Српске буне

[JASON]

За идентификацију врсте и типа оружја послатих од стране Руса, у недостатку других, најмеродавнији су аустријски извори. Код Аустријанаца се на више места наглашава лош квалитет и разноликост поклоњеног оружја. Ово је приметио и обичан војник, граничар Сима Плавшић, изјављујући да су то 'Gewohre von verschiedener Gattung'.
Конкретнији подаци о типу пушака се налазе у извештајима капетана Walkony-ja od 4. 4. 1809, барона Сибшена од 29. маја исте године. Пишући из Ковина надвојводи Лудвигу о руској пошиљци из Букурешта, капетан набраја садржај два мања од три послата брода. Садржај су чинили '..sehr alten Karabiners, welche lange Bajonets haben…' Јосиф А. Симбшен у извештају Генералној граничарској дирекцији спомиње чамац који је 27. маја из Београда упућен према Морави. Ово је била једна од већ помињаних сукцесивних пошиљки оружја из београдског 'Цојгхауса' удаљеним гарнизонима и угроженим фронтовима. Генерал наводи да је чамац био натоварен '… mit… alten preussischen und schwedischen Gewehren, di die Servier von der Russen aus Wallachey vor einer Zeit erhielten'.
Ово су индиције које указују да је пошиљке са краја 1808. и прве половине 1809. године чинило оружје из руског ратног плена и војних резерви. Симбшен прецизира да су пушке биле пруског и шведског порекла. У прилог овоме иде и Валконијев извештај у коме се помињу веома стари карабини опремљени дугим бајонетима. Ако узмемо у обзир да су шведске пушке биле дуге око 1.320 mm, значи – колико и аустријски карабини, као и да су бајонети за исте пушке били 250 mm дужи од стандарних аустријских, сасвим је могуће да је капетан у ствари видео шведско пешадијско оружје. Вероватно су тек касније контигенти садржавали оригинално руско оружје, по квалитету нешто боље од заплењеног, тако да се оно одмах уводило у наоружање српских трупа.

[JASON]

Почетком XIX века у руској армији је владала права анархија у погледу стрељачког наоружања. У појединим пешадијским пуковима је егзистирало оружје четири различита калибра, а у драгонским – карабини од 17 калибара! Сем домаћих пушака М.1757 и М.1777 честе су биле баш шведске и пруске пушке заплењене током седмогодишњег рата 1756-1763. године. Руси су 1760. године окупирали Берлин, разорили фабрику у Шпандау-у и одвукли велики број затечених пушака. Две године касније, променом политичке ситуације, пруска мануфактура из Потсдама продаје Русији знатан број својих пушака М.1723/40. И у рату 1741-1743. године Руси су код Хелсинкија (4. 9. 1742.) задобили огроман ратни плен капитулацијом 16.000 Швеђана.
Све до 1806. године Тулска мануфактура је остваривала максималну годишњу продукцију од 45.000 пушака, а планови и потребе армије су захтевали 100.000. Мањак оружја у линијским пуковима је надокнађиван пушкама из ратног плена. Повећањем обима производње Ижевског, Сестрорецког и Тулског завода, у наоружање се првенствено уводе домаће пушке, а оне застареле се или повлаче у резерву или се предају на употребу управо организованој милицији. Овакво оружје је чинило гро помоћи српској војсци.
Пруске пушке у руској армији су биле скоро искључиво модела 1723/40, који је служио за узор и царским мануфактурама до 1808. године. Ова пушка је у периоду 1808-1813. године упућивана и у Србију. Оружје М.1723/40 (Infanterie-Flinte) је имало карактеристичну равну табанску дашчицу француског типа механизма, оштро оборених ивица, усвојену још 25. 4. 1713. године. Одликовало се специфичним дизајном кундака (тзв. Kuhfuss) са грубим месинганим потковом. Цев није имала прстенове за везивање са усадником. На пушку су монтирани усадници арабије, змијолика табанска плочица, браник обараче и, на врату кундака, розета са монограмом владара. Пушка М.1723/40 се углавном израђивала у Потсдаму, у фабрици банкара Splittgeber & Daum-a из Шпанадуа.
Од шведских пушака за нас је посебно интересантно оружје М.1738. Мада нешто лакше, краће и мањег калибра, ово оружје је по форми било веома слично пруској пушци.
На моделу из 1775. године Швеђани уводе осигурач (кочницу) ороза, карактеристичан за све њихове касније табане. Тада се први пут јављају месингани прстенови и 'Grenadierring', који остају и на оружју из 1799. и 1807. године (М.1807/15).
Због ратних прилика, пушка М.1807 је у наоружање шведске армије уведена са закашњењем. Питање је којим бројем ових пушака су располагали шведски пукови у рату 1808-1809. године, а поготову је тешко поверовати да би Руси, и да су их запленили, тако модерно оружје уступили устаницима. Коначно, аустријски извори недвосмислено тврде да су Србима испоручиване искључиво старе пушке. Тако се логично намеће закључак да је руску помоћ чинило оружје заплењено у Седмогодишњем и рату 1741-1743. године, односно да су то биле шведске пушке М.1738.
Оригиналне руске пушке су биле верна копија пруског оружја. Једина разлика је у сигнатури произвођача на табану и монограму владара на розети врата кундака. Додуше, руски конструктори су нешто умањили калибар својих цеви, али то није довело до жељеног повећања ефективног домета. Тек 1808. године Русија напушта стогодишњу традицију копирања пруског оружја и приклања се француском решењу М.1777. Али, ново оружје М.1808 се постепено уводило у опрему руске војске, тако да током Устанка није могло бити испоручивано Србији.

