Српске буне

[JASON]

Крвава одсечена глава Кара-Ђорђева.

Како је Милош чуо од Анте Протића, као што је напред речено, да је Кара-Ђорђе дошо, онда пише Вуици по Павлу Сретеновићу Лисовићу 7. Јула у ком му грозно заповеда, да ни часа не почаси, него да убије Кара-Ђорђа и да му главу у Београд пошље; назначивши му у писму и то, да ако он Вуица Његову заповест одма неизврши, као што му се заповеда, да он шаље његове људе, који ће Кара-Ђорђа а и њега Вуицу убити. И тако Павле Лисовић са момцима и кабадахијама Милошевим из Београда оде, и заустави се по датом му Милошевом упутству у Паланки; а сам писмо Вуици однесе, и пошто му таково преда, све му устмено искаже шта му Милош заповеда, као и то, да он са пандуром његовим Николом Новаковићем убије Кара-Ђорђа. После тог Сретеновић позове Николу на страну, те и њему каже заповест од Милоша, па се онда врати у Паланку да исчекује извршење убиства!
Кад Вуица прими и прочита тај крвави налог, и саслуша Лисовића; види какова му опасност животу предстоји ако не послуша, и Кара-Ђорђа неубије, и да ће га Лисовић у Паланки чекати, за извршење тог грозног дела; а и Милош да ће се у случају сам кренути са војском Турском из Београда. И тако Вуица ненадно за страшен, реши се и на спавању са Новаковићем убије Кара-Ђорђа.
Премда је Милош строге заповести одправио био Вуици да убије Кара-Ђорђа, а и своје момке посло са Павлом Лисовићем да ако га Вуица непослуша да они обоицу убију. Опет Милош бојао је се, да се момци незастраше и убиство неизврше, па да му како Кара-Ђорђе неизмакне: узнемирен је био, и због властољубља жедан крви његовога кума! и Вожда! реши се да и сам иде, као што је и задо реч Везиру, да ако његови момци које је изаслао, не убију Кара-Ђорђа, да ће он сам ићи да то учини; и тако спреман са више своји момака повећој части из Турске, узме и од Паше 1.000 делија, узјаше на коња, и таман да се из Београда крене. Ал, етоти Николе Новаковића са још једним момком Павла Лисовића гди донеше главу Кара-Ђорђеву и Наумову у зобницама, и пред Милоша давши му писмо Вуичино баце, рекавши: 'Ево ти Господару главе Кара-Ђорђеве, нећеш се више од њега бојати.' Крвава кумовска глава Кара-Ђорђева потресла је тад и варварско срце Милошево! - Одседне - сјаше с коња, и 1.000 делија Турски одпусти. А, Љубица његова жена, која је се ту тревила, и која је свог кума*) и Вожда врло поштовала и љубила: кад позна главу њеног кума Кара-Ђорђа, зграби је у руке, па стане је љубити плакати и проклињати убице његове, незнајући у то време да га је сам Милош убио! Милош кад то види грижом савести узнемирен у тај мах, зграби од жене његове главу Кара-Ђорђеву, узме и Наумову и однесе одма обе у Град Везиру Али-Паши-Марашлији, коју многи од његови Турака исту познаду. На тој услуги Везир Али-Паша захвали Милошу на верности спрема њему и Султану! И онда обе главе Кара-Ђорђеву и Наумову Марашлија да Милошу, те он даде Пеји Ћурчији те одере, на соли, са памуком ји напуни, и у Град однесе, које одма по Турском Татарину пошљу у Стамбол Падиши.**) Од који буде глава КараЂорђева стављена на излог пред вратима Серајиља, Палате Султанове, с'надписом: 'Глава знаменитог вође Србски хајдука, који се звао Кара-Ђорђе!' После 7 дана, узму Турци те обе главе оставе у свој Музеј знатности, гди су се до пре неколико година у Музеју Турском у Цариграду налазиле; но кажу да су ји одатле неки Грци украли, и да се сада у Грчком Атинском музеју налазе.
По истом том Татарину који је однео главу Кара-Ђорђеву у Стамбол 18. Јула 1817. год. Милош напише писмо, и пошље Србским посланицима, који су се код Турске Порте у Цариграду налазили, Кнезу Милосаву и Ристи, у ком између осталог овако каже: 'Судбина Божија довела је овде к'нама опеш губитеља рода Србскога, Кара-Ђорђа - сиротињски плач и сузе уватише га и убише, и главу му још с'једним његови друга - у Београд мени послаше, које ето са согласијем честитог Везира шиљу се обе одерате у Цариград. Зато вам препоручујем у овом мом писму да устанте што боље можете и да узмете себи слободу, силу и дрзновеније код Порте за народ што је потребно просити, зашто у садањем овом сретњем случају имамо наибољу прилику просити.'

