Српске буне

[JASON]

Из фермана се, пре свега, види тврда намера султана Махмуда да, ма на који начин и са ма каквим жртвама, коначно покори српски народ, да га врати у пређашњи ропски положај. Он се већ не обзире на предвиђене привилегије за Србе у осмом члану Букурешког Уговора. Реиз-ефенди и Д. Морузи плаћају главом за учествовање при закључивању мира, и то зато што су тако неуспешно пропустили срећан моменат за потпун повраћај царевини изгубљених провинција. А његов велики везир Рушит-Ахмед-паша сасвим игнорише обећања која је 1811. год. Карађорђу давао, то јест: да Србији да права која су имале Влашка и Молдавија.
Али је важније што је у ферману изложен ратни план за акцију Турака против Срба 1813. год. Било је решено да се са многобројном војском нападне са три главне стране: од Босне, од Ниша и од Видина. Поред тога, главни командант у Нишу имао је изричну заповест да се не зауставља код Делиграда да очекује његов пад, него да остави један део војске да опсађује то утврђено место, а са осталом војском иде низ Мораву, као што је још 1810. г. радио Рушит-паша. Разлика између турске акције раније и садашње била је у томе што је онда видинска страна била у рукама паше који није био у добрим односима са султаном. Срби су 1810. г. бар од Видина били безбрижни. А у пролеће 1813. г. Мула-паша је био уклоњен из Видина. Уз то је онда Србима помагала и руска војска, а Турци су ратовали с Русима. Карађорђе је, дакле, 1813. године био у много горим приликама него 1810. Упоређивати ратни положај 1810. и 1813. г., као што неки чине, сасвим је без основа, и тако што треба сматрати за тенденциозно.

[JASON]

После тога, у нашем документу има других факата који су новина за историју устанка. Тако, за покоритеља Србије треба да се сматра не сам велики везир Рушит-Ахмед-паша или Куршит-паша, који је остао у Једрену, него Ел-хаџи-Мехмед-Бахрам-паша, бивши чирменcки управитељ, а затим назначен за румелиjског валију на место Карсли-Али-паше, са титулом великог везира. Султан му захваљује, и то званичним актом, што је часно и брзо свршио ратни поход против Срба, разбио их, умирио земљу и завео ред и тишину, по турcким појмовима. Дакле, два документа говоре о Ел-хаџи-Мехмед-Бахрам- паши као завојевачу Србије.
Према овоме, не може се веровати Карађорђевом извештају који је писао Лазар Теодоровић да је Карсли-Али-паша, старешина нишке ордије, био убијен код Делиграда од српских удара под командом Младеновом. Из нашег фермана излази да је Карсли-Али-пашу султан био уклонио после његовог одбијања са Делиграда, и заменио га новопостављеним Мехмед-Бахрам-пашом, јер је био потпуно уверен да Али-паша неће срећно завршити тешку српску аферу. Можда су Срби онда убили кога нижег пашу, а не и Карсли-Али-пашу, коме је већ било одузето старешинство.
Ферман нам још каже да је Делиград привремено опсађивао и крушевачки управитељ (ваљда будући) Абди-Шах-сивар, како изгледа, у одсуству Али-паше. Али султан наређује везиру Мехмед-Бахрам-паши да одвоји један део свога корпуса као помоћ делиградској војсци, опет под командом Абди-Шах-сивара, а да са остатком иде ка Београду.
У ферману султан означава и границе српске кнежевине 1815. г. Он пише Бахрам-паши да су Срби на Видинској страни имали у рукама Неготин, Аду, Теке и Фетих-ул-Ислам (Белоградчик), а на босанској утврђене положаје Лешницу и Лозницу. Још 1810. год., Срби су имали под својом влашћу осим београдског пашалука и неке области отете од суседних пашалука и санџака. Од видинског су санџака имали: Крајину, Кључ и Црну Реку; од нишког: Алексинац и Бању са околином; од лесковачког: Параћин и Крушевац; од новопазарског: стари знаменити манастир Студеницу. По нашем ферману, Срби су отели и Белоградчик.