[JASON]

Бајонети
Дезертери из аустријске војске и припадници бившег Фрајкорпса, као организатори, инструктори и први официри устаничке војске били су свесни да савремена пушка добија пуни значај у условима модерног ратовања тек ако је опремљена бајонетом. Упозоравајући Карађорђа да су и у Турској започете војне реформе, Доситеј Обрадовић и митрополит Стратимировић га још 1805. године саветују да прибавља и 'пушке са бајонетами'.
Али у условима илегалне трговине и са ограниченим изворима набавки, лиферанти устаничке војске су тешко испуњавали овај услов. Изгледа да је прва већа количина бајонета добављена тек средином 1806. године уз већ спомињане пушке са жигом 'Тула'. Као што је речено, ово оружје је почетком следеће године раздељено војницима Народне војске и бећарима. У прилог овоме иде још једна индиција. Наиме, на слици непознатог аутора, насталој највероватније пре 1808. године, приказан је народни војник или бећар који уз оружје занатске израде поседује и пушку опремљену бајонетом.
Ситуација са бајонетима се није поправила ни по пријему руских пошиљки ратног материјала. У првој партији оружја из октобра 1808. gодине, од 2917 пушака је само један део био са бајонетима. Тек је оружје пристигло фебруара и јуна следеће године било у нешто бољем стању и опремљено бајонетима.
Чињеница је да број фабрички комплетног оружја ни приближно није задовољавао потребе устаничке војске. Наиме, организацијом београдског регуларног батаљона 1808. године прописана је униформа и наоружање његових војника. Сваки 'регулаш' је добио 'уредну пушку с бајонетом' и два црна каиша преко рамена, од којих је један био за патронташ, а о другом је висио бајонет у канији 'кад није било потребно на пушки имати га'.
На основу решења Правитељствујушчег совјета из новембра и наређења Карађорђа Петровића од 22. 12. 1808. године почело је и по нахијама гормирање основних тактичких јединица у јачини чете (роте, компаније). С обзиром на то да је пушка са бајонетом била предвиђена и за ове борце, проблем комплетног оружја је постао акутан. Изгледа да је једино решење лежало у коришћењу капацитета и могућности београдског Арсенала. Наиме, Ж. Спасић наводи да је било планирано да се у оквиру Арсенала, између осталог, оснује и ковачница за бајонете. Ако се узме у обзир да се у радионицама у Доњем граду врло успешно израђивао велики број копаља, сасвим је могуће да је освојен и процес производње неких једноставнијих решења бајонета. По Симбшеновом извештају од 9. 2. 1809. године, у Арсеналу је чак 6.000 пушака оспособљено и опремљено бајонетима. Двадесетак дана касније послат је у Тополу већ помињани караван од осам коња натоварених руским пушкама којима су у Београду додати бајонети.

