PALUBA
February 03, 2023, 08:59:10 am *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Važno - Prilikom registracije lozinka mora da sadrži najmanje osam karaktera, od toga jedno veliko slovo, i bar jednu cifru, u protivnom registracija neće biti uspešna
 
   Home   Help Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 287 288 289 290 291 292 293 294 295 296 297 298 [299] 300 301 302 303 304 305 306 307 308 309 310   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 519272 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 8 013



« Reply #4470 on: November 27, 2022, 10:43:40 am »

Босански везир пође 12. септембра са великом пратњом од Травника према Зворнику, камо су позвани сви капетани и бегови са њиховим четама. Нарочито се знатна појачања очекивала из Херцеговине под Сулејман пашом Скопљаком. При крају септембра је логоровао Сулејман код Тузле и очекивао је долазак осталих чета, одређених против Србије. Али као што код Срба није било праве воље за ратовање, тако су и Босанци били апатични. Њихови капетани и бегови живели су у љутој свађи и омрази и водили су међу собом крвава разрачунавања. 4. октобра је било у логору, удаљеном три сата од Тузле, 15.000 Турака. С једним одељењем ове војске пређе 21. октобра Сулејман паша Дрину код Зворника. У близини Ваљева дође између Сулејманових чета и Срба под Јаковом Ненадовићем до борбе, услед које се Турци повукоше према Соколу и почетком новембра се вратише натраг преко Дрине.
Карађорђе се са Дрине упути у Делиград, одакле је после неколико незнатних окршаја начинио упад у околину Ниша. Као што је напад босанских Турака на Србију био само маневар, коме је недостајао и изглед озбиљности, тако је био и овај напад Срба на Ниш. При крају новембра престала су сасвим непријатељства. У Ђурђеву је утврђено примирје те се српске чете разиђоше кућама, а Руси се повукоше на леву обалу Дунава. У Београду оставише 1800, у Шапцу 600, а у Ваљеву 400 момака. На Тимоку су стојале и руске и српске чете, руске под заповедништвом генерала Орурка, а српске Хајдук Вељка. Код Делиграда је једно оделење мотрило на нишку посаду, а на Дрини су чете Јакова Ненадовића и два ескадрона донских козака чували стражу. Карађорђе поведе 2000 војника собом у Тополу и настојао је, да их честом вежбом претвори у редовне чете.
При крају 1811. започеше у Букурешту нови руско-турски преговори о миру. Погледи Срба управљени су сада на Букурешт, камо је Правителствујушчи Совјет послао био Јакова Ненадовића, Симу Марковића и Михаила Грујовића као своје изасланике и опуномоћнике. Ставио им је у задатак, да при руско-турским преговорима заштите српске интересе.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 8 013



« Reply #4471 on: November 30, 2022, 10:27:25 am »

Србија и време Букурешког мира 16. маја 1812. године.


Кад су почели новембра 1911. преговори руско-турски, добио је Правителствујушчи Совјет од Русије поруке и уверавања, да ће српски захтеви у пуној мери бити обухваћени уговором о миру. Турски пуномоћници су међутим упорно одбијали сваки одступ земљишта, поричући вредност Ахмед пашиних обећања при склапању примирја и тражили су, да им се врати сва земља, која је припадала Турској пре почетка рата. На то Руси 11. јан. 1812. отказаше уговорено примирје и пређоше средином фебруара преко Дунава, запленише велику залиху робе у Свиштову и потиснуше тамошње Турке у Никопољ. Набрзо после овог успеха повуче Кутузов руске чете на леву обалу Дунава.
Отказом примирја нису се раскинули преговори о миру, али се нико није надао успеху, јер не само да се је шеик ул ислам изразио против руских услова него је и Француска у свом уговору о савезу од 14. марта 1812. зајамчила интегритет турског европског поседа. Тешко се могло веровати, да ће се Турци одрећи земаља, које им је туђа држава гарантовала. Држање Турака није давало изгледа на попуштање.
Нишки Куршид-паша и Јусуф-ага нападоше 12. априла 1812. Гургусовац, примораше тамошњих 2000 Срба и 200 коњаника да побегну у Испарлик, освојише више топова и опљачкаше седам села. Кад Хајдук Вељко похита из Неготина са 1000 људи у помоћ поражених Срба и кад приспеше друге чете из горње Србије, повукоше се Турци у Ниш. Знало се, да су Малик-паша приштински, босански везир, серески бег, нишки Куршид-паша и други погранични заповедници добили од Порте налог, да, чим настане пролеће, упадну у Србију те се очекивао неизбежив почетак непријатељства. Ови изгледи доведоше српске старешине у бригу и забуну, те у фебруару упутише своје изасланике из Букурешта у Петроград. О току преговора није се у Србији ништа знало. Стање је међу Србима бивало све горе. Пет срезова у београдском и ваљевском округу налазили су се у формалном устанку, те је тамошњи народ отворено тражио турску управу само да се ослободи притиска неколицине непоћудних старешина. У оваком стању стиже вест, да је 16. маја потписан мир између Русије и Порте и да тим миром Турска одступа Русији сву Бесарабију и део Молдавске, који је лежао на левој обали Прута. Радост ради тако повољног мира за Русију претвори се у кукњаву, кад се дознало, шта је за Србију уговорено.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 8 013