*) Кумови су били отуда, што је Кара-Ђорђе венчао био Војводу Милана Обреновића и децу му крштаво, а после тога, и Милошу је двоје деце крстио.

**) Одерату главу лубању Кара-Ђорђеву и Наума Канара, Пеја Ћурчија закопао је тајно ноћу уза сами зид Београдске велике цркве, надомак врата, са источне, стране. Но кад је доцније Београдска црква 1837. год. разваљивата да се нова зида. По казивању Пеје Ћурчије нађене су обе, које буду ископате, и Кара-Ђорђеву главу познавши по једном зубу који му је фалио. Књагиња Љубица заповеди те се Кара-Ђорђева глава пренесе у Тополу и код његове цркве коју је он сазидо споља више самог Олтара до црквеног зида у гробницу његове ћери Полексије укопа. Јер кажу није смела да гробницу Кара-Ђорђеву опет од копава и са телом је сојузи; бојећи се да се њеној деци или њојзи какова несрећа не догоди. А Наумову главу доцније опет код Београдске цркве на оном месту где је и пре била закопају.

[JASON]

Кад је Кара-Ђорђе мучки убијен, и у Русији се чуло. Ево како су га Руси у једној песми која је у Кишињеву растурена била оплакивали.

Погибшаго Сербскаго Верховнаго Вождя Георгiя Петровича Чернаго.
                                                        _{На голосъ: Полюбя тебя страдаю.}

Сколь труды мои велики
Оть у сердія что несъ,
Такъ злодѣи, кучи толики
Позабыли трудъ мой весъ.

Я для васъ только труждаясь,
Не щадя себя и чадъ;
съ непріятелемъ сражаясь, 
Жда за ревности наградъ.

Но къ несчатію моему
Простотой обшибся, в' другъ
Льва къ отечеству своіему.
Вѣрный патріотизма духъ.

Не надѣялся во вѣки
Прахъ той смерть поносну несть;
Ктобъ подумалъ, чтобъ человѣки
Могли дать такую местъ!

Обратися вся вселена
Правоту зрѣтъ сію,
Что то лира умилена
Воспѣваетъ скорбь мою.

Ах, отечество любезно!
Я къ тебѣ приверженъ былъ,
Для тебя мня все полезно,
Смерть от очизни получилъ.

Неужели для того вамъ
Вѣрной правдою служилъ,
Жертвуя семейство, самъ
Смерть за правду получилъ.

Пустъ би лучше непріятель
Прахъ мой пулей низложиль,
О Боже, праведный создатель,
Тогда бы я спокоенъ билъ!

[JASON]