[JASON]

На завршетку да кажемо да до данас при писању Историје Српскога Устанка нису били узамани у обзир званични турски документи. Не само што они могу у многом попунити неке значајне догађаје из устанка, него ће нам, што је још значајније, расветлити питања од највећег значаја, као што су: султанови погледи на подигнутог неверника, религиозни појмови турске владе, војних старешина, виших и нижих чиновника, према неверницима устаницима; једном речи: они нам откривају унутрашњи свет првога и последњег Турчина према ђаурину у оно време, ствар која је остала непозната како Ст. Стратимировићу, тако и Карађорђу, Недоби и другима.
Жалимо што нисмо могли дати кратке изводе и из докумената који се односе на 1808. годину, пошто већ постоји тевтер који обухвата ту годину. Надамо се да ће се тевтери о истим догађајима пронаћи и у видинској збирци. Онда ће јамачно бити расветљена и нека ратна предузећа са видинске стране.
Г. Балсачев, (Превео с бугарског M. Ив.)

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Карађорђево известiє о Србiи и последньимъ догађаима србскогъ (новієгъ) доба као и првыма за тымъ слѣдуюћима.
_{(Сачинѣно негдашньимъ Почестнымъ Членомъ Друштва Србске Словесности покойнымъ К. С. Совѣтникомъ Лазаромъ Теодоровићемъ.)}


По заключенію мирнаго трактата Россіє съ Портою у Букуресту 1812. при коємъ одъ стране наше нитко быо ніє, узнавши мы да россійске войске изъ предѣловъ нашихъ изступаю, и насъ овако критическомъ положенію оставляю, дошли смо сви у крайнѣ отчаяніє. У овомъ недоумѣнію и неизвѣстію находећи се на велику радость дође Єго Сіятельство Г. Генералъ-Лейтнантъ Графъ Ивеличъ къ намъ у Тополу 28. Юліа съ наставленіємъ обявити намъ статію мирнаго Букуресткаго трактата, кассающуся и до Сербскаго народа. Совѣтовао є да се на ню согласимо показуюћи што є Россію побудило миръ съ Портою заключити и войске своє изъ предѣловъ нашихъ извести. Увѣріо насъ, да се съ овымъ ни мало благонаклоность нашего Покровителя неумалява како къ мени вожду, тако и роду. Да ће Турци трактатъ овай исполнити и насъ у миру оставити. Увѣріо насъ є Господинъ Графъ у имя Государя, да како се непріятель изъ Россіє очисти, перву помощь Сербомъ дати, и обѣщанія своя во исполненіе привести буде Государъ. Ово су за насъ превесели гласи были, и особито смо соболѣзновали, что мы незаключивше съ Портою мирнаго трактата противъ нарушающаго спокойствіє нашего великаго Покровителя съ войсками нашими поћи неможемо. Совѣтовао єще Господинъ Графъ да депутацію у Цариградъ отправимо за поговорити съ Диваномъ о будущемъ станю Сербіе, о погодби за данъ, и проча народу нуждна, коя сва увѣравао є Господинъ Графъ да Турцы по трактату учинити мораю. Овымъ Совѣтомъ Господина Графа Ивелича у имя нашего великаго Покровителя увѣрени у присутствію Єго депутацію у Цариградъ оправимо 3. Августа за поговорити съ Диваномъ, и узнати волю Султана и намѣреніе съ нама, заповѣдимо по совѣту Господина Графа депутатима нашимъ миръ скоро незаключавати, но разговоре и време продолжавати, докле бы се обстоятельства Россіє поправила. Отправлени депутати были су: кнезъ Милићъ Ражаньскій, Іованъ Протићъ и Стефанъ Євтићъ Секретарь. Потомъ свимъ Старѣшинама собрати се у монастиръ Враћешницу заповѣдимъ, и овди высочайшу волю нашего всемилостивѣйшаго Покровителя съ Господиномъ Графомъ, кои є овди до овога дана по просби нашей остао быо, обнародуемо торжествено 15. Августа подъ гермлявомъ топова. Кою статію я, сви Старѣшине, войска и прочи народъ са особитомъ радостію и восклицаніємъ примимо и Єму у имя великаго нашего Государя на святымъ мощемъ первовѣнчанаго нашего Краля Стефана присягу положимо быти вѣрнымъ нашему Покровителю до последныя каплѣ крови. И тако Гоподинъ Графъ Ивеличъ бывши очевидный свидѣтель наше къ престолу россійскому особене привержености отправи се у главну квартиру Адмирала Чичакова взявши с собою и депеше наше, на имя Господина Адмирала.