« Reply #4472 on: November 30, 2022, 10:30:31 am »

По осмом чланку букурешког мира имали су Срби да предају Турцима сва утврђена места у Србији те ће их Турци снабдети посадом, топништвом, муницијом и провијантом. Порта се обавезује, да ће Србима дати амнестију за све, што се дотле догодило, да ће водити рачуна о народној безбедности при постављању гарнизона, те посада неће смети да злоставља народ; Србима ће се дати повластице, које уживају турски поданици у Архипелашким Острвима и у другим привилегисаним крајевима турске царевине; Турци се неће мешати у унутрашње српске послове и примаће из српских руку умерен данак, а о свему овоме ће се Порта договорити и споразумети са српским народом.
Тачну садржину уговора о миру дознали су Срби најпре од Турака. Нишки Куршид паша позвао је Србе око 20. јуна, да под његовим посредовањем отпочну преговоре са Портом. У то време се вратише и српски де- путирци из Петрограда са поруком, да се је учинило све што се могло, али да се мора најпре извојевати рат са Наполеоном. Срби треба за сада да се подложе одлукама о миру и да се надају у боља времена.
Русија је средином јула преко Теодора Недобе саопштила текст уговора Србима, којима се чинило, да оно, што се у осмом чланку говори њима у корист, није много боље него потпуна предаја. Порта им је у пређашњим годинама у више махова нудила повољније услове. Срби су се осетили у свом очекивању преварени; најхрабрији међу њима су мислили, да они не требају никога него само оружје и шуме по Србији па ће се моћи одржати, али је велики део народа гледао у подложењу једини излаз из тешке ситуације. На скупштини старешина, одржаној 17. јула у Тополи, одлучено је, да пошаљу Јакова Ненадовића у Букурешт руском команданту Чичагову са задатком, да му протумачи, како је Србима немогуће да прихвате услове, уговорене у Букурешту. У исти мах посла и Русија грофа Марка Ивелића у Србију, коме пође за руком, да Србе наговори, да приме уговор о миру. На скупштини у Враћевшници 16. августа заклео се и потписао се сав народ пред Ивелићем и Карађорђем, да прима осми члан Букурешког Уговора. Одмах после тога је повукла Русија своје чете из Србије.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 8 013



« Reply #4473 on: November 30, 2022, 10:46:53 am »

Међутим је Ахмед-паша био смењен са достојанства великог везира, његов иметак је конфискован, а он прогнат у Брусу. Новим великим везиром постаде Куршид паша. Турске чете се почеше скупљати на граници. Карађорђе улогори 4000 Срба код Тополе и толико код Ћуприје, а народу изда налог, да буде спреман, да се на први позив лати оружја. Почетком септембра пошаље Куршид изасланика Карађорђу да му јави своје именовање за великог везира. На брзо затим је Младен Миловановић уговорио деветомесечно примирје са новим пашом нишким, а овом примирју приступише и све околне паше осим оршавског и новопазарског. Карађорђе посла почетком септембра изасланике у Цариград. Из Цариграда упутише српске изасланике у Шумлу великом везиру Куршид паши, а овај их отпреми нишком паши. Из Ниша су српски депутати враћени крајем децембра у Србију, пошто нису имали довољну пуномоћ за преговарање. Велики везир Куршид паша одлучи, да видинског Мула пашу, који није хтео да се покорава налозима Порте и који је Лабанче, Никопољ и друга учвршћена места посео са својим четама, казни. У току последња три месеца 1812. године дође између султанових и Мула-пашиних чета до озбиљне борбе. Крајем децембра освојише султанове чете Лабанче. Велики везир није преко зиме ни ишао у Цариград него је боравио у логору код Шумле, где је завео дисциплину и ред међу војницима.
Повлачење Наполеоново из Москве и гласови о његовим даљим недаћама раширише радост по Србији. Срби су се сада надали, да ће Русија на идуће пролеће њих потпомоћи, те се духови умирише. Тако је Србија у непријатељском ставу према Турцима дочекала 1813. годину, са радосним уздањем у Русију, чије су се заставе већ виле на Висли. Међутим је велики везир у тишини припремао ударац, који ће Србе уништити. Пошто се Срби не хтедоше држати осмог чланка Букурешког Уговора и не хтедоше се својевољно покорити, сматрала је Порта, да је решена сваке обвезе према њима и да има права да поступа по својој вољи са народом, који је њену освету до крајности изазвао, који је њиховог вековног непријатеља помагао и нанео јој небројене поразе.
Куршид паша је знао, да Срби, сложни и одлучни, могу да даду јак отпор, не без изгледа на потпун успех те је с тога свим средствима настојао, да расцеп, који је постојао међу поглавицама, међу народом и између поглавица и народа, начини што већи. Он је знао, да ће српске унутрашње задевице и трвења олакшати турску победу. Чекао је само да прође зима, да се по целој Турској успостави мир и да се сврши борба са Мула-пашом, у коме су Срби могли наћи велики ослонац.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 8 013



