Српске буне

[JASON]

Бурунтија (Наредба)
(серен – тајна)

Судско-шериатским софиjским властима у лицу благородног и ученог софиjског кадије; административно-полициским софиjским властима у лицу софиjског управитеља, његовог превасходства Мустафа-беја, који се броји као ађутант у императорској височајшој свити, с чином салих-шори-хасса; свима ајанима, забитима, градским првацима; и свима мусломанима, способним и неспособним за ношење оружја; и уопште целом мухамеданском становништву, коме нека бог увелича снагу и срећу:
Објављује се ради знања свима да се појавио бунт у Србији, да су српски куфари подигли главе, и да теже да се ослободе својих ропских патњи, и да, као бунтовници и устаници, не признајући султанову власт, не само отказују плаћање царског данка, већ су се подигли да, као непријатељи царевине, с оружјем у руци, војују и туку се са мусломанима. Подигнути од Срба устанак, према последњим званичним извештајима, узео је велики размер и распростро се на много места унаоколо. Сва раја која живи у санџаку Алаџа-Хисар (Крушевац) побунила се и подигла, узела оружје у руке, и у гомилама почела нападати и отимати паланке Параћин и Ражањ, које административно припадају горе казаном санџаку. Побуњена раја не само што је заузела те две паланке, не само што је ставила под нож и послала на онај свет толико невиног мусломанског становништва, већ је чак заробила жене и децу мусломанску, опленила све њихово имање, опљачкала им куће и попалила друге непокретности. Уз то су ти бунтовници имали и паклену замисао да подигну на устанак и житеље - рају - из области нишке тврђаве, да је опседну и отму. Бунтовници су напали како сами град Алаџа-Хисар, тако исто и град Алексинац, који је сад опседнут и нападнут од устаника. Тако узбуњиви извештаји стигли су званично од мусломанског становништва, како онога које живи у самом граду Нишу, тако и онога које насељава градиће и паланке око града Ниша. То се становништво, обузето очајним страхом и опасношћу, обратило за помоћ султановој влади, с молбом да му се пошље силна војска помоћу које би успело да се за времена сачува од опасности која му грози. Да би се, с једне стране, сачувао и заштитио мухамедански свет, застрашаван општим истребљењем од подигнуте раје, а да би се, с друге стране, мусломани законито осветили што им толико њихове правоверне браће би исклано, жене и деца заробљена и имања попаљења, и што су се бунтовници усудили нападати на градове, паланке и села, присвајати их и намеравати још и друге бунтовничке планове за отимање и нишке тврђаве, - треба предузети брзе и неодложне мере. Јер ако, не дај Боже, у руке бунтовника падне и нишка тврђава, створиће се за нашу царевину доста несреће и главобоље, а можда ће угушивање тога устанка доцније бити немогућно, устанак се може распрострти свуда, те се могу породити важне и судбоносне катастрофе за нашу царевину. Имајући у виду све ово, султанова влада је решила да поступа строго и немилосно са подигнутом и побуњеном рајом; зато у исти мах издаје заповест да се убија, уништава и стреља сваки бунтовник, ма где се такав ухватио, да ба се у корену могла уништити клица устанка. Овај начин поступања, успешно извршен, рачунаће се и као освета правоверних мусломана, коју налаже њихова верска дужност. Ове пак на саветовање сазвате војне старешине (мир-мирани), као и благородни родољуби и виши чиновници, нарочито о тој изненада пониклој крвавој афери са подигнутом рајом, једнодушно су решили, и то: целокупан мусломански свет, по верској дужности и ради угледа војне и државне части, дужан је да прогласи ратно-верски поход, да ратује с оружјем у руци, и да, са опасношћу свога живота, узме најживљег учешћа против подигнуте раје-куфара, да се бије и бори дотле док сасвим не буде сломљен и уништен непријатељ дин-ислама; при том је мусломанско становништво, од првог до последњег, дужно да по могућству морално и материално помогне своју пострадалу браћу мусломане у споменутим градићима и паланкама, који се сада налазе у рукама устаника. Осим тога, по дужности мога неограниченог права, ставио сам у дужност сазватом врховном војном савету да се стара о питању избора благородних војних старешина који имају поверење султанове владе и који ће управљати појединим деловима војске.
Савет је једнодушно изабрао ове благородне чиновнике, налажући им да казне и сасвим умире бунтовнике: Његово Благородство Саид-пашу, управитеља (мутесарифа) призренског санџака; Мустафа-пашу, управитеља дукакинског санџака; Иврањали-Мехмед-пашу, управитеља чирменског санџака; Ипекли-Дервиш-пашу; скопекота. министра (назари) Али-беј-оглу-Хасан-беја. А за главног војног заповедника оних војсака које ће се сабрати из каза (срезова) административно потчињених управи скопскога назарета (министеријата) назначен је царским ферманом високо-благородни мирмиран Његово Превасходство Малик-паша, коме се, ради одликовања од осталих војних старешина, даје титула 'Баш-бог'. За сва та назначења и опредељења војних старешина и лица којима је стављена у дужност војна акција за умиривање и угушивање букнулога бунта, саопштавајући вама и осталим правоверним мусломанима, оџама (ваази мухатеби) и проповедницима, деци мусломанској, синовима пророковим, извештаваш се благовремено посебно и ти, као софијски мутеселим (управитељ), ради знања, да одмах сакупиш и позовеш на оружје и под заставе цело мусломанско становништво софијске казе које је способно да ратује, да један део што пре спремиш и устројиш софијски војни одред; и то имаш највише три до пет дана рока на расположењу да брзо сазовеш и спремиш све војнике из софијске казе, и да за то време одредиш и избереш способније и јуначније од њих за старешине одељења; њих ћеш постројити у војне колоне и послати одмах под команду споменутога Баш-бога, пошто их пажљиво и озбиљно прегледаш.
Ова височајша бурунтија написана је од стране војног министарства (сер-аскериден), и један примерак од ње шаље се као упутство генерал-губернаторству у Шкодри (Ливаи-искендерие), коме је потчињена ваша административно-војна служба, а препис је остао и у Дивани Румили (врховна канцеларија за европске турске области у Цариграду).
Ова се бурунтија шаље право по једном нарочитом султановом ађутанту, благородном Ел-Хаџи-Мурад-аги, кога нека Бог награди. Кад ова бурунтија срећно стигне, будите тако добри и достојни да радите у границама упутстава која су у њој изложена, старајући се увек да избегавате радити оно што је противно њеном тексту.
Написано 9 дана месеца реби-јул-евела 1220 г. од Хеџире (25 маја 1805. г.), а стигло у Софију 15 реби-јул-евела 1220.г. (1. јуна 1805. г.).

[JASON]

Садржај и значење првог документа

Горња тајна бурунтија садржи ове одељке:
1) Сераскеријат (Војно министарство) саопштава из Цариграда да се српски устанак распростро и изван крајева београдског пашалука, у крушевачки санџак, и да су паланке Параћин и Ражањ пале у руке устаника. Ови намеравају да побуне и рају из града Ниша и околине; чак су напали Алаџа-Хисар (Крушевац) и Алексинац. Мусломанско становништво моли за помоћ. Пред опасношћу од овога покрета војна власт је решила да са бунтовницима поступа строго и немилосрдно, и издала тога ради наредбу да се убија сваки од њих. Тај начин поступања уједно је и освета правоверних, коју им налаже верска дужност.
2) Сераскеријат извештава да је сазвао врховни војни савет, који је решио да се, ради угледа војне части царевине, прогласи ратно-верски поход против Срба, и позвао све правоверне да морално и материјално помогну пострадалу браћу.
3) Сераскеријат је ставио у дужност врховном војном савету да избере војне старешине који ће руководити појединим војним одредима. Ови су морали имати пуно султаново поверење. Саопштава се који су изабрани.
4) Софијском мутеселиму Мустафа-беју наређује се да одмах позове под заставу све мусломанско становништво из подвласне му казе, да одреди за војне заповеднике искусније и јуначније, и дa их у року од три до пет дана пошаље нишкој тврђави; софијски регрути остају под командом скопскога 'баш-бога', Малик-паше.

[JASON]

Али пре него што приступимо објашњавању историског значаја горња четири одељка нашега документа, сматрамо да није излишно да овде наведемо укратко оно што се до сада зна о устанку из времена на које се односи наш докуменат; тиме ће нам постати много јасније његово значење.
После успешне борбе српских устаника са дахијама у 1804. години, и после мирног презимљавања, чим грану пролеће, почеше се српске војводе наново сакупљати, да реше шта ће даље предузимати. 29. априла већ је био сакупљен велики број представника из нахија, у Пећанима, недалеко од Београда, до Остружнице, који између осталога решише да обнове преговоре са В. Портом, да плате харач и да се рачунају за верну рају султанову. Али је најважније решење те скупштине био избор једне трочлане депутације ради одласка у Цариград да писмено изложи султану српске жалбе и жеље. Посланици су се кренули 15. маја 1805. г., и 9. јуна, преко Букурешта, стигли у Цариград. И док је скупштина, са Карађорђем на челу, поступала још лојално, дотле се у југозападним нахијама београдског пашалука, које су служиле за прибежиште кабадахија и субаша, беху заметнула непријатељства, нарочито у Ужицу, Соколу и Карановцу. И ако је велики део српских крајева био под влашћу устаника, ипак јаничари у јужним крајевима, по својој старој навици, не могоше обуздати своју грамзивост, и, не бојећи се од северне стране, почеше још с пролећа пљачкати несрећну рају из јужних нахија, као што су то чинили у доба своје моћи.

[JASON]

Устаници, природно, нису могли хладнокрвно гледати на судбину својих суграђана, и то сад кад су им прилике биле наклењене. Они су покушавали ослободити те југозападне нахије још и с тога што су оне биле значајне у стратегијском погледу. 24. јуна 1805. г. Карађорђе се крену из Тополе за Карановац, где је стигао 27. јуна. Тек 11. јула предадоше се карановачки Турци. Али док је Карађорђе још био пред карановачким утврђењем, добио је извештај да је Хафис-паша, нишки управитељ, назначен од султана за београдског везира, са наредбом да скупи војску и да се крене на Србију, да тамо ма на који начин успостави мир и поредак.
Међутим, српски су се делегати у Цариграду морали борити са великим тешкоћама. Они су само преко васељенског патријарха могли уручити своју молбу султану, и не само што нису могли добити никаква одговора, него им је и живот био у опасности; били су стављени под строг надзор.

[JASON]

18. августа 1805. г., Хафис-паша са двадесет хиљада војника био је пред Иванковцем. Од јутра до мрака, он је нападао слабе српске позиције, али је од Срба био одбијан са знатним губитцима. Пред мрак, не смејући остати близу Иванковца, Хафис-паша поведе војску ка Параћину. Али кад је сутрадан сазнао да се Карађорђева војска сјединила с војском војводе Миленка, који га је раније одбио, толико се уплаши да одмах изда војсци заповест да се поврати у Ниш, где је после неколико дана умро од стида и срама.
Кад се обрати пажња на податке у нашем документу, па се они сравне са овим што је довде изложено о току устанка, на први поглед постаје јасно да устаници уопште нису могли да проникну у сам дух турске владе; они нису погађали намере В. Порте. И ако су устаници платили један део свог данка, и обећали плаћати га и у будуће, и ако су свуда говорили како они не устају против власти султанове већ само против султану непокорних дахија, кабадахија и субаша, њихова је судбина ипак била решена од врховног војног савета још у другој половини месеца маја 1805. г., чак пре него што је њихова депутација и стигла у Цариград. Висока Порта је тражила или да се раја покори, или да се устаници сасвим затру. Концесије бившим робовима, нису допуштали ни вера, ни обичаји и појмови мусломана. Да би нам све ово било јасније, потребно је да учинимо следећа објашњења.

[JASON]

Османска се Империја, као што. је познато, убројава међу теократске државе, и принципи њене управе оснивају се на светим књигама: корану и шеријату. А коран својим следбеницима проповеда: Бијте се с неверницима док нестане већих устанака и док не остане само вера Алахова (II, 129); и још: Убијајте невернике где год их нађете (IV, 91), и Убијајте све невернике (IХ, 36). Међутим, непрестане сурове борбе мухамеданаца са хришћанима кроз цео Средњи Век изменише унеколико горње варварско учење. Имами, мусломански тумачи вере, под утицајем друштвеног и државног уређења, беху принуђени да неким текстовима светих књига даду блажије тумачење, помоћу чега се неверницима допушта да живе као поданици у мусломанској држави, под условом да хришћани буду у тешком ропском положају, и да раде на добро правоверних. Исти мусломански тумачи, опет на основу светих књига, израдили су и претходна решења о неким важним питањима која су била у вези са односима између мусломана и неверника. А пошто је овде реч о устанку хришћана против мусломанске власти, прибегли смо фетви, тј. претходном разрешењу питања како да се поступи с неверницима који се буне против падишахове власти. У даном случају ћемо се послужити фетвама шепх-ул-пелама Али-ефенди,¹⁾ које су издате недавно пред устанак и које, сачињавају фетаван-шерифи, тј. свештено-правна решења највише инстанције, коју није допуштено подвргнути никаквим изменама. Оне (фетве) се налазе у софијској Народној Библиотеци, у рукопису писаном 1743. г.

¹⁾Али-ефенди је рођен у граду Чаталџи; као врло учен имам, написао је зборник фетава. Он је два пута заузимао високи положај шеих-ул-ислама, у току тринаест година, како за царевања султана Ибрахима (1639.1648), тако и његовог наследника Мехмеда; а умро је 1691. г.

[JASON]

Ево како гласи та фетва:
Aко нека наоружана бунтовничка чета неверника мучи и убија мусломанско становништво, отима и пустоши његово имање и бави се изнуђавањем и завађањем, а чиновник или валија, којима су султан и влада нарочито ставили у дужност да гоне чету, да би се умирио завађени крај, претходно јој предложе да на миран начин преда оружје и опет се покори султановој власти и земаљским законима, па бунтовници откажу и продуже противити се царској власти, да ли онда шеријат допушта да се погуби и покоље све устаничко становништво?
- Одговор: Да, допушта, и сматра се да је законито убијање свег становништва које је устало против падишаха и његове власти.
Овде ћемо дати још једну варијанту о истом питању:
Ако хришћани из неколико села наруше мир, устану против владе и откажу плађање данка који им је разрезан, и сједињени с непријатељском војском нападну на мусломанско становништво, завладају њиме и почну рат са мухамеданцима, како треба поступати онда с неверницима?
- Одговор: Да се нападне цео њихов крај, и да се разори; људи да се покољу сви до једнога, жене и деца да се заробе, дрвета да се посеку, и усеви да се опустоше огњем. (Из Мултака Зејлеи, фетави Али-ефенди стр. 203.)