[JASON]

Депутати наши у Цариграду представили су Порти одъ стране Народа покорность, потомъ молили, да имъ се яви, каковой милости има се народъ одъ своєго Султана надати. Очекиваюћи на ово своє прошеніє отговора провели су 6 недѣля овди, потомъ одправлени къ Великому Везиру Рушитъ-Ахметъ-Паши у Адріанополь, съ ньимъ о миру разговоре водити, и дошли су къ нѣму у самоє оно време, кадъ є везиръ нѣкоєго Драгомана и Реизъ-Ефендію, кои су одъ стране Порте съ Россіомъ миръ у Букуресту заключили, посѣко быо, и тѣла ихъ єще предъ шаторомъ везировымъ лежала су безъ глава. Везиръ депутате наше весма сердито прими, упытавши ихъ, што су дошли, и на што су послати одъ стране народа. Ови (депутати) яве, да су дошли, поклонити се одъ стране народа, показати покорность народа къ Султану и просити извѣстити ихъ, каковой милости има народъ одъ своего Султана надати се. Великій Везиръ сердито имъ на ово отговори: Порта захтева отъ народа, да буде рая (робови) како што є и была, да дате градове, и шанцеве да покварите, топове све Туркомъ да предате и оружіє, савъ прошастый десетогодишньій на народу заоставшій данъ да издате по оному како сте пре, кадъ сте рая были, давали. Да се Турцы населе по Србіи у вароши, како су и пре были. При томъ упыта Везиръ: хоћете ли се на то согласити, и говори, ако знате да ће се народъ на ово све согласити, и вы на то полномощіє имате на овай начинъ са мномъ миръ везати можете, иначе не. Депутати отговоре му ово: народъ насъ є засада само отправіо узнати волю Султана и шта ће онъ одъ насъ захтевати. Ову Султанову волю мы смо дужни народу обявити, и по томъ ако се народъ согласи, миръ заключити. Но то намъ є познато, да народъ неће се согласити дати ситно оружіє, знаюћи, да имъ онда и животъ у опасности остає, а за проче све може быти народъ ће се и согласити съ уговоромъ. Везиръ отговори на ово сердито, идите вы и явите вашему Вожду и Сербима свима, да є наша воля и захтеванѣ ово, коє самь вама мало пре явіо. Зато све договорите се и пошльите депутате у Нишъ, да се може миръ окончати, и мы ћемо на то одъ наше стране отправити Софійскаго Назиръ-Мустафа-Решитъ-Челеби-Ефендію и у Уроменли Валиса нишкогъ Али-Пашу. Ако ли се Серби на то не согласе я самь у ово десетъ година дана потрошіо царски 12 миліона гроша воююћи на Сербе, кромѣ Босанскогъ и Албанскогъ Везира и многу войску изгубіо, єще ћу толико трое потрошити а оставити нећу докле Сербе непокоримъ, да буду раіомъ како су пре овы 10 година были. Со тимъ депутате наше отпрати давши имъ писмо на Челеби-Ефендію и Нишкога Али-Пашу у Нишъ. Ова двоица примивши писмо отъ Великогъ Везира чрезъ наши депутата, пишу намъ по истымъ депутатима, да се мы договоримо и непремѣно друге депутате у Нишъ пошлѣмо. Ови перви депутати наши повратили су се и къ намъ у Сербію дошли съ начала Декемврія и о свемъ овомъ Великогъ Везира зактеваню извѣстили насъ. Мы узнавши овоє страшно захтеванѣ Порте и Великога Везира отъ насъ, отправимо 25. Декемвр. Господина и Кавалера Архимандрита Филиповића съ депешами къ нашему Покровителю, за извѣстити што, Порта отъ насъ захтева и како трактатъ нарушава, искати отъ Нѣга у овомъ критическомъ положенію нашемъ наставленіє, а по томъ соберемо све старѣшине и народъ у Крагоєвацъ 1. Януара 1813. и обявимо свимъ оноє захтеванѣ Порте отъ насъ, на коє никто не може согласити се и тако заключимо и друге депутате у Нишъ послати: имено Живка кнеза пожаревачкога, Євту Савића кнеза лозничкога, Илію кнеза параћинскогъ и Гаврила секретара съ наставленіемъ, обявити Туркомъ, на што се народъ соглашава, представляюћи имъ ове пункте:

