PALUBA
June 13, 2024, 01:36:26 am *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Donirajte Palubu
 
   Home   Help Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 290 291 292 293 294 295 296 297 298 299 300 301 [302] 303 304 305 306 307 308 309 310 311 312 313 314 ... 338   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 779992 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 215



« Reply #4515 on: December 19, 2022, 11:16:51 am »

Новине Сербске изЪ царствующга града Вїенне, отЪ Петка, 16га Iануара 1814. 
OтЪ Сербїе.

Новине Вїеннске прївїлегїранне являю отЪ Сербїе, да се говори, Войвода се Сербскїй Станое ГлавашЪ сада опеть са 6000 Сербаля по планина и шума у Сербїи показао, и намѣрава, землю да побуни. Пре тога га є на єданЪ путь нестало, нит' се знало, кудЪ є отшао, кудЪ ли се део быо.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 215



« Reply #4516 on: December 22, 2022, 10:38:51 am »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Карађорђева Србија.jpg (165.75 KB, 844x598 - viewed 2 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 215



« Reply #4517 on: December 22, 2022, 10:45:14 am »

Карађорђе, Јужни Словени и Наполеонова Илирија

I.
Познати мађарски државник, некадашњи министар заједничких финансија и управник Херцег-Босне, покојни Бењамин Калај († 1903.), написао је још 1882., у предговору српскоме издању своје 'Историје српскога народа', ове значајне речи:  'И мину доба светлости, нестаде српске средњевековне државе, па се чињаше као да је и српски народ коначно збрисан из реда осталих народа. Али, у најновије доба, привлачи нашу пажњу таква појава којој равне не може да покаже историја света; после вековнога робовања буди се један народ и издиже до народне самосвести, код чега је, без сумње, најзанимљивије и најпоучније то што после тако дуготрајног тлачења, под којим умало што српско народно биће сасвим не ишчезну, прост народ својом снагом и без туђе помоћи, црпећи одушевљење из старинских предања, одушевљен нагоном родољубља, а немајући не само најпотребнијега уређења за остваривање снажнога покрета, него чак и лишен најпримитивнијих помоћних средстава, ипак годинама продужује јуначки борбу против много надмоћннје турске силе; и што тај прости свет постаде толико способан да опет буде народ и да себи опет створи самосталну државу, која одговара модерним захтевима. То су Срби извојевали у почетку овога (XIX) века својом револуцијом, у којој су истрајали, да се томе морамо дивити. С тога они из своје прошлости заиста могу црпсти веру у будућност, и с тога им је историја од општега интереса и за друге народе'.
И доиста, српска револуција почетком XIX века најкрупнији је догађај не само у историји Србије, него у историји читаве наше расе и читавог нашег народа, јер не треба сметнути с ума од колике је провиденцијалне важности управо та чињеница да са постепеним успоном Немаца и Мађара од почетка XIX века паралелно тече и успон нашега народа у препорођеној Србији. А развитак ових двају паралелних успона, рачунајући овамо и све споредне епизоде на једној и на другој страни, битни је политички садржај и историјски смисао наше народне историје од почетка XIX века све до октобра 1918., то јест до онога часа када се немачки и мађарски успон завршио потпуном катастрофом.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 215



« Reply #4518 on: December 22, 2022, 10:49:41 am »

