Српске буне

[JASON]

Но, врхунац заједничке српско-црногорске акције на ослобођењу Српства пада на пролеће 1809., када Срби, у исти мах, предузеше на више страна офанзиву, док су Руси требали да пређу преко доњег Дунава у Бугарску. Међу тим, пре него што је започео војну, Карађорђе се обраћа, 30. марта (12. априла), црногорскоме владици писмом, у којем му јавља да му руске чете долазе у помоћ, а онда наставља овако: 'Такођер и ми смо нашу војску из дубине на границе расположили и врло лијепо с топови и са џебаном задовољно осигурали јесмо, и прваго априла текуштаго доба хоћемо на непријатеља ударити на све стране за ослободити нашу браћу, која под Турском находе се у великој муци; са свим околним народом договор утврдили јесмо и са џебаном у садашњем бившем примирју доста и потпунили јесмо, и како ми на непријатеља ударимо и преко наше досадашње границе преступимо, тако ће и они сви на Турке са великом силом подићи се и с нами у слоги бити хоћеју. Тога ради и вами препоручујемо, да бисте и ви љубав милосрдно к роду хришћанскоме показали и на непријатеља ударили и у напредак амо к нами поступили, и сву браћу хришћанску возбудили, и на непријатеља некрштеног сви сложно да ударимо са свих страна, е да би преблаги Спаситељ нас помиловао за истребити из наше праотеческе државе агарјанску силу проклету. И ми, у име Бога, радимо да који час прије на воду Тару дођемо и ту какогод да бисмо се с вами састали. Тога ради похитите и ви колико год могућни јесте и ваше храбре витезове потисните, који се и досад против непријатеља храбро показивали јесу и своје отечество бранили јесу'.

[JASON]

Средином априла (по ст.) остави Карађорђе Београд и пође преко Ужица на границу Новопазарскога Санџака, а онда паде под важни град Сјеницу и опседне га. Сјеница - још у X веку српска тврђава именом Дестник - била је на раскрсници друмова који су водили у Босну и Македонију са једне, а у Црну Гору и Србију са друге стране. Сама варош брзо изгоре, на што се Турци заклонише у тврди град. Да спречи околним Турцима ненадану навалу на његов табор, Карађорђе посла омање чете према Новом Павару и Пријепољу на Лиму; на то сјенички Турци, видећи да им нема помоћи, предадоше 9. маја (по нов.) град. После тога, Карађорђе се спреми да пође на Нови Пазар стари српски Рас но у том стиже скопски Сулејман-паша онај исти који је још 1805. умирио побуњене Дробњаке с овећом четом босанских Турака; али, Карађорђе га потуче код Сјенице, а тако исто, после некодико дана, и пећског Нуман-пашу на оближњем Суводолу. Сада, тек, крене Карађорђе према Новом Пазару, куда стиже средином јуна (по новом). Варош сама би одмах освојена; али, тврђаву је требало овде дуже опседати. У то доба, још у Сјеници, поклони се Карађорђу око 350 људи из племена Васојевића и више Црногораца, и тиме је у јуну 1809., веза између Србије и Црне Горе први пут после векова била успостављена; али, само за кратко време, јер брзо потом стиже Карађорђу глас да је главна српска војска потучена код Ниша и да велика турска сила проваљује у Србију. То је био познати пораз од 31. маја (по новом) и наредних дана, што га је скривила неслога међу војводама и неспособност оних којима је Карађорђе поверио да чувају јужну српску границу. На ту вест Карађорђе напусти Нови Пазар и похита у Србију, где је нашао управо очајне прилике. Само чињеница да Турци нису дошли до Београда, већ су се после дужег бављења на обалама Мораве почели да враћају натраг, разлог је да није дошло до панике и катастрофе у народу, кога је само лични ауторитет и храброст Карађорђева спасла од великога зла.
Но, много је важније у томе догађају очајно искуство са Русима, јер управо њихова немарност и нерад на Дунаву омогућили су Турцима да главном својом силом навале на Србију. Вика на Русе била је с тога општа, и сви су у њима гледали и тражили кривце за несрећни резултат летње војне године 1809. У таквом расположењу Карађорђе је скренуо своју пажњу на цара Наполеона, на његов рат с Аустријом и, потом, на ново створену Илирију.

[JASON]

V.
Као што је познато, победом код Славкова (Аустерлица) у Моравској (2. децембра 1805.) цар Наполеон учинио је крај аустро-руском савезу. Већ сутра-дан сматрао је цар Фрања потребним да лично пође у табор свога противника, где је пристао на примирје, после кога је онда, 26. децембра (по новом), дошло до мира у угарском Пожуну (данас Братислава у Чехословачкој). Тим миром Аустрија се одрекла читаве територије бивше Млетачке Републике, то јест, поред Венеције, 'Млетачке Истре' (уз западну морску обалу без Трста и без читаве унутрашњости), још и Далмације са Боком Которском, коју је нови француски цар, тобоже као наследник Карла Великога, хтео да има. Али, није то био једини разлог са којега је Наполеон зажелео да се учврсти на источној обали Јадранскога мора. За њега, наиме, Далмација није била тек историјски саставни део некадашње Млетачке Републике, већ нешто куд и камо важније. Далмација беше за њега лука, или, боље рећи, читав низ пристаншта, која отварају пут у унутрашњост Балканскога Полуострва. На северу могао је да ступи у додир са Карађорђем и српским устанком, а на југу, из Котора, није му било далеко до немирне Албаније, па ни до Крфа, откуда је могао да пружи Грцима руку и да им помогне да се ослободе. Но, у тај мах, Наполеон није још имао пред очима распад и деобу Турске, већ је свом снагом прегнуо да обнови традиционалну оријенталну политику Француске још од времена краља Фрање (из дома Валоа), наиме: да спасе Турску од расула и да буде њен савезник. С тога су француски посланик код Порте и бројни француски конзули у земљи свагда били саветници султанови и његових паша, и с тога се, француским утицајем, турске луке и пристаништа затворише енглеским лађама. А за случај да се Наполеон заплете у рат са Русијом, француска војска могла је из Далмације - прешавши Босну, Србију и Бугарску – са југа, преко Влашке и Молдавије, да провали у Русију. Најзад, за случај да Турско царство пропадне, буди под ударцима непријатељскога мача, буди услед унутарњега нереда и буна, Наполеон је био близу и лако је могао да пресудно утиче на даље догађаје. Ето, то су били разлози са којих се Наполеон зажелео Далмације, али, то беху такође разлози са којих, су се Руси толико противили француској власти на Јадрану, непрестано наговарајући северне Далматинце на буну против њихових нових господара и водећи, у за једници са Црногорцима, крваве бојеве против Француза у јужној Далмацији. Мржња на Французе прешла је из Далмације и у Босну, где су махом сви муслимани стрепели од Наполеона, гледајући у њему погибељна непријатеља, а никако султанова савезника.

[JASON]

Но, Далмација се, после руско-француског мира у Тилжи (1807.), примирила бар на око, шта више, две године доцније, власт француска још више се учврстила на Јадрану. После новог несрећног рата са Наполеоном, Аустрија је морала, миром у Шенбруну (14. октобра 1809.), француском цару да уступи не само сву Далмацију са Боком и Дубровником, него, поред осталих земаља, још и сву Истру, Трст и Горицу, западни део Корушке (око Бељака), читаву Крањску, и Хрватску са десне обале Саве до ушћа Уне код Јасеновца, заједно са Горским Котаром, Ријеком и Ликом. Ове земље Наполеон је захтевао нарочито с тога да добије директну копнену везу са Далмацијом, надаље, да утврди француску премоћ на Средоземном и Јадранском мору, и, најзад, да стече још ширу базу за непосредно утицање на послове Турскога Царства, на чију је пропаст и деобу почео, онако издалека, да помишља откако се измирио са руским царем Александром I. О томе је сам Наполеон изјавио цару Фрањи, у једном писму још од 16. септембра, ово: 'Вашем Величанству неће избећи да себи не придржавам (од аустријских земаља) ништа друго сем оно што ми треба да успоставим директну везу између Далмације и мојих осталих држава, па да тако узмогнем припазити да се код Порте ништа не деси што се не би слагало са интересима мојих народа. Због слабости мојих садашњих поморских сила а то је последица четири рата што сам их морао да водим с Аустријом ја немам другог начина да утичем на равнотежу по земљама око Средоземнога мора'.

[JASON]

Шенбрунским миром дођоше под Француску власт сви Словенци сем штајерских, велики део Хрвата и Срба од Трста, Пазина и крањске међе до Котора, Будве и црногорске међе. Све те земље уједини цар Наполеон у Илирију, или боље у илирске провинције, те их као засебну покрајину францускога царства, посве одвојену од краљевине Италије, са средиштем у Љубљани, предаде у управу маршалу Мармону, који је још од 1806. вршио у Далмацији службу врховног војничкога заповедника, а од 1808. носио почасну титулу 'војводе дубровачкога'. Под француском управом оживе и препороди се читав наш народ у оним крајевима, дошавши први пут у дотицај са модерном слободоумном управом; сада процвета и судство и школство, као још никад до сада. Сада је Словенац, после хиљаду година, први пут опет постао потпуним човеком, јер не беше више роб немачке господе, а тако је и хрватски сељак престао да буде роб своје властеле. Маршал Мармон уведе словеначки и српско-хрватски језик као службени језик у саобраћају са странкама у сва надлештва и у све школе. Сада су штампане прве словеначке школске књиге, и први пут писани су тим језиком судски и други службени акти. Сва покрајинска управа сем врховних надлештава прешла је у руке домаћих синова; дух слободоумља, праве демократије и човечности стаде да провејава наше крајеве од Триглава и Соче до Ловћена и Будве, први пут после небројених векова.
Због своје краткотрајности - у Далмацији осам, у Истри, Словенији и једном делу Хрватске четири године - француско владање у нашој народној прошлости заправо је само епизода. Међутим, поред свега тога, оно је имало јак утицај на дух и мишљење интелигентних народних слојева. У првом реду, оно је у нас усадило здраву клицу идеје народности и тежњу за уједињењем територије на којој станује један исти народ. Наполеонова Илирија, наиме, први пут је ујединила, под модерном централном управом, знатан део Словенаца, Хрвата и Срба, с ужом Хрватском стопила источну Истру са северним острвима (Крком, Цресом и Лошињем), а Сочу учинила етнографском границом спрам Италије, и тако Трст оставила као природно пристаниште свога залеђа у Илирији. Шта више, и сам Наполеон помишљао је на проширење своје Илирије, кад је сновао како би се, у евентуалном рату са Турском, дало из Дубице 'провалити у Босну' - како пише 14. августа 1810. своме војноме министру,генералу Кларку, војводи од Фелтра. Међутим, то су очекивали још крајем 1809. не само у Бечу, него и у самој околини Наполеоновој, истичући при томе сродност у језику становништва Илирије с оним у Босни и Србији. Сасвим је природно да овакве крупне промене у непосредној близини Карађорђевој нису могле остати без утицаја, а то тим више што је тада члан српскога Совјета био први апостол народног нашег уједињења Доситије Обрадовић.

[JASON]

Баш у оно доба када је Турчин почео да проваљује у Србију (у јуну и јулу 1809.), Наполеон је одлучно поразио аустријску војску код Ваграма (5. и 6. јула) и присилио цара Фрању да моли за примирје, а онда је склопио мир. Аустрија беше овим ратом толико понижена и изнурена да јој је углед потпуно пао. Како је у исто време читав српски народ једнодушно окривљавао Русију за своје несреће, сасвим је природно да се јавно мишљење Срба у тај критични час изјаснило за Наполеона, надајући се од њега обилној помоћи. О томе је српски Совјет расправљао 28. (16.) августа и закључио да се Србија стави под протекторат непобеднога цара, изабравши Карловчанина капетана Раду Вучинића за свога изасланика. Полазећи к Наполеону, Вучинић је примио од Совјета ово писмо: 'Ваше Императорское Величество! Слава оружија и подвигов Вашега Величества расејала се по целому свету. Народи налазе у Августејшеј Вашеј особи избавитеља и законодатеља свог. Сербскиј род жели те среће удостојити се. Монарх! обрати взор Твој на Славено-Сербов, у којима ћеш наћи мужество и верност ко благодетељу; време и случај оправдат ће ову истину и то да су достојни покровитељства великога народа. В надежди что Ваше Императорское Величество всевисочијшим отвјетом ушчастовите Вашега Императорскога Величества всенижајшега и покорнејшега слугу Кара Георгија Петровића, верховнога предводитеља народа сербскога, Правитељствујушчиј Совјет народниј сербскиј. В Белграде, 16. августа 1809.'

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Уз ово писмо, Совјет је предао капетану Вучинићу и решење у петнаест тачака, којим тражи Наполеонову заштиту. У њему се вели: Србски народ у Србији не припада никоме, јер је, борећи се кроз седам година, стекао себи право да бира покровитеља. Тај покровитељ има да буде, по општој жељи србскога народа, цар Наполеон, коме обећавају вечну и непоколебиву верност, па ће, за доказ тога, примити у своје градове француску војску. Непријатељи Великога Народа биће и непријатељи Срба. Срби уверавају 'јего Императорское Величество', да остала собратија њихова, који живе у Босни, Херцеговини, Краљевству Маџарском, не избацујући ни Бугаре, поћи ће за стазама њиховима. С тога ће велика нација, кад буде имала под својим барјацима 'ове славјанске народе', потрести непријатељским државама Француске. Потом, описује се природно богатство Србије, а онда се вели: 'Србија, Босна и Херцеговина тако су срећне местоположењем својим' да, кад дођу под протекторат Наполеонов, 'нема државе која би могла завојевати њих'. А, ако не буде могућно да Французи дођу у Србију, онда српски народ моли помоћ у новцу, топџијама, инжињерима и лагумџијама. Помоћу новца српски народ лако ће побунити српску и бугарску омладину из суседних покрајина, која се томе веома радује. 'И тако, имајући ово војинство у помоћ, сербскиј народ очистит ће турски брег Саве и Уне воде, и сојединит ће се с војсками Јего Императорскога Величества (Наполеона) у Далмацији'; то може да се догоди и са Дубровником преко Херцеговине. Потом се вели; 'Маџарски колос, потпора Аустрије, брзо ће се развалити и јешче брже, када угледа да побједоносно војинство јего Императорскога Величества заједно са Сербљима удари на њега из Славоније, Срема, Баната, гдје милијони душа сербског рода стењу под јармом маџарске господе, који то народ, кад увиди у земљи својој браћу своју Србље с војском новога покровитеља, обрнут ће оружје своје заједно с њима против утјеснитеља својих'.
Када се сетимо онога што је касније речено о немирима Срба у Срему, Банату и по другим странама, онда нам је ово поуздање српскога Совјета посве разумљиво. Најзад, набрајају се сви досадашњи Карађорђеви успеси, а недавни несрећни резултати приписују се рускоме генералу Прозоровскоме, јер није Србима послао обећану помоћ.

[JASON]

С овим писмом и овим решењем пошао је капетан Вучинић најпре у Букурешт, до тамошњега францускога вицеконзула Леду. Овај је онда Вучинића, у пратњи једног француског конзуларног чиновника, отпремио у Беч, где се тада налазио цар Наполеон, јер мир с Аустријом тада још није био утаначен. Но, кад је Вучинић стигао у Беч, мир с Аустријом беше потписан, и Наполеонов министар иностраних дела, Шампањи, бојећи се да не комплицира ствари, реши се да не предведе Вучинића цару, него му изјави да ће о томе повести разговор тек у Паризу. О томе онда обавести, 17. октобра, и самога Карађорђа. Своје мишљење о понуди Срба јавио је Шампањи још истога дана и вицеконзулу Леду у Букурешт, нагласивиши му да 'цар, који је у миру са Портом и који жели да остане тако, не може дати отворену заштиту онима које султан сматра бунтовницима'. Али, опет, 'Његово Величанство не може потпуно равнодушно да гледа судбину једнога народа који је показао толико сталности и храбрости, и, с тога, неће се одрећи да одржава са њим извесне односе, али, који се не смеју изнети на јавност'. С тога нека Леду подржава везе и даље; али, тако 'да се не увреде ни Порта ни Русија'. Што се самога предлога Карађорђева тиче, министар Шампањи држи да цар, живећи у миру са Портом, не може Србима засведочити своје интересовање друкчије него заузимањем и интересовањем за њих. Али, ако би, ипак, Порта, заведена подбадањима Енглеске, загазила у рат са Француском, Срби могу да рачунају на веома издашну помоћ цареву.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]