[JASON]

1. Границе наше а остану, докле страже Сербске стоє и у ово парче землѣ никто да намъ ce немеша.
2. Великій Султанъ и светлый Девлетъ да признаду Карађорђа за Верховнаго Сербскаго Вожда, и да га потверде своимъ царскимъ писмомъ и neчатомъ Сербскимъ Бегомъ.
3. Великій Султанъ такожде да призна правителствующій Сербскій Совѣтъ и Земскій Судъ, коихъ светлый Девлетъ своимъ Ферманомъ да потверди, Вождъ и судови народомъ да управляю и по вольи царской да се владаю.
4. Мы пакъ обећавамо се светломе Девлету вѣрни и истинити поданни быти.
5. Єдногъ царскогъ човека пашу или везира примаћемо међу насъ у Београдъ съ толико Турана колико уговоримо, и колико за потребно нађемо, за знакъ нашегъ къ цару вѣрногъ поданства и да є ово земля царска.
6. Обѣщавамо се светломе Девлету отъ ово парче землѣ данъ отсѣкомъ давати за све а приходи у земльи да буду народни, и обѣщавамо се овай данъ, колико погодимо, тако подпуно издавати (или самому Детлету или коме Девлетъ издавати заповеди) да нигда пара нефали.
7. Обѣщавамо се у време войне давати светломе Девлету и воєну помощь противъ свакога, кои буде воєвати противъ светлога Девлета и онолику помощь, колико уговоримо, и цару нашему вѣрни у войни быти.
8. Царске градове обѣщавамо се обдержавати и како своє очи, и найболѣ царско добро чувати; коє ако не бы могли сами противъ каковы царски непріятеля бранити, то ћемо искати отъ светлога Девлета помощь, за моћи ихъ сачувати. Трошакъ войске и поправка градова по уговору Да буде царскій или нашъ.
9. Турци стари, кои су међу нама у Сербіи по варошима живили, а особито изићи принуждени, кои су се съ нама завадили и поводъ овай револуцій дали, да се между насъ ненаселяваю но съ пашомъ или везиромъ онолико ябански Турака да дође, колико уговоримо а не стари.
10. Данъ отсѣкомъ да даємо онолико, колико Турскій Девлетъ заиште и колико уговоримо. Овай данъ да купе наши кнезови по народу а не Турци.
11., Сербскій Верховный Вождъ, правительствующій Совѣтъ и Судъ Земскій да суде Сербима, а оный царскій везиръ, да заповѣда и суди Турцыма, кои у гарнизонима буду.
12. Терговина свака да иде, и штогодъ отъ ове пропадне, чіє было, докле сербске страже стоє, сербско правительство да плати.

[JASON]

Съ овымъ наставленіємъ и пунктовы отишли су наши други прежде именовати депутати у Нишъ при концу Януара 1813. года, кои тамо приспѣвши представили су Челеби-Ефендіи и Али-паши на пытанѣ ньіово: на што се народъ соглашава по горе помемутымъ пунктовима. Ове назначене пункте узели су турски депутати, и обѣщали ихъ цару поднести, и на оне одговоръ нашимъ депутатима дати, буде ли царъ отъ оныхъ што примити или не.
Но кадъ су наши депутати турскимъ све ове пункте представили, започели су имъ турски говорити ово: 'Кадъ вы захтевате, да вамъ се нико у вашу землю не меша, градови, шанцы, топови и оружіє у вашимъ рукама да буде и да буде вашъ Вождъ управитель Сербима, то се зове у царству кралѣвство, а то ніє нигди было; но кадъ вы тако захтевате, нека се вашъ Карађорђе потурчи и сва Сербія, и нека буде цару у помоћь како и Босна: тако може быти везиръ надъ тымъ пашалукомъ. А што є Босни, што се изтурчила? Неће ли тако, то захтевамо:

[JASON]

