Српске буне

[JASON]

III.
Поред свега тога што су се сремски бунтовници вратили својим кућама и предали оружје, у народу је, ипак, узбуђење владало још и даље. Због тога је бечка влада појачала гарнизоне поред српске границе, наглашујући изрично непоузданост тамошњих Срба, а, уз то, издано је царско наређење да се мора најстроже спречавати сваки саобраћај са Србијом. Но, све то није много користило, јер се народна осећања и идеје не могу гушити силом ни ферманима. Када је аустријски дворски ухода, капетан Емерик Млинарић, дошао почетком јуна 1807. у Земун, да извиди ситуацију, јавио је у своме извештају у Беч, између осталога, и то како је, после вишедневног борављења у Земуну, могао да прати издајничку акцију тамошњега становништва (наиме, православних Срба); затим, поименце наводи разне угледније српске личности у Бечу, Пешти, Новом Саду, Карловцима, Земуну и у још неким местима, а међу њима изречно спомиње митрополита Стратимировића, и, најзад, вели за све њих да само чекају миг од Карађорђа, па да се и они и њихови поузданици, не само у Земуну, већ на целој граничној линији до Оршаве, придруже Србима. Ускоро по томе, почетком септембра 1807., дошао је вогањскоме попу неки младић, који се издавао за  Карађорђева брата, и стао да позива  народ да подупре српске устанике, јер  да ће они још ове јесени, или идућега  пролећа, провалити у Срем. За оружје  нека се не старају, пошто ће га доста добити из Србије, а тако исто нека се  не плаше царске војске, која је недавно  угушила Тицанову буну, јер Карађорђе  има довољно своје момчади да је пошље у помоћ. Тај човек обишао је још и нека друга сремска села, док се, најзад, није показало да је брат попа из Добринаца. Када је ствар откривена, не преостаде ни попу ни његову брату друго него да пребегну у Србију. 

[JASON]

Али, истовремено, настало је кретање и у српском народу у Банату, а  нарочито кад је Русија ушла у рат са Турском, што је, дакако, снажно подигло  наде Срба у успех; познато је да су  Срби устаници звали Александра I. редовито 'нашим царем', гледајући у њему врховнога свога господара, под чији су се протекторат ставили. Негде почетком  августа 1807., неки људи из Баната упутили су писмо рускоме главном команданту, генералу Михељсону, у Букурешт, у којем су биле написане и ове значајне речи: 'Ми вама јављамо да желимо да будемо под руским двором и да хоћемо сви једногласно да устанемо против Немаца, за које ви знате да су стари издајници. Најпосле, знајте, а и сами ћете увидети, да су Немци од старине подли, нечасни и непостојани. Немац ће све наше земље са селима предати  племићима (спахијама), како би уништио српску Војну Крајину, под изговором да то не ради он него Мађар, не би ли Срби замрзили на Мађаре, а не на Аустријанце. Ма колико да Турци желе зла Србима, јер су суплеменици Руса, ипак их у томе превазилазе Немци'. Но, много је значајнији иступ познатога харамбаше војводе Станоја Главаша, који је код сремско-банатских  Срба уживао велике симпатије. Крајем  децембра 1807. (по новом) дошао је он у Београд, где се тада десио и сам Карађорђе, ступио пред Совјет и рекао  отприлике ово: 'Провинцијални кметови у Срему опет се горко туже. Они су дошли до уверења да је она царска  комисија која је имала да испита зулуме жупанијских и спахијских чиновника саставила неповољан извештај о њима, тако да се и сам митрополит Стратимировић, кога је народ замолио да у тој ствари пође к цару у Беч, повратио не оправивши ништа. Сада се Стратимировић боји свога народа, јер му није пошло за руком да изради општу, у царево име обећану амнестију и јер није  могао да наговори угарски сабор да узме у расправу тужбе сремских кметова, па је због тога у Бечу измолио  право да око себе држи оружану стражу. А како су Срби у Банату, Срему и Бачкој, па и даље све до Будима, спремни да опет скоче на оружје, ако им дође у помоћ велики јуначки српски народ и ако им он даде оружја, предлажем Совјету да се то учини. Шта више, ја сам спреман да станем на чело томе покрету, и, у први мах, не би ми требало више од десет хиљада момака, да дођем у помоћ својој потлаченој и заробљеној браћи, сродницима и једновернцима. Познајем све путеве до Будима, а моја чета, чим пређе Саву и Дунав, зачас ће нарасти на сто хиљада момака, јер ће је појачати тамошњи Срби. Са том војском ја ћу, још пре него ли дође немачка војска, освојити без иједнога хитца све тврђаве и у њима опскрбити се оружјем, муницијом и топовима, а народу не само много злата и сребра, него и големо мноштво жита и хране, да узмогне појачаном силом да ратује са Турчином и да га, борећи се заједно са Русијом, истера из Европе.'