[JASON]

Из наведених фетава види се да су и српски устаници, који су већ били заузели неке градове Османске Империје и употребили силу против мухамеданаца, по верском закону Турака, или морали бити уништени, или пристати да понова постану покорна султанова раја. У нашој бурунтији стоји то исто: сераскеријат, заједно са врховним војним саветом, решио је да поступа строго и немилосрдно са бунтовницима, издајући тога ради заповест да се сваки устаник убија. Уз то се у бурунтији каже да ће се тај начин поступања сматрати и као освета правоверних мусломана, коју им налаже њихова верска дужност. (Би-хавл-и теали ве хусни тевфика, уссат-и месфуренун кахр ве идам ве азуз-и-сéер ве интикам ејлемелери). Сагласност између садржаја фетве и бурунтије доказује да је ова друга била састављена на основу верског закона. У том случају наш докуменат очигледно потврђује да је садржај фетава, који налаже верски закон мухамеданаца, нашао пуну практичну примену на устале Србе, што се у последње време често оспоравало од просвећенијих мухамеданаца. Тај су верски закон турске власти систематски примењивале на све поробљене народе који су устајали против падишаха; он се и данас примењује на Македонце и Јермене. Значи: свирепости мусломанске према подигнутој раји озакоњене су религијом, шеријатом. Тешко оном мусломану који се не покори и не испуни тај религиозни закон, ту дужност против побуњених куфара!

[JASON]

Овде прилажемо и две друге фетве, које нам најтачније расветљују верску дужност мусломана, као и казну која је могла да постигне било посебно једнога непослушног правоверног, или уопште становништво једнога града или целе области.
Ако нека неверничка наоружана чета успе да опседне исламски град, и околно мусломанско становништво види да оно само нема довољно моћи и снаге да противстане и одбије непријатеље, па саопшти то мусломанима из других градова османске државе, да ли онда мухамеданцима из осталих градова, који су били извештени да су се неверници дигли против њихове браће, вера и шеријат стављају у дужност да иду и ратују против непријатеља куфара?
- Одговор: Да, вера им ставља то у дужност, и у случају отказа и противљења, они падају у најтежу одговорност, кажњавају се смрћу овде на земљи, и проклетством и вечном муком на небеском свету.
А друга се фетва односи непосредно на војску, и гласи:
Ако је против подигнуте неверничке чете која је с оружјем у руци успела да отме, оплени и опљачка неки град у османској држави, послата османска војска, и султан, као врховни и законити калифа пророков и османске династије - Бог нека сачува на вјеки вјеков свога калифу! - да своју височајшу заповест томе делу своје војске да нападне, растера и до ноге уништи побуњену куфарску чету, па османски војници, због некаквих неопростивих и противзаконских узрока буду отказали да изврше заповест падишахову и не буду се хтели тући и борити са подигнутом куфарском четом, какву онда казну налаже закон за тако непослушне и непокорне војнике?
- Одговор: Такви се војници сматрају као велики државни преступници, а за такве је најтежа казна - смрт.
И ове је фетве издао шеих-ул-ислам Али-ефенди, и оне су на 50 страни, где је и пређашња у његовом рукописном делу, које се чува у Народној Библиотеци у Софији.

[JASON]

Прва од њих нам објашњава други део бурунтије, наиме: решење сераскеријата да сви мусломани, по верској дужности и ради угледа војне части османске државе, морају прогласити ратно-верски поход (џихад) против Срба, и борити се дотле док не сломе непријатеља дин-ислама. Значи да садржај и ове фетве налази у практици пуну примену коју заводи тајна бурунтија.
Не треба овде да пренебрегнемо факат да је религиозни закон био подједнако строг и према хришћанима и према правовернима. Сваки мусломан, био он војник или не, био је дужан по шеријату да се бије са подигнутим ђаурима; у противном је случају бивао кажњен смрћу овде на земљи, што је потпуно допуштао свети закон, а нa оном свету се лишавао Мухамедовог раја. Овом строгошћу шеријата, која је само израз средњевековне суровости у поимању мухамеданаца, објашњава се она готовост мусломанског света да се бије са хришћанима (на пример, башибозуци, који немилосрдно кољу, отимају и пустоше све што је ђаурско). Али су и виши турски чиновници, као и војници, као и мухамеданци уопште, могли и могу вршити покоље и свирепости над побуњеним хришћанима. То шеријат допушта. Према томе, и данас видимо да султан, као врховни представник светог закона, не само заповеда да се поступа у духу мусломанске религије, него још и награђује и уздиже мусломане који су се одликовали у убијању и свирепостима против ма каквих усталих хришћана.
Мислим да је овим кратким тумачењем, помоћу фетава, довољно расветљено питање у чему се састојао религиозни дуг мусломана, који се помиње у тајној бурунтији која позива све турско становништво способно да носи оружје да га употреби против устаника куфара Срба.
Трећи одељак бурунтије саопштава нам имена војних заповедника које је врховни војни савет одредио да са месним војскама узму учешћа у борби за умирење српских устаника. Тиме нам се опет расветљава питање које су баш војске ушле у састав војног корпуса Хафис-пашиног, који је тако несрећно ратовао против војводе Миленка на Иванковцу, и против Карађорђа код Параћина. А да су те војске заиста образовале корпус од 20.000 којим је командовао Хафис-паша, доказује четврти одељак бурунтије, где се изрично наређује софијском мутеселиму Мустафа-беју да најдаље за пет дана спреми свој одред, тј. до 6. јуна 1805. г. Нема сумње да су копије исте бурунтије биле послате и свима управитељима чији су санџаци врховним војним саветом били одређени да у првом реду узму учешћа против српских устаника.