1. Царъ опраща народу све прошле погрешке и захтева,
2. Да буде рая, како што є пре была.
3. Сви нови по Сербіи направлѣни шанцы да се уравне.
4. Сви топови у градове да се поставе на стоя места гди су и были.
5. Ситно оружіє сва Сербія да преда Турцыма, при томъ хатове и рахтове Турцыма да даде.
6. Турцы да се опетъ населе они исти, кои су и были по Сербіи, у градове и паланке, и колико къ тому мы хоћемо войске поставити у оне.
7. Села и што є годъ турско было: доми, ньиве, баще, виногради, воденице и пр. опетъ да буде ньіово, како што є и было. И ако бы отъ овогъ што было изгорело или покварено да се мора поправити.
8. Серби да буду рая турска како што су и были, а владѣніє да буде све турско како и пре што є было у Сербіи, а кои неће рая быти, изъ Сербіє да изиђе, и куда хоће да иде.
За данъ за прошасты 10 година нису хотѣли ни отговорити хоће ли народу опростити или не.
По заключенію овы пунктова, упытали су турски депутати наше имаду ли они полномощіє, да могу на овай начинъ миръ заключити. Изъ овы разговора и предложеныхъ отъ турски депутата пунктова видећи депутати наши да се народъ на предложене согласити неможе, отговорили су, да они такова полномощія неимаю. На коє Турци отговорили су, кадъ вы такова полномощія неймате, идите къ вашему Вожду и народу, договорите се тамо и нама или пишите или депутацію пошльите, хоће ли се народъ на ово наше захтеванѣ согласити. Тако ихъ Турци изъ Ниша отпусте и дођу съ начала месеца Ферфара 1813. Ови депутати наши донели су писмо отъ турски депутата на имя моє и народа, у коєму являю, да они съ овымъ нашимъ Депутатима ништа нису могли о миру окончати, да се онъ (уполномощеный Челеби-Ефендія) премѣща у Софію, и препоручує намъ у писму, да друге депутате пошлѣмо съ наставленіемъ и полномощіємъ, съ коимъ ће онъ (Челеби-Ефендія) моћи миръ заключити, єръ ако не согласимо се (говори) по ньіовомъ захтеваню єще овомъ депутаціомъ, мора ће се войне открити.

[JASON]

Узнавши мы и отъ други наши депутата ужасноє захтеванѣ турско, а при томъ видећи, ако бы мы на ово ньіово захтеванѣ престали, да морамо сви жертва быти, совѣтовали смо се измежду себе, да и у будуще съ Турцыма мирне преговоре имамо, а измежду тога съ последньимъ нашимъ силама приуготовлявати се и дати на знанѣ свимъ старѣшинама и воинству, ако Турци нападну, да се бране. Но измежду тога на писменоє захтеванѣ Челеби-Ефендіє оть Априла, отправилисмо и трећу уполномощену депутацію у почетку Маія у Софію къ нѣму (Челеби-Ефендіи) именно: кнеза Живка пожаревачкога, Євту кнеза лозничкога и Гаврила Секретара съ наставленіємъ, узнати: є ли царь што на наша прошенія изъ Ниша послата отговоріо и просити найпосле ова два пункта:
1. Да се народу найпосле ситно оружіє неотбере.
2. Да се стари измежду насъ изићи принуждени Турцы, кои су ову револуцію приузроковали, опетъ между насъ ненаселяваю у градове и Паланке.
А за данъ, гарнисоне и прочая, што Турцы ишту, имали су наши депутати наставленіє, по прилицы согласити се, само кодъ два горня пункта по желанію нашему Турцы дозволе. Съ тымъ отправившися депутати наши у Софію къ уполномощеномъ Челеби-Ефендій упытали су найпре: є ли царъ што на прошенія наша изъ Ниша отговоріо,
и є ли кои отъ поднесеныхъ пунктова одобріо. На коє отговори Челеби-Ефендія, да царъ ништа ніє отговоріо, но мы можемо онако заключити миръ, како смо вамъ казали у Нишу, ако вы на оно имате отъ стране народа полномощіє. Наши Депутати идући изъ Сербіє у Софію, и видећи у путу многе воєне потребе и войске идуће на границу Сербску и чуюћи отъ Челеби-Ефендіє, да онъ захтева све оно, што и пре и да никакова отговора отъ Султана на наше изъ Ниша у Януару послато прошеніє неима, предаду Челеби-Ефендіи прошеніє писмено овако: