Српске буне

[JASON]

По прибытію моєму у карантинъ Земунскій са семействомъ моимъ и первымъ Секретаромъ Яникіомъ у содружеству Г. Агента Недобе, первый єще, другій и третый данъ позивао є мене и моєго Секретара Яникію пограничный Австрійскій Генералъ Червенка къ себи у домъ, испытати, кога смо мы цара люди, и гди живити намѣравамо. На коє отговоримо, да є познато свакому, чіи смо мы люди, и чія є рука до данасъ на нама была, и да желимо за нѣко време около Фрушке горе преживити. Ha вопросъ повторителный тогоже Червенке Генерала: чіи смо сада, и писмено да отговоримо, гди мислимо остати живити, у Цесаріи или Росіи, отговоримо у Росіи. Заповѣди реченый Генералъ мене отъ фамиліє и моєго Секретара Яникіє, оставивши ихъ у карентилю, подъ стражомъ провожаємъ директоромъ контумаца Земунскимъ отаслати у монастиръ Фенекъ 20. верстій отъ Земуна, а Секретара подъ стражомъ поврате у Земунъ. По истеченію чрезвичайномъ 30 дана времене карентиля у отсутствію моєму заповѣди опоменутый Генералъ Червенка семейство моє подъ стражу узети и све до голе душе ограбити даже и вещи отъ Государя мени подарене, решкрипте на подарене ордене, и єще нѣка важна изъ Россіє писма, говорећи истый Полип - Майстеръ Земунскій, кои є быо послатъ отъ Червенке моє семейство ограбити: Подай Госпо сада срамотно, то вамъ є учинила ваша Росія; а да сте се держали нашегѣ двора, небы садъ тако срамотно давала. И свудъ до гола тела око жене и дѣце моє тражіо є, са(ш) ни скидо и отнео, што є нашао, како у новцыма тако у одѣянію и прочимъ вещма. Находећи се я овде дође мой посланикъ Г. Лазаръ Павковићъ изъ главне росиске квартире Теплице у Бо(г)еміи съ депешами на мене отъ 16. Септемвр. како гласи копія подъ А. На коє самь я хотео отговорити, но на повторителне молбе моє Г. Червенка недозволи моєму Секретару изъ Земуна къ мени доћи, кои Секретаръ и самь видећи наше бѣдноє сада положеніє и да намъ се већъ састаяти недаду, напише мени єдно писмо овога содержанія, и преда га єдноме калугеру изъ Фенека, да ми донесе:

[JASON]

Превосходителный Господинъ Георгіє!
мнѣ высокопочитаемый.

Я самь по заповѣсти Вашей хотео къ Вамъ доћи, но Генералъ Червенка недопуща ми више съ Вама састати се називаюћи ме рускимъ духомъ. Измежду тога разумео самь, да є онъ съ директоромъ намѣранъ сутра тамо доћи, и Васъ опетъ понуђавати, да писмено дате, гди сте намѣрени остати, или у Австрійскомъ илъ Російскому царству, коє мораћете што годъ отговорити. Но ни подъ кои начинъ да Васъ непреваре, да се подпишете остати у ньіовомъ царству, они васъ немогу силомъ принудити; но изволите имъ казати, да сте Вы російскій човекъ и да ћете у Росію ићи, будући да є дошло писмо отъ Государя Гнъ Недоби, да ће насъ у Росію избавити каковымъ было начиномъ и то ће бити старанѣ ньiово. А разумѣли сте доста и у писму оному, коє є Вамъ Гнъ Павковичъ чито. Разумѣвамъ, да се тамо около Фенека наоди много старѣйшина и народа; обявите имъ ово, да се ни єданъ неподпише Генералу Червенки, но да сви кажу, да ће у Росію ићи. А и Вы Господине мой опомените се, како су и стари наши страдали по немачкому царству. Чули сте како є Георгіє Бранковичъ последный Деспотъ Сербскій у заточенiю новомъ умро. Я васъ увѣравамъ, ако останете у ньовому царству да ћете и Вы онако дочекати. Не само мы но ни єданъ Сербинъ у овому царству спасенія неће имати. Явите то свима, кои вамъ до руке дође. Да се держимо Росiє, коя ће насъ избавити. Ваше све овде што сте имали до последнѣ паре, све є Червенка заповѣдіо ограбити.

