Српске буне

[JASON]

С истим презрењем, али са мало такта, одговорио је Милошу и Махмуд-паша Видајић из Зворника: 'А што ми пишеш да ти кажем оћу ли ићи (на Косово), јали остати: ако пођем чућеш, ако ли не пођем и то ћеш чути.' Махмуд је нарочито замерао Милошу што је казао цару да Јадар и Рађевина нису под Босном.
До крајности раздажен овим одговорима пуним увреда и презрења на своје писмо, написано учтивим изразима, и не могући да ствари остави на овоме, Милош одмах одговори  у истом, увредљивом, тону. Хусеин одговори наново, па пошто ниједан од њих двојице не хтеде да попусти, наставише са узајамним увредама, и умало се ово не оконча оружаним сукобом. Милош изјави Хасан-бегу готовост да пође оружаном руком против Босанаца, надајући се да том приликом заузме Јадар, Рађевину и Стари Влах. Али како Хасан-бег није имао упутства у том смислу, заузеће тих крајева остало је пуста жеља.
Видевши какав утисак чине његове прокламације на бунтовнике, Милош реши да употреби друго средство. Он Мелентију и Васи пошаље у Студеницу писмо у коме им поручује да се састану са сарајевским агама, да им припрете и саветују их да напусте Хусеина, чија је ствар унапред осуђена на пропаст, услед множине царске војске коју велики везир има у Румелији. 26. маја у Ивању био је састанак Милошевих људи с изасланицима сарајевских агалара, који одбију нуђено посредништво с разлогом да не могу 'кабулити' низамско тесно одело и да ће остати верни својој вери.
Но чувши да се у Скадру чине нове и озбиљније припреме које би могле дати потпору босанској војсци, Милош наново преврну ћурак и поручи Мелентију и Васи да пошаљу у Нови Пазар Ђул-аги и Емин-аги, муселиму сарајевском, Ахмед-барјактара, поверљива човека, који ће им представити да су његове тобожње претње, које им је пре неки дан испоручивао, само акт политике, јер је код њега Хасан-бег, царски човек, међутим да се они не обазиру на то. Србија неће кварити односе с Босном; а кад буде дошла заповест из Цариграда да се Срби оружају против њих, они ће оклевати и на време их известити о своме походу. Штавише, уверавао их је Ахмед, да ће Милош помоћи Босанцима чим буде требало и чиме буде могао.

[JASON]

Босанцима је било потребно да сврше прво са Намик-пашом, травничким везиром, да тако обезбеде себи залеђину па онда да пођу у помоћ Мустафа-паши скадарском. Три дана тукли су капетани град из топова, најпосле, благодарећи нарочито одлучности Али-паше Видајића, продру у Травник. Намик–паши не преоста друго, но да се 26. марта 1831. године, преда. При предаји он изјави, и свечано зада реч, да напушта царску ствар и да прелази на страну устаника. Тако Намик спаси себи живот, а Босанци нађоше у томе задовољење да су, како су говорили, 'потурчили' султановог везира.


Рећи ћемо укратко неколико речи о Али-паши Видајићу, званог пијаница, из Зворника. Видајић је најпре подржавао султанове реформе, но доцније је одлучно пристао уз Хусеина, капетана градачког. А то је било овако.
Године 1829. буде он наименован за пашу сребрничког. Али кад је отишао у Сребрницу нађе тамо Мемиш-агу. Мемиш-ага наоружао беше муслимане и хришћане па се угнездио у тврђави. Бадава се опирао Видајић паша; сваки му покушај за своје право би залудан. Морао је дакле да се врати у Зворник. Али како се јако зачудио, кад је затекао замандаљене све зворничке капије. За време одсуства Алијина подигао се један од његових сродника, Махмуд-паша Видајић, добар пријатељ Мемићу, и прогласио себе господарем. Алија би принуђен или да се прихвати силе или да напусти своју стару имовину. На срећу његову имао је још по гдеког приврженика у вароши, те помоћу њиховом продре унутра. Ту сада наста крвави бој по улицама, по домовима и другим местима, па би много мртвих и рањених. Алија би засигурно био победник, да његов непријатељ није имао за савезника Хусеин капетана. Обојици не могаше се он одупрети и напокон би потиснут у неку кућу. Држао се Алија мушки и јуначки донекле, то јест, док се не сурва запаљена горња половина од куће. Ту погибе, са дететом у рукама, његова жена Мејра, Хусеинова несуђеница, а он сам преда се Хусеину. Овај га одведе са собом у Градачац и наскоро постадоше искрени јолдаши. У догађајима који су следили, не имаше капетан ни вернијег ни храбријег друга од свога заробљеника.

[JASON]

По заузећу Травника опет настане дуго договарање, спремање и одуговлачење, последица колико урођене босанске лежерности толико и озбиљности корака који је ваљало предузети. Најзад дође време када је требало потражити великог везира, који је био негде око Битоља. У то стиже и глас о Шкодрином поразу код Прилепа. Не обазирући се на тај глас Босанци се најзад почну кретати ка Косову. Задахнути живим народним осећањем, певали су песме у којима је било нечега узвишеног и великог:

Ми идемо на Косово равно,
Где нам стари славу изгубише,
Стару нашу славу прађедовску.
И ми ћемо на пољу Косову
Ил' изгубит' вјеру и јунаштво,
Или ћемо, ако Алах даде,
Душманина свога побједити
И у Босну вратити се славно!

'Они мишљаху да се боре за своју веру и цео народни опстанак и тражаху за ту борбу поље на коме се већ једном ломило и о једном и о другом, иако несрећно. Или ће победити и одржати своју садашњу веру, ислам, на истом месту, на коме су стару, хришћанство, изгубили, или ће подлећи. И онда ће умножити собом величанствене спомене старе славе и њезине пропасти.' (Л. Ранке)

[JASON]

Око половине јула босанска војска, јака 25.000 људи, била је сабрана на Пољу Косову код Приштине. 16. јула Хусеин, чувши да му се велики везир Решид-паша приближава, узме најодабранија одељења и пође му у сусрет. Код Липљана се сукоби с Хаџи-Ахмет-пашом, који је водио везирову претходницу, састављену углавном од Арнаута верних султану. Хаџи-Ахмет-паша буде до ногу потучен и ухваћен, а његова војска у дивљем бегству упути се Сазлији где је био велики везир. Тако се Арнаути нађу између Босанаца који су их гонили и везирове војске која је хтела бегство да спречи. Арнаути се преко очекивања окрену против самога великог везира и изазову такву забуну да се он повуче у Скопље.
У битки код Липљана погинуо је Ћор-Ибрахим-паша; рањени су били Ивзи-паша скопљански, Абдуразак-паша пећки и Мехмед-беј, миралај регуларне коњице. Рањене паше склоне се у Скопље с везиром, а њихови пашалуци пристану уз бунтовнике. У целој Румелији противници реформи дигну главу; Мустафа-паша пак дахне мало душом у Скадру, где је био притешњен, а име Хусеина Градашчевича добије одједном необичан престиж.
Успех на бојноме пољу пуном успомена потпали у Босанцима храброст, освежи њихове наде и њихов фанатизам. У другој битки близу Пећи након упорне и крваве борбе, они потукоше једно знатно одељење царске војске, па наставише продирање до капија Пећи. Храбри Видајић-Али-паша, који је као што је речено постао највернији присталица Хусеинов, само са 5000 одабраних људи, освоји на јуриш то добро утврђено место, чувано од многобројне посаде, и баци под мач све који се одупираше. Велики везир, који се бавише у Скопљу, пошаље против њих још једно одељење своје војске, али и оно буде потучено.
Књаз Милош, обавештен о свему, одмах похита да понуди своје услуге. Он упути у босански стан свога повереника с нарочитим упутствима за Хусеина. Повереник није носио само поруке већ и сто кеса у новцу. 'За ову битку што си добио шиљем ти сто кеса, а кад у Ушћуп (Скопље) дођеш пошљи татарина да му и други сто кеса дадем,' поручивао је Милош Хусеину и саветовао га је, да настави борбу с великим везиром и да га тако принуди на преговоре о миру који би био повољан за Босну. Нарочито га је саветовао, да после тих победа ослободи Мустафа-пашу скадарског, који би му био један ослонац више. Чим Порта, унижена неуспесима, пристане на преговоре, Милош је био мишљења да се треба одмах измирити, јер је знао да ма како царска војска буде потучена султан ће опет надвладати. У крајњем случају султан се могао обратити страним силама и оне би му помогле да изађе из незгода у којима се налази. Дајући ове савете истицао је своје пријатељство према Босни и потребу да са Србијом живи у миру и љубави. Милошев изасланик носио је и нацрт писма, којим би Хусеин тражио његово посредништво с Портом.
Али, Змају од Босне више нису били потребни ничији савети нити посредништво.

[JASON]

Коча Мустафа Решид-паша (1800 – 1858.), османски државник и дипломата. Студирао је у Паризу француски језик и западну цивилизацију и током боравка у зап. Европи развио је пријатељске односе са француским и британским државницима. Био је велики везир шест пута. Имао је водећу улогу у покретању, изради, и проглашењу  реформских уредба познатих као Танзиматске реформе.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Решид је био благ према Мустафа-паши скадарском и др. устаничким вођама, но тим већа свирепства извршио је према заробљеним Арнаутима. По његовој заповести начињене су посебне справе за бацање, па су на њих стављани заробљеници, и онда одбачени на нека дрва са гвозденим клинцима. Уписивало им се у кривицу то, што су остали верни Мустафа-паши, а нису га изневерили као што учинише многи други.

[JASON]

Преплашен успесима бунтовника Решид, по старом обичају Османлија, прибеже лукавству. Он похита да направи мир и добије на времену, да интригама учини расцеп у Босни и поткопа углед победиоцу. Као да још не зна побуде устаника, запита их он преко преговарача које посла у босански табор, на какве се неправде жале, обећавајући дати им задовољења. Они му положише два услова: прво, да се за босанског везира постави овдашњи човек и да за овај мах положај везира добије Хусеин капетан; друго, да се њихова област без икаквих реформи одржи у стању у ком је. Под тим условима обећавају потпуну покорност и оданост Високој Порти.
Татари су јурили тамо амо у оба стана. Велики везир уважи oве захтеве без затезања и обећа да ће о том одмах, зарад обичаја, обавестити Порту. А за то време, да би поштедели достојанство султаново, и да не би изгледало да су му истргли, с ножем под грлом, подарену милост, саветоваше им да се повуку па да код својих кућа ишчекују царски ферман, који ће поставити Хусеина за везира и потврдити повластице које су дотад имали.  
Хусеину су обећања великог везира била довољна, те заборави свог пријатеља Шкодра-пашу и остави га да се носи како уме с Решидом, а он се крену назад у Травник. Доцније, тврдио је да је узрок што је овако лако пристао на мир био страх од Милоша, да изненада не нападне Босну. У то време беше се распростро глас да су Срби, по заповести самог султана, чекали да се војска удаљи па да уђу у Босну и муслимане науче памети. Штавише, уходе великог везира, растурене међу устанике, говориле су да су Срби већ прешли Дрину и тамо чине свакојака јада. Неколике чете војника почеше се враћати кућама да спасавају чељад, те због бојазни да, према обичају босанске војске, само старешине не остану у табору, Хусеин се одлучи на брзо повлачење.
Међутим, још док су трајала преговарања, татари великог везира нису носили само оно о чему се водила реч, него и тајне гласове некима од босанских великаша. Тако, тузланском капетану донеше посланицу у којој је писало како није бог зна какво захтевање што би Босанац био подигнут на достојанство везирско, само што би то приличило неком старијем и разумнијем, као што је на пр. он, тузлански капетан. Он поверова да му само Хусеин смета да постане босанским везиром, и не посаветовавши се са осталима, напусти табор и крену се са својим момцима кући. Алија Видајић предвиде у томе почетак неслоге и хтеде да га погуби, али га задржа Хусеин.

[JASON]

Када се Решид-паша реши Босанаца, беху му отворене руке да нападне на Шкодру. Он навали на њ и силом и лукавством, а и на издајству се није оскудевало. Напослетку, примора га да се преда, али му не узе живот него га посла у сургун. Његове момке пак погуби страшном смрћу, како је већ описано. После овако срећног предузећа Решид се више није ни на шта обазирао. Са својом војском дигне се на Косово и подигне табор управо код Вучитрна. Отуда је имао отворен поглед и на Србију и на Црну Гору, а нарочито на Босну.


31. августа 1831. задесио је Сарајево велики пожар, у коме је страдала скоро сва чаршија. Ово се сматрало рђавим предзнаком, када се у њ повратио Хусеин капетан као победник. Њега и његову војску дочекаше Сарајлије врло лепо, а на предлог Мујаге Златаревића босански прваци изабраше га за везира с називом паше. Избор је обављен у Сарајеву почетком октобра поменуте године.
Недуго затим испраћен је Хусеин паша у Травник с великим слављем, где је уредио двор, поставио многе дворане и почео везировати. За ћехају именовао је Хасан Алајбега Сијерчића из Горажда, за тефтердара Ахметбега Вилића из Травника, за хазнадара Хаџи Мујагу Пријепољца итд. Из Сарајева је позвао врсног терзију Хаџи Абдију Мостића и учинио га својим терзибашом над другим терзијама, који су шили одећу за њега и његову свиту.
Пре одласка именовао је Мујагу Златаревића сарајевским муселимом, а сматрајући се и херцеговачким везиром поставио је Хасанбега Манова невесињским а Мехмедбега Турханију гатачким муселимом. Но Турханију протера Смаилага Ченгић из града заједно с његовом четом, а Башага Реџепашић није могао спречити улаз Манову у Невесиње, јер је био одсутан.
У разним местима измењене су кадије. Тако је и у Сарајеву скинут кадија, постављен од султана, тобоже због неспособности а именован Смаил ефендија Шкодралија, присталица покрета. Место малолетног мутевелије Гази Хусревбегова вакуфа Мехмеда поставио је Хусеин паша за управника свога бајрактара Абдул Хамида, по занату сарача (почетком јануара 1832.).

[JASON]

Пошто је једном отклоњена опасност повлачењем босанских устаника са Косова, Порта више и не помисли на обећања, што их је Решид дао. Правила се глува према више пута понављаним захтевима што их на њу управљаше Хусеин ради својега наименовања, или га је упућивала на великог везира, који га опет са своје стране упућиваше на Порту. У исто време уходе су Решидове и Портине подстицале међу старешинама суревњивост и неповерење према Хусеину, чија таштина и деспотизам беху понекад несносни. Приписујући једино себи успех похода и плодове које држаше да је њиме задобио, разастре он око себе такав сјај, који је потпуно одударао од простих и скромних навика његових сународника, а уз то у свакој прилици показивао је надувеност која је вређала остале, њему равне, стрешине.
За време зиме сплетке његових противника и тајних Портиних ухода повећаше незадовољство, неповерење и суревњивост старешина противу њега. Махмутбег, капетан из Тузле, један од најмоћнијих међу њима, придобивен лажним обећањима о унапређењу, што му у име султаново учини Решид, био је један од првих што се отцепи од странке Хусеинове. Његовом примеру следоваше многи други. Видајић-Махмуд, паша зворнички, мрзео је Хусеина ради његова пријатељства с Али-пашом Видајићем и баш ради тога није ни на Косово пошао. Он, који није хтео да призна тако званога босанског везира, затвори се с јаком посадом у то место готово неосвојиво, објављујући да ће га бранити у име султаново до последње капи крви.
Хасан-ага из Пећи био је јаван противник султанов, али није хтео да зна ни за Хусеина. Аге сарајевске у почетку нису сумњале о потврђењу за ствари које су биле уговорене на Косову. Али кад је протекло много времена а ферман не дође, они се стадоше двоумити. Ма колико да су били одважни у одбрану својих повластица, опет су били тога мњења, да од продужавања побуне на законитог господара, неће бити доброга послетка.
Осим тога, избором Хусеина за вођу покрета, нису били задовољни неки прваци из Херцеговине, нарочито гласовити Али-ага Ризванбеговић из Стоца, и Смаил-ага Ченгић, из Липника. Уз њих је пристала сва Херцеговина осим Ахмед-бега Ресулбеговића.
Херцеговина је од времена завојевања Отомана зависила од главне управе у Босни. Но ради одржавања равнотеже, Порта је почетком 1832. подиже на независан пашалук, а Али-агу уздиже на управу с називом и достојанством паше од три туга. Али-ага, који беше један од најсилнијих капетана, држао се сваком приликом странке султанове. Што се у свако доба могао одупрети навали непријатеља – имао је за то благодарити хришћанима који су га помагали. Његова тврђава, Столац у Херцеговини, била је тако јака, његова раја толико храбра, да му непријатељи нису могли наудити. За време Хусеиновог покрета седео је на миру, не мешајући се у сукоб између босанске властеле и султана, али је стално претио упадом у Босну.
Видећи издају, нарочито међу бившим саборцима, у срцу Хусеиновом појави се жеља за одмаздом. Неке је послао на стратиште као градишког капетана Махмуд Алајбега Филиповића, Изетагу из Травника, Ибрахим ефендију из Језера, травничког кадију и двојицу муфтија тешањског и прусачког. Многи се спасише бекством у Славонију и Београд. Међу бегунцима био је и Хусеинов брат Осман-паша и рођак Ахмедбег.

[JASON]

Књаз Милош, који је пажљиво пратио ствари преко Дрине, стави се сасвим у службу Портину, јер раздори међу великашима у Босни нису Хусеину давали никаквих изгледа на успех. Сем личне мржње, за које је му је и сам Хусеин дао повода, прилике у Босни биле су такве да се Милош више није морао колебати, већ и сам, колико је могао, узе учешћа у интригама. Отворено је нудио сарајевским агама да их измири са султаном, наговарао је Алију Видајића да напусти Хусеина чија је ствар изгубљена, и дописивао се с разним везирима о покорењу Босне. Те његове интриге имале су слабог утицаја. Видајић је остао веран Градашчевићу, шта више хвалио је Хусеинове врлине као доброг Босанца и мухамеданца у коме цела Босна гледа свој спас.
Овако Милошево држање јако озлоједи 'босанског витеза.' За њега је Милош и иначе био узор неискрена и дволична човека коме се не може веровати на реч. Између њих двојице дође до занимљиве преписке, која нам даје јаснију слику о овој двојици комшија, а изнео ју је др. Гавриловић у трећој књизи свога дела 'Милош Обреновић.' До ове преписке је дошло кад Махмуд-паша зворнички затражи данак од Јадрана и Рађеваца. Милош пак видећи већ 'предјел Дрински присоједињен Сербији,' а ствар Градашчевића као пропалу, и да не би изгубио 100 кеса новца (50.000 гроша), које му је уствари послао на пешкеш (поклон) кад је оно био на Косову, одговори Махмуд-паши да је он већ летос на име тога данка послао Градашчевићу, као сераскеру целе Босне, 50.000 гроша, и упути га да се о томе извести од самог Градашчевића. Уосталом Милош је спорио Видајић-Махмуду свако право на приходе од Јадра и Рађевине; прави зворнички паша био је Осман-паша Сулејман-Пашић, који је био у то време у Београду међу осталим бегунцима босанским, који су као присталице султанове морали напустити Босну. Најзад је тражио да се у Јадране и Рађевце не дира док се не реши питање о присаједињењу тих крајева Србији и онда ће се и рачуни прегледати.
Извештен о томе Хусеин напише одговор Махмуд-паши, који је био управо на Милошеву адресу, коме га Махмуд-паша и пошаље. Хусеин је тврдио да му је Милош заиста послао 50.000 гроша на Косово, али не у име порезе Јадрана и Рађеваца већ 'на пешкеш' и 'с обећањима својима јошт и више шиљати.' Милош се вара, писао је даље Хусеин, ако се нада да ће Јадар и Рађевину одцепити од Босне: '… кад му ја преко Дрине воде пређем и на шабачко поље дођем јошт ће ми више пешкеша давати и дати, а и за мали кусур пореза ондашњег народа џевап хоће ми дати, а када у Ћуприју паланку дођем, онде ћемо се не само за годишњи но и за више заоставши кусур пореза накусуривати и наплаћивати с њиме; све што је од народа ондашњег зулумом узео и народ онај у лико опасао од њега ћу узети и народу на вољу учинити'. (16. дек. 1831. Травник.)

[JASON]

Поч. децембра 1831.г. Хусеин је послао једну депутацију у Цариград, која ће молити султана, да му даде Босну и Херцеговину као наследну кнежевину, као што је дао Србију Милошу Обреновићу. Такође, и присталице Хусеинове обратиле су се писмено у Цариград, да га потврди као везира. О овој ствари Хусеин је написао арзухал (представка) на великог везира и послао га по капиџибаши Хусеинбегу и ендеронском чокадару Мула Алиаги, а његов тефтердар Вилић издао је тескеру, којом се препоручују ова двојица свима властима на путу од Травника до Новог Пазара. Мула Алиага уручио је овај арзухал великом везиру.
Међутим пре но што су ова двојица могла стићи у Цариград, проглашен је Хусеин као бунтовник и узурпатор. О овом је полузванично саопштење донео Moniteur Ottoman у децембру, а потпуно га пренео Österreichischer Beobachter од 6. 1. 1832.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Ту се каже, да је Хусеин незналица, груб човек, који има своје приватне планове те је обмануо свет да се бори за неке више циљеве, и да су се око њега искупили неваљалци и скитнице. Даље стоји: 'Он (Хусеин) се доскора претварао, да је веран цару и на тај начин варао свет, али су то сада увидели и ти наивни људи — и већ га остављају.'  
Будући да је комунике издан за вањски свет у Босни није ваљда нико о овом ништа знао, а велики везир у нади, да ће ипак Градашчевић пристати на реформе одговорио му је на арзухал кајимом од 7. рамазана 1247. (9. феб. 1832.), у којој га титулира везиром од Босне и одаје му све уобичајене почасти (везири мукерем, сеадетлу, рифатлу Хусеин паша даме игбалуху итд.) На првом месту истиче јунаштво Босанаца, њихову верност и оданост према Османској династији, затим прелази на махзаре, у којем Босанци изражавају верност према династији и моле за опрост и потврђење изабраног везира. Спомиње се и примитак Хусеинова арзухала. Решид паша нема ништа против тога, да се Хусеин постави за везира, јер је већ престао закон и обичај да се везири бирају из дворских приступника. Пошто преци Хусеинови имају заслуга за државу и династију, незнатно је, што он тражи везирство, али овако се достојанство даје само онима, који се покоравају султановим наредбама, па ће се с обзиром на његове претке дати, и њему ако се покори и одмах, не обзирући се ни на чије приговоре, покупи босанске младиће, обуче им низамско одело и почне их вежбати. Пропусти ли ову последњу прилику, кренуће велики везир с војском на Босну, и казнити све оне, који се опиру царским заповедима. Хусеин нека се лати посла, а ову кајиму задржи у тајности. У кајими стоји, да је велики везир шаље Хусеину по ендеронском чокадару Алиаги, по коме је и он послао свој арзухал.
Решид паша послао је кајиму 9. фебруара 1832., а већ којих 15. дана касније знао је да се Хусеин неће покорити.