JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
Offline
Gender:
Last Login: Yesterday at 10:06:58 am
Location: Prokuplje
Posts: 9 335
|
|
« Reply #4560 on: January 06, 2023, 11:53:33 am » |
|
Пешадијске пушке аустријског порекла Првих дана ослободилачког рата ово занатски израђено оружје је донекле задовољавало потребе устаника. Међутим, са развојем операција и порастом броја бораца проблем наоружања је постао акутан. По савременицима, већ 1806. године било је 15-20.000 недовољно наоружаних људи. На основу Родофиникиновог извештаја из исте године, устаници су располагали силом од 40.000 бораца, мада је постојала могућност да се тај број повиси и на 70.000 – уколико би се набавила одговарајућа количина оружја. Ово је била логична последица Скупштинских одлука из новембра 1805. године да се војска по могућству повећа на 60.000 бораца, од којих би 40.000 било у сталној приправности. У таквим условима сигурно је да набавка лаког наоружања из ратног плена или куповином из суседних крајева турске провиненције, квантитетом ни приближно није могла да задовољи све потребе. Посебан проблем је чинио квалитет овог оружја. На већини пушака занатске израде уграђиван је механизам за паљење турског типа, са евентуалним балканским специфичностима, тзв 'Miquelet' (Schnapphahnschloss). Овај 'табан' се одликовао спољним системом опруга, тада већ застарелим и нефункционалним. Исто тако, различит калибар цеви је отежавао унификацију и масовну производњу готових патрона. Прекомерно украшене, без бајонета и лаганог кундака, ове пушке су биле непогодне за борбу прса у прса. Ови разлози су устанике приморали да неопходно савремено пешадијско оружје потраже у најближем суседству – аустријском царству. Сходно томе, први корак по избијању Устанка био је активирање многих пријатељских и трговачких веза на територији Војне границе. Али, и крај прећутне толеранције аустријских власти, овакав неорганизован начин снабдевања није резултирао значајнијим набавкама пушака. Зато Карађорђе 11. јануара 1806. године у Остружници издаје пуномоћја депутатима, проти Матији Ненадовићу, Божи Грујовићу и земунском трговцу Милошу Урошевићу, и шаље их у Беч да код цара Франца I испитају могућност легалне куповине оружја и муниције. Сходно добијеним инструкцијама, ова депутација се 6. марта обраћа Дворској и државној канцеларији са молбом да се дозволи импорт оружја преко Темишварске и Славонске генералне команде. Истовремено, Милош Урошевић је искористио боравак у Бечу да покуша да откупи неколико хиљада застарелих, неупотребљивих пушака (einger Tausend unbrauchbarer Feuergewӓhr). Али, ако се узме у обзир тадашњи деликатан спољнополитички положај Аустрије, као и њене балканске претензије, ова мисија је унапред била осуђена на неуспех. Аустрија се, сходно ситуацији, определила за политику затезања или попуштања у односима са Србијом, уједно покушавајући да је доведе у економску и политичку зависност. Већ 10. марта Државна канцеларија налаже грофу Колореду, председнику Ратног савета, да спречи Урошевића у његовој намери. То је био почетак низа забрана експорта ратног материјала у Србију. Сутрадан, 11. марта, надвојвода Карло наређује Генералној граничарској дирекцији да обустави евентуалне испоруке оружја устаницима, а 9. априла Дворска и државна канцеларија забрањује сваку трговину ратним материјалом са Србијом. Након протеста који је турски посланик у Паризу, Мухиб Ефендија, упутио канцелару Јохану Стадиону, ова забрана је (20. маја) још више пооштрена. Сходно најновијем акту (Б. 1310), Славонска генерална команда 4. јуна прослеђује наредбу Земунском магистрату, а овај је пет дана касније оглашава грађанству на јавним местима преко добошара. Са практично затвореним границама, Србима је као једино решење преостала организација илегалне набавке оружја у Аустрији. Због тога Карађорђе 2. 6. 1806. године сазива у Топчидеру приватне лиферанте са аустријске територије и, упознавши их са новонасталом ситуацијом, прави план снабдевања војске. Тако је Димитрије Марковић, трговац из Сремске Митровице, требало да покрива западну Србију; Стефан Живковић, Драгутин Милутиновић и Милош Урошевић – главни устанички логор у Топчидеру, а Лазар Поповић из Оршаве – источну Србију. Након прерасподеле територија уследило је организовање трговачко-кријумчарске мреже која је покривала Штајерску, Крањску, Корушку, Славонију и Срем. Оружје је набављано у Крањској и Корушкој, односно Боровљу (Ferlach), речним путевима Мура-Драва-Дунав виа Осијек и транспортовано у Славонију и Срем, а одатле илегално пребацивано у Србију.