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

После ових Главашевих речи, иза којих се крије очито потајни споразум са пречанским Србима, устао је Карађорђе и добацио Главашу да је он хајдучки харамбаша, па је онда наставио овако: 'Ако се наша браћа, сродници и истоверци у Банату, Срему и Бачкој осећају подјармљени, нека пређу у своју отаџбину Србију и нека заједно са нама истерају Турке из Босне и Бугарске, јер, док се то не збуде, било би веома неразборито помишљати на обнову старе српске државе, а, поред тога, још за леђима стећи уз Турчина новог непријатеља. Па, све кад би и лако успело сједињење са Србима у Угарској, Срему и Банату, ипак би том приликом ове земље, а то су сада житнице за Србе у Србији, толико пострадале и биле опљачкане да би Срби били лишени сваке могућности да, у даљем ратовању са Турцима, прехране себе и руске помоћне чете. А не би ни разборито било увредити немачкога цара, који је - како причају у Београд стигли француски официри - у најбољем складу и пријатељству са Француским царем Наполеоном'. Он - Карађорђе - не разуме се у политику, већ само у ратовање. С тога препушта политику потпуно Совјету; али, ипак, опомиње совјетнике да не учине какву грешку, вођени користољубљем или другим намерама; јер, ако би кога од њих затекао на томе путу, обесиће га пред његовом кућом. После ових Карађорђевих речи Совјет није хтео ни да расправља о Главашевом предлогу. Ма да Срби у Аустрији, после овога, нису могли да рачунају на помоћ од стране Карађорђа и Срба, ипак, народ се није примирио.

[JASON]

Већ почетком априла 1808. сазнао је генерал Симбшен из 'поузданога извора' како неки војни бегунци из Срема и Баната причају у Београду о томе да, тобоже, неких 17.000 момака у приправи чека на аустријској територији стотину оружаних Србијанаца, па да ће онда заједнички навалити на Петроварадин. Кад је то дочуо, Симбшен позва у Петроварадин читав један пук и размести га у околини по разним позицијама. Мало по томе јављено је Симбшену да се, у јуну 1808., спрема нова буна у Земуну и у Новом Саду. И одиста, почетци буне показали су се већ у мају, када је једна чета од 30-40 момака, под водством харамбаше Радојице Марковића - сина онога учитеља из Вогља - узела да агитира по народу, прешавши из Србије у Срем. Но, аустријска војска брзо их је растерала, а сам Марковић погибе у отвореном сукобу. Ускоро се показало да су најглавнији агитатори против Аустрије били баш неки њезини Срби поданици, који су у Карађорђевој Србији говорили да је дошао земан да се Срби и свето православље, уз помоћ једновернога православнога рускога народа, опет подигну и да васкрсну стару државу, само треба пре свега освојити Босну све до Сарајева. И тако се састајемо са карактеристичном чињеницом да је идеја о уједињењу православних Срба или 'пропаганда' настала међу аустријским Србима, који су од првога часа Карађорђев устанак схватили као нешто 'своје'. Разуме се, по природи саме ствари, та је идеја најпре загрејала суседне крајеве - Срем, Бачку и Банат, и одатле се брзо раширила даље - на запад и југ. У априлу 1807. командант подмаршал Хилер јавља из Загреба надвојводи Лудвигу да православно свештенство са великим одушевљењем шири по читавој хрватској војној крајини гласове о славним победама Карађорђевим над Турцима, а народ 'не само да са занимањем прати ове вести, него - јер му је дотешчала (аустријска) војна служба у доба непрекидних ратова са Французима - са завишћу посматра сјајне прилике до којих се довинуше Срби'. На крају примећује генерал Хилер да се, додуше, засада не треба бојати устанка, 'али, незадовољни народ, ипак, могао би, ако невољи његовој брзо не дође крај, да почини какав непромишљен корак'. Слично је карактерисао и генерал Симбшен надвојводи Карлу из Винковаца у јуну 1807. прилике у славонској војној крајини. Шта више, не само граничарске, него и провинцијалне редовите чете убрзо ухвати неки немир и одушевљење за Карађорђа, што се манифестовало у слабљењу војне дисциплине и у дезертирању пешака и хусара. У фебруару 1808. предан је цару Фрањи извештај хрватско славонских војних власти, у којем се каже да је у последње време дезертирало у Србију 515 момака, од тога 327 граничара и 188 момака из редовитих пешачких и коњичких пукова.