« Reply #4474 on: November 30, 2022, 10:49:12 am »

Током марта 1813. нападне сераскир Хафис Али-паша са султановим четама Мула пашу. На три сата далеко од Видина сукоби се Хафис са Емин агом, који је водио 2000 коњаника Мула-паши у помоћ. У борби претрпи Емин-ага потпун пораз, те Хафис 29. марта приспе пред Видин. Видинско становништво отвори градске капије султановим четама, а Мула-паша, напуштен од већине својих присталица, побегне у цитаделу, одакле је кроз цео април давао отпора султановој војсци и тек почетком маја предао се на милост и немилост сераскирову. Вест о паду Видина и о заробљењу Мула паше поразила је Србе тим више, што су они рачунали при будућем отпору на пашину помоћ. Половином марта појачали су Срби са 1000 војника своје позиције према Видину. У то доба је Карађорђе добио од Мула паше арапског коња и дивну сабљу на поклон. С једне стране издајство Мулиних присталица одврати Србе, да се умешају у видинску аферу, а с друге стране није изгледало саветно, да се пут преговорима с Портом потпуно затвори те Срби не учинише ништа у корист угроженог паше.
Средином фебруара 1813. пођоше српски изасланици у Ниш, да преговарају са тамошњим турским опуномоћеником. Овај одби понуде Срба, али им даде месец дана рока, да се предомисле и подложе. Карађорђе посла архимандрита Спиридона Филиповића у Русију. Првих дана маја врати се Филиповић у Београд и одмах пође са Јаковом Ненадовићем и једним руским официром у Тополу, где саопшти Карађорђу, да при тадашњем положају не треба рачунати на руску помоћ и да Србима не преостаје други излаз него да се посредовањем руског посланика Италинског споразуму са Портом. Карађорђе посла пуномоћнике у Софију, али се ови вратише натраг, јер је Порта по наговору француског посланика одбила руско посредовање.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 8 013



« Reply #4475 on: December 01, 2022, 12:15:35 pm »

Катастрофа Србије 1813. године.

I.
Пошто се разбише покушаји, да се начини споразум између Срба и Турака на темељу букурешког уговора о миру, велики везир Куршид Ахмед-паша изда у јуну 1813. налог турској војсци, да се прикупи на граници Србије. За операције против Срба одређене су биле три армије, над којима је султан поверио врховно заповедништво великом везиру. У Нишу, где ће бити стан главног команданта, окупљала се румелијска и албанска војска са румелијским валијом Али Карсли пашом на челу. У Видину се скупљала подунавска војска под заповедништвом адакалског Реџеп-аге и силистријског сераскира Ахмед-паше, Код Бељине и код Зворника имала је логор босанска војска под заповедништвом везира Али-паше Деренделије и његовог заменика Сулејман-паше Скопљака, санџак бега клиског.
Према овој турској основи и Карађорђе је распоредио српску војну снагу на три главна табора. У североисточном делу Србије, у Крајини, утаборена је била војска око Неготина под заповедништвом војводе Хајдук Вељка Петровића. Југоисточна армија стајала је код Делиграда под командом Младена Миловановића, а западна на Дрини под заповедништвом Симе Марковића. Карађорђевим прогласом од 3. јула позван је сав српски народ на оружје. Позвани су трговци, занатлије, земљоделци, попови и калуђери, сви мушки, и стари и млади. На Дрину се кренуло из Београда и једно одељење регуларне војске од 800 људи са четири топа.
По налогу великог везира непријатељства су имала да почну 28. јула, у исти мах на сва три ратишта. Међутим су Босанци већ пре овог рока имали окршаја.
Везир босански је у другој половини јула преко својих изасланика Мустафа аге Дибагатића из Дубице и још једног Турчина замолио петроварадинског заповедника барона Сигентала, да на подручју његове границе дозволи куповање провијанта за босанску војску и да му пошаље топовских метака и друге муниције. Сигентал даде 27. јуна дозволу за куповање хране и пошље босанском везиру 1000 топовских кугала (лађом до Брчке). Једну аустријску лађу са брашном, одређеним за турску војску, заплени подрински војвода Сима Катић. Аустријске војне власти затраже натраг лађу и брашно, претећи репресалијама. Војвода Стојан Чупић наложи Катићу да учини по захтеву аустријском, али Катић одговори, да ће лађу вратити, јер је она аустријска, а брашно неће, јер је оно турско.
Карађорђе не хтеде себи везивати руке заповедништвом на једном ратишту. Намеравао је да сачека развој догађаја и да пође онамо где буде највећа потреба. Средином јула налазила се већ сва српска војска на граници и он је из Јагодине распоређивао чете на југоисточном фронту, где је очекивао најжешће бојеве, пошто је на тој страни био војни стан врховног турског заповедника. Овде у Јагодини разболи се Карађорђе од тифуса те га пренеше у Тополу, баш у доба, када су прве турске чете прелазиле преко Дрине. Босанска војска се скупила на Орловом Пољу код Зворника и код Бељине, а 1. јула кренуо се и Али-паша из Травника у Бељину. 21. јула пошаље паша једно одељење преко Дрине, да нападне на Љешницу, коју је чувао војвода Јанко Стојићевић, брат војводе Милоша Поцерца и на Лозницу, у којој је био ушанчен Петар Молер Николајевић. Турци у први мах постигоше успеха и докопаше се предњих шанчева, али у даљим покушајима наиђоше на жесток отпор, који их нагони, да се повуку на леву обалу Дрине.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 8 013