Али, значај и важност српске борбе за слободу већ су добро схватили и њезини савременици. Истина, револуција је почела 'лојално', то јест, Срби Београдскога Пашалука подигли су се против својих крвника, у којима је и сам султан са Диваном гледао одметнике и бунџије. Срби су искрено наглашавали верност своју султану и, у први мах, нису ни помишљали да се отму турској власти; а тако су схватили иступ Карађорђев и борбу његових другова и у Цариграду и у аустријском суседству. Међутим, када је султан, после пропасти дахија, затражио од Срба да положе оружје, обећавши им потпуну безбедност и сваку задовољштину за претрпљене јаничарске зудуме, и када су Срби опазили да Турчин не мисли искрено, већ само хоће да их разоружа, онда су они свесни своје снаге и мушке одважности, избацили ону реч која карактерише Србију новога времена: За слободу! Сам Карађорђе био је управо жив пример идеје ослобођења. Један руски дипломатски агент, који је у јулу и августу 1807. дошао да преговара са њим о условима рускога протектората над Србима, не може, у своме извештају, да се доста нахвали Карађорђеве припростоте, незаинтересованости и искреног патриотизма. Он каже за њ да је редак човек, достојан поштовања, ма да баш нема никаквог образовања. 'Никад нећу заборавити оне речи што ми их каза када смо се растајали: Упамтите добро, рече, да ја ништа друго не желим него да видим своју отаџбину ослобођену од турскога јарма; тада ћу се одрећи свега и поново вратити своме плугу.' Одиста, речи достојне каквога Римљанина из првог времена Републике, а дејствују на нас још јаче, јер нису биле пуста фраза. Када је, наиме, исти овај руски дипломатски агент упитао Карађорђа какву милост иште за себе од рускога цара, одговорио му је вожд: 'Само ту да нам цар пошље све оно што је нужно за ратовање' (т. ј. муниције, оружја итд.). Шта више, када је Карађорђе са тим истим руским дипломатским агентом утаначио у Неготину, 10. јула 1807., конвенцију о руском протекторату, ушла је у њ одмах на другом месту и ова напомена: 'Предајући се под покровитељство и заштиту његовог Императорског Величанства, српски народ нада се да ће добити све оно што му неопходно нужно треба, а, поред тога, српски народ жели заувек да у Србији никад не буде предана ма буд коме и најмања чест земље, тако да у њој неће бити спахија, нити ће ико допасти њихова ропства.' Ето, ова идеја потпуне слободе и праве демократије водила је Карађорђа и његове другове у бој за достојнију будућност народа.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 215



« Reply #4519 on: December 22, 2022, 10:53:06 am »

Сасвим је природно да је овако велика идеја у доба непрекидних европских ратова морала имати снажна одјека и међуоколним синовима нашега народа, у првом реду пречанским Србима, који су од почетка, са великом симпатијом, пратили догађаје у Србији. Већ у јуну год. 1804., дакле одмах у почетку Карађорђева устанка, карловачки митрополит Стеван Стратимировић израдио је 'Нацрт успостављења нове славено-српске краљевине' и предао га проти Андреји А. Самборскоме, који се тада бавио у Будиму, као духовник руске велике књегиње Александре Павлове, удане за угарскога палатина Јосифа, брата цара Фрање, са молбом да га потајно пошље рускоме цару Александру I. Прота Самборски одиста је удовољио жељи Стратимировићевој, уверавајући, у своме спроводном писму од 14. јуна 1804., цара Александра да је приложени 'Нацрт' посао карловачкога митрополита, ма да га није потписао из политичких обзира, но да је Стратимировић прави пастир православне вере и искрено одан рускоме цару. У своме, пак, тексту овога толико значајног 'Нацрта' митрополит Стратимировић каже како сва царства и све државе у Европи имају савезника своје вере и свога језика, само Русија их нема, а може да их има једино у Србима, јер 'нема под небом народа који би према Русима и њиховим владарима имао толико љубави као Срби, народ источно-православни'. С тога митрополит предлаже цару Александру да се од турских области, у којима живе Срби, образује дакако, руском помоћи вазална држава под турским суверенитетом, али, под протекторатом Русије. Владар ове обновљене српске државе требало би да буде један од руских великих кнезова, а, ако се цар не би могао да реши да пошље у Србију којега члана своје куће, онда нека пошље некога од својих рођака, наиме, немачких протестантских принчева, јер се за њих може претпоставити да ће у будућности примити православље.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 215



« Reply #4520 on: December 23, 2022, 05:24:02 pm »