|
|
|
Logged
|
|
|
|
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
Offline
Gender:
Last Login: Yesterday at 10:06:58 am
Location: Prokuplje
Posts: 9 335
|
|
« Reply #4561 on: January 06, 2023, 12:01:15 pm » |
|
Изгледа да је у прво време ова трговина вршена скоро јавно, што није прошло незапажено од стране аустријских власти. Истина, гро оружја је превожен у земљу, али је доста материјала и заплењивано на граничном кордону. Тако земунска полиција 28. 7. 1806. године пријављује Магистрату да је током претходне ноћи месни пушкар Петровић одвезао двоја кола пушака у непознатом правцу. Локалном истрагом је утврђено да је мајстор 200 пушака продао суграђанима Димитрију Братоглићу и Стевану Живковићу који су их проследили у Руму и, примивши облигацију на 4500 форинти упутили их тамошњем трговцу Алекси Н. За Аустријанце се ту губи траг пушака, али знајући да су Братоглић и Живковић припадали мрежи устаничких лифераната, није тешко закључити које је било коначно одредиште пушака. По извештају Угарске дворске канцеларије барону Ј. Т. Сумерауу од 10. 10. 1806. године, у Сиску је заплењено 250 војничких пушака (Flinten) које су биле послате из Крањске у Земун. Из регистра земунске Војне команде се види да је у Сиску октобра месеца задржано '100 Stück Karabiner' земунског трговца Димитрија Марковића, а два месеца касније чак 6 сандука чији је садржај чинило '450 Stück Gewehre (Carabiner)' земунца Михајла Павковића. И код панчевачког трговца Стојана Миленковића је заплењено 109 пушака које му је упутио карловачки трговац Данило Јакшић. Новембра месеца следи конфидентски извештај да је 18. октобра у осјечком Горњем Граду на сајму о Св. Луки откупљено '700 Stück Gewehre, maistens Carabine', који су преко Митровице и Земуна достављени устаницима. Слични случајеви, уз све гласније протесте Порте, приморали су угарску Дворску канцеларију да покрене озбиљнију истрагу. Истрага је утврдила да је током 1806. године долазило до великих испорука оружја из Птуја (Pettau) и Љубљане (Laybach) за Нови Сад (Neusatz), Осијек (Esseg) и Карловац. Само у јуну месецу је 1261 комад цивилних карабина (1261 Stück sogenannte Privatt-Karabiner) послат у граничне зоне Угарске, Хрватске и Славоније, а одатле заобилазним путевима пребачен у Србију. Потврђено је да су на граници до тренутка закључења извештаја ухваћена три сандука пушака, што се вероватно односило на 250 флинти задржаних у Сиску октобра месеца (од којих је 150 припадало карловачком трговцу Лазару Бајевићу). У осјечким случајевима илегалне трговине оружјем је надлежним властима 20. 12. 1806. године поднео извештај бележник Јуст. По њему, четири трговца оружјем из Боровља су за време сајма о Св. Луки (18. октобра) сплавом довезла три сандука 'Carabiner und Flinten' и депоновала их код месног стаклара Petenhoffer-a. Инкриминисани стаклар није знао тачно имена трговаца (сем да су се двојица звала исто – Joseph) нити број пушака. Оружје је преузео неки 'Турчин' и, предавши Боровљанима облигацију на 1000 форинти, одвезао се у непознатом правцу. Исте године је још један трговац, опет из Боровља, довезао у Осијек сандук пушака, од којих је део распродао на лицу места, а део са вуковарским пушкаром Johann-ом Walter-ом сплавом одвезао у непознатом правцу. Али 23. децембра житарски трговац и чизмар из Земуна, Игњат Јовановић је од 'Јоанес(а) Валтер(а) (Johana Waltera), мајстора у Вуковару преузео ових 98 комада пушака гарабиља… у 10. ф, 30. х… које сума коштује 1029 ф…' ради продаје у Србији. Међутим пушке су ухваћене приликом покушаја пребацивања преко границе. На њих је стављена пленидбена забрана која је довела до спора између Јохана Валтера и Игњата Јовановића. По облигацији, Јовановић се обавезао да тек 'по предавању (пушака) плати поштено', али је запленом оружја продаја била онемогућена. По захтеву оштећеног пушкара, на Јовановићеву кућу је стављена интабулација, што је опет, 16. 10. 1807. године, довело до жалбе туженог трговца земунском Магистрату. С обзиром на то да је Јовановић током децембра прешао у Београд, спор се водио скоро две године. Тек је 9. 4. 1809. г., из изјаве синдика Коларића, сазнајемо да је Валтер још увек потраживао свој новац. Пошто су у међувремену све заплењене пушке биле предвиђене за откуп у корист Ландвера, захтев вуковарског пушкара је прешао у надлежност Генералне команде, односно петроварадинског Арсенала.
|
|
|
Logged
|
|
|
|
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
Offline
Gender:
Last Login: Yesterday at 10:06:58 am
Location: Prokuplje
Posts: 9 335
|
|
« Reply #4562 on: January 08, 2023, 05:46:30 pm » |
|
Свакако је интересантно напоменути да је известан контигент аустријских пушака набављених пре јула 1806. године био сигниран фалсификованим руским ознакама. У ствари, у питању су биле пешадијске пушке са сигнатуром 'Тула', утиснутом на табану ради прикривања правог порекла оружја. Руски конзул у Јашију, Иполит Болкунов, 18. јула извештава свог министра спољних послова о афери коју је изазвало ово оружје. Наиме, француски конзул при Порти, генерал Себастијани, оптужио је кнеза Ипсилантија, тврдећи да спорне пушке по руским директивама лиферује Влашка. Изгледа да и Беч није одмах схватио да је реч о оружју са сопствене територије, те се придружио протестима упућеним Русији. Ове пушке су марта 1807. године додељиване војницима у Србији по цени од 38 гроша комад. На овакав закључак нас упућује Облигација кнезова и кметова оборкнезу Михаилу Карапанџићи од 9. 3. 1807. године. Облигација гласи на '…царске пушке, то јест московске, 500 (комада)' које су раздељене борцима у вилајету. С обзиром на то да до марта 1807. године из Русије није стигао ни један контигент оружја, логично је да су у питању биле аустријске пушке са жигом 'Тула'. Надвојвода Лудвиг је 12. 3. 1807. године упутио Генералној команди ближа објашњења одлуке Угарске дворске канцеларије о спречавању шверца ратног материјала у Србију, донете на основу резултата поменуте истраге из претходне године. Наиме, на територије Војне границе била је забрањена продаја оружја без присуства надлежних власти. Сељацима је онемогућена свака набавка оружја, а трговцима, властелински чиновницима и занатлијама пушке су се могле продавати на комад, док су се веће количине издавале, и то уз дозволу, само властелинским властима и њиховим овлашћеним службеницима. Трговци оружјем су могли набављати одређене квоте своје робе, но под обавезом да се при продаји придржавају горњих ограничања. С обзиром на то да су се и ове мере показале као неефикасне, Дворски ратни савет 27. 5. 1807. године пооштрава ограничења издавањем наредбе бр. 1571 Б, којом се у излазним станицама Војне границе и свим граничним местима према Турској (Србији) забрањује свака трговина оружјем. Најновији прописи су довели до масовног одузимања пушака од локалних трговаца у Земуну, Панчеву и Митровици, а то значи у главним пунктовима за пребацивање оружја у Србију. Генерална команда је предупредила и евентуално отуђивање оружја које је из петроварадинског Арсенала још 1792. године издато земунском Магистрату за наоружање грађанске страже. Наиме, Команда је искористила чишћење ових 300 пушака током јуна 1806. године и задржала их у земунском Контумацу. Децембра 1807, уз прикупљену муницију, оружје је трајно враћено у Петроварадин. Међутим, све ове мере, иако су знатно отежале ситуацију устаника, нису успеле да потпуно спрече дотур оружја у Србију. Средином 1807. године у Аустрији је за 50.000 гроша руске помоћи набављено 4500 пушака. Исте године је земунски трговац Гина Вулко, истина безуспешно, покушао да пребаци преко границе 33 сандука са 1194 карабина. Током следеће, 1808. године, само из Земуна је за Србију недељно кријумчарено преко 50 карабина. У овом шверцу је између осталих учествовао и Димитрије Марковић. У Угарској је 1810. године примећено више трговаца који су покушавали да за устанике откупе 'Insurection-Gewehren', те је алармирана Славонска генерална команда, односно Сремска бригада – ради пооштравања пограничне контроле. Али, уз све наведене проблеме, Аустрија је за устаничку Србију све до слома 1813. године остала један од главних извора снабдевања оружјем.
|
|
|
Logged
|
|
|
|
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
Offline
Gender:
Last Login: Yesterday at 10:06:58 am
Location: Prokuplje
Posts: 9 335
|
|
« Reply #4563 on: January 09, 2023, 10:57:23 am » |
|
Поставља се питање – који тип пушака су устаници набављали у Аустрији. У изворним документима се за ватрено оружје употребљавало више термина. Док је назив карабин ('карабиљ', Carabiner) јасно одређивао кратку пушку, термини 'Muskete', 'Flinte' и 'Gewӓhre' (Feuergewehre) су у аустријској војној терминологији имали прилично широко значење. Мускетом се од почетка XVII, па све до краја XVIII века називала свака војничка пушка. Израз 'Flinte' се од последње деценије XVII века односио само на пушке кремењаче (енгл. Flinte = кремен), а назив 'Gewӓhre' се званично употребљава тек од 1767. године. Карабини су се налазили у наоружању аустријске коњице и лако опремљених специјалних трупа. Били су слични пешадијском оружју, само што су били нешто краћи, лакши и без бајонета. Приликом оснивања првог Ландвера и сами Аустријанци су пешадијске трупе, у недостатку других пушака, наоружавали карабинима. Баш та чињеница нам је и помогла да сазнамо нешто више о типовима и карактеристикама карабина у наоружању српске војске, Наиме, за опрему Ландвера само у Штајерској је, уз сва напрезања домаће индустрије и капацитете локалних арсенала, недостајало 18.000 пушака. Зато надвојвода Јохан јануара 1809. године предлаже да се у ту сврху искористе карабини који би по форми и техничким карактеристикама могли да замене предвиђене пушке М.1754. Ова идеја је усвојена и карабини почињу да се набављају од приватних лифераната, ловачких и стрељачких друштава и из општинских резерви. Слична ситуација је била и у Војној граници; Земунски Ландвер је формирао VI батаљон, за који је град, од 4000 мушкараца свих узрста, давао 1021 војника. Али, петроварадински Арсенал, задужен за опремање граничарских и линијских пукова, није био у стању да подмири и потребе Домобранства. Зато, свесна чињенице да на царини и у магацинима лежи велики број заплењених карабина, а следећи препоруку надвојводе Јохана, петроварадинска Генерална команда доноси одлуку да тај потенцијал искористи за Ландвер. Треба напоменути да су и сами трговци, оштећени пленидбом робе, и раније покушавали да властима понуде своје оружје на откуп. Тако је Никола Младен 28. 9. 1808. године молио земунски Магистрат да му се врати '450 Karabiner ohne Bajonetten', који су лежали у Сиску под забраном загребачке Високе команде. Младен је свој захтев правдао намером да оружје понуди Грађанској милицији. Али, његова молба је одбијена са образложењем да пушке без бајонета не одговарају наведеној сврси. Јануара 1809. године следи предлог Михајла Павковића да Магистрат, по цени од свега 6 форинти комад, откупи за потребе Ландвера његових '450 Stück Gewӓhre (Carabiner)'. Ово оружје је добављено из Боровља, још 1806. године, а заплењено је такође у Сиску. Са сличном идејом се 20. јануара јавља и Димитрије Марковић поводом својих 100 карабина. Поручник ландверског батаљона панчевачког комунитета, Стојан Миленковић, први се од власти интересовао за могућност откупа 98 карабина Игњата Јовановића (односно Ј. Валтера). Генерална команда се званично јавља 1. 4. 1809, оглашавајући услове под којима је вољна да ове пушке откупљује за потребе Домобранства. Томе је претходила контрола и одбир заплењеног оружја. У ужи избор је ушло 869 карабина, од којих су у потпуности за војне потребе одговарала 843. Резултат одбира је био списак заинтересованих трговаца-власника заплењене робе, са карактеристикама њиховог оружја, објављен 29. марта. Очигледно је да велики број карабина намењених устаничкој Србији није задовољавао оснивне војне нормативе. Ту је било ловачког и луксузног оружја, непрописних калибара и димензија, без могућности постављања бајонета.
|
|
|
Logged
|
|
|
|
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
Offline
Gender:
Last Login: Yesterday at 10:06:58 am
Location: Prokuplje
Posts: 9 335
|
|
« Reply #4564 on: January 09, 2023, 11:02:39 am » |
|
Карабини који су одговарали потребама војске, према 'списку' су имали тада стандардне калибре од 1, 5/4 и 6/4 лота, и месингане или челичне окове. Наведене димензије, које се крећу од 685-950 mm, не могу се односити на дужину целе пушке. Наиме, у том периоду је најкраће оружје био хусарски карабин (900 mm). Међутим, на хусарском оружју није постојала могућност постављања бајонета, а на пописаним карабинима јесте. Друго, тако кратко оружје је због балистичких својстава било неупотребљиво за пешадију. Зато је вероватније да се ове дужине односе на цев (Lauflӓnge), поготову што су дате у контексту са калибром. У том случају би обе добиле реалне дужине оружја од 1080-1340 mm. Карабини са месинганим оковима су се крајем XVII и почетком XIX века ретко јављали у аустријској војсци. Сасвим је могуће да Колоредов назив 'Privatt-Karabiner' означава баш ове карабине. Али, о провиненцији пушака са 'жутим' – месинганим типом окова (Gelb-montiert) нешто више говори извештај Артиљеријске команде из Граца од 1. 10. 1908. године. Ова команда је у свом Арсеналу поседовала '1012 Stück mit Missing montierte Grӓnitz Karabiner' (од којих је 466 добијено из Цеља), предвиђених за наоружање штајерског Ландвера. Половина ових карабина је била 3'', а половина 7'' краћа од тадашњих пешадијских пушака. Тако добијамо слику оружја дугог 1430, односно 1325 mm, калибра 6/4 или 5/4 лота, месинганих окова, на које се по потреби могао поставити бајонет. Ове пушке су биле штајерске и корушке провиненције, првенствено намењене слободном тржишту. Упоређујући тактичко-техничке податке карабина намењених српској војсци са подацима о 'Грениц' карабину и знајући да су обе врсте набављене у Боровљу и Штајерској, намеће се закључак да је реч о истом или бар врло сличном оружју. Карабини са челичним оковима су били станардно оружје аустријске војске. С обзиром на то да су линијски и граничарски коњички пукови 1773. године добили карабин М.1770, стари модел из 1744. је био повучен из наоружања и предат на употребу инвалидима и граничарским арсеналима. Ово оружје се могло најлакше набавити илегалним путем, поготову што у истом периоду (1808-1809. године) куповано а за потребе ландверске пешадије. Карабин М.1744 је имао глатку цев калибра 5/4 лота (17 mm), челичну гарнитуру окова, био је укупно дуг 1250 mm, и тежак 3500-3750 грама. Подаци у колони 5 и 6 'списка' у потпуности одговарају карактеристикама наведеног оружја, што је сигурна индиција да је лиферован и на српско тржиште. Типове пешадијских пушака (Finte, Gewӓhre, Muskete) набављених у Аустрији је нешто лакше дефинисати. Аустрија је прву регуларну пушку, тзв. '6/4 löthige Ordinӓre Flinte', увела у наоружање 1722. године. Тада је за дуже време (цео XVIII век) прописан пешадијски калибар од 6/4 бечког лота – дат тежином зрна – односно 18,3 mm у пресеку отвора цеви. Аустријски комесар Johann Schmied 1745. године пројектује пушку која је испитивана 3 године и Резолуцијом Нр. 133 од 8. 4. 1848. године уведена у наоружање под називом 'Ordinӓre Füsilier Flinte v. 1745'. Најуочљива новина на овом оружју је била равна дашчица француског типа (Schteinschloss) табана, тзв. 'flaches Schloss', наместо раније заобљене ('rundes Schloss'). Ради усвајања коначног модела лаког оружја које би се могло користити у свим родовима, 1754. године се састала нова Војно-техничка комисија. На избор су јој поднете четири пушке Пензенетер-ове фабрике, од којих је једна била Шмитова М.1754. Комисија је усавршавањем ових модела пројектовала практично нову пушку која се зато и предаје Армији под називом 'Die Commisflinte M.1754' (касније Kommis-Gewehr), а она је за нас, како ћемо видети, најинтересантнија.
|
|
|
Logged
|
|
|
|
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
Offline
Gender:
Last Login: Yesterday at 10:06:58 am
Location: Prokuplje
Posts: 9 335
|
|
« Reply #4565 on: January 10, 2023, 11:08:01 am » |
|
Ово оружје је имало 'flaches Schloss' резан од кованог гвожђа. Цев је при барутној комори округло фацетирана (за разлику од ранијих модела са октогоналним завршетком), стандардног лалибра од 18,3 mm. Пушка је опремана са четири прстена; први доњи је имао поругу за фиксирање арабије (Ladestock), други је носио овалну алку за ременик, при устима цеви, добија специфичан облик са 120 mm дугим усадником арабије, тзв. 'Grenadierring'. На бранику обараче је нитовано дугме за које се могао затегнити ременик при егзерциру и учврстити футрола табана од семиша у временским непогодама. Кундак је израђиван од црно мрке или мрко бајцоване буковине. Наредна пушка, усвојена одлуком Унтербергерове комисије од 26. октобра 1798. године, због ратних прилика је уведена у наоружање аустријске војске наком 1808. године. Тако се ово оружје у литератури среће под двојаком ознаком: као М.1798 и као М.1808. Нова пушка је пројектована под изразитим утицајем француског оружја М.1777, а првенствено се одликовала малим калибром од 5/4 лота. С обзиром на то да се пушка М.1798 од 1808. године сукцесивно предавала тек аустријском линијским пуковима, устаници је илегално никако нису могли набављати. То упућује на закључак да су у Србију преношене искључиво пушке ранијих модела – М.1745 и М. 1754. Ото Дубислав Пирх недвосмислено тврди да су у Устанку гро пушака провиненције чиниле баш 'Kommisgewehre'. Да су Срби располагали искључиво пушкама старог типа говори још једна чињеница: Милош Урошевић је 1808. године искористио поменуту преоријентацију аустријске војске на калибар од 17,58 mm (5/4 loth M.1798) – да за потрене устаничке Србије откупи велике количине одбачених патрона од 18,3 mm (6/4 loth M.1754). Организација производње војног оружја у Аустрији је била таква да је било веома тешко контролисати трговину пушкама. Знатан број мануфактура широм царевине је производио делове оружја и лиферовао их државним фабрикама у Бечу, Бечком Новом Селу и Випертију. Тек након склапања у овим заводима пушке су ишле на контролу. Значи, пушкари су били у могућности да велики број својих полуфабриката користе за самостално комплетирање оружја. Идентичност калибра цеви и стандардна форма табана је дозвољавала комбинације са расположивим кундацима и оковима, тако да пушке намењене српском тржишту нису биле увек строго прописане форме. Што се тиче ознаке 'Тула', сигурно је да се пушкари у Аустрији не би усудили да стављају лажну сигнатуру стране државе на своје производе, ако бар спољашња форма пушке није одговарала копираном оригиналу. Баш могућност комбиновања делова и велика сличност аустријског и руског табана (оба рађена по пруском узору), олакшала је утискивање проблематичног жига на механизмима произведеним као полуфабрикатима без државне контроле. Раније су већ помињана места у устрији из којих је добављано лако наоружање. Међу њима се особито истиче Боровље. Стицај околности је наметнуо добављачина Боровље (Ferlack) као најповољнији извор ратног материјала. У том граду (и данас познатом по квалитетном ловачком оружју), захваљујући употреби водене снаге за покретање машина, прва производња оружја се јавља још1558. године. у XVIII веку је Ферлах један од центара војне индустрије, а значајнију конкуренцију му чине Беч и Штајер тек од 1786. године. Међутим, 1802. године је забележена нагла стагнација производње, која 1806-1808. године спада са ранијих 300.000 пушака годишње – на свега 1.000-2.000. Многе занатлије прелазе на израду ловачких и стрељачких пушака, пушака прлагођених укусу Оријента, као и на производњу металне робе широке потрошње. У овако тешкој ситуацији, сигурно је да су посусталим мануфактурама добродошле поруџбине намењене устаницима. Из истих извора се снабдевао и аустријски Ландвер. За потребе Домобранства оружје је израђивало чак 13 радионица барона вон Сибернагел-а из Виндиша крај Ферлаха и Горњег Ферлаха. Сасвим је могуће да је и део устаничког оружја потицао из истих радионица.
|
|
|
Logged
|
|
|
|
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
Offline
Gender:
Last Login: Yesterday at 10:06:58 am
Location: Prokuplje
Posts: 9 335
|
|
« Reply #4566 on: January 10, 2023, 11:23:21 am » |
|
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
|
|
|
Logged
|
|
|
|
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
Offline
Gender:
Last Login: Yesterday at 10:06:58 am
Location: Prokuplje
Posts: 9 335
|
|
« Reply #4567 on: January 10, 2023, 11:29:28 am » |
|
Пешадијске пушке руског порекла Илегалан начин набавке оружја из Аустрије, оптерећен честим забранама, притисцима и великим финансијским издацима, за устанике није могао бити искључиво решење. Зато је Србија још од 1804. године полагала велике наде у Русију. Разговори које је прва Депутација (новембра 1804. године) водила са Чарторијским у Петрограду, као и низ писмених молби – све то није резултирало жељеним испорукама материјала. Због политичке и стратешке ситуације руска помоћ се све до 1807. године огледала искључиво у финансијској потпори. Тек након победе код Извориле Албе Руси су трајније посели обале Дунава и тиме коначно створиле услове за директан дотур војног материјала устаницима. У логору код Неготина је 28. 6. 1807. године дошло до сусрета између Карађорђа и пуковника маркиза Паулучија. Према 10. тачки записника, Вожд је том приликом навео да би 'нуждно было в белиградском магазине имети 10.000 оружий солдатских на случай, если сербам еще войска прибавится'. Исти број војничких пушака је српска Депутација тражила још марта месеца приликом свога боравка у руском Главном стану у Букурешту. Иако су Руси ускоро почели да снабдевају устанике оружјем, послате количине нису могле да подмире све потребе српске војске. То је очигледно из низа молби упућиваних током следећих година. Тако је Карађорђе преко Родофиникина већ новембра 1807. године молио за неколико хиљада пушака са бајонетима, а исти захтев се понавља у више наврата у периоду од јуна до августа 1809. године. Први помен о руском оружју се налази у писму Јакова Ненадовића проти Матији од 23. 9. 1807. године, којим га извештава да ће ускоро стићи 'пушке од Руса'. Но, главнокомандујући Молдавске армије, кнез Прозоровски, у чију је надлежност спадао евентуални дотур оружја Србији, тек у првој половини јануара 1808. године озбиљније почиње да размишља о начину обезбеђења ових пушака. Првобитна замисао је била да се за ту сврху искористи стрељачко оружје милицијских трупа са територије Молдавије. Како су ове снаге још увек биле неопходне за позадинско обезбеђење, њихово разоружање, бар у том тренутку, није долазило у обзир. Зато Прозоровски иступа са новом идејом по којој би се, након приспећа пушака наручених у Бечу, устаницима уступило сувишно оружје линијских пукова Молдавске армије. Румјанцов 16. јануара извештава Прозоровског да се цар Александар I сагласио са последњим предлогом. Ова замисао почиње да се спроводи у дело током друге половине исте године. Наиме, заповедник артиљерије Молдавске армије, генерал-мајор Суверс, део оружја намењеног устаницима упућује из Јашија тек 11. августа. Контигент, који је у међувремену допуњен и оружјем одбаченим од стране 16. дивизије, у Крајови прихвата генерал-мајор Исаијев и 11. октобра га прослеђује даље. Исаијев је због недовољног броја товарних грла транспорт поделио у два ешалона, од којих је први носио 2000, а други 917 пушака. Транспорт коначно стиже у Србију 18. 10. 1808. године. Између осталог, чинило га је укупно 2917 пушака различитих модела и калибара, 1000 пиштоља (500 пари) и 1000 сабаља, као и 1000 копаља (миздрака) које Миленко Стојковић преузима две недеље касније. Карађорђе потврђује А. А. Прозоровском пријем овог оружја 20. новембра, а Правитељствујушчи совјет 22. новембра издаје Родофиникину признаницу на 700 гроша (Квита Но. 1280), колико је коштао транспорт од Пореча до Београда.
|
|
|
Logged
|
|
|
|
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
Offline
Gender:
Last Login: Yesterday at 10:06:58 am
Location: Prokuplje
Posts: 9 335
|
|
« Reply #4568 on: January 10, 2023, 11:36:35 am » |
|
Ова испорука је оставила јак утисак на Аустрију. Изгледа да је Беч прве конкретније информације добио преко Земунске војне команде, односно обрштара Перша и барона Симбшена, а захваљујући извештају конфидента Флоре Стојкова (Шифра: Ф) од 1. 12. 1808. године. Набрајајући оружје које је два дана раније стигло у Београд, Стојков (односно Перш) спомиње '…3000 Gewöhre, theils mit theils ohne Bajonete, 2000 Par Pistollen (!?), nebst mehreren Sӓbles… und 1000 Wurfspiesse…' Дванаест дана касније Симбшен још више претерује набрајајући '…5600 Feuergewehre, meist unbrauchbar oder reparationsmassig ind von sehr ungleichen grösstentheils auch zu geringen Calibre sind, 4200 Pistolen, ebenfalls schlecht und repartur benötigend…' Без обзира на нетачности, ови подаци су послужили надвојводи Карлу као основа за извештај упућен 9. 1. 1809. године цару Францу I. Интересантно је да барон Дука, пишући истог дана надвојводи Лудвигу, спомиње сем оружја и комплетну монтуру руског типа за 8000 људи. Сличан податак налазимо и у изјави војника Петроварадинског граничарског пука бр. 9, Симе Плавшића, датој 13. 12. 1808. године. На жалост, у првој партији оружја уступљеног Србији налазиле су се искључиво старе, практично неупотребљиве пушке. Ово напомиње и барон Синбшен у извештају од 12. 12. 1808. године. Истини за вољу, ни Молдавијској армији, а поготову у њеним помоћним, милицијским батаљонима, квалитет оружја није био много бољи. Сигурно је да Срби нису могли бити задовољни савезничком помоћи која им је, због неопходних поправки, односила драгоцено време и новац. Њих није могла утешити чињеница да су и Аустријанци у исто време за наоружање Ландвера репарирали своје пушке старог типа, а они су располагали неограниченим производним капацитетима, резервним деловима и новцем – свим оним што је устаничкој Србији недостајало. Непознати савременик сликовито тврди да је Прозоровски '… оружја захерђанога, изломљенога и савим батал посло… толико да је око њега толико потрошено оправљајући га да би готово за оне новце ново купити онолико могли'. Сличне, ако не и идентичне изјаве налазимо и у аустријским документима из децембра 1808. године. По конфидентском извештају Земунској војној команди од 5. децембра, и Карађорђе је био огорчен квалитетом добијеног материјала. Конфидент наводи да је пошиљку чинило оружје у бедном стању, од кога је највећи део био без икакве вредности. Многи Срби су без устручавања изјављивали да би то толико хваљено и дуго очекивано оружје, да је нешто вредело, било однесено у Русију, а не у Србију. У земљи су стога морале бити мобилисане све снаге иоле вичне оружарском послу – да би у београдском Арсеналу бар најнеопходније довели у исправно стање. Портир Ћук две недеље касније извештава Команду да је 'све што је било кадро да се бави поправком пушака, стигло… већ у Београд и врло марљиво ради на поправци…' О форсираним репарацијама пешадијског оружја је говорио на саслушању у Земуну и Милисав Петковић, који се за време боравка и рада у Арсеналу могао у то и лично уверити. Фебруара месеца следеће, 1809. године, регуларна пешадија је већ била наоружана '… mit reparierten Gewöhren'’. Дотле је, према Симбшеновом извештају од 9. фебруара, чак 6000 пушака врло квалитетно оспособљено и опремљено бајонетима. Ово оружје је сукцесивно, по репарацији, слано јединицама у унутрашњости. Тако је само 25. фебруара осам коња натоварених '…mit vollkommen gut repparirten und mit Bajoneten versehenen Gewöhren' отпремљено за Тополу.
|
|
|
Logged
|
|
|
|
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
Offline
Gender:
Last Login: Yesterday at 10:06:58 am
Location: Prokuplje
Posts: 9 335
|
|
« Reply #4569 on: January 11, 2023, 10:21:36 am » |
|
Миленко Стојковић је 4. 2. 1809. године у Циганешу примио нову пошиљку оружја која је садржавала и 2000 пушака. По неким индицијама, ово оружје је било бољег квалитета од претходног. Наиме, 18. фебруара von der Renen јавља грофу Стадиону да су Руси из Јашија преко Крајове послали Србима 26 саоница натоварених пушкама. Контумацки портир Ћук (конфидентска шифра Ц.П.А.Ц.) 18. марта, потврђује приспеће ове пошиљке у Београд. Четири дана касније, на основу овог обавештења, обрштар Перш информише барона Симбшена. У информацији од спомиње '… 2000 Karabiner (?), 2000 Musquetten mit Bajonetten vesehen, und viele Sӓbel verschiedener Art…', од чега су пушке одмах транспортоване у унутрашњост. Значи, ово оружје је било у таквом стању да се могло одмах предати на руковање војсци. Прозоровски 7. 3. 1809. године обавештава Карађорђа да је спреман да му, поред већ уступљених 5.000 (4.917), пошаље још око 1.000 пушака и да пошиљка зависи само од могућности транспорта. Али, из писма главнокомандујућег Молдавске армије упућеног Румјанцову сазнајемо да је 1.350 пушака намењених устаницима издвојено из подручног Тираспољског арсенала тек 30. априла. Коначно, 4. јуна, команда 14. Олоњецког пука посредством п.поручника Каратајева предаје ово оружје М. Стојковићу. Изгледа да је транспорт пушака од Брзе Паланке до Београда трајао скоро 20 дана, јер обрштар Перш тек 23. јуна извештава Симбшена о '… 600 russishe Musquetten, mit Bajonetten vesehen' приспелим претходног дана у градски Арсенал. Остатак оружја се тек очекивао наредних дана. Новоприспело оружје је било у употребљивом стању, јер је део одмах одслат у предео Делиграда, а део (800 мускета) 28. јуна на Дрину. Прозоровски 24. јуна исте године из Галаца јавља Родофиникину да је за потребе устаника на разним местима сакупио још 1.000 пушака. У Србији се приспеће овог оружја очекивало током августа 1809. године. То је уједно и последњи нама познати документ у коме се спомиње испорука руског стрељачког оружја Србији.
|
|
|
Logged
|
|
|
|
|