« Reply #4476 on: December 01, 2022, 12:19:00 pm »

II.
За предигром, која започе на западном ратишту, дошло је 28. јула озбиљно наступање на сва три фронта. Босанска војска начини код Брањева, недалеко од Зворника, мост и пређе под вођством Сулејман-паше Скопљака Дрину те нападне српске шанчеве код Љешнице. Пуних девет дана јуришали су Турци на Љешницу, док нису присилили војводу Јанка, да се са преосталом четом од 600 људи, којој је, затвореној у шанцу, нестало било и хране и воде, преда на милост непријатељу. У овим борбама око Љешнице турска је коњица након жестоке борбе тако рећи сатрла регуларно одељење српске војске.
После ове победе упути се Сулејман-паша под Лозницу. Седам дана трајали су турски јуриши на лозничке шанчеве а седми дан пође Турцима за руком, да натерају војводу Молера и његове чете у бегство и да овладају Лозницом. Одмах на почетку војних операција наредио је Карађорђе шабачком команданту Луки Лазаревићу, да поседне пролазе кроз киточку шуму. Овај корак запречи турским победиоцима пролаз за Шабац, те се они од Лознице кренуше уз Дрину до Бадовинаца. Бадовинце је чувао капетан Зека, који на вест да се Турци приближују, напусти ово место и упути се на Засавицу, где се ушанчио војвода Милош Обреновић са 3000 војника.
У Бадовинце пређе и везир Али-паша. По његовом плану требало је пре свега очистити Подриње од српских војника те с тога наложи Сулејман-паши, да поведе своје чете даље низ Дрину. Средином септембра налазио се Сулејман пред Засавицом. У Бадовинцима се предадоше и поклонише се Али-паши српски кнезови од Сокола и других горњих нахија. Паша одмах изда налог свима својим војницима, да са покорном рајом лепо поступају. Код Засавице наиђе Сулејман на јак отпор. Тек пошто је лагуме поткопао под шанчеве и после ванредно крвавога покоља, у коме је погинуо и јуначки капетан Зека, освојише 17. септембра Турци Засавицу. Војвода Милош са Србима, који побегоше из покоља, повуче се у Шабац те су турске коњичке патроле крстариле све до митровачке скеле. Сада се још 20 кнезова са њиховим селима покорише везиру и предадоше му оружје. Везир обдари кнезове црвеним ћурковима и обећа им сигурност живота и иметка.
У Шапцу се Срби под командом Симе Марковића почну утврђивати. Ту им стиже глас, да су Срби и код Неготина и код Делиграда претрпели поразе.
Босанска војска, кад је очистила Подриње и Посавље од српских војника, не хтеде још да полази на Шабац, јер би јој за леђима остале оружане српске чете. Али-паша одлучи, да најпре осигура залеђе па онда да почне опсаду Шапца. Он пошаље једно одељење на Ужицу и друго на Ваљево и примора тамошњи народ на покорност и на предају оружја, а затим нападне ушанчене Србе у киточкој шуми. После жестоке борбе освоје Турци српске шанчеве и тек тада, крајем септембра, приступише опсади Шапца.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 8 013



« Reply #4477 on: December 01, 2022, 12:31:04 pm »

III.
У исти мах, кад је почела босанска војска код Брањева да прелази Дрину, отворила је борбу и подунавска видинска војска. На челу једног војног оделења пређе 28. јула адакалски заповедник Реџеп-ага код Брегова преко Тимока и упути се на Неготин. Хајдук Вељко је подигао и запосео четама шанчеве код манастира Короглаша и манастира Букова, да запречи Турцима приступ Неготину. Реџеп-ага удари најпре на те манастире. Короглаш Турци одмах освојише, али код Букова бише сузбијени те њихове расуте чете љуто пострадаше у мочварном пределу. Нов напад на манастир Буков под вођством Јусуф-аге крунисан је успехом: Турци истераше Србе из шанчева и освојише манастир.
Реџеп-ага у друштву са Карафејзом предузе сада опсаду Неготина, који је бранио храбри војвода Хајдук Вељко. Турски јуриши су били са успехом одбијени, а и офанзивним кретањем опсађених Срба наношена је Турцима велика штета. Несумњиво је, да би Неготин дуго одолевао навали Турака, али Вељко набрзо погибе. Око 10. августа га усмрти турски топовски метак, баш кад је издавао налоге за одбрану шанчева. Младен Миловановић у име оболелог Карађорђа постави брата Вељкова Милутина за новог неготинског војводу. Милутин није имао храбрости и енергије Вељкове, те ноћу између 16. и 17. августа напусти тајно Неготин и повуче се са својим четама преко мочвара кроз турску опсадну војску. Један део неготинске посаде упути се Делиграду, а други део на челу са војводом Милутином оде у Пореч. Неготин идућег дана запоседоше Турци. На вест о паду Неготина чете, које су биле ушанчене код Текија, преко пута од Старе Оршаве, напустише ноћу између 18 и 19 августа своје позиције и повукоше се такође у Пореч. 20. августа појавише се чете Реџеп-агине пред Кладовом и опколише ову тврђаву, у којој се налазио војвода Живко Костантиновић са посадом од 500 људи. Тврђава је била снабдевена провијантом и муницијом и могла се са успехом бранити против турске војске, која је располагала само са слабом артиљеријом, али њен кукавички заповедник побеже ноћу са магистратским саветником Јосифом Петровићем и њиховим породицама. Турци обавештени о бегству заповедника, начине идућег дана јуриш на град. Бегство војводе Живка запрепастило је и начинило страховиту забуну код градске посаде. Ипак су браниоци одолевали неко време непријатељској навали, али надмоћни Турци продреше у тврђаву и искасапише целу посаду.
На Дунаву код Пореча налазе се четири острва, која су Срби утврдили редутима и чардацима и снабдели батеријама. Посада ових поречких острва износила је 2000 људи под за поведништвом Хаџи Николе, родом из Сарајева, једног од најпоштенијих и најпаметнијих људи међу Србима оног доба. Турски је логор био на Поречкој Реци. Хаџи Никола је једном батеријом од 4 топа затворио био пролаз Дунавом турским оружаним шајкама, над којима је заповедао Реџепов брат Сали-бег. Реџеп-ага је баш на те шајке чекао, да комбинованом навалом освоји поречке утврде, али шајке не могоше због ниске воде да прођу кроз Гвоздену Капију.
Кад је вода почетком септембра почела да надолази, приспеле су и шајке под Пореч те Реџеп-ага око 10. септембра опаше и нападне Хаџи Николу и његове поречке чете. Пуних десет дана нападали су Турци без престанка на Србе и ноћу између 20. и 21. септембра освојише и последњу редуту на Поречком Острву. Један део посаде побеже на аустријско земљиште, а остали бише искасапљени. На заповест Реџепову погубљен је и Хаџи Никола.
Вођство ове војске преузео је сада силистријски сераскир Ахмед-паша. Он поведе своје чете уз Дунав, до ушћа Мораве, камо стиже последњих дана септембра.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 8 013



« Reply #4478 on: December 01, 2022, 12:34:02 pm »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Хајдук Вељко...jpg (250.83 KB, 896x670 - viewed 0 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 8 013



« Reply #4479 on: December 06, 2022, 02:00:41 pm »

IV.
И нишке чете под заповедништвом румелијског сераскира Карсли Али-паше започеше 28. јула операције против Делиграда, који је бранио Младен Миловановић. Делиградска посада сузби навалу турских чета те Порта смени Карсли Али-пашу са заповедништва и средином августа постави на његово место Мехмед Бехрам-пашу, коме даде налог да Делиград опсади са једним одељењем, а са осталом војском да га обиђе и да се упути на Београд.
Срби осетише турску намеру и подигоше на Мозгову шанчеве и запоседнуше их четама, да запрече Турцима обилажење Делиграда. Крајем августа нападоше Турци на Мозгово и после крваве борбе протераше Србе из шанчева. У покољу паде на 2000 Срба. Одмах после ове победе кренуше се Турци почетком септембра преко Параћина и потукоше тамо ушанчене српске чете и код Ћуприје их претераше преко Мораве. Један део Турака оставио је сераскир Бехрам-паша код Делиграда са задатком, да се не упушта у борбу него само да држи делиградску српску посаду у шаху. Младен Миловановић оде сада из Делиграда, да запречи Турцима прелаз преко Мораве, а заповедништво над делиградском војском повери Вујици Вулићевићу и Антонију Пљакићу.
После победе код Параћина разашље Бехрам-паша мања оделења да доведу у покорност и разоружају народ између Тимока и Мораве, а он са главном војском похита према Пожаревцу, да олакша продирање Ахмед-паше и Реџеп-аге и да очисти десну обалу Мораве од Срба. Долазак Бехрамове војске принуди Србе да напусте Пожаревац и да се повуку на леву обалу Мораве. У то доба је Пореч већ био пао те je видинска турска армија напредовала уз Дунав према ушћу Мораве. Крајем септембра била је цела десна страна Мораве у турским рукама те је отворена веза између Бехрам-пашине и Ахмед-пашине војске.
Војска српска налазила се у то доба у расулу. Већа и мања одељења напуштала су српску заставу, поједине старешине су склапале споразум са Турцима и полагале оружје. Српских оружаних чета у знатнијем броју налазило се још једино код Хасан Пашине Паланке под заповедништвом Младена Миловановића, бранећи Турцима прелаз на леву обалу Мораве, уздајући се при томе више у јако набујалу реку него у своју снагу. Као зараза каква обузе све Србе малаксалост и осећање блиске, неславне катастрофе. Хиљадама народа хрлило је на Дунав и Саву, носећи собом најважније ствари и гонећи марву. Без престанка су лађе превозиле бегунце преко Саве и Дунава на аустријску страну. Топовска и пушчана ватра је грмила уз Дунав, нарочито од ушћа Моравиног. 2. октобра покушаше Турци на више места прелаз преко Мораве. Док су Срби са очајном храброшћу и крајњим напором задржавали непријатеље, преведе један Србин, по имену Орлић, Турке код Батовца, близу смедеревске скеле, преко Мораве, за леђа својим сународницима. Сад се разбегоше и све српске чете, које су стајале на Морави. Један део српских војника побеже у највећој забуни и пометености у шуме, други са војводом Вулом Илићем пођоше у Смедерево, где у слепој мржњи и дивљој разјарености поубијаше смедеревске Турке, који су живели у граду под српском заштитом, запалише са свих страна град и у саму ноћ побегоше према Гроцкој, праћени светлошћу ноћног пожара и кукњавом обезглављеног народа.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 8 013



« Reply #4480 on: December 06, 2022, 02:02:43 pm »

V.
Карађорђе је привезан болешћу за постељу провео у Тополи све до пред крај августа. Око 25. августа је оздравио и похитао на Дрину, где је узалуд покушавао да сузбије босанске Турке код Лознице, затим поведе чете на Брачинско Брдо те је одавде руководио борбом против Турака. Идућег дана дође у Липолист, а при крају августа боравио је у Шапцу. Вести, које је добио у Шапцу, говориле су о тешком положају, у коме се на свима фронтима налазила српска војска.
Из шабачког логора пошаље Карађорђе Лазара Павковића, као свог изасланика, руском цару Александру, који се у тај мах налазио са руском војском у Чешкој. У писму, које је Павковић понео цару Александру, приказује Карађорђе очајно стање Срба и моли га да се споразуме са аустријским царем, како би се српски народ могао преко Аустрије иселити у Русију. Сличну мисију су добили и изасланици руског дипломатског агента Теодора Недобе Стефан Живковић и Павле Томић, који се кренуше са Павковићем у Чешку.
Већ пре овога, око 25. августа, послао је Карађорђе Лазара Тодоровића, секретара војводе Луке Лазаревића, у Беч цару Францу, да понуди Аустрији српске градове и да се распита, може ли рачунати на цареву заштиту ако му дође до невоље и пребегне на аустријско земљиште. Крајем августа похита Карађорђе у Београд, где наложи, да се кладовски војвода Живко и његов помоћник Јосиф Петровић ставе пред суд, који их је осудио на смрт, те су обојица у Београду јавно погубљени. 1. септембра налазио се Карађорђе у логору код Пожаревачке Скеле, одакле је писао поречком војводи Јовану Стефановићу и наложио му, да поверену тврђаву брани до последње капи крви и да одржава споразум са Хаџи Николом и војводом Милутином Петровићем. 3. септембра јавио је генерал барон Сигентал Карађорђу, да је Тодоровић приспео у Петроварадин и да га је он отпремио даље за Беч. Сигенталово писмо је уручено Карађорђу 7. септембра у Шапцу, где се је бавио још неколико дана, па се онда поново упути у Београд. Из Београда пошаље Карађорђе 11. септембра свог секретара Стевана Јевтића у Петроварадин барону Сигенталу са налогом, да усмено замоли барона, да посредује код великог везира ради обуставе даљих операција против Србије. Ако је ово немогуће, онда моли дозволу, да се српске породице, које неће да остану под Турцима, могу настанити на аустријском земљишту. Осим тога моли да Аустрија престане помагати Турке провијантом и другим начином.
У Аустрији су политички кругови желели пропаст Србије и љутили су се на споро напредовање Турака, те је сасвим разумљиво, што је Сигентал одбио молбу за интервенцију код великог везира. Што се тиче бегунаца, Сигентал је обећао, да ће дати уточишта женама, старцима и деци, али не и здравим људима. Карађорђе се овом радовао, јер ће одрасли мушкарци бити принуђени да се боре, док не стигну одговори од руског и аустријског цара.
Из Београда се Карађорђе врати четама у Шабац, где му стиже вест о паду Засавице. Из Чешке и из Беча није добијао никаквих вести, деморалисане чете су се јатомице предавале Турцима, а народне вође су се распаметиле: неки су хтели да се бежи у Аустрију, други су предлагали да се предају на милост непријатељу, а само мали део је био за даљу борбу.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 8 013