Из овога 'Нацрта' јасно се види, да је Стратимировића највише занимала политичка страна устанка, то јест, будућа самосталност Србије и њезине политичке везе са другим државама, које би јој зајамчиле слободу. С тога је он и сматрао утврђење дипломатских веза једним од најважнијих послова у устанку, и највише се о томе старао. Шта више, може се слободно рећи да је митрополит Стратимировић, у неку руку, био први дипломатски управљач нове Србије, јер баш његовом моћном утицају треба приписати што је Аустрија, бар у први мах, мирно трпела везе између побуњених Срба и Војне Крајине, која их је снабдевала муницијом, оружјем, храном и другим потребама, а за случај невоље увек им пружала сигурно уточиште. Стратимировић, наиме, умео је да директно и преко темишварског генерала Петка Дуке увери најважнију војничку личност у ондашњој царевини, надвојводу Карла, да се 'Аустрија нема ништа бојати српскога покрета'. То нам уједно тумачи зашто су и петроварадински генерали (Џенеин, а доцније Симбшен) били под утицајем митрополитовим, ма да су при томе играли улогу и извесни њихови материјални интереси. С тога није чудо да је углед Стратимировићев био опште познат и да је први крајишки официр директно њему упутио проту Матију Ненадовића, када је овај у послу српске револуције, прешао Саву, рекавши му: 'А кога ви на овој страни више имате него митрополита Стратимировића? Он је од ваше нације као краљ, а добро се пази са принц-Карлом, а принц-Карло сада је над свом војском у нашем царству најстарији војвода'. И одиста, Стратимировић је саветовао Карађорђа и другове му, да Турску не треба отворено изазивати, док се не осигура помоћ Русије, а, међутим, да се привидно обраћају за помоћ и заштиту Аустрији. С тога је он и саставио њихово писмо на цара Фрању; али, уједно их је и први наговорио да траже помоћ од Русије, куда се и сам потајно обратио оним поменутим 'Нацртом'.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 215



« Reply #4521 on: December 23, 2022, 05:26:38 pm »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Стеван Стратимировић.jpg (40.29 KB, 310x405 - viewed 11 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 215



« Reply #4522 on: December 23, 2022, 05:31:14 pm »

Но, није једини митрополит Стратимировић своју пажњу посветио српском устанку, јер је овај убрзо заокупио осећања свих Срба од Баната и Хрватско-Славонске Крајине до Босне и Далмације. Пре свега, показали су то Срби у непосредном суседству, у Војводини и Срему, помажући устанике храном, оружјем и муницијом. Овај саобраћај аустријске власти гледале су, у први мах, мирно, тумачећи га као израз симпатије, коју вазда ужива слабији у борби са јачим. Но, ускоро, опазило се да те симпатије имају свој корен у националном осећању, то јест, да Срби са леве обале Саве и Дунава сматрају Карађорђев устанак као нешто своје. Због тога је бечка влада затражила од темишварске и петроварадинске крајишке војне власти да спречава саобраћај Срба са обе стране пограничних река; али, сада је започело кријумчарење; шта више, у лето 1807., устаници нападоше две житом натоварене лађе на аустријској територији, те их превезоше преко у Београд. Овај испад веома је забринуо бечку владу, јер се истрагом утврдило да се устаници не би упустили у ту авантуру, да их при томе нису издашно помагали баш Срби пречани. А у јесен 1806. стигоше у Беч поуздане информације да је расположење у Војној Крајини све озбиљније, шта више, ускоро се за сигурно сазнало да у тим странама има много људи који, под утицајем успешног и славног устанка у Србији, показују све знаке праве неверности.
После пада Београда (27. децембра 1806.), одушевљење аустријских Срба подигло се до пароксизма, тако да су у Беч стизале тужбе како Срби граничари јавно говоре да ће, у случају мобилизације - разуме се, против Карађорђа и устаника - листом пребећи у Србију и да неће више да се боре за аустријског цара. Коначно, почетком 1807., панчевачки свештеник Арсенијевић одржао је јавну молитву за Карађорђа, Станоја Главаша и срећу српскога оружја, и ускоро се прочуло по разним странама Војводине и Срема како онамошњи Срби прете да ће на пролеће скочити на оружје, а онда ће 'Швабама' бити баш тако као Турцима 'преко'. Ово нису биле празне претње, јер је, на пролеће 1807., у Срему одиста дошло до отворене побуне.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 215



« Reply #4523 on: December 24, 2022, 01:02:58 pm »

