Српске буне

[JASON]

Ево како гласи та фетва:
Aко нека наоружана бунтовничка чета неверника мучи и убија мусломанско становништво, отима и пустоши његово имање и бави се изнуђавањем и завађањем, а чиновник или валија, којима су султан и влада нарочито ставили у дужност да гоне чету, да би се умирио завађени крај, претходно јој предложе да на миран начин преда оружје и опет се покори султановој власти и земаљским законима, па бунтовници откажу и продуже противити се царској власти, да ли онда шеријат допушта да се погуби и покоље све устаничко становништво?
- Одговор: Да, допушта, и сматра се да је законито убијање свег становништва које је устало против падишаха и његове власти.
Овде ћемо дати још једну варијанту о истом питању:
Ако хришћани из неколико села наруше мир, устану против владе и откажу плађање данка који им је разрезан, и сједињени с непријатељском војском нападну на мусломанско становништво, завладају њиме и почну рат са мухамеданцима, како треба поступати онда с неверницима?
- Одговор: Да се нападне цео њихов крај, и да се разори; људи да се покољу сви до једнога, жене и деца да се заробе, дрвета да се посеку, и усеви да се опустоше огњем. (Из Мултака Зејлеи, фетави Али-ефенди стр. 203.)

[JASON]

Из наведених фетава види се да су и српски устаници, који су већ били заузели неке градове Османске Империје и употребили силу против мухамеданаца, по верском закону Турака, или морали бити уништени, или пристати да понова постану покорна султанова раја. У нашој бурунтији стоји то исто: сераскеријат, заједно са врховним војним саветом, решио је да поступа строго и немилосрдно са бунтовницима, издајући тога ради заповест да се сваки устаник убија. Уз то се у бурунтији каже да ће се тај начин поступања сматрати и као освета правоверних мусломана, коју им налаже њихова верска дужност. (Би-хавл-и теали ве хусни тевфика, уссат-и месфуренун кахр ве идам ве азуз-и-сéер ве интикам ејлемелери). Сагласност између садржаја фетве и бурунтије доказује да је ова друга била састављена на основу верског закона. У том случају наш докуменат очигледно потврђује да је садржај фетава, који налаже верски закон мухамеданаца, нашао пуну практичну примену на устале Србе, што се у последње време често оспоравало од просвећенијих мухамеданаца. Тај су верски закон турске власти систематски примењивале на све поробљене народе који су устајали против падишаха; он се и данас примењује на Македонце и Јермене. Значи: свирепости мусломанске према подигнутој раји озакоњене су религијом, шеријатом. Тешко оном мусломану који се не покори и не испуни тај религиозни закон, ту дужност против побуњених куфара!

[JASON]

Овде прилажемо и две друге фетве, које нам најтачније расветљују верску дужност мусломана, као и казну која је могла да постигне било посебно једнога непослушног правоверног, или уопште становништво једнога града или целе области.
Ако нека неверничка наоружана чета успе да опседне исламски град, и околно мусломанско становништво види да оно само нема довољно моћи и снаге да противстане и одбије непријатеље, па саопшти то мусломанима из других градова османске државе, да ли онда мухамеданцима из осталих градова, који су били извештени да су се неверници дигли против њихове браће, вера и шеријат стављају у дужност да иду и ратују против непријатеља куфара?
- Одговор: Да, вера им ставља то у дужност, и у случају отказа и противљења, они падају у најтежу одговорност, кажњавају се смрћу овде на земљи, и проклетством и вечном муком на небеском свету.
А друга се фетва односи непосредно на војску, и гласи:
Ако је против подигнуте неверничке чете која је с оружјем у руци успела да отме, оплени и опљачка неки град у османској држави, послата османска војска, и султан, као врховни и законити калифа пророков и османске династије - Бог нека сачува на вјеки вјеков свога калифу! - да своју височајшу заповест томе делу своје војске да нападне, растера и до ноге уништи побуњену куфарску чету, па османски војници, због некаквих неопростивих и противзаконских узрока буду отказали да изврше заповест падишахову и не буду се хтели тући и борити са подигнутом куфарском четом, какву онда казну налаже закон за тако непослушне и непокорне војнике?
- Одговор: Такви се војници сматрају као велики државни преступници, а за такве је најтежа казна - смрт.
И ове је фетве издао шеих-ул-ислам Али-ефенди, и оне су на 50 страни, где је и пређашња у његовом рукописном делу, које се чува у Народној Библиотеци у Софији.

[JASON]

Прва од њих нам објашњава други део бурунтије, наиме: решење сераскеријата да сви мусломани, по верској дужности и ради угледа војне части османске државе, морају прогласити ратно-верски поход (џихад) против Срба, и борити се дотле док не сломе непријатеља дин-ислама. Значи да садржај и ове фетве налази у практици пуну примену коју заводи тајна бурунтија.
Не треба овде да пренебрегнемо факат да је религиозни закон био подједнако строг и према хришћанима и према правовернима. Сваки мусломан, био он војник или не, био је дужан по шеријату да се бије са подигнутим ђаурима; у противном је случају бивао кажњен смрћу овде на земљи, што је потпуно допуштао свети закон, а нa оном свету се лишавао Мухамедовог раја. Овом строгошћу шеријата, која је само израз средњевековне суровости у поимању мухамеданаца, објашњава се она готовост мусломанског света да се бије са хришћанима (на пример, башибозуци, који немилосрдно кољу, отимају и пустоше све што је ђаурско). Али су и виши турски чиновници, као и војници, као и мухамеданци уопште, могли и могу вршити покоље и свирепости над побуњеним хришћанима. То шеријат допушта. Према томе, и данас видимо да султан, као врховни представник светог закона, не само заповеда да се поступа у духу мусломанске религије, него још и награђује и уздиже мусломане који су се одликовали у убијању и свирепостима против ма каквих усталих хришћана.
Мислим да је овим кратким тумачењем, помоћу фетава, довољно расветљено питање у чему се састојао религиозни дуг мусломана, који се помиње у тајној бурунтији која позива све турско становништво способно да носи оружје да га употреби против устаника куфара Срба.
Трећи одељак бурунтије саопштава нам имена војних заповедника које је врховни војни савет одредио да са месним војскама узму учешћа у борби за умирење српских устаника. Тиме нам се опет расветљава питање које су баш војске ушле у састав војног корпуса Хафис-пашиног, који је тако несрећно ратовао против војводе Миленка на Иванковцу, и против Карађорђа код Параћина. А да су те војске заиста образовале корпус од 20.000 којим је командовао Хафис-паша, доказује четврти одељак бурунтије, где се изрично наређује софијском мутеселиму Мустафа-беју да најдаље за пет дана спреми свој одред, тј. до 6. јуна 1805. г. Нема сумње да су копије исте бурунтије биле послате и свима управитељима чији су санџаци врховним војним саветом били одређени да у првом реду узму учешћа против српских устаника.

[JASON]

Пошто смо видели документе који се налазе у тевтеру за 1804-5-6 годину, да говоримо сад о документима који се односе на српски устанак а налазе се у тевтеру за 1813. и 1814. год.
У том се тевтеру, који је писао бивши босански кадија Селим-заде-Есад-Абдурахман, који је 1813. г. био софијски кадија, налазе, прво, документи који имају припреман карактер за покоравање српских земаља; затим, који се непосредно односе на војне акције против Срба; и, најзад, документи који констатују само подјармљивање Срба. Дајемо овде кратак извод из њих.
1) Прва је по датуму једна бурунтија од сераскеријата, упућена софијским војно-административним властима, којом се наређује да предузму брзе мере да се уреди и појача поштански саобраћај (мензил-хане), који је раније био установљен. То сераскеријат тражи ради сакупљања многобројне војске која је имала да се упути Нишу. Бурунтија је датирана 27. реби-ул-евела 1228. г. од Хеџире. (12. март 1813.)
2) Други докуменат је бурунтија, опет издата од сераскеријата софијским војно-административним властима, којом се наређује да што пре спреме 500 одабраних војника, који су имали да послуже као појачање војних одреда сакупљених око Ниша и одређених за помоћ војскама које су имале за задатак потпуно угушивање српске побуне. Датум на документу је 15. џемази-ул-евел 1228. г. (4. мај 1813.)
3) Султански ферман упућен месним софијским властима, којим се саопштава да предузму потребне мере за преношење војног материjала кроз Софију за Ниш и за даље (топова, ђулади и другог артиљеријског прибора, као и пушака, барута у сандуцима итд.) То је било унапред одређено за 'срб-гајлеги' (српска напаст). Датум је и на овом документу 15. џемази-ул-евел 1228. г.
4) Султански ферман издан у Једрену и упућен опет софијским властима, којим се саопштава да се војни прибор и храна који буду стигли у Софију одмах морају пренети у Ниш, пошто су били одређени против 'срб-усати' (српски устанак). Датум је ове царске наредбе 13. џемази-ул-евел 1298. г. (2. мај 1813.)