[JASON]

Очигледно је да су у Арсеналу вршене комбинације некомплетних пушака са бајонетима различитог порекла. Бајонети су додавани пушкама добијеним крајем 1808. године, као и оним набављеним у Аустрији. На аустријским карабинима је ова комбинација била могућа, па су је и Аустријанци увелико примењивали.
Једино објашњење чињенице да је велики број пушака у Београду опреман бајонетима – јесте да су они заиста искивани у Србији. У прилог овоме иде и факат да бајонети никада нису засебно набављани у иностранству.
Бајонети у наоружању српске војске били су истог порекла као и пушке: аустријског, пруског, руског и шведског. Они који су израђивани у земљи могли су само бити копија страног узора, највероватније аустријског.
Аустријски бајонети првих година XVIII века имали су сечива ножасте форме (Partenbajonette), са једноставним постављањем на цев пушке путем фрикције. Утврђивач је чинила еластична цевчица повезана са сечивом помоћу врата у облику слова 'L'. Од 1748. годне аустријски бајонети трпе корените измене увођењем тробридог сечива и жлеба за пролаз мушице, прорезаног дуж цевчице. Бајонети у овом облику испоручивани су и Србији уз пушке М.1754.
Пруски и руски бајонети су међусобно били идентични, а мало су се разликовали и од аустријског оружја (изузимајући дужину, која је код пруског бајонета износила само око 400 mm).
Посебно интересантно учвршћивање бајонета дали су Швеђани. Још од првог модела из 1692. године па све до 1811, на цевчици шведског оружја је постојао 'лептир'-завртањ, аксијално или радијално постављен на осу цеви, помоћу чега је бод фиксиран за пушку. Модели из 1716. године су имали једнобридно или двобридно ножасто сечиво, док 1747. године добијају класично, трибридно сечиво. Шведско бајонети су били дужи од аустријских (600 mm), пруских и руских (400mm), те је разумљиво зашто их Валкони назива 'lange Bajonets'. Укупна дужина шведског оружја је била 710 mm, а самог сечива 580-650 mm.

[JASON]

Пешадијско копље
Без обзира на све напоре, број набављених и откованих бајонета није могао задовољити потребе српске војске. Мора су узети у обзир да су борци у земљи били наоружани и ловачким карабинима и занатским пушкама које нису могле носити нож. Тако се из нужде родила идеја о сурогату пушке са бајонетом – пешадијском копљу.
Изради пешадијских копаља се приступило у Београду током друге половине 1807. године. У рапорту Прозоровском 9. новембра исте године, Родофиникин наводи да је по његовој замисли већ израђено 4.000 кратких копаља којима устаници успешно рукују у борби против коњице, и да ће се њихова продукција наставити. Обрштар Перш 2. фебруара 1808. године обавештава барона Симбшена да 'in der Bellgrader Föstung werden 6.000 Wurf-spiesse (9) verfertiget, welche bis Ende dieses Monats (februar) volkommen bereit sien müssen’. Овако кратак рок за израду 6.000 копаља није био реалан. То се види из дописа портира Ћука достављеног Симбшену 24. 5. 1808. године. Наиме, у првих пет месеци текуће године била је израђена само половина предвиђеног броја копаља, а у том тренутку се управо размишљало да се следеће 3.000 прилагоде током производње и потребама коњице.
Треба одмах рећи да је идеју о овом оружју Родофиникин прилично нескромно приписао себи. Аустријска пешадија је још у другој половини XVII века поседовала аухтохтоно пешадијско копље, тзв. 'Schweinsfeder' или 'Springstock', дуго 1,7-1,8 m. На 750 mm од врха оружје је било благо конусно, да би на доњој половини нагло прешло на цилиндричан облик двоструко мањег пречника. Челични врх са дугим шинама је био листолике, ромбоидне форме или шила форме. На доњем крају копљиште је било потковано, а на 1,5 m од поткова је фиксирана кука за ослањање цеви пушке при нишањењу. Међутим, првенствена намена овог оружја је била формирање 'шпанског коња', препреке за коњицу. 'Швајнсфедер' је коришћен на истичном ратишту (у Србији) 1788-89. године, а за обезбеђење фортификацијских објеката и касније. И граничарски 'оштри' стрелци 1768. године добијају пешадијско копље које је било дуго 2,53 m, а тешко 2 kg. Копље је било израђено од буковог дрвета, са челичним врхом и потковом. На копљишту су се налазиле три карике у које се, према висини стрелаца, могла утврдити кука за ослањање штуца при нишањењу. У Аустрији је и Ландвер, у недостатку другог оружја, опреман копљима. Тако је године 1808. једна јединица, јачине 7.955 људи, између осталог оружја добила и 1.309 копаља.
Да би се одупрла страној интервенцији која је претила да угуши револуционарне тековине 1798. године, француска револуционарна скупштина је издала налог општинама да израде 300.000 копаља која ће наоружаним грађанима заменити пушке. Идентична идеја, овај пут потекла од Клаузевица, примењена је у пруској војсци. Пред француском опасношћу пруски краљ је први пут применио 'levée en masse' у виду Landesschturm-a, наоружаног највећим делом баш пешадијским копљима.