Ово писмо моєго секретара попадне у руке Генералу Червенки, кои узевши съ нѣга копію, отправи га у Петроварадинъ, а изъ Варадина генералъ - команда у Бечъ.

[JASON]

Изъ Фенека, испытавши мене Генералъ Червенка и третый путъ и доставши отъ мене отговоръ 'у Росіи желимъ живити' отправи ме таки подъ стражомъ у село Голубинце са 4 єще главна чиновника: Г. Г. Младеномъ Миловановичемъ, Яковомъ Ненадовичемъ, Симомъ Марковичемъ, и Лукомъ Лазаревичемъ, а одавде послѣ 7. дана у Петроварадинъ 29. Октомвр. и подъ стражомъ поставе у горнѣмъ граду. Куда су и опоменути 4. началника наши єданъ по єданъ подъ стражомъ доведени были. Друге перве старѣйшине сербске заповѣдило є началство австрійско, гди є кога находило подъ стражу узети: како ти моєго перваго Секретара Яникію Димитрієвича, коєго є Генералъ Червенка съ паспортомъ снабдѣо и са стражомъ донѣкле испратити дао съ заповѣстію найскоріє ићи у Росію, задержали су у Сибиню (у Ерделю) и натрагъ у Варадинъ повратили и у тюрму посадили. Вуицу Вуличевића, Вула Илійћа, Янка Поповића и Іована Стефановића войводе держали су подъ стражомъ у крѣпости арадской и тако єще нѣке гди су ихъ фатали тамо и задержавали.

[JASON]

Чрезъ ово време моєго у Варадину до 6 Януара 1814. года подъ карауломъ пребыванія неописане бѣде и прекорения отъ ондашнѣгъ австрійскогъ началства претерпіо самь коє поставляюћи ми предъ очи приверженость мою съ народомъ, къ Росискому престолу аки нѣку велику мою погрѣшку, приглашивало ме свакимъ начиномъ подписати се и остати у цесарской земли, но видећи мою непоколебимость, за више пакости причинити ми, дало є добошомъ по варошима и селы обнародовати: 'комъ годъ има сербска страна што дужна, ако бы отъ коєго времена то было, да се има кодъ правительства у Варадину явити'. Притомъ правительство є подущавало люде нѣке напрасне дугове измишлявати и оне отъ насъ нѣколико старѣйшина наплатити искати, осниваюћи правицу на овому: єданъ плаћа за све, а сви за єднога. Но ни єданъ отъ овыхъ кредитора исправна документа на дугъ имао ніє.

[JASON]

Овди мало и о Народу Сербскоме, кои є у Австрійскимъ предѣламъ спасенія тражіо, и отъ меча Турска избавленія.
Народъ Сербскій за избѣћи робства и меча своєго непріятеля преправліо є се изъ Сербіє на многимъ мѣстамъ по Сави и Дунаву у Австрію, гдѣ свакій Сербинъ по закону онога государства оружіє своє на брегу положити є морао. Но будући є оружiє сербско много сребромъ оковано и позлаћено: молили су Серби, да имъ баремъ дозволе съ онога сребро поскидати, коє є у нѣкихъ цѣло имѣніє составляло. Но погранични началници, кои су оружіє отбирали, не само дали нису; но на очи онога Серба оружіє нѣгово помежду своихъ пріятеля подѣлили су, и премда су Серби молбе объ е томъ и Губернатору у Петроварадинъ подносили, ништа се ползовали нису. По отобранію оружія потребно є было Сербомъ неимѣющимъ време карентиля издержати (имущи нису были кужни), и поставлѣни су были измежду нѣки бара у Якову на Сави съ начала Септемвр. 1813. года. Будући да су у ово време многе кише пролиле се, баре су се ове наводниле, и оно мѣсто гди є народъ време карентиля издержавао, покрила є была вода тако да су люди до колена у води стояли и матере принуждене дѣцу у обятіяма держати или топити се гледати. Но при свемъ томъ Народъ є морао овди време карентиля издержавати, коє є началство аки съ нѣкимъ удоволствіемъ гледало. Множество народа людiй и жена а особито дѣце отъ зиме и воде овди є помрло. Коимъ милостивоє началство смиловало се за онай комадъ землѣ, у кои ће лећи, по 6 форинтій и више наплатити. Овди непишемъ, што є священикомъ за опѣло давато. По издержанію карентиля поселіо є се народъ по варошама и селима скупо плаћаюћи квартире. Было є и добродѣтелны жителя, кои су ову новодошавшу браћу драговольно подъ кровъ свой примали и угощавали. Но, текъ што су се помѣстили, већъ друга є заповѣсть отъ началства дошла, да се далѣ и у друга села премѣщаю. И таки, ако ніє началнику онога села или вароши што дао, морао є товарити. И тако цѣлу єсень и зиму были су почти све на полю у поселенію и многи отъ зиме и глади померли. Овди доста є прилична она латинска пословица: Qui vult vitare scillam, incidit in charybdim.
Овакимъ поступанѣмъ Австрійскаго владѣнія огорчени Серби заключе сви у Сербію повратити се, ако ће сви жертва Туркомъ быти, и поврате се кромѣ нѣке части, коя є по томъ са мномъ и другимъ чиновницима дошла у Хотинъ.

[JASON]

Бавећи се мы єще у Петроварадину разумѣмо, да є Австрійско владѣніє намѣрено насъ изъ Варадина у Грацъ (у Штиріи) преселити и све по єднога по варошама разсѣяти. Посовѣтовавши се мы 5 тамъ находящися за нуждно судимо ову нашу бѣду нашему Покровителю обзнанити, и просити избавленія изъ рукъ нѣмецкихъ. Запросимо Господина и Кавалера Архимандрита Филиповича ово дѣло на себе примити, кои драговольно прими и 10. Декемвр. отправи се у главный Россійскій квартиръ на рѣки Райни. 22. Декемвр. обзнани мени ово и Губернаторъ Петр. Сигенталъ, да ћу я и све моє старѣйшине у Грацъ на нѣко време преселени быти, за уклонити насъ одавде изъ очію турски, будући, говори, да васъ Турци ишту. Извѣстно сада узнавши намѣреніє Правительства посовѣтовавши се съ Господин. Недобомъ отправимо 3. Януара 1814. года и другаго нашего посланика Максима Якшића съ депешами на височайше имя у главну россиску квартиру.
7. Януара подъ стражомъ съ набієнымъ предъ моє очи пушкама отправе мене са старіимъ моимъ синомъ Алексіомъ у Грацъ, куда 22. приспѣмъ. На овай начинъ и све друге старѣйшине по єдногъ допрате до у Грацъ и, недозволивши ниєдному са мномъ видити се, разсѣю ихъ по разнымъ варошима Штаєрске. Я са синомъ Алексіомъ останемъ у Грацу. Господара Младена пошалю у Брукъ на Мури, Г. Якова у Цилу, Г. Симу у Марбургъ, моєго секретара Яникія у Петаву, Г. Луку у Юденбургъ са єго секретаромъ Лазаромъ Теодоровичемъ, Пауля Матеича у Леобу, Вула Илича у Штанцъ.
Равно щастіє постигло є и Г. Митрополита Леонтія быти у Клагенфурту, гди є прилѣжно обучаво се латинскому кньижеству. И тако свакій подъ смотромъ у своєму новому мѣсту пребыванія съ печалію покритымъ лицемъ, неизвѣстенъ какова єго судба дожидаєтъ, ожидаваше извѣстія отъ наши посланика изъ главне квартире. Перва писма примимъ отъ Его Сіятелства Господина Графа Неселроде препровожаєма писмомъ Госп. нашего перваго посланика Арх. Филиповича изъ Беча отъ 15-гъ Марта, у коима смо сасвимъ о благонаклоности всемил. Монарха нашего увѣрени. Отъ другаго нашего посланика Максима Якшића друга писма отъ Юнія примимъ, кои равно Государеву благонаклоность къ намъ повторава. Ове веселе гласе обявимъ я и другимъ нашимъ старѣйшинама, коима самь могао.

[JASON]

Измежду овога времена Губернаторъ Штаєрскій принцъ (Г)о(г)енцолернъ често є мени пошиляо полковника Левачича съ позиванѣмъ, да се согласимъ и подпишемъ быти вѣрань австрійскому двоpy, и остати у земли ньiовой, увѣраваюћи, да ће мене реченый дворъ титломъ Княза пожаловати, и мене са своимъ войскама у моє отечество повратити, Боснію и (Г)ерцеговину подъ моє владѣніе дати, и да є кошуля ближа нежели хальина и да Сербія нигда Росима подпасти неможе. На коє му я отговоримъ ово: 'Господине! ако имате какова друга разговора са мномъ, изволите разговарати се, а о тому престаните ми више говорити'. Но истый полковникъ помоли потомъ єдну велику (х)артію златнымъ слови написану и великимъ печатомъ потверждену, пытаюћи ме, имамъ ли я овако отъ Росіє. Я самь отговоріо, да и болю имамъ, и све имамъ, што отъ Государя желимъ. Напослѣдокъ самъ гореименоватый Принцъ призове ме къ себи у домъ и по многомъ приватному разговору упыта ме кому самь я цару вѣранъ? Я показуюћи на орденъ отговоримъ: чій знакъ на себи носимъ, оному самь вѣранъ, и остаємъ до конца моєго, и, ако бы овому невѣранъ быо, и другому вѣранъ быти немогу. Принцъ є све оно, што и полковникъ мени представляо, и на она подписати се согласити ме трудіо се. Но видећи, да у томъ успѣти не може, са особитымъ негодованіємъ отпусти ме говорећи: 'Каяћешъ се', и по томъ до моєго похода свагда ме є хладно примо, и хладно се са мномъ обходіо. Ово є догодило се, када є царъ нашъ у Парижъ первый путъ ушо. При концу Юлія 1814. года добыемо пасоше и трошка отъ уполномощенаго при Віенскому двору Россискаго Министра Г. Графа Стакелберга за поћи у Росію. Дамо се на путъ 17. Септемвр. тек. лѣт. и оставивши све имѣніє наше у нѣмецкога началства рукама, о трошку Всемилостивѣйшаго великаго нашего Государя Императора, допратимъ се 26. Октомвр. съ чиновницы и нѣкою частію народа у Хотинъ въ Бесарабіи; гдѣ богатоє пожалованіє отъ Государя како я, тако и сви чиновници Сербски и народъ уживаюћи съ фамиліяма находимо се, у надежди и прелюбезноє Отечество наше Всемилостивѣйшимъ нашимъ Государомъ скоро избавленоє видѣти.
Написано у С. Петербургу 4. Маія 1816. года.

[JASON]

Кaра-Ђорђе у Хотину.
_{Спрема прекупља, и веџба добровољце. Позива га кнез Милош да у Србију дође. Ступа у сојуз са Грчким, Бугарским и Влашким Комитетом Етериста-патријота, да се сви христијани у турској царевини противу Турака подигну.}


Кара-Ђорђе кад се из Петрограда у Хотин зловољан с'малом надеждом врати, гди је се само уверио о наклоности Цара Руског спрема њему и народу Србском; но због ондашњи политични Европски околности, да му је Цар за онда слабу утеху и помоћ обећао дати, да народ Србски испод ига Турског ослободити може. Упитан буде од Србски Војвода: 'за Бога Господару оће ли бити што помоћи Руске, да се јадан народ од Турака ослобођава?' добију одговор: 'Ја! којекуде? нема од помоћи ништа, него уздајмо се само усе, и у своје кљусе'. И тако стане се он одма исте 1816. год. за рат спремати, купити бећаре - добровољце оружати ји и у екзерциру јавно ји у Хотину веџбати, с'намером да у Србију иде. А, пошто ступи у сојуз са Грчким Етеристама, почну се прекупљати добровољци не само у Хотину, и Кишињеву него и у Бендеру, Акерману, а и у Одеси и другим поморским варошима Бесарабске области, који се прикупе на 15-20.000 људи, који буду обучени у једнако одело (мундир); имали су на глави једнаке капе-калпачиће, на којима напред био је од метала шиљд (знак), на ком је била израђена мртвачка глава, са две испод исте прекрштене човечије кости, са надписом: 'Слобода или смрт'. Ове војнике, који су били Грци, Срби и Бугари; обучавали су Руски официри, који су обучени били у исто добровољничко народно одело; и они поделили су били ту сву војску на чете и баталионе. А оружати су били са Руским пушкама шоцама са бајонетом, а и са народним пушкама, јатаганом и пиштољима на кремен. Од који кад су поучени били најодбранији шиљати су тајно у Србију, Бугарску и друге пределе у Турском Царству у којима хришћани живе; те су народ за устанак приуготовљавали.

[JASON]

Но Кнез Милош Обреновић како му је Вуица у Болечу кад је из Бесарабије дошо, на питање његово казо, да ће и Кара-Ђорђе ако га Руси пусте, како се с' Царем Александром састане у Србију доћи. Добро је Милош утубио те Вуичине речи, а и Молерове у селу Прогари у Срему, а после и код Ваљева на Кличевцу, који му је казо да њи четворица, Молер, Милош, Цукић и Прота Ненадовић земљом управљају, докле се Кара-Ђорђе из Русије у Србију не поврати; па је се једнако бојао, да Кара-Ђорђе недође у Србију, да му власт из руку не избије; тим више, што је он са Марашли-Али-Пашом мир закључио, и код њега као главни Кнез био, који је у име Везира Марашлије, по Србији жаријо и палијо, и делећи власт са Марашлиом, имо је свакога Србина главу у својим рукама; па тако у договору са Турцима, а на рачун њин, чинио је што је хтео! Па за одржати себе у тој власти; оне Србе на које је сумњо да му опасни бити могу, пошто је од њи корист за себе извуко, - једног по једног скидао је мучки убиством са овога света; и одма у 1816. години убијо је Војводу Павла Цукића, после о Ђурђевадне у Априлу Преседника Србске канцеларије Војводу Петра Николајевића Молера, и Капетана Радича, предо и је Маришлији те и је удавио; а за овим, 16. Јуна 1816 год. Владику Шабачког Мелентија Никшића, после ови у јесен у Новембру стане тражити да убије и бившег Кара-Ђорђевог Попечитеља и Советника Кнеза Симу Марковића из Борка, и Капетана Драгића Петровића из Рапочева, но они дочувши за зле намере Милошеве крили су се које гди; но напоследку Милош ји ухвати, преда своме поочиму Марашли-Али-Паши, који оба на мученике 9. Марта 1817. год. посече. Па пошто ове као најзнатније људе у Србији потамани; а заоставше заплаши, једино имао је се јошт бојати они Војвода у Бесарабији, а највише Кара-Ђорђа, за кога знао је да га сав народ Србски и све Војводе љубе, и да су му превржени. Па како су они изван његовог и Турског домашаја, а под закриљем Руског Цара у Хотину били, и бојећи се да они у Србију не дођу и да му власт из руку неузму. Посло је био у Петроград као што је више речено Мијаила Германа свога љубимца са Петром Добрњцем да поради да се Кара-Ђорђе са Војводама ни у Влашку а камо ли у Србију не пуштају, које је то са договором Марашли-Паше учинијо. Но кад ништа успјети није могао; он смисли да Кара-Ђорђа лацкаво премами у Србију, па да га убије и тим себе осигура у власти, и свакидашње плашње ослободи! Па онда као с'вољом, и као с'озбиљом каже Вуици те пише у Хотин Кара-Ђорђу и позове га да у Србију дође. То писмо било је углавном написато овако: 'Кнез Смедеревски Вуица Вулићевић, у име Кнеза Милоша Обреновића моли вас господару Ђорђе, да час пре у Србију дођете, a за оно, што су Герман и Добрњац којешта за вас у Петрограду говорили и булазнили, да им за ото нико налог дао није, да говоре; па ми је казо да вам јавим да су све оно из своје главе измишљавали и лагали, и да су каже за то код њега у велику немилост пали? - Тако непочасите часа но што пре дођите, каже ми Милош, да жели видети свог старог Вожда у новим борбама са Турцима?'*)