« Reply #4481 on: December 06, 2022, 02:10:57 pm »

27. и 28: септембра превозиле су земунске лађе од јутра до мрака људе, робу и марву из Београда у Земун. Превожене су и ствари Недобине и митрополита Леонтија. 27. септембра молио је Јаков Ненадовић земунског генерала Червинку да га прими у контумац. Прећи ће, вели, лађом код Забрежа. Истог дана је молио за контумац и студенички архимандрит Мелентије Никшић. С њиме долази, вели Мелентије, око 60 људи и воде собом 80 коња, 80 говеда и 600 оваца. Оружане шајке турске налазиле се још увек код ушћа Мораве у Дунав те се пресељавање народа преко Саве и Дунава вршило несметано на целом простору, који се налазио у српским рукама. Леонтије и Недоба су 27. септембра молили Червинку, да им пошаље лађу за превоз. 28. септембра је Недоба поручио по Симону Орловићу, да ће после подне идућег дана прећи у Земун. 27. септембра у вече решиле су српске старешине, да не треба никог спречавати ни задржавати од сеобе у Аустрију, али кад 29. септембра дође Карађорђе у Београд и кад виде да је све живо нагрнуло на аустријску страну, издаде налог, да се обустави даље сељење. Чак су и Недобине ствари, које су већ биле укрцане, враћене из лађе натраг на обалу. Но сад стадоше и Недоба и Леонтије наговарати Карађорђа, да и он пребегне у Аустрију. Недоба је ово саветовао Карађорђу често пута после букурешког мира, обећавајући му у име Русије, да ће то бити само прекид борбе, јер чим Русија добије одрешене руке, које су сад везане борбом с Наполеоном, она ће дати Карађорђу снажну војну помоћ, да протера Турке из Србије.
Под утиском овог наговарања од стране Недобине и Леонтијеве стаде Карађорђе да попушта те објави дозволу да се настави сељење народа. 30. септембра је послао два писма, једно за Червинку, друго за Сигентала. У првом писму се извињавао ради јучерашње забране сељења, а у другом је питао, да ли је стигла каква обавест од Лазара Тодоровића.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 8 013



« Reply #4482 on: December 06, 2022, 02:12:29 pm »

Недоба и Леонтије су без престанка наговарали Карађорђа да с њима заједно пребегне у Аустрију. Од 27. септембра почевши чула се у Београду и дању и ноћу топовска грмљавина испод Шапца. У суботу 2. октобра пођоше Карађорђе и Леонтије колима према српском логору на Морави. Уз пут дознаше, да су Турци прешли Мораву и да се и ова једина српска војска, која се још налазила у отвореном пољу, расула.
Карађорђе се вратио у Београд и идућег дана, у недељу 3. октобра, рано изјутра пређе са Леонтијем, Недобом и са својом породицом у Земун. Тек што је Карађорђе напустио Београд, нападоше Срби под вођством Цинцар Јанка Поповића на београдске Турке те их искасапише, као што је Вуле Илић дан пре тога учинио са смедеревским Турцима.
Прешавши Мораву 2. октобра Турци се упуте у Смедерево, где нађоше спаљен гради поубијане сународнике. 4. октобра уђу у Гроцку и поубијају у њој све српско становништво, не штедећи ни мушко ни женско, као одмазду за покољ смедеревских Турака. Изјутра 5. октобра уђе прво одељење Бехрам пашине војске у Београд. Најпре дођоше 200 коњаника као извидница. Ови затекоше Београд пуст и празан, капије отворене, неколико зграда запаљено. Одмах затим се појави још 800 коњаника и 600 пешака под заповедништвом сереског бега. Турци уђоше у тврђаву и наскоро се са градских зидова вила застава победоносног полумесеца. Чим се Турци сместише у Београду, одмах се упути једно одељење у Тополу и у друга места по Шумадији. Шумадија, у којој је некад започео устанак против Турака, није била поприштем борбе при завршетку устанка те Турци похиташе, да и на њу прошире све ужасе, које је собом донела катастрофа српске слободе.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 8 013



« Reply #4483 on: December 07, 2022, 10:25:28 am »

Интернација Карађорђа и његових војвода у Штајерској, од јануара до септембра 1814. године

