Српске буне

[JASON]

Кара-Ђорђе као што је у свему био велики! Био је и у њиме ослобођеној Србији и велики Реформатор! Установио је 'Народни Совет', и Министерства, са пет Министера које су попечитељима звали, као: попечитеља војеног, внушрењег, правде, просвете и црквени дела, и финансије, но ти сви Министри имали су средоточије у Совету, гди је се уобште на предлог дотичног попечитеља ствар гласала и решавала. Установио је велики 'Народни Суд'. Поделио је Србију на нахије (округе), а ове, на кнежине (срезове); а ове на обштине. Завео је свуд по земљи окружне и обштинске судове. Окружне, срезке и обштинске власти. Војене особено, који нису утицали на друге речене власти.
Установио је по свој Србији школе, а у Београду велику школу осим две мање, за образовање млади Србчића, коме је наука жељна, особито на срцу лежала. Подизао је и оправљо Цркве и манастире, и са уредбама, и звонима снабдјево ји, која су у Београдском Граду ливена. Завео је у Београдском Граду Тополивницу гди је више пољски топова и ђулади излио. Новце је сребрне, и бакарне ково. Подиго је творнице - фабрике - барутне, и магацине за чување барута. Отворио је Рудокопње, из који је вадио гвожђе, бакар, сребро и олово; од чега је лио ђулад, куршуме и топове за рат. Призиво је и примо научене људе са стране. Уредио ђумруке, и издо уредбе о наплаћивању ђумрукџбине и скеларине; ступио са Аустријом и Влашком у споразум за извоз, и увоз промета, и подиго трговину, и тим увећо приход за народну касу; за сообраћај по свој земљи установио је главне, споредне и ратне поште. Таксиро је новац који је у земљу уношен. Издо је уредбу да немогу страни поданици непокретна добра у Србији куповати. И многе друге уредбе и уређења до најмање ситнице издо је. Подиго је свуд по земљи магацине и напунио ји с'раном, за рану војске и за случај глади у земљи. Установио је јошт од почетка 1804 год. теје се народна скупштина сваке године о малом Божићу - 1-га Јануара месеца скупљала, на којој су рачуни потрошка народњег новца прегледани, о раду војевања и поступању народни старешина са народом; рачун, разлози, и одговорност давата; и на којој су закључења, за текућу годину шта се радити има чињена. Тако исто, на тој, скупштини издавате су уредбе и наређења за народ полезна; и данак и други издатци потребни на народ разрезиват је. И поред тога, искоренио је разбојничества и поквареност за оставшу од Турака; и подиго без бедност и морал у земљи; и из мртвог сна пробудио и оживио Србина, и дао му моћ, дух храбрости, понос, поштење и благостање. Нијели то велики човек што беше Кара-Ђорђе, чије име остаје вечито код Србаља свето, славно и без смртно, а и код повестнице светске!

[JASON]

Поред тога, био је Кара-Ђорђе у Србији и организатор Србске војске, која се состојала из пешака, топџија и коњице; а имао је људе обучене и за правлење шанчева. Војска је у војеној вештини, прво по Аустријском а доцније по Руском начину, вечбана; у које је владао добар ред и дисциплина. Он ју је дао поделити на чете, баталионе, и већа војена тела, на среске, и окружне војске. Четама су управљали капетани; баталијонима као среској војски, среске млађе Војводе; окружном војском старије окружне Војводе, које су све те старешине како Грађанске тако и војене бирате из истог округа народом, и Кара-Ђорђе и је признаво и потврђаво, и такови као познати народу тог округа људи управљали су и војску водили; и кад је од ти Војвода, као добар и јуначан вођа умро или погинуо у рату, народ бирао је себи за вођу његовог брата, или сина, или је такове сам Кара-Ђорђе постављо, и оживљаво име јунака, кои је био страшило Турака, да се опет то име чује. Као што је на Ђушино место у Смедереву постављен био за Војводу његов брат Вуица, на Јанка Катића његов брат Никола, на Милића Кедића његов син Димитрије, на Милоша Поцерца његов брат Јанко, на Милана Обреновића његов помајки брат Милош, на Анте Богићевића његов син Боја и т. д. А при спојавању војске из два или више округа у једно - у већа тела, знале су се, или су нарочито од Вожда постављате главне Војводе. А над свом војском у Србији заповедо је сам Вожд Кара-Ђорђе.

[JASON]

Кад је Кара-Ђорђе 24. Јануара 1804. године усто на Турке, имо је само своја 4 оружана момка, трећег дана имао је 9, седмог 300, а десетог дана и скупио је око себе 2.000 људи; а доцније од 600.000 житеља, живећи онда у Србији, имао је војску кад мању кад већу и до 68-70.000 добро оружани Срба. У почетку устанка правио је од луба и мерица добоше, није имо ни џебане камоли топова, па је од трешњевог дрвета начинио неколико топова и гвозденим ји карикама оково, и из њи Турке био, управо ји плашио! А доцнје у 1813. години имао је седам Градова камени и 40 шанчева, земљани тврђава са 600 Градски и 130 пољски топова са многом бојевом муницјом, које је прве све, а последње већу част са својим народом од Турака отео, а нешто и сам поградио и топове у Београдском Граду излио.
Врховни Вожд народа Србског велики Кара-Ђорђе био је особито неко појавлење, један чрезвичајни човек, како у величини тела, превеликој снаги, и јуначству, тако и у душевној величини. Он је био диван и узоран! Какав само човек бити може! Није то сваком дато! Над машаво је у обште у врлинама најславније велике људе свију векова, до тога доба, и имо је све врлине које само смртан имати може. Он је био у свему само себи раван! Ког смрткиња, безсмртника роди! Највећи и најталентнији Војвода овога века Наполеон I. ком, ни велики Карло, Блихер, Велингтон, Суваров, Шварценберг и Кутузов небеху равни! И који све Европске крунисане главе, и Војсковође презираше. Само је дао почаст Кара-Ђорђу ког је за себи равна сматрао. Јер знао је, да је се Кара-Ђорђе са два пиштоља за појасом и дугом пушком у руци са своја четири момка чобанина противу силног и победоносног Султана, који господароваше у три части света: Европи, Азији и жаркој Африки, подиго, и који немаше ни пушака, топова џебане ни новаца, и 10 година победоносно бојак бијаше. Редак је у вековима такови појав човека! И ако би се сравнила оба карактера, Наполеон и Кара-Ђорђе. Ту бледи слика првога. Јер први ишо је као велики Војвода са великом војском и са свом војеном спремом да осваја, и подчињава себи туђе народе! А други ишоје са сиротим Србима без икакове војене опреме и новаца; ослобођаво, и ослободијо, из под 415-то годишње, Турске тиранске подчињености свој, народ своју браћу Србе! И није тражио, да кад народ ослободи да се на престо Србски попне, да њиме влада; и сиротињски новац себи као Владар згрће; као што је сам народу на скупштини 1811. године кад му је народ нудио годишњу плату; одказо преко; да не прима! И да ће он доста бити награђен, ако му Бог да, да народ Србски од Typaкa cав ослободи, па да иде кући у Тополу да своје домаћа селске послове ради!

[JASON]

Но како му драго, оба ова велика генија била су чрезвичајна, која само векови Бог зна дати могу? Наполеон I. био је за сав свет! А Кара-Ђорђе за свој народ! Оба су била чрезвичајна духа војничка, онај у свету изображеном, а овај у тако званом природном суровом свету. Оба су сувременика, и једнаком судбом праћена; скоро у једној години рођена, оба прво не знатна, скоро у једно време војеној служби посвећена, и у једној 1804. години до највише точке Владалачке своје висине доспјела, и ту до године 1813. за држала се; и један другом на пропаст радећи, оставила су оба у тој једној години земљу њима подчињену; и оба су се по други пут у исту повратила, и по сујетном покушењу пропаст своју нашла! Да је судбина у години 1804. у време развијања њиова, ова два редка и чрезвичајна војена талента једног другоме приближила, које Европска и Руска Дипломација заиста није желила, и Порту је са озбиљном обазрителностћу под 3/15 фебруаром 1806. године на то внимателном учинила, који зна, какови би данас изгледи Србије били, како би вопрос Восточни стајао, и куд би се сав свет Европски окренуо?
Но при свем том да Милош није убио Кара-Ђорђа, из чијег пепела и диглаје се само Србија, како је он учинио договор са врло важним вођама свију хришћански народа у Турском Царству и ступијо у савез са Румунима, Бугарима и Грцима, а подпомогнут и Русиом да се у једанпут за ослобођење своје противу Турака подигну. Неби више стењало Хришћанство под Турским јармом. Србство би се у јединило, и не би данас било турске владавине у Европи. Пао би полумесец, и сијаоби златан крст на светој Цркви Аја-Софији у Цариграду.

[JASON]

Велики Кара-Ђорђе најдостоинији Србин међу свима Србима од како је Србства, и најдобродетелнији човек какав је и кад живио на овом свету! Мораде на последку подлећи и оставити своју њиме ослобођену Србију храм Србства! Мораде оставити по закључењу свог можног савезника и народа србског пријатеља, Цара Руског! А душманина Цара Турског! Мораде баш тако? - Као што силни и велики Наполеон I. који грдно велику војску имађаше, по закључењу Европски владара. Мораде оставити Француску, и отићи из своје земље! Баш тако, као и Кара-Ђорђе Србију! Оба велика, оба славна, и оба за свој народ дична мужа, готово ји у једно исто време постиже и једна судбина! Сила Бога немоли! - Вели народна пословица. И ако су они, надмоћијем веле сила, морали своју земљу оставити. Ипак, никад немогу смањити се њихове врлине, и величине, због те пропасти које су бити морале. - Ако би им се баш то, узело за њихове мане: то оне топесе у њиховим врлинама и величинама! Ако су и пали! Они су засновали и поставили јак и чврст темељ за развиће и слободу свог народа и отачбине. И ако им судбина стаде на пут, те не довршише своје без самртно дело, и морадоше оставити своју земљу и свој народ, десет и више пута јачом силом натерати. Али та сила, неби у стању, да распаљени жар и љубов народа спрема својој отачбини и слободи, угаси! Вели народна пословица: Притиснуто јаче то навише скаче! На темељу ког Наполеон I. Французима постави, диже се Француска у сјај, која целом свету и данас сјаје! На темељу ког Кара-Ђорђе за народ Србски Србију основа, и подише храм Србије, ули у народ моћ, љубав Србији, жар, веру, слогу и слободу. Па сила тирана, ако и поплави 1813. године опет Србију; немаде силе да то све, разори! У срцу Срба, остаде вера, остаде љубав, остаде жар, остаде слога, остаде моћ, за своју слободу; неугаси је Турчин!
Диже се опет по други пут народ Србски под његовим Војводом Хаџи-Проданом 1814. године да стресе са себе Турску несносну грозну поплаву, па ако такову и нестресе, недаде Милош ваљда је тако зла судбина хтела? Ипак осташе код народа речене добродјељи, остаде жар за своју слободу; па и сама сабља и коље Сулејман-Пашино, немаде силе, да из срца Срба жар љубави за слободом истисне, и угаси! Пробуђени Кара-Ђорђем дух у народу, показаше, Срби, како се за своју слободу и отачбину, и на мукама на кољу умире!!

[JASON]

Па и по трећи пут, диже се народ под Војводом Арсенијем Ломом 1815. године, и Милош Обреновић га сад превати и пође с народом и опет народ под Турке после тримесечног устанка, у првобитно стање под турску власт подчини. Но у трећи пут народу нешто Бог поможе вели народ, да: У трипут Бог помаже! Подуну Север Букурештским миром; и одпоче растурати Азиску тмину која је Србију била обузела. И Србима се поче Србски храм, - зидати на темељу ког је Кара-Ђорђе за Србство основао; и помоћу своје браће Руса, који су ји 1812. године 8 точком Букурештског Трактата као сојузници за спас Русије морали привремено на жертву душману принети. Сад мало помало, баш на основу тог Трактата почеше Руси, поче достојан син Цара Александра I. Цар Никола, на темељу ког је Кара-Ђорђе Србији положио и крвљу га својом натопио, храм Србије, Србима, крвљу и пепелом га великог Кара-Ђорђа озидо, утврђивати и красити, који тек 1830. године довршен, и Србија полунезависна буде; који се храм Србији заблиста, а и данас независној Краљевини Србској блиста!
И тако Руси, који су Србију, Букурештским миром за свој обстанак жертвовали; избавише испод Турског Господства, и то само не темељу ослобођења, Кара-Ђорђем, и у оним границама докле је неумрли Вожд Кара-Ђорђе са својим јуначким Србима допро. Али Ђорђа неби међ живима; да види како му народ Србски ужива плод труда његови! Њега беше, за влашћу грабљива Милошева рука, у зору 13. Јула 1817. године уморила! У овом нацрту Кара-Ђорђевог карактера и живота, и други. - Није се ишло, да ко, кога низи; нити Кара-Ђорђа виси, и велича. Он је сам себе над висом узвисио, увеличо и обезсмертио. Само слабомоћна рука пише оно, што дела говоре. И онај који ово чита, које да је, ако је само поштен човек, мора поштовати добродјетељи, и велика дела, великомученика ВЕЛИКОГ КАРА-ЂОРЂА.

[JASON]

А да је све овако. И оваки ВЕЛИКИ КАРА-ЂОРĐЕ био. Тврду његова дела! Тврди и славни пјесник Чубра Чојковић у Србијанки части II. стр. 31. у његовој песми; и овако о Кара-Ђорђу каже:

Еваки је прериједки Ђорђе
Свуд' и свагда у приликам' сваким'
У дивљаво и отваро пута
К' нашествију честитости Срба;
Кад у Сабор или на панађур
Долазио, све б' забљешто видом,
Ванју диван, ко безсмртна храме,
А груди му мужемоћјем брече,
Caв би сајам уњгас, заблењао
И безвластна, но свим' страшноважна;
Та чисто му отличие неко'
И велебност разастирас' јавма,
Казно муње кроз облаке мрачне;
Поглед му је казањ ил' награда,
Те свуд' точним видна му биаху,
Риеч'ма би кротко, надумјев'о,
Ал у дјелу предољев'о, вјерно.
Тко л' би 'ваког' неволјео Вожда,
Ил' што худно њему помислио!
Ким' природа себ' је превазишла,
И Тамирис прославјат' га слаб је,
Прем надпјевос'и с' Музама самим';
При њем'... Србу чезну Полубози!
Троја л' паде, да поникне Рома,
Отплативша на срамоту зајме,
И да негда, све бит у времену…

[JASON]

О призиву Црни-Ђорђе, или Кара-Ђорђе. Приметба од Светића.

Светић овде говори о предевку Турском 'Кара', и Србском 'Црни', који се свагда к'имену Ђорђе Врховнога Вожда Србског придавало. Шта се о поводу и узроку тога придевка приповедало, говорило, нагађало, или измишљавало, није овде место испитивати. Само ћу да назначим, да је ово најименовање, било Турско било Србско, свакојако исторически знаменито за живот народњи. Славни Хаммер у Историји Османскога царства ч. І. стр. 79. говори: 'Осман (по коме су Турци Османима названи, отац Урканов и дјед Муратов) од свога црномањаста лица, црне косе, црни обрва и црне браде, још из младости назван је Кара-Османом, Црним-Османом, које називање у устима источни житеља служи на чест лепоте ради, и кад се ком младом четобаши придене, свагда добру срећу и напредак предсказује. Хафис, у прослављеној својој пјесми једној, црномањасто лице свога љубимца хвали, и многи Туркомански Кнезови добили су такова најименовања, под којима су се у Историји прославили. Тако је Караси као и Осман, такође један од они десет Кнезова, који су раздробљено Селџукско Царство поделили. Кара-Јусуф, т. е. Црни Јосиф, и Кара-Искендер, т. е. Црни Александер, и оба она Кнеза од славне Династије под именом Црнога Овна -- Придевак имена Црнога Османа подударио се са првим сједиштем његовог племена, и са првом државином у Руму са особитим неким значењем. Тако Ертогрул се најпре станио у Караџатагу (Црној-гори) сјевероисточно од Ангоре лежећем, Осман је прво и прво получио господарство над Караџахисаром (Црним Замком).'
Даље на стр. 84. вели: 'Кара-Абдурраман, који је у храбрости с'отцем својим надметао се, и које га је име дуго јошт после смрти његове као победоносно у спомену живило, почем су и Гркиње матере дјецу своју стим страшиле говорећи: Ето Црнога Абдуррамана, - име Црнога било је од времена, како се Осман тако називао, име срећно, и тако се називао и Кара-Мурзал, Кара-Али и т. д. И даље уз ово примјечава: да је и онај, који је барут изнашао, звао се Црни (Schwarz).
Тако исто кад бацимо поглед на живот народа Србског, примјечавамо, да непостижими промисао света чудесним начином са овим именом 'Црни' сајужава судбину народа Србскога. Тако је име Срба Исторично оживило на брегу Восфора Црнога мора, гди је њи Плини године 79. после Христа нашо. После пропасти Србске на Косову године 1389. остатци Србске слободе и своје државине нашли су последње убјежите у Црној гори, и ту се роди Црноје, и од њега у Црној гори посташе Црнојевићи, и ови очуваше, да се свећа Србске слободе не угаси. Тако и онај, који је између три страшне силе, Турске, Фердинандове и Запољине (1527. год.). За Србску слободу барјак подигнути довољно духа и срца имо, који је на Сегединским пољама Запољину војску разбио, звао се Црни Јован; тако је и Патријарх многи народ Србски из Турске у Аустријско Царство превео под именом Чарнојевића; тако видимо ево и сад Србију испод јарма избављену од ЦРНОГА-ЂОРЂА.

[JASON]

Постепености Кара-Ђорђеве, рад и начин његове владавине.

Кара-Ђорђе пре устанка свог противу Турака, у својим детињским годинама, кад му отац Петар умре, чувао је стоку своју а и свог комшије Новковића. Но кад му се мати Марица преуда за Петронија, његов се очу, с кућом премести у Тополу. Ту се Кара-Ђорђе 1781. год. у 19 својој години ожени.
У почетку 1784. године Сали-Ага спахија Тополски, Вишевачки, и Жабарски, који је с кућом живио у Крагујевцу. Кара-Ђорђа у 22 год. живота, постави за Ћехају-Наместника његовог спахилука. Кад године 1786. Кара-Ђорђе убије три Турчина у његовој кући он бојеће се освете, са свом својом породицом и неким од комшија пређе у Срем, оде у Крушедол, ту се настани, и Шумаром Манастирским постане.
После тог, године 1787. остави шумарство и ступи у Аустријску војену службу у фрајкор, под командом Полковника Вулете Михајиљевића, постане ускоро капларом, и оде у Италију гди је противу Талијана војевао и Стражмештером-Наредником посто.
Кад се врати из Италије, године 1788. у Јуну месецу на Забрежју са војском Михајиљевића пређе у Србију, који је до 1790. године противу Турака са Аустријском војском војевао. На крају ове године, пошто војска Аустријска враћати се стане натраг; и Кара-Ђорђе пређе у Срем, остави војену службу па врати се у Србију и оде у Тополу 1891. год. гди је се земљерадњом и марвеном трговином занимо.

[JASON]

Потом од 1796. године био је вођа Бинбаша једног оделења Срба под човечним Мустафа-Пашом, коју је противу Јаничара водио, и Јаничаре до града Видина прогонио и туко. После радио је опет са земљорадњом и тргово са марвом у Тополи. А покрај тога потајно договарао се са одбраним људма по Србији приликом куповања и лучења марве, и поджижо ји за устанак противу Турака. И на последку КараЂорђе од побратима свог Станоја Главаша Арамбаше узимо је по неколико момака па је тајно по неколико дана са истима кроз народ до Крагујевца, Смедерева, Ваљева, Јагодине, Пожаревца, а, и, у други округа места по Србији ишо; и, испитиво да ли би народ престо на устанак за своју слободу противу Турака, и упознаво се са непознатим мјестностима, и са најкраћим путовима кроз шуме и врлети за лакши и бржи сообраћај-комункацију војевања, кад се дигне противу Турака. И тако Кара-Ђорђе 24. Јануара 1804. год. одпочне безсмртни славе пуни рад свој. А пошто 2. Фебруара те године на свето Сретеније Господње у Орашцу на скупу од Србски јунака и народа од преко 2.000 скупљеног, изабрат буде за Врховног Вожда и управитеља Народа Србског; који тог дана јавно противу Турака у Орашцу развије барјак за ослобођење Србског народа; и стане Турке тући, и народ противу Турака свуд по Србији дизати.

[JASON]

Од 2. фебруара 1804 год. до 15. Августа 1805 год. КараЂорђе је као Управитељ устанка, и Врховни Вожд Народа Србског, владао над народом по средством народни Главара и вођа који су му под барјак његов притекли, и које је он за Вође и Војводе именово, а ови по средством главнији људи из народа, и кметова који су као власти, по народу договорно именовати. И зато време КараЂорђе као изборни Вожд, владао је у Србији неограничено као диктатор.
Но пошто све Турке из целе Србије, из села, и вароши протера, или у Градове стера, и, земља од Турака очишћена буде. Сазове народну Скупштину 17. Априла 1805. год. у село Пећане и договорно са народом учини Султану у Цариграду предлог овај: 1. Да Султан једног Мухасила Гувернера - у Београд пошље. 2. Да им дозволи у 12 Кнежина (Округа) по једног обор-Кнеза од Срба поставити. 3. Да народ може по вр' тога себи једног великог Баш-Кнеза изабрати, коме ти 12 Кнезова, да му подчињени буду, који ће посредством исти од народа данак купити и у Царску касу шиљати; и да Султан како Кнезове тако и Баш-Кнеза Бератом својим утврди. 4. Да им дозволи цркве и школе подизати.
Но пошто Порта ту молбу Срба неуважи и непотврди. Кара-Ђорђе сазове 15. Августа 1805 год. у Борак другу народњу Скупштину, и ту предложи народу, да се установи внутрења земаљска управа, под називом Синод-Совјет, и да се установе и уреде грађанске у земљи власти и судови, које ће под управом Совјета стајати. Народ одобри и Кара-Ђорђе распише свуд по Србији да свака нахија за себе сазове посебну народну Скупштину, и да иста избере по једног Советника, или заступника од најбољи најпоштенији и најправеднији људи у свом округу, који да се на истом сабору народу јавно закуне, да ће народ сав, а нарочито тог округа заступати, да му се право од власти суди; да му се никакова неправда ни од власти, ни Војвода, и ни од кога нечини, у сваком погледу, и од свакога, и да такове народом изабране заступнике Синоџије у Манастир Вољавчу у Синод пошљу. И тако народ из 12 онда бивши округа избере себи по једног Советника под називом Кнеза и пошље га у Вољавчу у Синод. Који се прво тад 15. Августа 1805. год. Синод и отвори у Манастиру Вољавчи; доцније се премести у Манастир Боговађу; одатле пошто се у јесен 14. Нојемвра 1805. год. и Смедерево узме, у Смедерево премештен буде. Тог Синода председник био је сам Кара-Ђорђе, и у исто време Вожд Народа Србског.*) И за то време до 20. Декемвра 1807. год. Влада у Србији била је: Народно заступническа изборна или управо Републиканска, а Кара-Ђорђе као избрани од целог народа био је Президент заступничества и Врховни Вожд народа Србског.

*) Био је председник Совета прво Прота Ненадовић, а после њега Младен Миловановић, и после овог Јаков Ненадовић, но сви ови само у одсуству Кара-Ђорђа председавали су. К. Н. Н.

[JASON]

А, кад и Београд од Турака 30. Нојемвра 1806. год. на Свет. Андреју Срби отму 20. Декемвра 1807. год. на Скупштини у Смедереву реше: да се Совет у Београд премести, гди одма на концу истог месеца и премештен буде; ту на истој Скупштини и нов Устав за Србију начине. На основу ког са свим се уреди Србско правленије сходно устројству други држава, мислећи да ће боље одговарати потреби, земље тог доба. Но тим устројењем баш је промашена корист земље. Јер тим Уставом дођу великаши и попуне места Советска, које народ такове бирао није. И онда постане у земљи 'Влада Властничка', састављена од великаша; јер тај Савет, сад мање је зависио од народа па и од самог Вожда Србског. Јер сваки од Советника имо је у својим пределима и окрузима власт, гди је се догађало, те су они и појединце налоге истима одпуштали, држећи себе да су они и Советници и главни Команданти своји нахија, одакле су се и неспоразуми порађали. Зато на Скупштини у Београду држатој 14. Декемвра месеца 1808. год. доведу то у свој ред, да се само у име правителственог Совета и Врховног Вожда властима налози одпуштати имаду; гди се и неки главни Команданти по нахијама испостављају, и решење Скупштинско донесе, те се све Власти и Војводе на верност Вожду Кара-Ђорђу закуну и огласе наследство и на потомство његово.