[JASON]

5) Бурунтија коју је издао сердар и послао софијским и пиротским властима, којом се наређује да спреме 350 одабраних војника из града Софије и 200 из Пирота, свега 550, које је одмах требало послати у Ниш на бојиште, да ратују са српским бунтовницима. Наредба је датирана 25. џемази-ул-евела 1228. г. (14. маја 1813.)
6) Бурунтија од сераскеријата упућена софијским, пиротским, радомирским и ћустендилским властима, којом се наређује да спреме потребну количину топлога доњег одела и других потреба за војску која се се концентрисала у околини нишке тврђаве, ради потпуног угушења српске побуне. Наредба је датирана 27. џемази-ул-евела 1228. г. (16. маја 1813.)
7) Бурунтија издата од сераскеријата и упућена софијским војно-административним властима, којом се саопштава да ће из Једрена стићи војни материјал, намирнице и др. што је одређено за потребе војске која је улогорена у околини Ниша. То су одмах имали испослати тамо, јер је било потребно при борби са српским устаницима. Датум 1. џемази-ул-ахар 1228. г. (20. мај 1813.)
8.) Бурунтија послата од сераскеријата софијским властима, којом се наређује да спреме све врсте хране и намирница потребних војскама које предводи сераскер Али-паша (Карели), који је онда био румелијски валија. Он је усредсређивао војску у околини Ниша, у намери да угуши бунт српских устаника. Датум 15. џемази-ул-ахар 1228. г. (3. јун 1813.)
9) Царски ферман којим се извештавају софијске војно-административне власти да се од Цариграда (Чек-меџе) кренуло 14 артиљеријских ордија (одељења) ради појачања артиљерије која је одређена против подигнутих Срба, и наређује да се за тих 14 ордија спреми потребна количина хлеба, меса итд., а за коње јечма, сена итд. Датум 17. џемази-ул-ахар 1228. г. (5. јун 1813.)

[JASON]

10) Царски ферман којим се заповеда софијским, самоковским, ћустендилским, дубнишким и радомирским властима да се 300 кантара (13.200 ока) сировог гвожђа, које је наручено у Самокову (град у планини Рилу, чувен са гвожђаног рудника), што брже пошаље у Ниш, како би се употребило на потребне ратне циљеве против српских устаника. Поред тога, наређује се да се радници, ковачи гвожђа и др. одмах пошаљу у Ниш, и то из Ћустендила и Радомира. Датум 27. реџеп 1228. г. (14. јул 1813.)
11) Бурунтија сердара војске послата софијским властима, којом се наређује да брзо спреме војнике које по војном списку треба позвати под заставу. Они су имали бити послати у Ниш под предвођењем једнога 'баш-бога'. Датум 1. реџеп 1228. г. (18. јун 1813.)
12) Бурунтија видинског сер-аскера којом се наређује да се спреми и на бојно поље пошље једно војно појачање од 500-600 војника, сабраних око Ниша и предвођених једним 'баш-богом'. Датум 15, шабан 1228. г. (1. август 1813.)
13) Царски ферман софијским властима којим се јавља за назначење Ел-хаџи-Мехмед-Бахрам-паше за главнокомандујућег над војскама сакупљеним око Ниша, на место Карели-Али-паше, итд. Тај ферман, због његовог нарочитог значаја за историју српског устанка, дајемо цео у преводу Г. Д. Ихчиева, коме дугујемо признање за многобројна обавештења која су од велике важности за овај чланак. Ферман је датиран првих дана месеца рамазана 1228. г. (15-20 августа 1813.)
14) Бурунтија нишкога главног заповедника софијским властима, којом се саопштава да 400-500 српских заробљеника из Босне, везаних једним синџиром, има да се пошаљу у Цариград. Али како се знало да је велики број од њих умро путем, а други да су много болесни и изнурени, то се наређује властима да се постарају спремити храну, и за њих, и за њихове пратиоце, којих је било 300-400 коњаника. Наређује се да болесне спроведу до Цариграда у 'срем-арабаси' (сремска кола). Датум 10. шавал 1228. г. (25. септембар 1813.)
Ево како о томе пише Карађорђе преко свога секретара: 'Тога времена (около 15. августа) извештени рапортом како је везир босански силно нападеније на наше војске учинио, силно кровопролитије било, и да су наши принуждени били два сата назад уступати оставивши у Лешници шанцу 400 војника между Турцима на Божију промисл, који после 10 дана унуждени буду не имајући ни с једне стране помошти отдатисја Турком у пљен'. Ранке каже да је брат Милоша Поцерца тада штитио Лешницу. Зворнички епископ је успео да га склони на предају Турцима. Гарнизон је био одведен у ропство, под војном заштитом, у Босну, а затим послат у Цариград, одакле се ниједан није вратио кући.

