Српске буне

[JASON]

Када се говори о хладном оружју, далеко је важнија чињеница, до сада у литератури испуштана из вида, да су Руси виђеније устанике награђивали, сем ордењем и медаљама, и 'почасним оружјем'. У царској Русији, за владавине Катарине II, независно од институције ордена уведен је обичај награђивања за изузетне заслуге раскошно украшеним 'Дијамантским' и 'Златним оружјем' са натписом 'За храброст'. Указивана искључиво од владара, ова почаст је била намењена особама које су, осим осведочене храбрости и заслуга, морале имати и одређен друштвени и сталешки статус. Декретом Александра I од 28. 9. 1807. године, 'Златно оружје' је уведено у ред руских ордена, мада је и даље остало у надлежности Царске приватне канцеларије, односно владара. Након издавања овог Указа, 'Златно оружје' су чиниле регламентиране сабље са урезаним натписом 'За храброст'. Колико је ова награда била ретка, говори податак да је у једном од најбурнијих периода руске војне историје, од 1769. до 1818. године, подељено свега 1.545 'Златних сабаља'. Утолико је значајнији податак да баш у том периоду и виђенији Срби, значи странци, постају носиоци 'Златног оружја'. У Србији су сабљама награђени прво Карађорђе и Миленко Стојковић.
Наиме, А. Будберг је још 30. 12. 1806. године писмом обавестио Михељсона да му по ађутанту, грофу Крјусолу, послао 'четыре сабли, богато украшенные, из коих онда назначается для Черни-Георгия, а прочие – для других сербских вождей'.
Михељсон је искористио посету устаничких депутата Главном руском војном стану (23. април – 6. мај 1807.) да преко Јеремије Гагића упути Србији две од ове четири сабље. Наиме, главнокомандујући Молдавске армије је 6. маја Гагићу предао оружје за Карађорђа и Миленка Стојковића. Уз сабљу, Михељсон је Вожду послао и пропратно писмо, датирано 5. маја, у коме између осталог стоји: '…приймите и облеките меч, при сем к Вам препровождаемый, от государя императора Александра I Вам всемилостивеше жалуемый, с надписью: Защитнику Веры и Отечества. Да будет оный пред всем светом доказателством достоинства Ваших'.
Јеремија Гагић је 7. јуна код Острова Миленку предао његову сабљу са натписом 'За храброст', а Вожду оружје уручује сутрадан, у Малајничком логору. Карађорђе се писменим путем у своје и име М. Стојковића 20. јуна захвалио Михељсону на дарованом оружју.

[JASON]

И кнез Багратион, нови командант Молдавске армије, 1809. године користи присуство српске делегације да њене чланове награди преосталим двема сабљама. Наиме, Багратион је двојици депутата, овој пут војводи Милану Обреновићу и Петру (Тодоровићу) Добрњцу, поклонио 'сабли золотые, с надписью – За храбрость –'. Сабље су одликованима предате у 'Грамоте', датиране 21.децембра 1809. године, које је Багратион претходно лично предао на јавном збору.
Средином октобра 1811. године генерал-мајор Воронцов је због изузетне храбрости приказане у бојевима под Видином (7-9. октобра), препоручио за награду и Хајдук-Вељка Петровића. У образложењу Воронцов наводи да је 'Сербский воевода Велько Петрович… командуя тысячью человеками сербской кавалерии и пехоты первый бросался в самые опаснейшие места, поражал неприятеля, подавал собою всем пример и оказал редкую храбрость и усердие' и предлаже га за 'злотоую саблю, буде угодно, с алмазами'.
Команда Молдавске армије је усвојила ову препоруку и преко генерал-мајора грофа Е. Г. Цуката уручила Вељку Петровићу 'сабљу са позлаћеним балчаком и натписом – За храброст –'.
Занимљива је епизода из 1810. године која говори колико су Руси били верни традицији награђивања оружјем. Наиме, тог лета је баш Хајдук-Вељко запленио од Турака 'врло лепу сабљу, оковану сребром и златом и искићену камењем' и послао је на поклон фелдмаршалу Каменском. Међутим, Каменски, навикнут на овакво даривање само са највишег нивоа, вратио је оружје 'изговарајући се да он није вредан такву сабљу носити, него нека је носи онај јунак који је од Турака задобио…'
Сабље подељене виђенијим Србима су по изгледу биле турског к'лч типа, далеко раскошније од стереотипног 'Златног оружја'. Јеремија Гагић у своме 'Дневнику' каже да су Вождова и Миленкова сабља биле украшене брилијантима. То се наводи и у једном аустријском извору од 18. 1. 1809. године: '… zwey Sabeln für servische Heerführer Georgie und Millenko… mit Brillisnten besetz ein jener Sabel wird auf 20.000 fl. Geschӓzt'. На основу овога се може закључити да су Карађорђе и Миленко добили 'Дијамантско оружје' највишег ранга. То свакако важи и за 'алмазима' обогаћено оружје Вељка Петровића.