[JASON]

Ово решење Скупштинско којим се Кара-Ђорђе за Врховног Вожда и Господара Србије заклетвом утврђује, и његово потомство за насљедно проглашује, у целости овде излаже се:
Ми долеподписани даємо на знање, како єсмо у договору у Тополи и у Београду держаномъ съ Верховнимъ Господаромъ и своимъ старешинама закључили и заклетвомъ взаимномъ потврдили како слѣдує:
1. Советь Народни, сви Команданти, Войводе, Кнезови и савъ народъ признаємо Господара Кара-Георгія Петровића и нѣгово законо потомство за первогъ и Верховногъ Србскогъ предводителя; коє му се сви обѣштавамо вѣрни и нѣговой заповести покорни бити; а онъ Господаръ Георгіе Петровићъ обѣштава се за савъ Народъ Отеческу бригу носити, и Советь Народни за врховни землѣ судъ припознати.
2. Све заповести издаваће Господаръ Ђорђе Петровићъ преко Совета народня и у договору са Советомъ Народньимъ. Свака наредба коя се заключи, ако ће на обшту ползу да буде, то є нуждно, да се по заповести изврши, онако као што є заповеђено; другоячіе неможе бити, докъ сваки Чиновникъ и Старешина незна од кудъ ће заповесть примати, и кому ће одговоръ за свашто давати; - зато дакле дає се на знанѣ свакомъ, кому надлежи знати, да ће се одсад наредбе и заповести издавати одъ Врховногъ Господара преко Совета Народнѣгъ. - Советъ Народньи пакъ издаваће заповесть на првогъ одъ нахіє Команданта, кои ће после примлѣну заповесть на подчинѣне себи властнике издавати, и одъ ньи совершеніє заповести изискивати; за коє ће отвѣтъ Совѣту Народнѣмъ давати.

Дає се дакле на знанѣ свакомъ за обште владанѣ и управленіе, да є Господаръ Јаковъ Ненадовићъ изабранъ и поставлѣнъ за первогъ Команданта у целой Нахіи Валѣвской на кога ће се све заповести одъ Врховногъ Господара преко Совета Народня издавати; а све проче Старешине у реченой Нахiи, да имаду одъ нѣга заповесть примати, и нѣму за свашто отвѣтъ давати, сваку покорность и послушаніе дужни су нѣму као првом у нахіи старешини одавати, кои би се нашао, да нѣму покоранъ ніє, онай ѣе и самомъ Господару Врховномъ и Совету Народнѣмъ непокоранъ бити, и такови ће се као обшти целогъ Народа непріятель сматрати, и као такови од целогъ Народа као издайникъ Отечества каштагованъ ће бити.
Тако заключено и издано.

У Београду 14. Декембра 1808. год.
(М. П.) Правительствуюћи Советъ Народньи Србскій.
(М. П.) Кара-Ђорђе Петровићъ врховни вождъ и предводитель Србскогъ Народа.

[JASON]

И за то време од 20. Декемвра 1807. до 1. Јануара 1811. године гди је Совет попуњен био од Великаша, и гди је Кара-Ђорђе преко Совета и у договору са Советом заповести на народ издаво; могла би се назвати владавина 'Великашка'. Но кад 1. Јануара 1811. године у Београду на народној Скупштини изиђе нов Устав, по ком се устроје и шест Попечитељства и тад подпадну све власти у Србији како грађанске тако и војене под власт надлежни Попечитеља; који Попечитељи нису имали особене своје Канцеларије, него су се у Совету усредоточавале, гди су и послови у присуству свију Попечитеља-Министера и Советника по предлогу дотичног Попечитеља заједно решавати, и потом у име Врховног Вожда Кара-Ђорђа и Совета властима наредбе одпуштате. Тад се испостављају многе Војводе, и како нове, тако и старе Војводе Дипломама утврде се, у којим и круг дужности и власти њиове означене буду; и тако сваки старешина у својој Кнежини буде за себе у кругу свом самосталан, и није више зависио од окружни Команданта, почем су та званија укинута, него чисто од надлежног Попечитеља. А главни Команданти само у време вођења војне, над војском и Војводама нарочито су постављати од Совета и Врховног Вожда Кара-Ђорђа. И тако тај четврти начин Владавине у Србији од 1. Јануара 1811. год. до 21. Септемвра 1813. године као до дана пропасти Србске мого би се назвати 'Уставно Монархичан'.