Е тако је грозно Србине и народе Србски, у крилу твом живот окончао велики онај Муж, који ти је данашњу срећу основао. Он је тебе из четир стотине-петнесто-годишњег вечног робства Турског избавио, и 10 пуни година снажно бранио и чувао, од небројени хиљада варвара докле је год мало снаге и силе имао, и докле није сасвим смалаксао и моћ посве изгубио, и тако морао подлећи силном десеторогубом непријатељу. - И удалити се, удалити се само за време оставитите. -Но, и удаљен од тебе, роде Србски, он је о теби дању и ноћу мислио, о теби старо се и за твоју слободу, за твоју срећу радио: и кад је спреман и готов био, да те конечно од варварства ослободи, дође у твоје крило, у твоја недра, да те спасе, и шта? ах! ах! тужан! нађе грозну смрт!! од кога од Србина?!! Ти њега несачува? несачува цигло ни за 10 дана од једног његовог злотвора Милоша грамзећег да над тобом самовластно Господари! Но ти народе ниси крив. Јербо ниси знао, да је твој љубљени Господар Ђорђе у твоја недра, недра мајке Србије дошо. Но крив је мучки убица! убица Милош! који преваром Господара и свога добротвора који га је из голотиње и туђег слуге и говедара, за Војводу узвисио одео га у сребро и злато, и обогатио; лукаво дозва и тајно-мучки уби! уби! за докопати се само првенства власти. - Уби, и на крваву столицу свога избавитеља свога кума и Вожда седе! А овамо врли и драги Србине у горњем писму свом, баца љагу на народ! да га је народ убио? може ли што неправедније, може ли што непоштеније, и грешније бити? него каљати један народ, народ Србски; који је утом злоковарном грозном делу, чист и невин. Чистији од сваког злата и драгог камена, а чистији и од саме росе мајске.
Па кад је властољубиви Милош оваку најчистију крв Србина пролио, и на народ љагу бацо да је он ту грозоту учинио! - Зар да се не гнушава Србин, и не Србин оваке грозоте? Зар да не презире властољубље Милоша, који нај добродјетелнијега човека Кара-Ђорђа уби, ког је сама промисао Бога за избавлење рода Србског, Србству дала. Зар има Србина да нетужи за таким добродјетељем, за ким сам дух - гени човечества жали! Зар да нетужи Србин за оним човеком ког је народ себи за Вожда и Владара свог изабрао, и ког је дух за вишим тежио да сво Србство од Турског јарма ослободи, па као што је сам говорио да иде кући да своје земљеделске послове врши, да оре и копа, и да буде грађанин, пријатељ и Отац Срба. Зар да не туже заоставши синови и унуци за таковим Владаром, коме није ни један раван био. Он је био пријатељ Срба и са добродјетељу обдарен да с народом Влада, притјажавао је мудрост и свако отечествољубје грађанина. Као Владар познаво је земљу, као Судац правду, као Војсковођа вештине војничке, као Отац љубио је Србе, као мудар природу, и његове најразумније савете и разсуђења из ње је црпио. Зна се да кад је се он, као да је од Бога послат, међу Србима појавио, да је слобода Србији синула. Зна се да је он више љубовију Срба него подчињеностћу поносан био. Зна се да је он живот Срба, као од вишњег Бога њему поверену светињу сматрао почитово и уважавао. Вјечна остаће слава његова у свим срцама Срба, и у свима народима живиће име Кара-Ђорђа. КараЂорђа име нека је прва реч коју Србска мати своје дете одпочне учити да говори. Кара-Ђорђево име нека очеви спомињу, кад децу своју к изображењу душе, и младиће у добродјетели облагорођавају и упућују. На Кара-Ђорђа нека се сваки Србин сети и погледа, кад га отечество на услугу позивало буде. Свето нека буде име Кара-Ђорђево нашима унуцима и праунуцима во веки векова. И кад неби било Србства да име Кара-Ђорђево спомиње, други би народи помињали, и помињаће, да је био Кара-Ђорђе Велики Владар, добар отац, пријатељ и избавитељ свога народа.
Тако кад видимо, да је Милош Обреновић најдобродјетелнијег Србина Кара-Ђорђа, који избави Србски парод из 415-то годишњег Турског робства, срце ударцом сикире преломио. Сад да видимо како је Милош за таково крвно дело, ког подобног у целој Историји света нема. За убиство Кара-Ђорђа свога добротвора и кума, и пријатеља, Оца и Владара народњег, он сам, са његовим извршиоцима убиства, и њиово потомство прошло, и какову су награду од Бога примили.

[JASON]

Бич савести!

Кад Милош ослободиоца народа Србског од Турског варварства Кара-Ђорђа убије, мислио је да ће тек онда спокојан бити. Но то крвно дело, убити свога кума свога Вожда, и највећег у Србству персоном, родољубјем, правичностћу и некористољубљем, снагом, храброшћу и славним заслугама Србина, коме неби равна у целој повестници Срба! Ипак ненађе покоја? Сад одпоче борбу! Борбу праведную и борбу заслужну. Борбу! Са својим собственим унутарњим рођеним душманом? Кога олово не бије, и анџарско оштро гвожђе несече! А које тај, који се у суди да силног Милоша обеспокојава и мучи? Тај је јунак у срцу Милошеву врло мајушан - али и пак много силнији од Милоша, и именује се 'грижа савести' која га одпоче тако кивно гонити и морити, да није имао мира ни дању, ни ноћу; једнако му је крв Кара-Ђорђева пред очима била! Ноћу пренувши се из сна, сав у дрктавици рикао је као в..! Излазила му је слика Кара-Ђорђева једнако пред очи, излазила му је крвава сцена убиства, мртво обезглављено тело, глава одсечена и одерана, млазови пушеће се кумовске крви у разним видовима! - Викао је у сну авај! Помагајте? Но помоћи није му било! - И тако дошао је до тога да је посто као бесомучан. Но ако је Милоша, такова мука морила, и ако је толике Војводе, Кара-Ђорђа, и многе друге отличне Србе дотле побио, а и стотинама Срба на жертву своме поочиму љутом Сулејман-Паши предао, те ји је изсеко, а и живе на коље по набијао. Опет је жедни за крвљу бољи, и бољи Срба, и није престо убијати једног поједног, најбољег и најзаслужнијег за народ Србина, дотле, докле није од народа Србског 1839. године из Србије прогнат.
Међу тим чак доцније скоро при навршењу две године од убиства Кара-Ђорђа. Једне зимске ноћи, појави му се у сну целокупан као у животу Кара-Ђорђе, сав блистајући се као у сунчаним зрацима, па Милошу рече: 'грешни властољубче, ти се нећеш пре смирити, бићеш од Бога зло наказан, ако ме из јаме неизвадиш и не пренесеш у мој дом, у моју Тополску за дужбину, у цркву свете Мајке Богородице.' То рече као на јави, подиже се као у небо зрачан, и изчезе! Милош тргне се из сна, сав дрктајући од стра, појури у другу собу својој жени Госпођи Љубици, и каже јој за страхоту виђену, и чувену! Она га стане тешити и мирити, и у прочем рекне му: 'Је сам ли ти сама, више пута говорила да Господара Ђорђа пренесеш у Тополу, па зашто ме за Бога! непослуша?' Милош јој одговори: 'Ја би то учинио, али бојим се да се народ непокупи и непобуни.' - Госпођа Љубица: 'Све то лако може бити да нико и незна, само ако ти хоћеш.' Додавши: 'Ако ми ти дозволиш ја ћу то учинити тако, да нико и незна. Ја ћу га ноћу, дати, да се ископа у Тополу пренесе и сарани. - Милош јој одобри!*)

*) О овом догађају причала је све Госпођа Љубица, бив. Советнику Ранку Матеићу Тополцу, које је он многим о том приповедо; и одавде настају даље сви случајеви који су се збивали, о премештају тела Кара-Ђорђевог у Тополску цркву Рождества Света Богородице - вел. Госпође; који је он готово свега очевидац био.

[JASON]

Друго погребење Кара-Ђорђа.

Госпођа Љубица жена Милошева нађе једног сељака имено Милосава Н. из села Грбица Крагујевачке нахије са воловским колима, па пошто му озбиљно закаже, да се главом својом нешали и да ником неказује, а то исто поручи и Драгићу Војкићу по истом сељаку, и пошље га у Јасеницу Смедеревску у село Радовање те отиде, и са Драгићем ископају тело Кара-Ђорђево, које није ни почело било да трупе. Па начине те ноћи један прост сандук од дасака, у исти сложе га, на кола на товаре и одозго сеном добро сандук обложе и покрију, тако, да нико у знати није могао шта се у колима налази; и тако га тај Грбичанин у вече у Крагујевац дотера, и јави се Госпођи Љубици, која тело Кара-Ђорђево чрез њеног момка Марка Јагњилца у свој подрум малог коначића код великог Дуда смести, а чрез свог онда бившег домоводитеља Ранка Матеића Тополца дала је раније потајно начинити један сандук, у који каже, да Марко, Кара-Ђорђево тело смести; но како је сандук кратак само од једног фата као за обичне људе био, и Јагњилац немогне га у исти сандук сложити, па узме сикиру тему обе ноге испод колена у цевима пребије, и онда га у сандук згњечи и положи.*) А, после тог Госпођа Љубица даде Ранку Матеићу покров и свећу воштаницу који сиђе у подрум те га покровом покрије и свећу запали, те је сву ноћ до пред зору горела, после тог Ранко Матеић по наредби Госпође Љубице, изнесе у зору из подрума тело Кара-Ђорђево, на товаре на иста кола и у Тополу га однесу, гди га у очи сами Велики задушница 1819. године у озидану, још за живота свог Цркву, коју је 1811. године о свом трошку озидо, и пред дверима за себе гробницу ископо и озидо, у исту гробницу положе; и тако га по други пут саране, пошто га тополски свештеник Јован опоја. Потом гробницу за зидају, и каменим плочама као што је и било да се непознаје патошу; а по вр' тога Ранко Матеић одозго простре један ћилим, који му је Госпођа Љубица дала, да се боље не види, и по гробу са ногама негази. Када све то изврши Ранко Матеић онда бивши Милошев домоводитељ, а у доцније време члан државног Савета Србског који је у 1871. год. као пензионер у Тополи умро; врати се у Крагујевац и о свему том Госпођа Љубици јави. За ото време, које је о свему овом горе наведеном причао Г. Ранко Матеић, и даље прича, да је се Милош уклонио био у Пожаревац, и доцније кад је дошо у Крагујевац извести га Госпођа Љубца, и каже му како је тело Кара-Ђорђа у његову њиме озидану гробницу у Тополској Цркви пред Дверима дала саранити, за које небуде Милошу по вољи што је тело у гробницу пред Дверима сарањено.

*) Причао ми је покојни Саветник Ранко Матеић, као и за све друго да је се исти Марко Јагњилац подрумџија Милошев сутра, дан згрануо - полудио, и да су га везана кући у Јагњило одвели, гди је наскоро и умро. К. Н. Н.

[JASON]

Треће погребење Кара-Ђорђа.