[JASON]

На жалост, до наших дана није сачувана ниједна наградна сабља из периода 1806-1813. године. Донекле се може пратити судбина Карађорђевог оружја. Вожд је сабљу понео са собом у емиграцију 1813. године, а била је уз њега и при покшају повратка 1817. године. Карађорђев убица, Никола Новаковић, предао је сабљу Вујици Вуличевићу, а овај је по Павлу Сретеновићу послао кнезу Милошу. Милош Обреновић је оружје задржао за себе, па га чак носи и у емиграцију 1839. године. Каснијих година Кнез сабљу поклања своме сину Михаилу, који је обнавља и наново украшава драгим камењем. По убиству кнеза Михаила сабља је доспела у Беч, где је 1874. године предата у залагаоницу. Пошто у законском року од 11 месеци оружје није било подигнуто, продато је путем лицитације групи бечких Јевреја. Овде се губи сваки траг Карађорђевој сабљи.
Каснијих година се уз личност кнеза Милоша везује још једна нађена сабља.
Наиме, М. Петровић наводи да је двадесетих година прошлог века 'сечиво… Карађорђеве сабље, која је на неки начин дошла у руке Милоша Обреновића, поправљена је, украшена дијамантима и натписом, па… поклоњена, од народа, кнезу Милошу'. Вероватно се ово односи на Вождово оружје са натписом 'Заштитнику Вере и Отаџбине', које је заиста било репарирано од стране Обреновића. Но збуњује једно Милошево писмо, упућено из емиграције 5. децембра 1851. године Кочи Љ. Брзаку у Београд. У њему Кнез поручује Кочи: 'Будући да се тамо у вась налази једна моя Сабля са каменьима сребрна позлаћена, на коiой е изрезано За Храбрость то одма како добiете ово мое писмо да предате Господину Миши (Анастасијевићу?) кои ће ми моiу Саблю овамо (у Букурешт) послати'.

Бранко Богдановић, Наоружање војске у Првом српском устанку 1804–1813. године, Зборник историјског музеја Србије 21, Београд, 1984.

[JASON]

Никола Радојчић
Стварање војске у Карађорђевој Србији
_{Предавање одржано на Коларчевом Народном универзитету 25. априла 1934. године.}


Прилагођавање државног уређења новим приликама, насталим после Светског рата, много је повећало и онако велику литературу о држави, о њеним сврхама и о њеном најцелисходнијем уређењу. И овде на Коларчевом Народном универзитету, одржано је како сам читао, не једно предавање о модерним напорима око државног уређења, увек зависним од погледа на постанак државе уопште и од схватања њене главне улоге у људском друштву. Наука је данас преплављена књигама и студијама о почецима и циљевима државе, у којима мене овде нарочито занима питање о силама које формирају државу, јер су оне створиле и Карађорђеву Србију. Проучавајући те напоре да се прозре до почетка државе, ја сам често жалио савесне истраживаче што не познају историју Црне Горе и Србије, особито модерне Србије, јер се код ње могу у пуној историјској светлости проучавати многобројни и сложени фактори који су довели до стварања српске државе. Ја знам да ти фактори нису свагда и свуда једнаки, али сам уверен да би познавање историје Србије у много случајева олакшало разумевање стварања државе уопште, особито тамо где је она настала ратовањем. А то је случај већине држава; има трезвених научењака који мисле да су све државе настале само ратом. Међу нашим научењацима бавили су се питањем о постанку државе највише правници, а не би било рђаво да су га више проучавали и историчари и етнолози, са својим нарочитим знањем и са својим особитим методима. Најдубљу и најопширнију српску студију о држави написао је Слободан Јовановић. Очигледно упућен у страну науку, носећи у себи наша схватања државе, настала и на основу познавања српске прошлости, он мисли да је држава почела као војна организација, уверен да је војна мисија основна најстарија мисија државе и сасвим тачно закључује када вели да је држава војна сила, док се стара о спољашњем миру, а да постаје правна установа, кад брани унутрашњи мир. Да ли је српско схватање државе одувек овакво?

