положеније своје како Родофиникину, тако и књазу Прозоровском, молећи га да бар учини диверзију на ону турску силу, која је пре против Руса била, а сад сва се на Србе стекла. Књаз Прозоревски умре; главнокомандујући мењали су се један за другим, и тако Срби остављени су себи самом цело су пролеће и лето отпор турској сили давали. Ако и нештастни, но славни.
Место очекиване с дана на дан помоћи, Родофиникин, Недоба и Леонтие у августу месецу са јошт неки свои приврженици у Земун пребегну. Чудан је начин, кои је употребио Недоба у том бегству. Он позове неке житеље београдске с фамилиама да дођу у вечер с њима у шетњу. Тако проводили су време до полноћи, док најпосле позове ји да се и по води прођу. Кад буду на половини Дунава, заповеди Недоба кормитељу да вози к Њемачкој страни. Кад су се превезли, почне Недоба Србе ублажавати овим речма: 'Ви сте с нама на моју реч дошли, ваше куће пуне имања остале су и ништа са собом нисте могли узети; будући није било могуће јавити вам на оној страни да Србија овога пута мора пропасти - и Турци ће у Београд до два дана доћи. Него немојте се зато смушавати, вама ће наш цар све ваше имање и штету платити'.
Колико се је упропасто наш блажени Доситија Обрадович, и честниј архмандрит Филипович, кои су оба у једном дому са Родофиникином живили, кад су са зором кућу праздну нашли. Њима Родофиникин није ту велику тајну саобштио.

[JASON]

Ако нећемо дозволити, да се тим бегством тражен само крајњи раздор међу старешинама и Србима, и паденије духова, - узрока другог тој шетњи, коју су све милине, до једне честности - пратиле нећемо наћи: јербо Турци су истина били Мораву прешли около Ћуприје к Јагодини но опет су 30 коњанички часова од Београда били далеко. Везир је с војском тек на петку дошао где улази Морава у Дунав, 5 часова од Смедерева. А Мораву оној страни к Смедереву нигде турска војска није прешла. Срби су ту стајали и отпор давали.
У овом отсудителном часу, кад је сила покровитеља Србе оставила, није дух храбрости и разума Црног Ђорђа оставио. Он како за то бегство чује, сместа дође у Београд. Житеље кои су Дунаву нагли бежати охрабри, и кућама своима поврати. И по други околни мести ходио је дању ноћу, утишавајући народ, храбрећи свуда војнике, да кад су цело пролеће и лето Турке отражавали, кишовите јесени нема се бојати. Смири се тако усколебан народ, војници нову зодобију силу.  
И Русима врховни вожд опише цело то позорје, и јавивши им да је и народ при свем остао у миру и слоги, он пак у доброј надежди позове иј: да ако су браћа наша Руси прави Христијани, Срби јошт у животу стоје, да Руси пређу за Дунав у Турску страну, и Србима мало олагшају.
Књаз Багратон отправи у јесен војску за Дунав у Булгарију, и Турци кои су чак от Рушчука и Шумне на Србе дошли с великим везиром мораше натраг се вратити да бране онај крај. И тако год. 1809. спасоше се Срби.
Родофиникин је са својом дружином преко Аустрије у Влашку отишао к књазу Багратиону. Каква је он објасненија о свему давао, није предмет повестнице, остао је предмет тајног саобраштења. Позоријама, која преко гатке прелазе не пристои листове истине засипати. Кључ некиј за све даје нам једина истина, која је из Влашке до у Србију продисала. Истина је, да су отбегши у Влашку писма у Србију шиљали, да Руси неће Србима помагати докле ови не смету вожда и правителетвујући сенат, но да Срби пошљу другу депутацију која ће се с митрополитом Леонтијем сјединити, и ова депутација да донесе подписе од сви старешина србски, како народ моли књаза Багратиона за владику Леонтија и за Родофиникина, да их пошаље обратно у Србију, која неможе се никому другому поверовати кроме њима двоици.
Овде би народ у повратак њиов само соизволети, не пак зато молити имао. Но нити је једно нити друго и коим начином от народа проистекло.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Год. пак 1810. кад jе књаз Багратион против Турака дејствовати наумио ово је 18. феб. из Краљева писао вожду, и совету, и сербскому митрополиту (!?) 'да ће се са Србима у један корпус његове војске сојединити, за дејствовати противу Турака, да он Родофиникина кои је пређе међу Србима био, пошље са свом његовом свитом обратно, за преподавање добрије совештанија и нужднија средства како правителствујуштему совету, тако и народу Сербскому, и да би Серби сви к њему имали доверие и њега љубили; да је по причини стеченија некие обстојателства а може бити по определенију незнани судбина народ србски претерпео прошлога года от непријатеља пораженије, коега ни предвидити, ни у самому почетку његовому отвратити није било могуће, за узрок даљнога разстојанија и препјатствија по коима већ није било могуће учињеног плана војевања променити.'
Србско правителство отговорило је Багратиону, 'да браћу Русе моле и охотно желе у помоћи имати и заједно против непријатеља војевати; а митрополита Леонтија, Родофиникина, Недобу и никога от чиновника у његовој свити да не могу примити; и после толики доказателства за бегунце, коима се на жалост слабо верује, ако би они дошли с војском и насилно, у таковом случају, биће Срби принуждени себе војеном руком заштиштавати от свои непријатеља и издајника митрополита.'
По кратком времену Багратиона место замени граф Каменскиј генерал инфантерије, и једва се у пол лета воено дејствие започне. Граф Цукатов с корпусом војске приступи из мале Влашке србској граници, србска пак војска, која је стојала на овој страни Дунава нападне на брзу Паланку и друге шанчеве, Турке са свим прогна, и тако саобштеније отворе руском корпусу, кои сав до 7 тисућа, са Србима седини се и обсади Неготин град, и Прахово шанац. Тада граф Цукатов позове Црног Ђорђа на лични састанак.
С великом радосћу отиђе вожд србски на тај састанак, и граф Цукатов прво му предложи да прими митрополита Леонтија и Недобу, кои ће се постарати да заслуже љубов Срба. 
Црни Ђорђе на чисто је графу у својој искрености отговорио, да ће своју браћу Србе примити, за остале умоли графа да га поштеди. Цукатов прими молбу вожда србског, и обећа се учинити графу Каменском представленије против Леонтија и Недобе, кои су при истом корпусу находили се и о свему делу извештени били.