[JASON]

Пошто смо видели документе који се налазе у тевтеру за 1804-5-6 годину, да говоримо сад о документима који се односе на српски устанак а налазе се у тевтеру за 1813. и 1814. год.
У том се тевтеру, који је писао бивши босански кадија Селим-заде-Есад-Абдурахман, који је 1813. г. био софијски кадија, налазе, прво, документи који имају припреман карактер за покоравање српских земаља; затим, који се непосредно односе на војне акције против Срба; и, најзад, документи који констатују само подјармљивање Срба. Дајемо овде кратак извод из њих.
1) Прва је по датуму једна бурунтија од сераскеријата, упућена софијским војно-административним властима, којом се наређује да предузму брзе мере да се уреди и појача поштански саобраћај (мензил-хане), који је раније био установљен. То сераскеријат тражи ради сакупљања многобројне војске која је имала да се упути Нишу. Бурунтија је датирана 27. реби-ул-евела 1228. г. од Хеџире. (12. март 1813.)
2) Други докуменат је бурунтија, опет издата од сераскеријата софијским војно-административним властима, којом се наређује да што пре спреме 500 одабраних војника, који су имали да послуже као појачање војних одреда сакупљених око Ниша и одређених за помоћ војскама које су имале за задатак потпуно угушивање српске побуне. Датум на документу је 15. џемази-ул-евел 1228. г. (4. мај 1813.)
3) Султански ферман упућен месним софијским властима, којим се саопштава да предузму потребне мере за преношење војног материjала кроз Софију за Ниш и за даље (топова, ђулади и другог артиљеријског прибора, као и пушака, барута у сандуцима итд.) То је било унапред одређено за 'срб-гајлеги' (српска напаст). Датум је и на овом документу 15. џемази-ул-евел 1228. г.
4) Султански ферман издан у Једрену и упућен опет софијским властима, којим се саопштава да се војни прибор и храна који буду стигли у Софију одмах морају пренети у Ниш, пошто су били одређени против 'срб-усати' (српски устанак). Датум је ове царске наредбе 13. џемази-ул-евел 1298. г. (2. мај 1813.)

[JASON]

5) Бурунтија коју је издао сердар и послао софијским и пиротским властима, којом се наређује да спреме 350 одабраних војника из града Софије и 200 из Пирота, свега 550, које је одмах требало послати у Ниш на бојиште, да ратују са српским бунтовницима. Наредба је датирана 25. џемази-ул-евела 1228. г. (14. маја 1813.)
6) Бурунтија од сераскеријата упућена софијским, пиротским, радомирским и ћустендилским властима, којом се наређује да спреме потребну количину топлога доњег одела и других потреба за војску која се се концентрисала у околини нишке тврђаве, ради потпуног угушења српске побуне. Наредба је датирана 27. џемази-ул-евела 1228. г. (16. маја 1813.)
7) Бурунтија издата од сераскеријата и упућена софијским војно-административним властима, којом се саопштава да ће из Једрена стићи војни материјал, намирнице и др. што је одређено за потребе војске која је улогорена у околини Ниша. То су одмах имали испослати тамо, јер је било потребно при борби са српским устаницима. Датум 1. џемази-ул-ахар 1228. г. (20. мај 1813.)
8.) Бурунтија послата од сераскеријата софијским властима, којом се наређује да спреме све врсте хране и намирница потребних војскама које предводи сераскер Али-паша (Карели), који је онда био румелијски валија. Он је усредсређивао војску у околини Ниша, у намери да угуши бунт српских устаника. Датум 15. џемази-ул-ахар 1228. г. (3. јун 1813.)
9) Царски ферман којим се извештавају софијске војно-административне власти да се од Цариграда (Чек-меџе) кренуло 14 артиљеријских ордија (одељења) ради појачања артиљерије која је одређена против подигнутих Срба, и наређује да се за тих 14 ордија спреми потребна количина хлеба, меса итд., а за коње јечма, сена итд. Датум 17. џемази-ул-ахар 1228. г. (5. јун 1813.)

[JASON]

10) Царски ферман којим се заповеда софијским, самоковским, ћустендилским, дубнишким и радомирским властима да се 300 кантара (13.200 ока) сировог гвожђа, које је наручено у Самокову (град у планини Рилу, чувен са гвожђаног рудника), што брже пошаље у Ниш, како би се употребило на потребне ратне циљеве против српских устаника. Поред тога, наређује се да се радници, ковачи гвожђа и др. одмах пошаљу у Ниш, и то из Ћустендила и Радомира. Датум 27. реџеп 1228. г. (14. јул 1813.)
11) Бурунтија сердара војске послата софијским властима, којом се наређује да брзо спреме војнике које по војном списку треба позвати под заставу. Они су имали бити послати у Ниш под предвођењем једнога 'баш-бога'. Датум 1. реџеп 1228. г. (18. јун 1813.)
12) Бурунтија видинског сер-аскера којом се наређује да се спреми и на бојно поље пошље једно војно појачање од 500-600 војника, сабраних око Ниша и предвођених једним 'баш-богом'. Датум 15, шабан 1228. г. (1. август 1813.)
13) Царски ферман софијским властима којим се јавља за назначење Ел-хаџи-Мехмед-Бахрам-паше за главнокомандујућег над војскама сакупљеним око Ниша, на место Карели-Али-паше, итд. Тај ферман, због његовог нарочитог значаја за историју српског устанка, дајемо цео у преводу Г. Д. Ихчиева, коме дугујемо признање за многобројна обавештења која су од велике важности за овај чланак. Ферман је датиран првих дана месеца рамазана 1228. г. (15-20 августа 1813.)
14) Бурунтија нишкога главног заповедника софијским властима, којом се саопштава да 400-500 српских заробљеника из Босне, везаних једним синџиром, има да се пошаљу у Цариград. Али како се знало да је велики број од њих умро путем, а други да су много болесни и изнурени, то се наређује властима да се постарају спремити храну, и за њих, и за њихове пратиоце, којих је било 300-400 коњаника. Наређује се да болесне спроведу до Цариграда у 'срем-арабаси' (сремска кола). Датум 10. шавал 1228. г. (25. септембар 1813.)
Ево како о томе пише Карађорђе преко свога секретара: 'Тога времена (около 15. августа) извештени рапортом како је везир босански силно нападеније на наше војске учинио, силно кровопролитије било, и да су наши принуждени били два сата назад уступати оставивши у Лешници шанцу 400 војника между Турцима на Божију промисл, који после 10 дана унуждени буду не имајући ни с једне стране помошти отдатисја Турком у пљен'. Ранке каже да је брат Милоша Поцерца тада штитио Лешницу. Зворнички епископ је успео да га склони на предају Турцима. Гарнизон је био одведен у ропство, под војном заштитом, у Босну, а затим послат у Цариград, одакле се ниједан није вратио кући.

[JASON]

15) Бурунтија издата од нишког сераскеријата, којом се наређује софијским властима да се постарају за превоз хране, намирница и других ствари потребних царској војсци око Ниша. Ту има и цео списак кола софијског краја која су имала да превезу намирнице у Ниш. Датум 29. шавал 1228. г. (3. октобар 1813.)
16) Бурунтија издата у Једрену, којом се наређује софијским, као и властима оних крајева кроз које ће пролазити војске против српских устаника, да похватају војнике који су побегли са бојишта. Датум 9. реџеп 1228.г. (26. јун 1813.)
17) Царски ферман којим се софијским војно-административним властима, као и властима свих других области у царевини, саопштава радосна вест да је велики везир сер-аскер Ел-хаџи-Мехмед-Бахрам-паша извршио ратни поход против Срба успешно и брзо. Он је разбио устанике, умирио земљу, и тамо завео мир и тишину. У овом документу султан изражава своје високе милости и наклоности, како према њему, тако и према другима њему потчињеним мирмиранима, за указану услугу падишаху и држави. Ферман је датиран 1. зилкаде 1228. г. (14. октобра 1813.)
18) Султански ферман софијским војно-административним властима, којим се позивају да спреме и у Београд пошаљу 50 дунђера, да раде на поправци неких разваљених кућа у разним београдским ма(ха)лама. Надница је одређена по 50 пара и по ока хлеба дневно сваком мајстору. Докуменат је датиран 30. зилкаде 1228. г. (12. новембра 1813.)
19) Окружна бурунтија упућена од нишкога главнокомандујућег софијским и другим властима које су на путу Ниш-Једрене-Цариград, којом се наређује да сви мостови на суводолинама и рекама на путу Ниш-Софија-Једрене буду у исправности, јер ће кроз та места имати да прођу царске војске из Цариграда и Једрена за Србију. Датум: средина месеца зилхиџе 1228 г. (крај новембра 1813.)

[JASON]

Ферман (у преводу Г. Д. Ихчиева)

Високо-славни победиоче, главнокомандујући победоносне ми војске, велики везире, мудри мој саветниче, уређивачу народа, управитељу народних установа, ти који вешто, мудро и савесно руководиш јавним државним пословима, који искусно и вешто умеш да водиш и добро и спасоносно окончаваш важне народне послове, ти који својим прегаоштвом и неуморним радом држиш везе за учвршћавање и сређивање основа царевине и њене среће, ти који си кадар учврстити основе благостања и сјаја, и, најзад, ти који си богато обдарен свакојаким милостима и даровима од свевишњега Бога, славни мој везире и храбри старешино, Ел-хаџи-Мехмед-Бахрам-пашо, до сада главни управитељу чирменскога санџака, теби шаљем овај свој височајши царски ферман, ради знања и управљања.
Извештавам те да сам данас главну управу над мојим победоносним војскама сакупљеним око града Ниша, као и управу румелијске области, благоволео предати и поверити теби, са пуним и неограниченим правима за управу пословима тих војно-административних високих и важних дужности. Божјом милошћу и твојим напором, достојни и знаменити мој везире, потрудићеш се да још у току ове године предузмеш сва потребна средства и мере за коренито угушење и уништење крвавог српског покрета, трудећи се да тога ради свестрано проучиш сва средства и начине за потпун пораз подигнуте раје Срба, и спремајући довољно војне снаге којом ћеш једном за свагда моћи нанети завршни удар не безначајном и доста заморном српском покрету.
Уз то ти стављам на знање да је твоме претходнику, моме бившем великом везиру и главнокомандујућем мојих славних војсака, Карели-Али-паши, прошлих година неколико пута било напомињано да српски бунтовнички покрет не сматра за безначајан и неозбиљан, него да га, напротив, сматра за тешко и мучно решљиво дело; с тога му је било наређивано још за времена да, не губећи ни часка узалудно, предузме мере за скупљање велике војне снаге, и да се одмах са својим главним штабом крене на ратни поход у правцу Београда, београдске тврђаве. Њему се често напомињало да, не гледајући на жртве и тегобе, ма на који начин, одмах отме поменуту тврђаву и опет завлада њоме, јер би тиме задовољио моју царску височајшу жељу.
Али пошто је споменути главнокомандујући, и поред мојих изричних царских наређења, полако и лабаво руководио ратним пословима и напразно губио време у пословима споредне важности, а при том пренебрегавао мудра мишљења и расуђивања подвласних му старешина из повереног му одреда, због чега су у војним предузећима владали потпун неспоразум и несагласност; и осим тога, пошто је он, без икаквог плана и височајшег одобрења, без икаквог повода за страх и опасност, био опсео место звано Делиградски Шанац, место које је већ сматрано као безопасно, јер је војска била прошла град Алексинац и упутила се београдској тврђави, - то, кад сам све ово узео у обзир, с једне стране, а с друге моје височајше убеђење да тај главнокомандујући неће успети да срећном крају приведе ствар са Србима, - издадох височајши царски ферман да се он уклони с главне управе над мојим војскама; а место њега, овим царским ферманом, назначавам тебе, са пуним и неограниченим правима, о славни мој везире Ел-хаџи-Мехмед-Бахрам-пашо, како за главнокомандујућег мојих војсака које се усредсређују око Ниша, тако и за управитеља румелијске области.
Твоје до сада доказане војно-административне способности, твоја одлучност, твоје искуство и окретност дају ми пуну веру да ћеш ти, славни мој везире, у име свевишњега Бога, одлично испунити своју дужност, и према дин-исламу, и према мојој царевини, престолу, и према свима оним правоверним мусломанима и чиновницима који израније познају твоје велике заслуге, твој војнички дар. Потпуно сам уверен да ћеш ти, мој велики везире, обдарен свима умним способностима, умети мудро руководити војним пословима са зараћеним устаницима Србима, да ћеш моћи сасвим угушити поникли српски бунт, и да ћеш, у име Бога, оправдати моје поверење у тебе, чији је знак моје височајше царско благовољење, изражено у поверавању тих високих дужности теби; вера, пак, држава и мој престо очекују од тебе да оправдаш над тобом изливене издашне царске милости и добре жеље које сам данас својим височајшим царским ферманом облаговолео званично именовати, назначујући те за главнокомандујућег моје победоносне војске која се скупља око Ниша, и за главног управитеља области Румелије.
Сматрам за потребно да ти саопштим да је за опсаду и напад гореозначеног положаја, званог Делиградски Шанац, привремено био одређен један од чувених и угледних војних старешина, мој ађутант Шах-сивар-Абди, коме је поверена војно-административна управа санџака Алаџа-Хисар; а за његовог помоћника тиквешки ајанин Тахир-ага, који је административно потчињен управи демир-хисарског ајанина Абдулах-беја, и који се по наследној линији сматра и броји у милошћу обасуту ми царску свиту, као главни ађутант, с чином придворног султановог капиџи-баше. Независно од тога, поменути војни старешина Шах-сивар-Абди има на расположењу не само војске Тахир-агине, него и уопште све мухамеданско становништво, способно за ратовање и које се броји у војнике, по списку тога санџака, као и све санџак-бегове, алај-бегове, чак и оне благородне мухамеданце који по наследном праву носе име 'фатих-ул-евљад' (синови завојевачеви).