[JASON]

Ја немам времена да вам ређам све старе вести о српским погледима на државу, али, држећи их све на уму, смем слободно рећи да јесте. Срби су увек сматрали војну силу темељем државе. Већ у најстаријем домаћем историјском спису, Барском родослову, велича се српски ратнички дух с истим поносом као и у јуначким песмама. Највећа је част бити јунак, јер се јунаштвом стиче слава, а пред јунаком стрепи читава земља. Ако се запита Барски родослов, како постаје и како престаје држава, онда је одговор исти – ратовањем. Разлог ратоборности је, по српском вајкадашњем схватању, љубав према слободи. То су и странци знали, и одувек су, кад год је реч о Србима, на прво место истицали њихов слободољубиви ратнички дух. Срби су, по Барском родослову, осећали као највеће понижење – држати мир с непријатељем. Најлепше је разложио ту исту мисао архиепископ Данило II, говорећи о положају Србије после несреће краља Драгутина, када је пао с коња и сломио ногу. Види се сасвим јасно да, по тадашњем српском схватању, краљ неспособан за војводу није могао бити владар. Срби су се питали, шта ће бити ако околни владари то дознају и потчине их. И мисао на то била им је горка, јер, додавали су, Срби тешко живе под туђом руком. Два странца међу Србима, Константин Филозоф Коснички и Григорије Цамблак, били су под толико дубоким утиском о српском ратничком духу да су обојица започели своје описе Срба с истицањем њихове храбрости, којој нема равне на свету. А Константин Филозоф Коснички, задивљен српским схватањем важности војске, унео је у поруку султана Бајазита I Стефану Високом речи како се само војском моћна царства одржавају и распрострањавају. Наравно, Србима то заиста није требало говорити. Давно су они то знали, као ниједан народ, до Турака, око њих, и зато их је срце и болело што су тада својим ратничким врлинама утврђивали и ширили турско царство. Јер с престанком српске државне самосталности није нестала и српска оружана сила. Срби су ратовали прво у турској служби а онда у хришћанској. Где год се ратовало против Турака, било је Срба ратника, а српске земље нису биле никада без хајдука, особито откако је почела турска сила, од краја XVI в., опадати. Немци и Маџари су дубоко мрзели Србе, али ратничке врлине, нарочито у борби с Турцима, сложно су им признавали. Срби нису никада постали тупо робље, и покорни поданички дух није код Срба сатро здраве ратничке инстинкте. Аустријске власти су покушавале свим средствима да избију тај дух ратничког слободољубља код својих српских поданика, али без успеха. Кад би сва средства одбране била исцрпена, Срби би се побунили, али те српске буне су биле такве да се у Аустрији дуго страховало од њих. Ратнички српски дух остао је несломљен и у Турској и у Аустрији.

[JASON]

Но и најбоље ратничке способности не вреде много без организације. То су Срби болно осећали. Расипали су своје снаге без велика успеха или у туђу корист. Слутећи знаменитост уређене војне силе, они су се нудили свима хришћанским силама, пристајали су листом уз Аустрију и вапили за Русијом – да их се крене у војнички добро уређеној борби против Турака. Модерну војну организацију примали су Срби прво као туђи војници, брзо и одлично, и поред свих тешкоћа, нарочито неразумевања језика. У три маха су Срби ратовали као аустријски војници у Србији против Турака, и мада су се сва та три рата несрећно завршила, они су оставили дубоке успомене у народу, највише последњи међу њима, Кочина крајина, када је број српских војника у аустријској служби, фрајкораца, био веома велики. Ко год је од Срба држао оружје у рукама, није га више заборављао, особито подофицири и официри. Свикли да заповедају у уређеној држави, они више нису могли понизно слушати у тадашњој расутој турској царевини. Она им је понос до дна вређала. Може бити да је још дубљи утисак оставило на ове Србе ратовање с Турцима у војсци Хаџи Мустафа-паше против султанског одметника Пазван-оглуа. Турска се, сва у расулу, послужила тада и војном снагом Срба, мада су их сви Турци дубоко мрзели. Срби су јамачно осећали да им је снага ту, да оружје није далеко, да муниција није неприступачна, али да војног уређења немају. Они су били сила без реда, а та не вреди ништа, ни у Турској тог доба.

[JASON]