II.
Средиште ове буне биле су спахилуци румски (грофа Пејачевића) и илочки (херцега Одескалкија), а главни јој је повод било несавесно и немилосрдно искоришћавање народа (кметова или јобађа) од стране спахијских чиновника, које нису могле уклонити ни молбе ни притужбе; тада, наиме, у доба Карађорђева устанка и Француске револуције, сремски сељаци у оно време, понајвише Срби, били су прави средњовековни робови. Мађарски историчар Карађорђева устанка, већ поменути Бењамин Калај, служећи се богатом грађом из бечких и пештанских архива, па и из карловачке (митрополијске) и вуковарске (жупанијске) архиве, каже да је народ у Срему, додуше, скочио на оружје због несношљивих и неправедних прилика; али, вође његове, употребљујући народно незадовољство и огорчење, као да су имале пред очима у првом реду потајне против аустријске политичке циљеве. Шта више, Калај изречно истиче да митрополит Стратимировић 'додуше није подстакао буну', али ју је 'радо гледао', јер је Аустрији нанела велике неприлике, а то је само могло да буде од користи митрополитову политичком идеалу, да се од Београдскога Пашалука и Срема образује независна српска држава под протекторатом Русије. Но, са друге стране, Калај мисли да се митрополит Стратимировић трудио да тај прави мотив народне буне сакрије испред очију аустријске владе, бојећи се да га она не би заувек учинила немогућим, па, с тога, да се он учинио посредником између побуњенога народа и власти, не би ли тако израдио народу блажу казну и са њим остао у сталној доброј вези. Да ли је исправно Калајево мишљење о лукавом држању Стратимировићевом које му, уосталом, у нашим очима не служи на срамоту то јест, да ли је основано и на поузданим подацима и фактима, или је то само субјективна компарација некадашњег управитеља Босне, диктирана нерасположењем према српским политичарима, не да се поуздано утврдити све док се читаво питање још једном тачно и објективно, са документима у руци, не провери. Свакако, занимљиво је да је сам митрополит јавио у Беч како је међу бунтовницима било и таквих који су друкчије мислили о циљевима буне него ли већина њихових другова.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 215



« Reply #4524 on: December 24, 2022, 01:05:16 pm »

Али, и војничке власти, уколико су имале додира са побуњеним народом, ускоро су дошле до уверења да је сремска буна, у суштини својој, револуционаран покушај да се народ дочепа 'неограничене слободе' и да се 'сруши устав' наиме, тадашњи државни поредак. Шта више, генерал Левенберг јавља 10. априла из Руме команданту Џенеину да му се петроварадински крајишки пук (доцније бр. 70.) не чини потпуно веран и поуздан, јер му је момчад састављена поглавито од Срба, дакле, синова, браће и рођака оних бунтовника. Но, и чиновништво сремске жупаније, нарочито велики судија у Руми, Јосип Салај, одмах од првога дана сматрало је сремску буну као устанак који је ишао за тим да се 'обнови некадашње српско царство', а жупанијска скупштина у Вуковару од 13. априла констатовала је да су бунтовници говорили 'о својој влади' и 'о споразуму са Србима с оне стране Саве', наиме, са Карађорђем. Овакво просуђивање буне од стране војничке и жупанијске власти створило је и у Будиму и у Бечу уверење да је буна политичког карактера; шта више, у Пешти су јавно оптуживали митрополита Стратимировића да је у тајном споразуму са бунтовницима, а, у Бечу, сам цар Фрањо гледао је на њ неповерењем, и, када је крајем 1807. дошао у Беч, ставио га је под тајни, полицијски надзор.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 215



« Reply #4525 on: December 25, 2022, 11:28:58 am »

Сремска буна планула је у селу Вогњу, недалеко од Руме, када је 3. априла (22. марта по ст.) 1807., Тодор Аврамовић, из Вогња, издао 'курент' (проглас) на сељаштво у суседним селима Стејановцима, Малој Ремети, Јаску, Врднику (Раваници), Ривици и Павловцима дословно овога садржаја:
'Даје се на знање свакому благочестивому Христијанину и поглавару црковному, да савет даде кнезу (сеоскоме) и поштеним кметовима да сваки човек стара се за оружје себи, јербо, како чује скупштину, да има онде доћи, јер, који не дође, бит ће за њега теже. Наша цела општина (вогањска) стоји на оружју и мене натераше вами свима јавити, а ви један од другога отправите куда гласи овај курент, за бољег веровања с печатом. Ако би когод од свештеника или од кнеза затајио овај курент, цела фамилија метут ће му се под сабљу; нека отправи у та села куда надлежи. И у спахилук или вармеђу који би јавио, тај живити неће; ни његова фамилија цела. Ако не дође у недељу, то јест, 24. марта (5. априла), нама у Вогањ овај курент, у коме би се селу задржао или затајио, то ће све цело село страдати кроз овај курент.'
И, доиста, сутрадан, поче народ да се оружа и крену, у недељу 5. априла, под развијеним барјацима у Раваницу (Врдник), под Фрушком гором, које место беху одабрали за главни логор бунтовнички. Овде крај гроба кнеза Лазара одржана је скупштина, и Тодор Аврамовић, из суседног Јаска, обично звани Тицан, изабран је 'кнезом целе армаде' и 'четобашом' побуњених Срба; по њему је народ и прозвао ову буну 'Тицановом буном'. Тицан беше снажан човек, својих четрдесет и четири године, загасита лица, увек под фесом, кестењасте косе и дуге коврџасте браде, а служио је некада у аустријској редовној војсци пуних седамнаест година, што му је прибавило извесно разумевање у организовању. Уза њ беху коловође буне још и Панта Остојић, Јован Анђелић, Пантелија Румић, Арсеније Радонић, Димитрије Димић, Стеван Малешевић, Митар Одоровачки и други. Буна се рашири за час, као пламен, по читавом румском и илочком спахилуку, шта више, и по суседној војној крајини (уз Саву), па и по вировитичкој и бачкој жупанији показаше се знаци немира и узбуђеностиу народу. Но, значајно је да се буни нигде нису придружили ни католици (Шокци), ни Немци (Швабе), ни Маџари. Побуњених сељака Срба било је неколико хиљада, а сви изгледи били су да ће им се још и други придружити.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 215