*) Историја Србије и Русије од Нила Попова. Види стр. 131., а Кара-Ђорђе је позиват и од други Војвода искренно, који су му верни били и срдачно га позивали да у Србију дође. Види Мемоаре Протине од стр. 347-349.

[JASON]

Кара-Ђорђе и без позива Милошева, како је из Србије изишо имао је једнако намеру да се у Србију опет врати, да ломи окове Турске. Но није му дала страна политика, нису му дале стране власти које су строго пазиле на њега, да му није било могуће од њи измаћи се! Но тад, кад је из Петрограда у Хотин дошо, ваљда му је потајно казато, - прего је ма како, и ма на који начин у Србију да иде почео се јавно спремати и оружати!
Није Кара-Ђорђа вукло у Србију властољубље ни чезња за првенством власти; није он намераво да отима првенство, од Милоша, он је имао друго што на уму, имао је вишу мисао! Он је чезнуо за Србијом за својим народом, да му од помођи буде да ако не другчије; а оно бар само советима, да подпомаже како Милоша тако и друге властнике. Да се само кукаван народ Србски једанпут ослободи Турака. Имо је тврду веру у Бога, и јако поуздање у себе и у браћу своју, народ свој! А и у саме Русе! Но тек што је намераво да се крене на пут задржи га до пролећа изненадан овај случај!
Грчке Етеристе понуде Кара-Ђорђа и умоле га да с'њима у сојуз противу Турске ступи. Кара-Ђорђе ту понуду Етериста радо прими, ступи у договор са члановима тог комитета состојећег се из Грка, Бугара, и Румуна, гди по дугом саветовању начине план, да противу Порте сви христијани у Турском Царству за ослобођење своје у једанпут заједнички устану. У том комитету дотле, био је, и опет договорно и изборно заостане, главни Управитељ за Грчку и све пределе у Турском Царству у којим Грци у већини живе Граф Каподистрија, онда бивши државни Министер Руски, а доцније кад је Грчка ослобођена био је президент Грчке, *) а други за главне Вође изабрати буду:
За Влашку и Бугаре господар Влашке Књаз Ипсиланди, **) а над Бугарима да буде главни вођа Јоргаћ. ***) А у Србији и у оним пределима гди Срби живе да буде врховни вођа Кара-Ђорђе. Ho тако да све друге па и саме главне вође свију устаника, да се имаду по саветима Кара-Ђорђевим као осведоченог великог вештака и јунака у ратовању управљати, и слушати га: гди би год Кара-Ђорђева војска нод његовим Војводама у додир са њиовом војском дошла. За овај план обштег устанка христијана у Турској Царевини то се разуме морао је знати и Двор Руски. Но ако и није знао; завереници свакојако могли су известно рачунати на Руску помоћ, ако им посо за руком добро пође; за које су предузеће највећу надежду полагали у Кара-Ђорђа. Знајући колико важи његово страшно по душмане прослављено име и присуство у Србији, у њеним покрајинама и свуда по свој Турској Царевини, коју је сву уздрмо био. Главни комитети ти Етериста постојали су у Букурешту, Јашу и Хошину, гди је и план за устанак закључен био. Но у ког су се патријоте највише уздали, у њему ји срећа изневери! А да видимо како?

*) Граф Каподистрија био је Министер Руски од 1814. год. и он је први са Кара-Ђорђем зачео мисао у Петрограду, за обшти устанак христијана у Турској Царевини; и по одласку Кара-Ђорђа из Петрограда, пошто на то добије од Руског Цара Александра I. дозволу да се за устанак спремати у Бесарабији може 1816. год. да оставку, и оде у Хотин гди је се за устанак спремао, и са Кара-Ђорђем и другима сојуз и план за обште ратовање начинио. Но пошто Кара-Ђорђе 1817. год. погине, тај устанак смрћу његовом осујећен и одложен буде до 1821. год. Гди он те године по други пут Грке на устанак покрене, и гди помоћу Руском од Турака ослобођена Грчка, а и Румунија буде. И Граф Каподистрија по ослобођењу Грка од Турског Господарства постане Презитентом Грчке. Но буде за своје велике заслуге у самој Атини пред црквом на сам дан Воскресења, од Грка Мавро-Михаила (Црног-Михаила) убијен. Зато што му је он оца у заточење због дизања бунта по одсуди посло. И тако за своје велике заслуге народу Грчком учињене буде од свога брата Грка! као и Кара-Ђорђе од свога кума Милоша Обреновића мучки убијен! - Чудна и поједнака судба ови велики и славни људи!

**) Књаз Ипсиланди у то време био је Господар и владалац Влашке. Његова породица доводи се у Грчкој од старе владајуће породице. Он је био велики пријатељ Србима, и у време војевања Кара-Ђорђева са Турцима; он је као Књаз Влашки велике услуге Србији чинио, и дописивао се са Кара-Ђорђем, Јаковом, и Протом Ненадовићем, упућивао ји, и радио у интересу народа Србског. Који дописа кореспонденције његове има доста и данас код његовог сина Књаза Георгија Ипсиландија у Бечу, које код себе као успомену чува. Ваљда ће иста и изаћи на јавност, и осветлити у оно доба одношаје његове са Србијом, које ће много принети користи за историју Србије онога доба. О Књазу Ипсиландију имала би се велика повест извести. - Но овде није места, зато укратко и спомиње ce име његово, као пријатеља Срба. - Књаз Ипсиланди после своје смрти, оставио је у Влашкој велико имаоство, које и данас постоји. И за себе оставио је једног сина и ћер, који су то имаоство насљедили. Ћи његова данас живи у Паризу. А син његов Георг Ипсиланди титуларни Књаз Руски и Посланик Краљевине Грчке живи у Бечу. Он је се оженио са ћерију обште познатог Бечког богатог банкера Симона, званог Барона Сине, који је сво његово богатство неимајући деце, своме зету Књазу Георгију Ипсиланди оставио. И Георг Ипсиланди са ћерком Барона Сине има троје деце, које им је Бог дао, те су и с тим богати.

***) Јоргаћ родом је из Трикале, па кад је Кара-Ђорђе устао противу Турака, он са седам своји момака дође у Србију гди је са Ајдук-Вељком противу Турака као јунак војевао, кога Кара-Ђорђе и за Капетана постави. Кад Ајдук-Вељко погине, и Србија 1813. године пропадне; Јоргаћ пређе у Банат, и ту ожени се са Ајдук-Вељковом женом Чучук-Станом, и 1814. год. оде у Влашку гди је живио. По том 1816. год. ступи у комитет Етериста, кога и за главног Вођу Бугарског као јунака изберу. Но пошто Кара-Ђорђа Милош убије, и обшти устанак тиме осујети се, Јоргаћ је и даље живио у Молдавији и за устанак спремао се. Но како Турци некако за смер Јоргаћа дознаду, па пођу да га ухвате, он се затвори у Молдавији у Манастир 'Сего'. Турци га обколе са свију страна, који је се више дана бранио, но кад види да ће Турци у Манастир продрети и ухватити га, он запали у Манастиру нагомилани барут, и заједно са многим Турцима у воздух одлети. После смрти Јоргаћеве остала је његона жена, Стана, са двоје деце имено Јевросиме и Милана; који је доцније у Грчкој био Полковник, а и Чучук-Стана живила је до 1849. год. у Атини која је и пенсију од Грчке владе до смрти уживала.