[JASON]

15) Бурунтија издата од нишког сераскеријата, којом се наређује софијским властима да се постарају за превоз хране, намирница и других ствари потребних царској војсци око Ниша. Ту има и цео списак кола софијског краја која су имала да превезу намирнице у Ниш. Датум 29. шавал 1228. г. (3. октобар 1813.)
16) Бурунтија издата у Једрену, којом се наређује софијским, као и властима оних крајева кроз које ће пролазити војске против српских устаника, да похватају војнике који су побегли са бојишта. Датум 9. реџеп 1228.г. (26. јун 1813.)
17) Царски ферман којим се софијским војно-административним властима, као и властима свих других области у царевини, саопштава радосна вест да је велики везир сер-аскер Ел-хаџи-Мехмед-Бахрам-паша извршио ратни поход против Срба успешно и брзо. Он је разбио устанике, умирио земљу, и тамо завео мир и тишину. У овом документу султан изражава своје високе милости и наклоности, како према њему, тако и према другима њему потчињеним мирмиранима, за указану услугу падишаху и држави. Ферман је датиран 1. зилкаде 1228. г. (14. октобра 1813.)
18) Султански ферман софијским војно-административним властима, којим се позивају да спреме и у Београд пошаљу 50 дунђера, да раде на поправци неких разваљених кућа у разним београдским ма(ха)лама. Надница је одређена по 50 пара и по ока хлеба дневно сваком мајстору. Докуменат је датиран 30. зилкаде 1228. г. (12. новембра 1813.)
19) Окружна бурунтија упућена од нишкога главнокомандујућег софијским и другим властима које су на путу Ниш-Једрене-Цариград, којом се наређује да сви мостови на суводолинама и рекама на путу Ниш-Софија-Једрене буду у исправности, јер ће кроз та места имати да прођу царске војске из Цариграда и Једрена за Србију. Датум: средина месеца зилхиџе 1228 г. (крај новембра 1813.)

[JASON]

Ферман (у преводу Г. Д. Ихчиева)

Високо-славни победиоче, главнокомандујући победоносне ми војске, велики везире, мудри мој саветниче, уређивачу народа, управитељу народних установа, ти који вешто, мудро и савесно руководиш јавним државним пословима, који искусно и вешто умеш да водиш и добро и спасоносно окончаваш важне народне послове, ти који својим прегаоштвом и неуморним радом држиш везе за учвршћавање и сређивање основа царевине и њене среће, ти који си кадар учврстити основе благостања и сјаја, и, најзад, ти који си богато обдарен свакојаким милостима и даровима од свевишњега Бога, славни мој везире и храбри старешино, Ел-хаџи-Мехмед-Бахрам-пашо, до сада главни управитељу чирменскога санџака, теби шаљем овај свој височајши царски ферман, ради знања и управљања.
Извештавам те да сам данас главну управу над мојим победоносним војскама сакупљеним око града Ниша, као и управу румелијске области, благоволео предати и поверити теби, са пуним и неограниченим правима за управу пословима тих војно-административних високих и важних дужности. Божјом милошћу и твојим напором, достојни и знаменити мој везире, потрудићеш се да још у току ове године предузмеш сва потребна средства и мере за коренито угушење и уништење крвавог српског покрета, трудећи се да тога ради свестрано проучиш сва средства и начине за потпун пораз подигнуте раје Срба, и спремајући довољно војне снаге којом ћеш једном за свагда моћи нанети завршни удар не безначајном и доста заморном српском покрету.
Уз то ти стављам на знање да је твоме претходнику, моме бившем великом везиру и главнокомандујућем мојих славних војсака, Карели-Али-паши, прошлих година неколико пута било напомињано да српски бунтовнички покрет не сматра за безначајан и неозбиљан, него да га, напротив, сматра за тешко и мучно решљиво дело; с тога му је било наређивано још за времена да, не губећи ни часка узалудно, предузме мере за скупљање велике војне снаге, и да се одмах са својим главним штабом крене на ратни поход у правцу Београда, београдске тврђаве. Њему се често напомињало да, не гледајући на жртве и тегобе, ма на који начин, одмах отме поменуту тврђаву и опет завлада њоме, јер би тиме задовољио моју царску височајшу жељу.
Али пошто је споменути главнокомандујући, и поред мојих изричних царских наређења, полако и лабаво руководио ратним пословима и напразно губио време у пословима споредне важности, а при том пренебрегавао мудра мишљења и расуђивања подвласних му старешина из повереног му одреда, због чега су у војним предузећима владали потпун неспоразум и несагласност; и осим тога, пошто је он, без икаквог плана и височајшег одобрења, без икаквог повода за страх и опасност, био опсео место звано Делиградски Шанац, место које је већ сматрано као безопасно, јер је војска била прошла град Алексинац и упутила се београдској тврђави, - то, кад сам све ово узео у обзир, с једне стране, а с друге моје височајше убеђење да тај главнокомандујући неће успети да срећном крају приведе ствар са Србима, - издадох височајши царски ферман да се он уклони с главне управе над мојим војскама; а место њега, овим царским ферманом, назначавам тебе, са пуним и неограниченим правима, о славни мој везире Ел-хаџи-Мехмед-Бахрам-пашо, како за главнокомандујућег мојих војсака које се усредсређују око Ниша, тако и за управитеља румелијске области.
Твоје до сада доказане војно-административне способности, твоја одлучност, твоје искуство и окретност дају ми пуну веру да ћеш ти, славни мој везире, у име свевишњега Бога, одлично испунити своју дужност, и према дин-исламу, и према мојој царевини, престолу, и према свима оним правоверним мусломанима и чиновницима који израније познају твоје велике заслуге, твој војнички дар. Потпуно сам уверен да ћеш ти, мој велики везире, обдарен свима умним способностима, умети мудро руководити војним пословима са зараћеним устаницима Србима, да ћеш моћи сасвим угушити поникли српски бунт, и да ћеш, у име Бога, оправдати моје поверење у тебе, чији је знак моје височајше царско благовољење, изражено у поверавању тих високих дужности теби; вера, пак, држава и мој престо очекују од тебе да оправдаш над тобом изливене издашне царске милости и добре жеље које сам данас својим височајшим царским ферманом облаговолео званично именовати, назначујући те за главнокомандујућег моје победоносне војске која се скупља око Ниша, и за главног управитеља области Румелије.
Сматрам за потребно да ти саопштим да је за опсаду и напад гореозначеног положаја, званог Делиградски Шанац, привремено био одређен један од чувених и угледних војних старешина, мој ађутант Шах-сивар-Абди, коме је поверена војно-административна управа санџака Алаџа-Хисар; а за његовог помоћника тиквешки ајанин Тахир-ага, који је административно потчињен управи демир-хисарског ајанина Абдулах-беја, и који се по наследној линији сматра и броји у милошћу обасуту ми царску свиту, као главни ађутант, с чином придворног султановог капиџи-баше. Независно од тога, поменути војни старешина Шах-сивар-Абди има на расположењу не само војске Тахир-агине, него и уопште све мухамеданско становништво, способно за ратовање и које се броји у војнике, по списку тога санџака, као и све санџак-бегове, алај-бегове, чак и оне благородне мухамеданце који по наследном праву носе име 'фатих-ул-евљад' (синови завојевачеви).
Познато ти је још да су српски устаници заузели места која леже према видинској области, наиме: Неготин, Аду, Теке и Фетих-ул-Ислам (Белоградчик). А из последњих извештаја потврђује се да су Срби куфари отели и према босанској страни неке утврђене положаје, као што су Лешнички Шанац и Лозница. Уопште, са свих страна стижу узбуњиви извештаји, саопштавају нам да се српска буна распростире и узима широке размере, и да на бојно поље против подигнутих Срба треба послати многобројну војску, ратну помоћ, чијом ће се снагом моћи нанети осетан и одсудан удар зараћеним бунтовницима, да би се уништили и сатрли у корену, тако да се рачун са Србима пречисти једном за свагда, и да се још ове године умири земља, отимањем београдске тврђаве из њихових руку, да би се тиме моја победоносна војска удостојила потпуном победом над нашим непријатељима.
Пошто војска и војни заповедници који сачињавају одред за поход од нишког краја узалудно и некорисно стоје и држе положаје казанога Делиград-Шанца, а треба да продуже наступање у правцу београдске тврђаве, то ти овим височајшим ферманом заповедам, велики везире, да се одмах кренеш и упутиш ка центру ордијином, и да, чим тамо стигнеш, предузмеш брзе мере за наступање ка Београду.
Војним старешинама који су нарочито одређени да опсађују и пазе положај Делиград-Шанца даћеш у путу потребна опширна ратна упутства за рад, одвајајући од своје ордије потребан број војника, које ћеш ставити под команду поменутих старешина, који су већ предвиђени тога ради. Имај при том у виду и то: да ти поверена ордија за време ратних послова буде у потпуној вези и јединству са војним одредима који буду долазили у помоћ са видинске стране и од Босне.
У раду и распоређивању буди брз и хитар, не губи узалуд ни часак времена, уложи сав труд и старање ради срећног успеха у походу: да од куфара Срба отмеш многожељену београдску тврђаву, и да сасвим угушиш српски бунт. Начин и средства за то остављени су ти на вољу: сам их бирај: не жали ни трошкова ни жртава потребних за постигнуће жељене сврхе: потпуног угушења српског бунта и заузећа београдске тврђаве од победоносне ми војске.
Уздајући се у твоје високе заслуге, твоју храброст и беспримерно самопожртвовање кад се ствар тиче вере, царевине и престола, верујући при том да ћеш пажљиво, и предострожно до краја водити ратним пословима, благоволео сам издати овај свој височајши царски ферман за твоје званично постављење за главнокомандујућег (сердара) мојих војсака и за главног управитеља румелијске области, остављајући цело извођење поверених ти високих дужности твојој увиђавности и твојој сасвим неограниченој слободи.
Уосталом, очекујући у овој јесењој борби пре свега Божју помоћ и покровитељство великог Пророка, призивајући Божје благослове на тебе и на победоносну ми војску која одлази да се бори са Србима бунтовницима, и желећи ти пуну победу и потпун пораз подигнутих Срба, наређујем ти да одмах одеш на бојно поље, да поведеш напред поверене ти војнике, да предузмеш наступање ка Београду, да отмеш ту тврђаву, и да, кад уз пут прођеш поред положаја Делиград-Шанца, даш потребна упутства војним старешинама и војсци који остају да опсађују и чувају тај положај.
Понашај се дружељубиво и лепо према својим помоћницима, потчињеним официрима и чиновницима, војницима и, уопште, према сваком мухамеданцу, у којима треба да гледаш своју браћу и помоћнике. Јављам ти још да ћу с нестрпљењем свакога часа очекивати с бојног поља радосну и срећну вест о исходу рата, о брзом и осетном поразу Срба неверника, о угушењу српскога бунта и заузећу београдске тврђаве, верујући да ћеш ти све то извршити још у току ове године, јер ми твоје велике способности, твоји мудри и праведни распореди, твоја неуморна делатност, уливају мисао да потпуно веpyjeм у успех овог замршеног и доста озбиљног бунтовничког покрета. Својим радом и одлучношћу, велики мој везире, ти чиниш велику и неоцењиву услугу исламском народу, славној ми царевини и престолу; а у замену за ту услугу и за награду благоволео сам те обасути безбројним милостима и царском издашношћу и благовољењем; као доказ за све то служи моје благовољење да теби поверим и главно заповедништво над мојом славном војском против Срба, као и војно-административну управу простране ми области Румелије.
Ако се, не дај Боже, деси обратно мојим жељама, то јест ако се не добије очекивана радосна вест, ти си ипак дужан да ми врло често саопштаваш све што се догоди, сваки ратни корак, једном речи: да ме непрекидним извештајима постојано држиш у току догађаја српске побуне.
Чим овај мој височајши ферман, снабдевен државном тугром (грб), стигне, и ти га добијеш, одај му дужну почаст и уважење; покори се и повинуј његовој садржини, тачно испуни моје царске височајше заповести; целивај га, и смиреним поклоном одај надлежно уважење и поштовање мојој царској височајшој тугри; и чувај се да не радиш ништа противно.
Издат данас, првих дана месеца рамазана 1228. г. од Хеџире (15-20. августа 1813.), у богом-чуваном утврђеном царском граду Нишу.