Доцније Кнез Милош Обреновић у очи једног недељног дана оде у Тополу да се Богу помоли, и да на гробу Кара-Ђорђа по кајање греха свог изиште? И са собом поведе тад Владику Мелентија Павловића да молитву очита, но кад пред само вече у цркву уђе, и види гди је Кара-Ђорђе пред Дверима сарањен, на ком месту у цркви затече неке немоћне над гробом Кара-Ђорђа лежеће; које то Милошу јако противно буде - и тако заповеди, да се те ноћи и до сутра, до пре Божије службе, одатле испред Двери опет Кара-Ђорђево тело из Гробнице извади и у дну цркве до женске преграде са десне стране по трећи пут сарани; и да озго њиме – Милошем - преправљену од црвеног мермера плочу по гробу положе, које тако до сутра, до пре службе и извршено буде. На тој плочи дао је Милош изрезати оваки надпис:

Овди леже кости Георгія Петровича Чернаго, подавшаго Сербскому народу начатокъ ко избавленію у 1804 лѣту, бившаго потомъ верховнимъ вождемъ и Господаром до 1813 лѣта тогоже народа, а у овому наведенъ интригами непріяшеля Србски уклонися у Австрію и отъ туда послѣ едногодишняго ареста преселися въ Руссію, гдѣ съ возможною почестію отъ правителства примлѣн; но неизвестно из какова узрока избѣже отъ туда и въ Сербію возврашися, и овди отъ Турскаго правителства усѣченіем глави живота лишисія мѣсеца Юлія 1817 года.

Ту, у Тополи у цркви храму свете Богородице и данас вечни сан борави велики Кара-Ђорђе чија је негда била моћ, громоносна сила, која је затресла сву Турску Царевину, а и сами престо силни Стамболски Султана; оживила малаксало успавано уздање Срба, и воскреснула Србство из 415-то годишњег Турског робства.
Сви очевидци преповедали су као Драгић Војкић, Милосав из Грбица, свећеник Јован и сви они који су при трећем том погребу тјела Кара-Ђорђевог били, а и сам Ранко Матеић бивши Саветник, да је тело Кара-Ђорђево за дивно чудо целокупно било, кажу, као да је јуче сарањено, да није отрулило ни ти и нај мање да је за ударало, говори покојни Ранко; ја сам га мојим рукама пипо! - И само каже што на себи није имало главе, и што му је Марко Јагњилац ноге у цевима сикиром пребио, изгледало је тело скоро као у жива човека!

[JASON]

Посљедице трећег погреба Кара-Ђорђа

Причао је Ранко Матеић и то: 'Био је из јутра ведар и јасан дан и нигди ни једног облачка да је се на небу видити могао, па кад су Кара-Ђорђа по трећи пут из његове озидане гробнице извадили и у нову ископату гробницу положили и земљом засули, и студену плочу одозго по гробу положили, па мало доцније кад Милош на службу Божију у цркву уђе. Од једанпут дуне така страховита олуја, да је дебела дрва ломила и из земље из корена чупала, а после тог пљусне јака киша тако, као да је се облак провалио, и онда необично крупан град (да је за стопу земље покрио био), севање муња, и пуцање громова, тако је, било да нас је стра све у цркви обузела, и нико се од нас из цркве као и Господар Милош нити је смео ни могао гди маћи, и ако је служба Божија и свршена била, морали су у цркви чекати дотле, докле год то време престало и у таложило се није. После тог, кад изиђу из цркве, седне Милош са Владиком да руча, врло брижан и зловољан, због те догодивше се непогоде, но нису били ни у пола ручка, ал' до трчи Татарин из Крагујевца и донесе писмо од Госп. Љубице која му јавља; да су му се оба његова сина тог јутра разболела и фрас добила. Милош и онако због догодовше се необичне бурне непогоде времена, био је забринут и зловољан, но кад дозна да су му се и деца тог истог јутра разболела, буде поражен; престане од ручка стане се кајати и тешкати, говорио је: Ала шта учини! Зашто га ископава? Ето сад шта би! - Владика га Мелентије стане тешити, немојте се Господару бринути, то је само случај; Кара-Ђорђево је тело као и други људи - а поп Јован дода тешећи га рече: као и друге мрцине!*) Но Милоша немогаху утешити, седне одма на кола и одјури у Крагујевац, гди заиста оба сина у фрасу нађе; гди се стане грдно кајати шта је учинио. Но кад госп. Љубица разуме шта је он у Тополи учинио, да је тело Господара Ђорђа, из његове гробнице извадио, и у другу гробницу саранио, стане се на њега љутити свађати и говорити му: Шта си урадио? зашто си га на ново ископавао? зар недаш мирно и његовим костима у гробу да леже?... Ти оћеш да ми децу у пропастиш! Па одма сутра дан узме обадва болесна у фрасу детета и оде у Тополу, гди у Тополској цркви на гробу Кара-Ђорђевом, заједно са болесном децом молећи се Богу, и искајући од Бога опроштај, да буде милостив, да јој деца оздраве, и тако у цркви преноћи; кад сутра дан осване али за дивно чудо! обоје деце здрави, са гроба Кара-Ђорђевог устану! Гди госп. Љубица предани и још једну ноћ ту у Тополи преноћи, па се здраво са својом децом благодарећи Богу у Крагујевац поврати. И после тог, госпођа Љубица наредила је те је се у тај дан сваке године, молитва на гробу Кара-Ђорђевом читала, и кад је год кроз Тополу пролазила на гробу његовом палила је свећу.
Кад се госпођа Љубица у Крагујевац врати, Милош обрадује се кад види да су му деца оздравила; па онда сво имање у Тополи које је Кара-Ђорђево приграбио био, и приходе од исти, као: од воденица, воћњака, винограда и њива сам за себе брао, преда Тополским сељацима на уживање, с том наредбом да таковим зирате - обрађују - a да несмеду отуђити, него да чувају за потомство Кара-Ђорђево! И заиста то имање кад је по изгнању Милоша из Србије 1839. године. Породица Кара-Ђорђева у Србију дошла, она је од Тополски сељака таково примила, и даље са истима располагала.