[JASON]

Слична ситуација, са директним утицајем на српско ратиште, владала је и у руској војсци. Наиме, 1806. године Руси су одлучили да створе милицију јачине 600.000 људи. Међутим, успешно је организовано само 18 батаљона милиционера, званично названих 'стрелцима'. Од ових помоћних снага у састав Молдавске армије су деташирана два батаљона Кијевских и један батаљон Полтовских стрелаца. Али трећина људства 'стрељачких' батаљона никада није, руковала ватреним оружјем, а само нешто више од половине је било наоружано крајње нефункционалним и застарелим пушкама. Из Михељсоновог рапорта од 25.6. 1807. године сазнајемо да је у ствари главно оружје ових трупа било – копље, 'стрелецкий пик'.
Када током 1808. године почиње постепено распуштање милицијских снага, њихова копља се повлаче у подручни магацин Молдавске армије у Тираспољу. Исаијев 11. 10. 1808. године обавештава Родофиникина да је баш из ових резерви издвојено 1.000 'стрелецких пих' и упућено у Србију познатим великим транспортом оружја. Миленко Стојковић је 29. 10. 1808. године потврдио урјаднику (каплару) Мишорову пријем ових '1000 миздрака'.
Аустријанцима није било сасвим јасно какав тип копља су устаници примили из Русије. Непосредно након приспећа оружја у Београд, 1. 12. 1808. године, конфидент Ф. у свом извештају Земунској војној команди наводи '1000 Wurfspiesse'. Поводећи се за овом изјавом, Перш пише барону Симбшену о истом броју и врсти оружја. Али, обавештавајући надвојводу Лудвига, Симбшен 12. 12. 1808. године ипак оставља алтернативу да је реч о '3 bis 4000 (!?) Lanzen oder Wurfspiesse'. Већ сутрадан граничар Сима Плавшић спомиње само 'Spiesse'.
Да је руско стрељачко копље по форми одговарало аустријском М.1768 или 'Швајнсфедеру', аустријски војни извештачи не би ово оружје мешали са џилитом или коњичким копљем. Али, зато за копља израђена у београдском Арсеналу они употребљавају конкретан израз – Pike. Наиме, и поред оружја добијеног из Русије устаницима су као узор служили аустријски модели.
Да је српско оружје било доследна синтеза копаља оштрих стрелаца и 'Швајнсфедера', потврђује детаљан опис који 24. 5. 1808. године доноси портир Ћук. По њему, устаничко оружје је било дуго 1,9 m, са челичним двооштрим врхом 'у виду ластиног репа' и потковом копљишта ради бољег ослонца на тле. Копљиште је на средини имало две куке за ослањање пушке при нишањењу (Ihre Ardt bestehet dahin, das selbe bey 6 Schuh sind, sie haben oben eine zweyschneitige Spitz mit Wiederhagen, in der Mitte 2 Hagen zum Gewehr auflegen und unten einen Spitz, um solchen in die Erde festsetzen zu können.).

[JASON]