I.
Ратни савет у Бечу наложи 23. новембра 1813. петроварадинском генералу барону Сигенталу и темишварском генералу барону Хагеру, да Карађорђа и остале устаничке поглавице, који се налазе у подручју њихове команде, пошаљу у Грац, где ће их тамошње власти интернирати по разним градовима Штајерске и Корушке. Транспортовање треба да се обави не у групи него појединачно у размаку од пар дана и уз војну ескорту. При томе треба спречити свако споразумевање и дописивање међу поглавицама. У исти мах је наложено и градачком генералу принцу Хоенцолерну, да споразумно са штајерским гувернером грофом Фердинандом Бисинген-Нипенбургом преузме српске поглавице и да их размести по Штајерској.
Већина поглавица угушениг српског устанка налазила се у ово доба под војничким надзором у петроварадинској и арадској тврђави. У налогу ратног савета је стојало да се имају послати у Штајерску сви српски бегунци, чије су изручење Турци тражили од Аустрије као главних виновника српском устанку. Барон Сингентал покуша да осујети транспортовање српских поглавица у Штајерску доказујући да нема потребе, да се српске поглавице крећу из Петроварадина и истичући велике тешкоће, с којима је скопчана њихова интернација у Штајерској.
Ратни савет је навео као разлог штајерској интернацији српских поглавица захтев Турака за њихову екстрадицију, а Сигентал је доказивао да ради тог захтева није потребно кретати Србе из Петроварадина. Међутим то није ни био прави повод за подузимање ових мера него су аустријски фактори хтели да одстране српске поглавице из близине осталих српских емиграната, којих је било у Срему и у Банату близу 100.000 душа и да тиме осујети утицај поглавица на остале српске бегунце, с којима су Аустријанци имали посебне планове. Осим тога су хтели да уклоне српске револуционарне вође из средине аустријских Срба и да раздвајањем поглавица спрече њихово договарање и споразумевање. У излагање ових мотива не хтеде се ратни савет упуштати него понови 18. децембра 1813. барону Сигенталу, да интернацију поглавица у Штајерску захтевају државоправни и политички моменти те ово треба без даљег одлагања спровести, а трошкове транспортовања треба накнадити из секвестрованог иметка тих поглавица.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 8 013



« Reply #4484 on: December 07, 2022, 10:37:08 am »

После пада Србије поднели су многобројни аустријски трговци тужбе против српских поглавица, захтевајући од њих накнаду штете, проузроковане инвазијом Турака, при којој је разграбљена и уништена њихова трговачка роба у Србији. Аустријске власти одузеше сав новац и драгоцености од српских поглавица и ставише сав њихов иметак под секвестар те је одређен нарочити суд, који ће расправљати и доносити пресуде по тужбама аустријских трговаца. Кад је створена одлука да се српске поглавице пошаљу у Штајерску, наложено је свакоме од њих да пре поласка именује свога заступника у споменутим парницама.
Принц Хоенцолерн запита 4. дец. барона Сигентала, које ће све поглавице бити послане у Грац, а Сигенталу одговору своме наброји Карађорђа, Младена Миловановића, Јакова Ненадовића, Симу Марковића, митрополита Леонтија Ламбровића и Луку Лазаревића. Све су се ове поглавице налазиле у петроварадинској тврђави. Породица Карађорђева се налазила у Ср. Карловцима, породице Младена Миловановића и Јакова Ненадовића у Новом Саду, породица Симе Марковића у Јакову у Срему, а Луке Лазаревића у Иригу.
Сигентал је био одредио да се транспортовање поглавица у Штајерску започне са митрополитом Леонтијем, јер је он први на листи поглавица, чије су изручење Турци тражили. Касније преиначи ову одлуку с тим да се транспортовање започне с Карађорђем и одреди да се Карађорђе крене из Петроварадина 23. јануара 1814. У очи Карађорђева поласка побегне из петроварадинске тврђаве Јаков Ненадовић. Одмах је издана за њим потерница и послан је његов лични опис на све стране па чаки у Грац, а према осталима поглавицама пооштрена је опрезност. После пет дана трагања нађоше и ухватише Јакова и његова сина Јеврема у Иригу те их дотераше у петроварадинску тврђаву. Потерница овако описује Јакова:
'Dieser Flüchtling bedient sich wahrshceinlicheines russischen oder eines Passes des neusatzer Freystads Magistrats, ist mittlerer, mehr kleiner, schwӓchlicher Statur, blassen, hagern Angesichts, hat graue Augen mit feurigem Blick, graulichte Haare, Bart und Augenbraunen, kleine, gespitzte Nase und trӓgt gewohnlich einen blauen servischen Rock mit Pompadourfarben mit goldgestickten Aufschlӓgen, dann den russischen St. Annen Orden.'

Logged
Pages:  1 ... 287 288 289 290 291 292 293 294 295 296 297 298 [299] 300 301 302 303 304 305 306 307 308 309 310   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.041 seconds with 22 queries.