*) Каже Р. М. да је дотле тај поп Јован био добар и поштован, но после у одма, пропије се, и са женом заједно проневаљалио, и од сваког презрени буду!

[JASON]

Божија казањ над убицама.

Сад да видимо шта је се са извршиоцима Кара-Ђорђевог убијства догодило, и какву су награду од Бога, они, и њиово потомство примили. Па ћемо опет о Милошу као главном убици и његовом потомству коју реч пробеседити.

1) Никола Новаковић из села Опарића среза Левачког нахије Јагодинске, који је сикиром Кара-Ђорђа убио, био је врло бездушан да је мећао људма руке, кад је се на ког наљутио, у ступу те је ломио. Био је посве свиреп! Но кад убије Кара-Ђорђа укратко, полуди, и више времена у лудилу је био. Једанпут докопа се коња и пође својој тетки у Жупу, и хтене преко реке Расине да пређе, гди скоња у воду падне; вода га однесе у јаз воденични и јазом до под воденицу, гди у воденични точак западне који сав с'мрвљен буде. Никола био је удовац а имао је сина и једну ћер, девојку од 16 година; Николин син у скоро падне у неку болест који је више година болово и у ранама распадо се, и потом умро. А, Николина, ћи кажу да је, биће баш онога дана на Аранђеловдан кад јој је отац Кара-Ђорђа убио, полудила, и она је више година живила, и надживила и брата и оца, па је увек вавек док је год живила, излазила после поноћи око два сата на селско Опарићско гробље, па кукала и запевала докле не сване, a потом се мирно кући враћала, и тако је и свој живот с кончала; и та се кућа сва угасила да никога ни једне душе више од Николиног рода нема, кажу да су му врата куће глоговим коцем затворена.
Никола је имао брата Недељка, за кога се каже да је осуђен на смрт од стране Карађорђa, због кукавичлука на Делиграду 1806. године.

[JASON]