Џилит
Српска коњица, настала током 1804-1813. године, била је по форми, начину борбе и наоружању при изразитим утицајем противника. Тако су и од офанзивног оружја на мотки, устаници под турским утицајем носили дуго копље за блиску борбу, као и копље за бацање (Wurfspiesse Dschilit genannt), за борбу на дистанци.
Име џилит потиче од арапске речи цирит – палмина грана без лишћа, која је и била праваријанта овог оружја. Вук реч џилит тумачи као Wurfstab, а у турском језику cirit је и данас синоним за спортско копље за бацање.
Џилит је било оружје за рат, лов и спорт, а игра џилитом је била једна од главних турских ратничких вежби. Настала је као обука у руковању кратким копљем – хиштом. Да је џилитање било омиљено у Србији – указује нам пример Јанка Катића, па и Милоша Обреновића који је доста дуго остао веран овој ратничкој вештини. Да је џилит био стандардно оружје српске коњице током Устанка и да се обуци и руковању џилитом посвећивала нарочита пажња и од стране самог Вожда, говори Першов извештај од 20. 2. 1809. године: 'Kara George soll selbsten in Topolya mit Abrichtung der Cavalerie sich vielle Mühe geben, seine Lieblings-ü (bung zu Pferde ist Lanzen-Werfen und mit diesen gib ter sich auch am meisten bei Abrichten des Reitters ab.'
Џилит (или ратна варијанта – хишта) био је дуг 3,5 бечке стопе (1.100 mm). Састојао се од коничног дрвеног или металног копљишта дугог 900 mm, као и челичног, у пресеку квадратног или троугластог врха дугог око 180 mm. Оружје се носило у специјалном тоболцу за 2-3 копља са леве стране седла, а у ловачкој варијанти каткад и у посебном лежишту канија ловачког мача.

[JASON]

Сабље
За разлику од копаља која су се израђивала у земљи, устаницима је далеко већи проблем представао недовољан број сабаља – главног ударног коњичког оружја.
Слично набавкама осталог материјала, и кад је реч о сабљама – није се могло ослонити само на ратни плен и снабдевање из околних турских крајева. Зато се у првом периоду Устанка пуно наде полагало на помоћ из суседне Аустрије. Сходно томе, устаници већ 9. 5. 1804. године писменим путем моле Србе у Угарској за помоћ у сабљама. Али, изгледа да је прву већу количину овог оружја у земљу покушао да унесе Марко Добрић, трговац из Хемница у Саксонији. Обрштар Перш 4. 8. 1808. године обавештава Симбшена да је од Добрића, између осталог, заплењен један сандук са 23 комада нових мађарских сабаља. Део оружја је био са месинганом позлаћеном гарнитуром окова официрског, а део са челичном гарнитуром подофицирског и војничког ранга. Поједини комади су имали чак и скупоцена дамасцирана сечива. Према приложеним папирима, сабље су биле послане од стране Јована Вељовића, преко Анастаса Санфира из Пеште – виа Нови Сад – земунском шпедитору Деметру Скивру.
Марко Добрић је покушао да ово оружје прикаже као две године стару наруџбину руског посланика у Бечу Александра Куракина, намењену Родифиникиновим потребама. Наводна наруџбина је садржавала 30 сабаља, од којих су два луксузна примерка израђена лично за Карађорђа, а четири за друге српске главаре. Добрићева изјава није била без основа. Руски министар спољних послова Андреј Будберг је заиста децембра 1806. године послао Михељсону четири раскошне сабље предвиђене за Карађорђа и друге српске вође. Ово оружје је успешно пребачено у земљу и почетком 1807. године подељено виђенијим устаницима.
Преписка око заплењеног оружја између земунске Царинарнице, Војне команде, Славонске генералне команде и Ратног савета у Бечу наставиле се током јануара-фебруара 1809. године. Наиме, претила је опасност да оружје, које је лежало под забраном у царинском магацину, услед влаге зарђа и пропадне, те се тражило решење шта да се с њим учини. Изгледа да су устаници 1809. године ради набавке хладног оружја успоставили контакт са бечким трговцем грчког порекла Деметром Долиом. Барон Хилер је 30. марта известио грофа Колореда да је за Србе код Долиа наручена извесна количина сабаља и друге војне опреме. Али, до маја месеца исте године на граничном кордону, и поред будне контроле, није примећено пребацивање сличне робе у Србију. Питање је да ли је ова наруџбина икада и остварена.
Честе заплене оружја су приморале устанике да решење траже у покушају сопствене продукције сабаља. У Београду се приступило прекивању импортованих коса и сечива, што је нагнало грофа Стадиона да 24. 8. 1808. године иступи са предлогом проширења забране извоза и на ове пољопривредне алатке.