[JASON]

IV.
Као што је славни устанак Карађорђев узбудио Србе у Срему, Бачкој, Банату, Славонији и Хрватској, исто тако је снажно продрмао и Србе у Босни и Херцеговини, а нарочито је разбудио интересовање Црне Горе и њезиног тадашњег владике, умнога Петра I Петровића-Његоша.
У Босни и Херцеговини положај Срба био је куд и камо тежи од онога у Србији, јер је земља била пуна не само турских утврда и кула, него и густо насељена домаћим муслиманима, наоружаним до зуба, који су будним оком и са великом мржњом пратили сваки покрет 'бунтовне раје' с ове и с оне стране Дрине. Шта више, управо ови босанско-херцеговачки муслимани били су, за све време српскога устанка, најљући непријатељи устаника. Но, уза све то, мисао да ослободи и Србе у Босни већ је одмах заносила Карађорђа и његове другове, како је то веома лепо истакао народни певач Филип Вишњић на крају прекрасне песме Почетак буне против дахија овим речима:

Кад је Ђорђе Србијом завладо,
И Србију крстом прекрстио,
И својијем крилом закрилио
Од Видина пак до воде Дрине,
Од Косова те до Биограда,
Вако Ђорђе Дрини говорио:
Дрино водо, племенита међо
Измеђ Босне и измеђ Србије!
Наскоро ће и то време доћи,
Када ћу ја и тебека прећи
И честиту Босну полазити.

[JASON]

За прву побуну Срба сазнајемо у августу 1805., када су се на босанскога везира Мустафа-пашу обратили тужбом неки одличнији муслимани из Плеваља (Таслиџе), јављајући му да је 'раја' у Дробњацима (данас у Црној Гори, тада још у Јужној Херцеговини) устала на оружје, на наговор суседних Црногораца. Против побуњених Срба изаслан је из Скопља Сулејман-паша, и он ускоро, уз помоћ велике војске, опет успостави ред и мир. Но, следеће године, 1806., у марту, већ је било устаничких покушаја и у Босни, како се тужи веће босанских одличника у Цариград: 'Од некодико година устала је српска раја на отпор, - кажу ови, - те муслиманима наноси неизмерну штету. У београдском санџаку касапе, села пале ватром, много џамија и месџида су порушили и разорили, становнике од имања и душе раставили, а који су се становници у босански ајалет, голе душе и плачући, у касабе и села населили, ти су се спасли. Исти устаници подговорили су рају по неким босанским кадилуцима и уздигли је на непокорност. На исти начин договор чине са црногорским непокорницима и са московским генералом.'

[JASON]

У исто време сазнало се да има хајдучких чета и у самом сарајевском кадилуку и да се неки одважнији Срби, тако поп Хаџи-Милутин, упуштају у тајне и опасне везе са српским устаницима, спремни да у згодан час скоче на оружје. Комешање у Босни није остало тајна. Већ у јануару 1807. прочуло се у Бечу да је неки сарајлија, Хаџи-Јован Селак, ускочио у Сремску Митровицу, тобоже јер су Турци ухватили његову преписку са Карађорђем у чијој да је чети служио и старији му брат и у тој преписци да се радило о томе да и босански Срби дигну устанак. Овај извештај, додуше, брзо се показао као претеран и нетачан; но, већ у септембру исте године очекивала се општа буна Срба у Босни; шта више, сам сарајевски владика Краљевић пребегао је у Аустрију. И Француски и аустријски извештаји из Босне кроз годину 1807. и 1808. пуни су таквих алармантних вести; међутим, када се ти извештаји добро проуче, изгледа да су те вести бачене у свет само за то да забаве Турке у Босни и да их задрже од навала на Србију. Несигурно стање у Босни појачавале су још и честе провале Срба-устаника преко Дрине, које су довеле Карађорђа у везу са црногорским владиком Петром I. Још 15. фебруара (по ст. кал.) 1806. обратио се владика Петар на Карађорђа и замолио га да га опширно извести о стању у Србији. На ово је Карађорђе одговорио владици (други пут 29. маја по ст. исте године), између осталога, и овим, са на националнога гледишта веома значајним речима: 'С непримиривом Босном данас се находимо у највећој ватри и у најнемилостивијој кавзи. Она (понајвише Сарајевци) учињена од нас представленија мира не прима и препјатствујет толико шчастију нашему, да је већ јавно да ми праведно намјерени наш конац пређе получити не можемо, док њу не поразимо; она раслабљава нас тако да ћемо ми с њом доста муке имати, ако је ви не обуздате. Против ове, дакле, невјерне и душманске Босне, која је од старине свагда главне и заклете непријатеље српскога имена и вјере у њедрима својима хранила и која, нечастивога Бранковића сјеме проклето, данас о томе ради, да угаси са свијета јадом својим и да избрише сасвим име и благочестије српско, - против овога, велим, заклетога, вечнога домаћега непријатеља нашега просимо ми од вас скорију и не одложимују вооружену помоћ, на коју смо ми у самоме почетку основанија нашега велику надежду имали. Заклињујући вас светим оним вере, племена и крви свезом, по којему се једна браћа називамо и јесмо, призивљемо с пламеним срцем и с раширеним рукама вас и чрез вас сву нашу црногорску, далматинску и ерцеговачку храбру, премилу и предрагу браћу у онај положитељни сојуз који је међу старима и праоцима нашима, док су славни били, био, сирјеч у друштво оружја и у међусобни одбранитељни и нападатељни свез.'