2) Вуица Вулићевић, неверни Војвода Кара-Ђорђев, рођен је 1773. год. у селу Азањи Смедеревске нахије. Војводом је посто после свог брата Војводе Ђуше који је 1805. год. од Турака у Смедереву погинуо.
Причало се кад је Кара-Ђорђе после смрти Ђушине дошо у село Азању, и наредио да народ Смедеревске нахије себи другог Војводу на место Ђушино избере, па онда отишо у Коларе на конак. Кад сутра дан скупио се народ и друге мање старешине Смедеревске нахије и довеле Вуицу. Он је тада млад био, и врло не виђен и ружан као сва та породица што је осим Ђуше била. Кара-Ђорђе упита кметове.
- Којекуде, зар тога хоћете да вам поставим за Војводу?
- Тога, Господару! одговоре они.
- Ама неће он моћи ништа учинити. Ово је Нахија, па је ово војска?
- Нема бољега, Господру! одговоре они.
- Е па лепо, којекуде; изиђите, те се опет договорите, па ми онда дођите.
Они изађу у једну Ливаду; ту се мало разговоре, па опет дођу Кара-Ђорђу.
- Е, шта учинисте?
- Ми хоћемо њега, Господару!
- Па лепо; кад га хоћете ви, хоћу га и ја. И такога потврди за Војводу Смедеревске Нахије.
Ето тако је Вуица постао Војвода. Да ли какво тајно, какво пророчко предосећање није шаптало Кара-Ђорђу, да ће баш тај Војвода некад скратити његовог живота дане?... То се не зна, али се извесно зна, да га је Вожд после тог увек волио и за свога главног пријатеља држо. А и Вуица је увек одан и веран пријатељ КараЂорђу до саме пропасти Србске био. А, и после пропасти кад је отишао у Русију. Кара-Ђорђу је одан и веран био, јер неби га Кара-Ђорђе са важним порукама 1815. године к Милошу у Србију ни посло.
Кад је Кара-Ђорђе 1817. год. у Србију из Хотина дошо, Вуица је се као пријатељ његов изненадном доласку његовом зачудио, и запито га:
- Зашто дође Господару сада у ову ватру?
И кад му је КараЂорђе одкрио, зашто је - он дошао. Онда Вуица обрадовао је се доласку његовом, и мислио је да ће и Милош ту радост заједно сњиме делити; па пошље одма свога писара Анту те га извести о доласку Кара-Ђорђевом, и позове га да час пре дође да се с Кара-Ђорђем састане и разговори. Није Вуица ни посумњати могао на Милоша да је он непријатељ Кара-Ђорђу, тим више, што је се он притворно пред Вуицом показивао, као пријатељ његов, а и казо му те је он писао Кара-Ђорђу у Хотин и позвога да у Србију дође, са речма: Да Милош жели видети свог старог Вожда у новој борби са Турцима. Но Милош то је подло чинио, да би само Кара-Ђорђа преволео да у Србију дође да га убије.
И тако преваривши се Вуица, добије од Милоша најгрознији налог који је и његовом животу грозио. Те за сачувати свој живот, презре љубав, презре поверење, погази веру и поштење, и заборави на свога Господара који га је од простог човека за Војводу поставио, и у богато руо преодео: тиме приморан, - изврши над својим Господаром и Вождом Кара-Ђорђем 13. Јула мучки убиство, и пролије нај племенитију Србску крв!
После овог убиства Вуица је једнако жалио за Кара-Ђорђем, и кајао се што га не сачува - гризла га је непрестано савест! Па, из очајања 1818. год. да би му Бог опростио велики грех! Између Велике Плане села Радовања и атара старог Аџи-Беговца у Радовању скоро до самог оног места гди је Кара-Ђорђе погинуо, начини цркву, и назове је 'Покајница'. Ова је црква на врло лепом месту, у Грабовачком потоку, четврт сата од друма. Ова је црква од дрвета саграђена, шиндром покривена, а из нутра таван шашовцима обложен од буковог дрвета; на среди тавана измолован је Господ Саваот; на иконостасу има разни икона; прозори су јој мали. Има једна већа икона Светога Ђорђа на којој стоји оваки запис: Сију церков огради господар Вујица за спомен 1818. А споља на дувару цркве тако на једном брвну изрезато стоји 1818. год. кад је ова црква саграђена. Ова је црква данас Велико-Планска, гди се свет многи у њу стиче и зове је Покајницом.
Но при свем том Вуичином покајању и грађењу Покајнице цркве, да би Бога у милостивијо, да му Бог грех у блажи, ако не посве опрости? За учињену издају и убиство свога избавитеља и народа Србскога, па ако је то морао и по заповести Милошевој учинити. Није осто без Божије казни; а да видимо како?
Грешни Вуица како је при грозном позорју убиства Кара-Ђорђа у колеби Драгићевој те крваве ноћи, после вечере, лего ђоја да спава, и покрио је се био својим ћурком и по глави, кроз ког је рукав једним оком вирио, да види оћели Кара-Ђорђе заспати, па је и сам тако заспо, и у зору на пуцањ пушке Николе убице кад је се из полу сна трго, осто је вечито на исто око слеп. Но то је почетак Божије казни?
Доцније Вуица у 1820. год. буде одређен и послат са другом још двојицом као депутирац у Стамбол, да проси од Султана милост, да би се смиловао да Србском народу подари ма каква права и олакшице учини. Но он буде од Турака у почетку врло лепо примљен, и многим богатим даровима што је убио Кара-Ђорђа обасут. Но доцније кад се Русија заузме код Порте за ослобођење Грчке; а потражи да и Србији даде права условљена Букурештским Трактатом од 1812. године: Тад Турци разјаре се, и хтену Србске депутирце да побију, па и Вуицу; кога Порта једва од Јаничара спасе, и у тавницу га баци, гди је 4 ½ године у Стамболу тавновао; и тек по захтеву Руса 1825. год. буде из тавнице пуштен, и сви му скупоцени дарови опет буду враћени, и он у Србију дође.
Кад Вуица у Србију из Цариграда дође са врло богатим Турским оделом, и многим сребрним и златним стварима, кога су Турци за заслуге што је убио Кара-Ђорђа обдарили. Криво буде Милошу, што и он ништа добио није. А нај више бојећи се да није Вуица боље обљубљен код Двора Турског, који би му могао власт из руку изтргнути. Па онда окриви Вуицу одузме му Кнежство, и пошље га кући његовој у село Азању, с'тим да се од своје куће нигди несме маћи, ако нежели да главом плати. Па после, тог Милош одма пошље своје кабадахије те све оне ствари као и одело које је Вуица у Цариграду од Турака на поклон добио, као и друге све кућне његове ствари које су вредност имале, па и сам сав новац од Вуице одузму, кућу му опљене и тај пљен Милошу однесу.
Кад тако Кнез Милош Обреновић Вуицу опљачка, Вуица падне у бједно очајно стање, и болест, гди је три године дана у грдним ранама отворившим се по телу његовом, боловао, и муку мучијо. Носили су га тако болног по црквама и Манастирима, те је од народа иско опроштај за учињени грех, да би душу испустити могао; но кад се напуни три године дана мучења његовог, у највећој беди и сиротињи 11. Марта 1828. год. умре. За ког кажу да је сарањен у темељу цркве Кусадачке, на које Олтарном зиду, с поља стоји оваков надпис:
Здје почивајет раб Божји Вуица Вулићевић, из Азање, нахије смедеревске, бившји Войвода и по том Кнез и депутирац народа Сербскаго при Портје Отоманской вјерно послужившји својему Отечеству. Поживе љет 55. Престави се у Азањи 11. Марта 1828 љета.
Грешни Вуица имао је једну ћер коју је удо за неког трговца у Смедереву, које су деца сва помрла; а и два сина, Митра, којег Вуица ожени но он без деце у кратко умре; и Петра за кога Милош уда своје жене књегине Љубице рођену сестру, и намести га још за живота очина за Кнеза у Јасеници нахије Смедеревске. Но 1825. год. кад Милоје Ђак из села Кусатка дигне буну противу њега и Милоша, Петар буде од народа из Кнежства истерат. Доцније опет Кнез Милош постави га услужбу, но народ никад га волио ние, а шта је са истим напоследку било и кад је умро, немамо података, незна се. Но то се зна, да су и његова деца коју је имао по умирала; и да од те праве Вуичине лозе, данас никога у животу нема, и да је се сво семе порода његовог затрло.
Сад да видимо и укратко да даље изложимо како је Кнез Милош као главни убица Кара-Ђорђев прошо, и какове су га судбине са породицом његовом до смрти пратиле.