Познато ти је још да су српски устаници заузели места која леже према видинској области, наиме: Неготин, Аду, Теке и Фетих-ул-Ислам (Белоградчик). А из последњих извештаја потврђује се да су Срби куфари отели и према босанској страни неке утврђене положаје, као што су Лешнички Шанац и Лозница. Уопште, са свих страна стижу узбуњиви извештаји, саопштавају нам да се српска буна распростире и узима широке размере, и да на бојно поље против подигнутих Срба треба послати многобројну војску, ратну помоћ, чијом ће се снагом моћи нанети осетан и одсудан удар зараћеним бунтовницима, да би се уништили и сатрли у корену, тако да се рачун са Србима пречисти једном за свагда, и да се још ове године умири земља, отимањем београдске тврђаве из њихових руку, да би се тиме моја победоносна војска удостојила потпуном победом над нашим непријатељима.
Пошто војска и војни заповедници који сачињавају одред за поход од нишког краја узалудно и некорисно стоје и држе положаје казанога Делиград-Шанца, а треба да продуже наступање у правцу београдске тврђаве, то ти овим височајшим ферманом заповедам, велики везире, да се одмах кренеш и упутиш ка центру ордијином, и да, чим тамо стигнеш, предузмеш брзе мере за наступање ка Београду.
Војним старешинама који су нарочито одређени да опсађују и пазе положај Делиград-Шанца даћеш у путу потребна опширна ратна упутства за рад, одвајајући од своје ордије потребан број војника, које ћеш ставити под команду поменутих старешина, који су већ предвиђени тога ради. Имај при том у виду и то: да ти поверена ордија за време ратних послова буде у потпуној вези и јединству са војним одредима који буду долазили у помоћ са видинске стране и од Босне.
У раду и распоређивању буди брз и хитар, не губи узалуд ни часак времена, уложи сав труд и старање ради срећног успеха у походу: да од куфара Срба отмеш многожељену београдску тврђаву, и да сасвим угушиш српски бунт. Начин и средства за то остављени су ти на вољу: сам их бирај: не жали ни трошкова ни жртава потребних за постигнуће жељене сврхе: потпуног угушења српског бунта и заузећа београдске тврђаве од победоносне ми војске.
Уздајући се у твоје високе заслуге, твоју храброст и беспримерно самопожртвовање кад се ствар тиче вере, царевине и престола, верујући при том да ћеш пажљиво, и предострожно до краја водити ратним пословима, благоволео сам издати овај свој височајши царски ферман за твоје званично постављење за главнокомандујућег (сердара) мојих војсака и за главног управитеља румелијске области, остављајући цело извођење поверених ти високих дужности твојој увиђавности и твојој сасвим неограниченој слободи.
Уосталом, очекујући у овој јесењој борби пре свега Божју помоћ и покровитељство великог Пророка, призивајући Божје благослове на тебе и на победоносну ми војску која одлази да се бори са Србима бунтовницима, и желећи ти пуну победу и потпун пораз подигнутих Срба, наређујем ти да одмах одеш на бојно поље, да поведеш напред поверене ти војнике, да предузмеш наступање ка Београду, да отмеш ту тврђаву, и да, кад уз пут прођеш поред положаја Делиград-Шанца, даш потребна упутства војним старешинама и војсци који остају да опсађују и чувају тај положај.
Понашај се дружељубиво и лепо према својим помоћницима, потчињеним официрима и чиновницима, војницима и, уопште, према сваком мухамеданцу, у којима треба да гледаш своју браћу и помоћнике. Јављам ти још да ћу с нестрпљењем свакога часа очекивати с бојног поља радосну и срећну вест о исходу рата, о брзом и осетном поразу Срба неверника, о угушењу српскога бунта и заузећу београдске тврђаве, верујући да ћеш ти све то извршити још у току ове године, јер ми твоје велике способности, твоји мудри и праведни распореди, твоја неуморна делатност, уливају мисао да потпуно веpyjeм у успех овог замршеног и доста озбиљног бунтовничког покрета. Својим радом и одлучношћу, велики мој везире, ти чиниш велику и неоцењиву услугу исламском народу, славној ми царевини и престолу; а у замену за ту услугу и за награду благоволео сам те обасути безбројним милостима и царском издашношћу и благовољењем; као доказ за све то служи моје благовољење да теби поверим и главно заповедништво над мојом славном војском против Срба, као и војно-административну управу простране ми области Румелије.
Ако се, не дај Боже, деси обратно мојим жељама, то јест ако се не добије очекивана радосна вест, ти си ипак дужан да ми врло често саопштаваш све што се догоди, сваки ратни корак, једном речи: да ме непрекидним извештајима постојано држиш у току догађаја српске побуне.
Чим овај мој височајши ферман, снабдевен државном тугром (грб), стигне, и ти га добијеш, одај му дужну почаст и уважење; покори се и повинуј његовој садржини, тачно испуни моје царске височајше заповести; целивај га, и смиреним поклоном одај надлежно уважење и поштовање мојој царској височајшој тугри; и чувај се да не радиш ништа противно.
Издат данас, првих дана месеца рамазана 1228. г. од Хеџире (15-20. августа 1813.), у богом-чуваном утврђеном царском граду Нишу.