[JASON]

Садржај и значење овога фермана

Пошто је по обичају навео све титуле свога новопостављеног главнокомандујућег везира Ел-хаџи-Мехмед-Бахрам-паше, бившег управитеља чирменске области, султан Махмуд му шаље своје добре жеље и свој височајши указ, који има ове одељке:
1) Султан га извештава да га је поставио за врховног команданта војске око нишке тврђаве, и да му поверава управу румелијске области, са неограниченим правима; позива га да још те године предузме потребне мере за потпуно угушење српског покрета.
2) Јавља му да је његов претходник, бивши велики везир и главнокомандујући, Карели-Али-паша, румелијски валија, неодлучно руководио пословима, мада је често опомињан да српcку побуну сматра за озбиљну, и да, без обзира на жртве, заузме београдску тврђаву. Уз то се он окривљује што је, без одобрења и без опасности, држао у опсади Делиградски Шанац. Имајући све ово у виду, султан је решио да га уклони са тога места, и да на његово место постави Ел-хаџи-Мехмед-Бахрам-пашу, јер су му његове способности познате, те је уверен да ће он учинити своју дужност.
3) Сматра за потребно да свом новом генералисиму јави да је за опсађивање и нападање Делиградског Шанца привремено био одређен чувени мирмиран Шах-сивар-Абди, коме је била поверена и управа крушевачкога санџака; а за његовог помоћника тиквешки ајанин Тахир-ага.
4) Поред овога, султан је похитао да свога врховног команданта обавести о последњим српским успесима. Он му јавља да су Срби на видинској страни заузели неке градове, а на босанској неке утврђене позиције. Уз то га извештава како стижу извештаји о ширењу српског устанка, ради чега му саветује да што пре сконцентрише многобројне војске, и да их поведе на Србе. А пошто је војска дотле узалудно држала позиције око Делиградског Шанца, уместо да наступа према Београду, то му падишах наређује да се одмах крене нишкој ордији, и да се спреми за наступање ка Београду. Уз пут да да упутства војним старешинама који опсађују Делиградски Шанац, и одвоји потребан број војника за појачање.
5) Султан га позива да се другарски понаша према потчињенима. Он му још даје изричну заповест да непрестано буде у тесној вези са одредима који су имали дејствовати са видинске и босанске стране.
Последњи део истиче наде и жеље калифине, који призива Божју помоћ, покровитељетво пророка Мухамеда и његове благослове на врховнога старешину и војску, позивајући га да му час пре јави радосну вест о заузећу београдске тврђаве, угушењу устанка и умирењу земље. И у случају неуспеха дужан је да га извештава о току догађаја. На крају га султан позива да тачно испуњава његове височајше наредбе.