[JASON]

3) Кнез Милош Обреновић кога је Кара-Ђорђе од свињарског и говедарског чобанина за Војводу поставио, и из чобански дроњака, у свилу и кадиву, и сребро и злато преодео. Кад убије Кара-Ђорђа, oн се још више с лиже са својим поочимом Марашли-Али–Пашом коме је Србију 1815. год. под његову Турску управу подчинио. За коју га је услугу Марашлија и својим Кнезом поставио; баш као и његов први поочим љути Сулејман-Паша коме је се он у Такову 1813. год. подчинио; и коме је устанак Срба под Војводом Хаџи-Проданом 1814. год. помого угушити, неколико стотина Срба поватати и на кланицу му дати, те ји је Сулејман-Паша све које изсеко а које живе на коље по набијао.
Убиством Кара-Ђорђа, Марашли-Али-Паша још више Милоша возљуби, и првим га Кнезом до себе огласи, и такову му власт као љубимцу и посинку свом даде, да је он Милош што је год хтео чинио, и најплеменитије Кара-Ђорђеве Војводе и друге Србе сам убијо, или ји Марашли-Али-Паши предаво, као и у Сулејман-Пашино доба, те и је он секо. Па не само што је тако Милош племенитим Србима одузимо живот, него им је и име каљо, и чест помрачаво. У првом случају које је сам по Србији Србе мучки убијао, оглашаво и је, да су Србске издајице, а Турске присталице; а у другом случају оглашавао је да ји је морао по захтевању Паше ватати и на погублење му дати. И тако је то Милош све чинијо, и све оне Кара-Ђорђеве Војводе за које је држо да му могу опасни бити, и првенство му кнежевске власти из руку истргнути, потаманио. То грозно поступање Милошево са Србима годило је Марашли-Али-Паши и од велике користи било је и самој Турској Царевини да одржи Србију у свом поданству; и тако тим Милош удворивши се код Марашлије, и други паша стане и даље радити, и за силне Србске паре доведе и Порту дотле, те га она и за Баш Кнеза Србије својим Бератом 1820. год. потврди; и Милош као Баш-Кнез остане те је араче и друге дације и намете од народа Србског купио и Турцима предаво.