[JASON]

Кара-Ђорђе врати се к своима уз Тимок с неколико стотина коњаника, и ту на два места Турке по шанчевима истреби, и к војски србској у Ћуприју доспе. За њим је ступао граф Орурк, и на јуриш освои укрепление Бање, коју отме и србскому гарнизону преда. 
Кад је графљ Орурк по наставленију свом натраг поћи намеравао от Бање, к Неготину, ударе от стране Босне, Албание и Ниша на Србе Турци, и Нишки везир са 20 тисућа војника на Крушевац дође. Црни Ђорђе заиште помоћи от Цукатова, а и графа Орурка замоли да се невраћа Неготину, но да ступи на Варварин к Крушевцу.
Храбриj полководац Орурк не послуша своју инструкцију, но нужду србску, и дође на Варварин, гди је с великом утехом нашао сваког Србина као свог Руса: једном душом дисали су, и охотно све уредбе његове извршивали су. Граф Орурк са 4000 Срба и 1000 Руса честим биткама надобије везира, и овај побегне у Ниш.
Граф Орурк добије међу тим от Цукатова укрепленије и налог да међу Србима остане. У следству тога Орурк узме к Делиграду, от стране Ниша онај крај да брани; а остала Србска војска отиђе на Босну и Албанију гди је до дубоке јесени Турке била и свуда и разбијала. Граф Орурк, кога је спомен дубоко у срдцама сви Срба заостао, с благословом браће свое врати се из Делиграда у малу Влашку на зимницу, уз пут отме от Турака Гургусовац, и преда га Србима, место важно, точка сообштења између Видина и Ниша. Тако прође год. 1810. победоносна, па за претрпљене беде прошлога года.., утешителна.

[JASON]

Године 1811. отвори граф Каменски са предложением вожду и совету за митрополита Леонтија. У име цара Александра, главнокомандујући приглашава Србе, да Леонтија у отечество приме, обећа им даље испунити све жеље, које су му преко депутираца свои сообштили, имено да ће послати полк војске која ће у Београду стојати. Поред тога јавља им да ће један дипломат бити послан с полком у Београд, и тим царское покрователство да ће усовершенствовати благостојаније Сербие.
Народ Србски немогући за Леонтија испунити жељу императора, која после толики противраженија у число неприлика спада, науми о томе ћутити, не били га како у прикрилију молчанија облак тај мимоишао. Но месеца фебруариа 1811. год. приспе Неишлотски полк у Београд, Леонтие митрополит и онај дипломат кои је био Недоба.
Пред руску војску коју су от границе Србске, Србски чиновници пратили, а житељи Србски свуда са сваким изобилием и одушевлением дочекали, изишао је сам врховни вожд Србски, на два часа от Београда. Све духовенство дочекало је православне војаке с литијама и тако у њенију и молитви ступили су једноверни племеници у Београд. Радост је велика била у граду, која су само два лица Леонтие и Недоба натрунили.
Нужди политическој разуман покорава се; тако и Срби немогући куд камо, установе неки вид конституције сваком главном чиновнику назначе место и границу дужности које Миленка и Добринца на незадовољство узбуди, због тога што је Младену Миловановићу најстарије место у совету. Том приликом и митрополиту Београдском место пребивања отреде у Крагујевцу, и тако је Леонтије коме је главна епархија припадала имао у Крагујевцу седити. 
При свем том незадовољство међу Недобом и Србским правителством остало је при старом. Сплетке Леонтија и тајни његови с Недобом договори ишли су своим путем. Следство тога наравно је: у народу неспоразуменије, код покровитеља неповереније.

[JASON]

Но на бојном пољу, је ли што год. 1811. делано? Кутузов је заменио умершег графа Каменског у Влашкој, већа част Руске војске отишла је у Пољску противу Француза, и само је јошт 30 тисућа Руса у Влашкој остало от Црног Мора до Видина. С Србима држао је граф Орурк сообштеније у Неготину, Кутузов пак под Рушчуком побие великог везира, порта заиште примирие, и ступи с Русима у преговоре мира.
Том приликом у Новембру месецу 1811. Срби оправе посланике самоме цару у Петроград, с прошенијем: да не буду остављени. Цар Александер дарује Србском вожду орден св. Ане првог степена, членовима совета, исти орден второстепени, и по известију србски посланика, обећа: да Србе неће оставити без покровителства, нити с Турцима мира учинити пређе него ли капија (порта) призна независимост Србие.

(Није прошло полдруги месец от тог дародавања, а митрополит Леонтије јави вожду и совету Србском, да је и он примио преко Недобе царску милост орден св. Ане првог степена. Србским посланицима било је от знатни особа у Петрограду наусаће, ништа против Недобе неговорити.)