Kако свака, без изузетака, државна организација настаје под притиском, тако се стварала и модерна српска држава под ударцима подмукле и дивљачке сече кнезова. Српски случај збијања у чврсту целину и потчињавање строгоме реду, с не лаким последицама друштвене диференцијације за појединце, сасвим је сличан толиким, истоврсним народним узбунама, упереним против туђе државне силе, где се осећало да успеха не може бити без чврста реда. У Србији је сав народ био ратнички способан и решен за борбу, одлични борци били су хајдуци а вешти војном реду и у исти мах храбри били су фрајкорци. Судбина устанка, који је плануо после сече кнезова, стојала је до тога – како ће се из тих разноликих делова сложити добро организована сила. Мени није ни на крај памети да бих пред вама тврдио како је стварни положај био устаницима исто тако јасан као вама сада. Јамачно није. У народном развитку више одлучују здраве слутње него ли мучно израђене мисли. А Срби су добро слутили и на све су слутили. На састанку у Орашцу, када се одлучивало о вођи устанка, стварно се бирало између заступника све три ратничке групе – сељака, хајдука и фрајкораца. Избор је пао на Карађорђа, ранијега фрајкорца.Он је добро знао војни ред, како се онда говорило, војну регулу. Рођен војнички таленат, он је обуздао своју преку нарав, потчинио се војном правилу, примио га и постао подофицир у Фрајкору. Свикао је био и слушати и заповедати. У аустријској војсци, пуној традиција, то је било лакше постићи него међу једнаким и једнакоправним Србима. Свака организација, а војна нарочито, уноси неједнакост у друштво, диференцира га, дели на оне који заповедају и на друге који се покоравају. Овај знаменити проблем у развитку модерне Србије довољно се истиче, чак га многи нису ни свесни док разлажу о напорима стварања првих организација у дотад неуређеном српском друштву. А од успеха почетка уређења српске борбене организације зависио је успех читавог покрета. Заиста је јединствен случај у модерној историји да један народ, доведен насиљем својих господара до очајања, сам приступа својој унутрашњој организацији. Срби су били неуки и невешти, али бистри и пуни ратничких способности, подесних за развијање смисла о важности реда у сваком послу. Па ипак, с колико је тешкоћа било скопчано спровести у слободољубивим српском народу да између два једнака суседа један заповеда, и то оштро заповеда, а други се безусловно покорава. Али се то морало постићи, јер војске не може бити без реда, а без уређене војске нема слободе. Ни часа се не премишљам да истакнем како Карађорђева заслуга за стварање српске војске још није достојно оцењена, јер људи, већином, нису свесни тешкоћа тога посла, а још мање их зна да је и српска војна организација, као и свака дрга у почетку, стварно била, једно време, и цивилна и судска, чак и црквена власт.

[JASON]

Карађорђе је био у необично тешком положају што је морао спроводити уређење војске за време самога ратовања. Па у каквим иначе околностима! Било је фрајкораца који су уживали вишу част у Аустрији од њега. Како ће га ти слушати? За хајдуке је сваки ред био беспослица. Сељачке гомиле било је веома тешко одржати на окупу, још теже спретно употребити у борби, а најтеже после битке везати за логор и вежбати. Све ове три чаше пелена искапио је Карађорђе до дна. Осетио је и бесни понос фрајкораца и кнезова, горко се носио с хајдучком неувиђавном непокорношћу и много се напатио са сељачком жељом да се ратује само на махове, ако је могуће кад пољски послови нису у јеку. Ово су биле тешкоће које су потицале од људског материјала, а често су биле још веће Карађорђеве невоље у вези са снабдевањем војске оружјем, муницијом, храном и многим другим потребама; те су биле тим веће што је војска била многобројнија. Па ипак је Карађорђе тежио од почетка за великом војском, јер је требало бранити простране границе са свих страна нападнуте земље.

[JASON]

Српска војска се стварала у да не може бити тежим приликама. Ми смо о свим напорима довољно обавештени из савремених вести, особито Деловодних протокола Карађорђа, проте Матије Ненадовића и Петра Добрњца, који се, на жалост, тичу последњих година Првога устанка. У првим годинама је одушевљење олакшало напоре, а у последњим је умор отежао успехе. Срби су имали већ 1804. тако уређену војску да се Бећир-паши следило срце гледајући је, када се упутио из Босне Београду да умири султанову рају, место које је нашао српску војску, бољу од своје. А Турци Ужичани су обилне сузе лили када су сами опипали српске топове и осетили да су прави. Тада су више него слутили блиски крај турске власти над Србијом.

[JASON]

У почетку устанка требало је, наравно, војску прво окупити. Прота Матија, с класичном краткоћом вели како се поступало – жене и децу у шуму за брдо, а ми пушке па на брдо, па шта коме Бог да. Да, тако је било, у првом полету, али касније се морао увести ред у тај посао. Сачувани су нам неколики спискови српске војске из којих се види да су скоро сви одрасли Срби били војници. Досељеници су морали ратовати исто тако као и старинци. Честе су биле заповести да се војска креће с потоњим човеком. Војници су остављани под домаћим војводама. Замене је било, али Карађорђе није радо гледао трговце, који су место себе слали заменике у војску и распитивао се који су ти; замена је стварала смутње и у војсци и у администрацији. Најтеже је падало војевање сиротињи, и у Деловодним протоколима осећа се често дирљиво старање за сиромашне војнике. Терет ратовања био је највише на сиромашним сељацима. Карађорђе је знао свакога употребити у војсци – и ратника и радника; Мачвани и Поцерци започели су ратнички посао са секирама и мотикама, градећи шанчеве; у свакој компанији, чети, морало је бити по три мајстора. Свако је морао служити отаџбини, и аустријске уходе су у чуду писале како Карађорђе странце у служби добро плаћа и храни, а Србијанци да добивају само муницију, јер су дужни своју отаџбину да штите.