« Reply #4526 on: December 25, 2022, 11:38:54 am »

Буна је била припремљена у великој тајности, тако да је жупанијска област у Вуковару била сасвим изненађена на глас о вогањско-раваничким догађајима, те се одмах обратила за помоћ команди славонске крајине у Петроварадину, известивши уједно о томе и угарско намесничко веће у Будиму. Из Петроварадина подмаршал барон Џенеин јавио је о догађају одмах и у Беч, надвојводи Карлу, истакнувши како је веома вероватно да је ова побуна у вези са добровољачком четом (Срба из Аустрије), која се мисли образовати у Србији. Потом генерал Џенеин изда хитну заповест читавој војсци у своме генералату да се спреми на угушење буне и журно се приближи побуњеном крају. Поред тога, командант славонске крајине обрати се и митрополиту Стратимировићу у Карловце, са молбом да преко свештенства и лично настане на томе да умири побуњени народ. Међутим, буна се ширила све даље, а 6. априла (25. марта) увече зароби Тицан, на путу између Ирига и Крушедола, управника илочкога спахилука, Антонија Фелкиша, и његова сина, те их обојицу затвори у Раваници. Сутрадан поподне Тицан наложи заробљеном Фелкишу да напише писмо којим се позивају, у сврху споразума, на договор за 8. април (27. март) у Раваницу велики жупан сремски гроф Пејачевић из Руме, велики судија Салај, такође из Руме, мали судац Вешелењи из Ирига и провизор Тот. Писмо је било адресовано на Вешелењија, и Тицан му га је сам однео у Ириг и лично предао; али, на састанак, ипак, није нико дошао, већ је тога дана стигао у Врдник, са великом пратњом, митрополит Стратимировић, који покуша да благим речима наговори сабрани народ и самога Тицана да се примире и врате својим кућама, обећавајући им амнестију и уважење њихове оправдане тужбе; али, Тицан поче да вређа митрополита, пребацујући му са подсмехом његово богатство. Стратимировић наложи кочијашу да тера к манастиру Раваници. Потом Тицан разреди своју чету; један део посла да поседну пут што води у Карловце, да се митрополит не би могао вратити кући, а самоме Стратимировићу поручи у манастир да му не допушта да се врати у Карловце, него мора остати у Раваници као заробљеник. Са другим делом бунтовника Тицан прође Јазак, Бешеново, Суљам, Гргуревце, Лежимир и Дивош, да би преко Бингуле, Ердевика и Беркасова, скупивши више људи, ударио на Илок и ту заузео превоз преко Дунава у Бачку, снујући, како се говорило да преко Опатовца допре до Вуковара, а отуд, преко Осека, све до Валпова.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 215



« Reply #4527 on: December 25, 2022, 12:23:35 pm »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Врдник.jpg (121.92 KB, 567x400 - viewed 7 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 215



« Reply #4528 on: December 25, 2022, 12:26:36 pm »

Међутим, у то време, царска војска приближавала се са свих страна побуњеном крају, и то пешачке чете из Петроварадина, Осека и Винковаца, а хусари из читаве Славоније. Хусари су, разуме се, први дошли у сукоб са бунтовницима, које је водио сам Тицан, дне 9. априла (28. марта), између два и три сата поподне, код Бингуле. Чим су их опазили, бунтовници отворише на њих ватру; али, хусари одвратише, убише на месту 12 људи и многе ранише, на што Тицанова чета прште на све стране, кријући се по шумама и виноградима; сам Тицан побеже до Дивоша. У томе се примакоше пешачке чете и почеше 10. априла (28. марта), да опкољавају Фрушку Гору. Врховни командант царске војеке беше барун генерал Давидовић, иначе родом Србин. Он стнже још исти дан у ПТид, где нађе баварскога пуковника Етингсхаузена, док је други генерал, Левенберг, имао седиште у Руми. Пре свега, војска повуче кордон од Митровице на Сави до Баношова на Дунаву, тако да нико није могао ни доћи ни поћи на запад. Затим затворише и источну линију, па и ону уз Дунав. Када бунтовници видеше да су опкољени са свих страна, решише да се поврате кућама и да предају оружје, позивајући се при томе на митрополитово обећање да ће бити помиловани и да ће нарочита царска компсија испитати њихове тужбе; разуме се да су бунтовници сада пустили и заробљенике своје на слободу. И одиста, војска је пропустила сав народ кућама, само Тицана и још три друга сељака придржа, као коловође буне, и затвори их у тамницу у Иригу. Када су коњичке патроле до 14. (2.) априла прегледале све шуме и сву Фрушку Гору, нису нашле ни једнога бунтовника. Буна је, дакле, била скршена, и онда се прешло на разоружавање народа. Командант славонске крајнне, генерал Џенеин, јављајући у Беч надвојводи Карлу постигнути резултат, саветова му уједно да се што пре испошаље царска комиспја, која ће народ коначно примирити (21/9. априла). При угушивању буне суделовале су четири чете Јелачићевог пука из Осека, један батаљон брдског крајишког пука (седиште им је било у Винковцима), три чете петроварадинског крајишког пука и читав један хусарски пук (бр. 9.).
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 215



« Reply #4529 on: December 25, 2022, 12:31:14 pm »

Ускоро после тога, 3. маја 1807., стиже у Руму Петар Комаровић из Будима, као краљевски комесар, да поведе истрагу о узроцима буне и да испита тужбу народа. Да се истрага што успешније спроведе, проглашена је, пре свега, царска амнестија свима бунтовницима, осим Тицану, као коловођи, који је, до душе, утекао из иришког затвора, па опет у Карловцима ухваћен и бачен у тамницу у Руми. Истрага је показала јасну слику великих народних невоља, које је требало што пре отклонити. Но, нас више занима политичка страна ове истраге, јер се утврдило да је прави покретач буне био вогањски учитељ Андрија Поповић, иначе родом из Србије, који је био у тесним пријатељским везама са поп Луком Лазаревићем, једним од српских устаника у Шапцу; шта више, оба Поповићева сина беху тада у Србији у устаничким редовима. Сасвим је природно што је тај учитељ Поповић, у Вогњу и околини, будио симпатије и интересовање за српски устанак, причајући народу о Душанову царству и о скором васкрсу српске државе под водством Карађорђевим. Под таквим утицајима, дакле, латили су се сремски Срби оружја; за јавност и масу говорило се да је буна уперена против спахијских зулума, а, у ствари, то је био устанак за идеју уједињења Српства. С тога су се бунтовници, пред буну, у марту 1807., били обратили поп-Луки Лазаревићу за помоћ, која им није послана. Поред тога, истрагом се показало да је, одмах у почетку буне, дне 6. априла (25. марта), Александар Манојловић казао у Врднику сабраноме мноштву ове речи: 'Ово је права српска земља; једном ногом стојим овде, а другом на Сави. Овамо вас, браћо, будимо сложни, да пробудимо српског краља, који је пре четири стотине година умро'. Још се и то дознало како се народу на све стране говорило да се узда у помоћ Карађорђеву; а и кроз Војну Крајину пролазили су неки агитатори, ширећи глас да је 'куцнуо час ослобођења'. Све нам ово показује да је сремска буна била први поклик аустријских Срба за слободу, а изазвао га је славни Карађорђев устанак.
Logged
Pages:  1 ... 290 291 292 293 294 295 296 297 298 299 300 301 [302] 303 304 305 306 307 308 309 310 311 312 313 314 ... 338   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.087 seconds with 22 queries.