[JASON]

Ситуација са сабљама се квалитативно поправила тек по приспећу руске помоћи крајем 1808. године. Са првим контигентом оружја устаницима је испоручено око 1.000 лоших сабаља. Изгледа да се квалитет хладног оружја није поправио ни касније, што се наслућује из цитираног Валконијевог извештаја од 4. априла 1809. године. Валкони напомиње да су из Букурешта послене 'sehr alten Sӓbeln'. Oве сабље су пре било какве употребе морале бити детаљно репариране. О томе говори више докумената. Карл Белошевић 12. марта извештава Симбшена да се '1300 russische Kavallerie Sӓbeln werden nun blank geputzt…' Слична тврдња се налази и у писму обрштара Перша '…die Sabels zur Reinigung, Reparirung und Scharfschleifen in die Festung gebracht'.
По чишћењу, полирању и оштрењу, хладно оружје је раздељено трупама. Сабље су прво добили они коњаници три београдска дистрикта који их нису имали. Обуку ових људи је изводио капетан Радич. Интересантно је напоменути да су 'фехтовању' сабљама обучавани и питомци Велике школе. И њима је оружје издавано из градског Арсенала, а инструктор им је био капетан београдске коњице Петар Ђурковић.
О типу сабаља које су Руси уступили устаницима нешто можемо сазнати опет из аустријских извештаја. Валкони наводи да је оружје било веома старо, док Карл Белошевић већ конкретније указује да је реч о руским коњичким сабљама. Очигледно је да су Срби добили више врста хладног оружја. Тако се у конфидентском извештају од 5. 12. 1808. године спомињу 'gross und kleinen Sӓbeln' или, како их назива Перш 'lang ind kurzen Sӓbeln'. На основу ових података Симбшен 12. 12. 1808. године обавештава надвојводу Лудвига да су Срби добили '2000 alte Sӓbeln von verschiedener Lӓnge'. Три месеца касније ревносни обрштар Перш поново спомиње 'viele Sӓbeln verschiedener Art'.
Ови подаци иду у прилог претпоставци др Павла Васића да су добошари, сигналисти, артиљерци и заставници Народне и Регуларне војске, уз руску униформу, добили и пешадијске сабље. Ово оружје је у руску војску уведено уз гренадирску униформу М.1763, а касније је прописано за целу пешадију, инжињерију и пољску артиљерију.

[JASON]

У страним изворима, када се говори о руским испорукама униформи устаницима, употребљава се општи израз 'Armatur und Montur'  'Monturstücke', без детаљнијег описа. Не упуштајући се у детаље, и Баталака само наводи да су добошари, сигналисти и топџије имали руску униформу. Ако се узме у обзир да је током друге половине XVIII и почетком XIX века сабља била саставни део руске униформе, сасвим је вероватно да је она испоручена и Србији у комплету са осталом спремом. Овоме иде у прилог и тврдња да су међу 'сабљама различитих модела и дужина' налазиле и 'мале' односно 'кратке' сабље, што се сигурно односило на пешадијско оружје. Наиме, гренадирска пешадијска сабља се, сем по облику, и по габаритима битно разликовала од тадашњег коњичког оружја.
Руска гренадирска сабља је имала обострано жлебљено сечиво дуго 620, а широко 32 mm. Пуни рукобран срцолике форме, косо браздана дршка и специфично дугме су ливени од месинга. Дрвене каније са месинганим оковима су пресвлачене црно лакираном кожом. Цело оружје, дуго 780 mm, тежило је 900 грама. Ова сабља је рађена по узору на пруско пешадијско оружје М.1715, а врло мало се разликовала и од шведског модела из 1748. године.
Добијене коњичке сабље су, с обзиром на то да је српска коњица по форми била лака, вероватно потицале из наоружања руских хусара, улана и козака. Током XVIII века у руској војсци сабље лаке линијске коњице нису биле строго прописане форме, мада су у принципу биле копије пруског оружја. У руску коњицу је 1809. године уведена једнообразна сабља, тако да је устаницима уступано искључиво оружје старог типа.
Лака коњичка сабља је до 1809. године имала дрвену дршку уплетену ужетом и пресвучену кожом. Леђни оков дршке се завршавао плитком, равно сеченом капом. Рукобран се под правим углом настављао у накрсницу. По средини накрснице се налазио двокраки језичак који је фиксирао сабљу у канији. Обострано жлебљено сечиво је било дуго око 800, а широко 36 mm. Дрвене, кожом пресвучене каније су на већем делу облагане перфорираним оковима. Окови су израђивани од гвожђа и месинга, који је код офицурског оружја био  позлаћен. Сем пруске, идентичан облик је имала и шведска хусарска сабља М.1759. Индикативно је да се, слично пушкама, и код сабаља понавља идентичност пруског, руског и шведског оружја. То упућује на могућност да су и сабље додељене устаницима потицале из руског ратног плена.