[JASON]

Међутим, у тај мах, владика Петар био је и сувише заокупљен француским заплетима у Боки Которској и код Дубровника, па тако се и није одазвао Карађорђу. Но, ускоро се и то десило. На сам Ускрс, 14. априла по ст. 1807., Карађорђе је добио под Ужицем три писма владичина, једно од 19. новембра (по ст.) 1806., друго од 26. фебруара, а треће од 9. марта 1807. На тај корак владичин утицала је и руска дипломатија, идући тада за тим пошто је цар Александар био у рату са султаном да се образује савез између владике Петра и Карађорђа, и да они, потом, сложно побуне Србе у Босни и Херцеговини. Оба српска главара одазвала су се томе, шаљући преко својих поузданика прогласе на народ, владика Херцеговцима, а Карађорђе Босанцима; али, многи од тих њихових поузданика пали су Турцима у руке и мученичком смрћу платили љубав своју према ослобођењу отаџбине. У поменутим писмима, а нарочито у оном од 26. фебруара и 9. марта, владика Петар поново тражи од Карађорђа да му јави у каквом се стању налазе устаници у Србији. Карађорђе му је, још исти дан, међу осталим писао ово: 'Јављамо вам у коме се стању данас налазимо; велике војне против некрштених (Турака) на све стране имамо и велико крвопролиће непрестано трпимо: 1. против Видина, Ниша и Пазара, то јест, против силе Урумели-Валиса; 2. Ужице смо са свију страна умуасерили (опколили) и једнако велики огањ на њ бацамо; 3. покрај Дрине свуда нашу војску држимо и велику помоћ прекодринској браћи давати морамо, јер су се и они опет побунили и од нас у свачему траже помоћи, а нарочито наших старих војника због упућивања и поучавања. А принуђен сам давати им и хришћански род добро чувати, да не би преко мере у некрштене руке у ропство запао. Али, нису се само они тамо побунили наново, већ више таквих случајева имаде, тако цио видински пашалук, па нишки, љесковачки и пазарски. И толики род хришћански данас у свачему помоћи тражи, јер је у невољи. Ми, колико смо у стању, дајемо им помоћи; али, и сами у свачему оскуђевамо, јер ништа готово немамо, него што год нам је потребно морамо по скупе новце из Њемачке (Аустрије) узимати, и то с великим мољакањем, због чега смо у велико сиромаштво пали. Али, поред свега тога, морамо Богу захвалити, и против непријатеља до последње капи крви борити се морамо, и ниједан не мислимо се покорити Турцима, нити пак можемо'.

[JASON]

Баш у то време, када је Карађорђе писао ово писмо владици Петру, ухватише Турци на путу од Грачанице на Спречи према Маглају петорицу српских поузданика и код њих нађоше Карађорђев, српским језиком написан проглас на хришћане у Босни, да се дижу на оружје. Четворица су погубљени на месту где су ухваћени, а пети је доведен у Травник везиру и тек онде смакнут. Француски конзул у Травнику, Давид, јавља у Париз (26. априла) да је ове по узданике издао некакав Бошњак. Међутим, из прокламација и похватаних писама, те од својих ухода, Турци сазнаше за везе између српских устаника и неких села у босанском Подрињу, па с тога наумише да их потпуно униште и да поубијају све живо, старо и младо, мушко и женско. Али, сазнавши за то, босански везир изда заповест којом забрани овај покољ. На то Турци опколише три српска села и запретише становништву да ће их све исећи, ако не прокажу између себе оне који су на страни устаника. И одиста, заплашени сељаци проказаше њих 330, који се беху посакривали или по овим селима или по околини, Сада зареда по Босни немилосрдно разоружавање раје, затварање попова и друге народне интелигенције, за које се сумњало да су приврженици Карађорђеви. Једва да има народа на свету чије је свештенство толико крвних жртава допринело на олтар народне слободе колико српско.