[JASON]

О границама Србије.

Границе Србије Кара-Ђорђевог доба протезале су се западно од ушћа Дрине у Саву код Раче, па све северно реком Савом до Београда, и одатле источно Дунавом до утока реке Тимока у Дунаво. Одатле Тимоком до Смолца, и ту прешавши Тимок пружала је се граница Србије до близу Адлије а за тим до Белградчика, и даље јужно к Пироту заузимала је већу част Пиротске нахије; па се даље јужно пружала граница до близу Лесковца, и одатле до на речицу Ситницу и левом страном реке Ибра заузимала је планину Рогозно са њеним пределом и Старовлашком нахиом до Новог-Пазара са Ново-Пазарском нахијом, а затим прешавши реку Рашку испод Новог-Пазара до Дуге-Пољане па на Кладину, и одатле реком Увцем до реке Лима, и овом реком до у Дрину, и одатле све Дрином остављајући Вишеград у Србији на Зворник до утока Дрине у Саву. Ово су углавном границе Србије биле које је безсмртни Кара-Ђорђе са Србима од Турске Царевине завојево био и на којима су страже Србске до 1813. год. постојале; не узмајући у рачун оне предјеле који су 1809. год. у Босни заузети, и оне земље које су у Ерцеговини освојене и с Црном-Гором и Србијом саједињене.
Ове је границе Србије Турска при закључењу мира са Русијом у Букурешту 16/28. маја 1812. год. осмом точком у Трактату стављеном признала, но године 1813. негледајући Турска на тај трактат она га је у свему нарушила, и Србију наново под своје господарство подвргла.
Русија пак после окончаног рата са Наполеоном I. доцније кад је се од тешког рата опоравила, тражила је од Порте да она по 8 точки Букурештског мира од 1812. год. Србима права у реченим границама даде, и поново на Конвенцији у Акерману 25. Септемвра 1826. год. петом точком и особеним актом Порту обвеже, да 8 точку Букурештског мира испуни; но кад Турска и по тој обвези нехтене Србима права дати, Русија 1828. год. 26. Априла објави Турској рат, а 7. Маја и одпочне га, и Дибић потуче је, и по трећи пут у Адријанопољу уговором од 2. Септемвра 1829. год. шестом точком обвеже је и принуди, те она права Србији по Букурештском трактату у речиним границама одма око половине Септемвра те исте године Султанским Хатишерифом у половини Ребјул-Ахира 1245. год. Турске, призна, и објави Србском народу да ће му права дати; па на крају Септемвра ове 1829 год. пошље и Београдском Везиру Хусејин Паши ферман овог содржаја:
'Пошто добијете овај ферман кога смо ми својеручно подписали, знајте да је у смислу чланка 5-ог закљученог међу нашом Царевином и Руским дворем Акерманске конвенције, уговорено било да наша Царевина одушевљена искреном жељом да изјави Императорско Руском двору нове доказе свога дружевног осећања, а тако исто да с тачности испуни све услове мирног Букурештког трактата, намерна је да без одлагања предузме и изврши све услове што су обележени у чланку 8-ом реченог трактата, односно на Србски народ, који одавна стоји у поданству наше Царевине, плаћа нам данак, и за сва времена и свакад заслужио истинске знаке наше Султанске милости и нашег великодушија. Осим тога поменута земља подпуно је достојна те високе награде за своју, многим доказима осведочену, пpeданост и верност нашој Царевини.'
А потом другим Хатишерифом Султанским од 7. Ребјул-Евеља 1246. год. а то је од 3. Августа 1830. год. Србији права, као полу независној земљи на основу Букурештског трактата 8 точке и други наведени принудни аката у реченим границама даде.
Рок извршења Фермана и Хатишерифа условљен је од 18 месеци. И тако одређена буде 1830. год. Руско Турска комисија која ће обележити границе Србије које су под владом Кара-Ђорђевом постојале, на којима су страже Србске држате и они предели око Србије из који су људи на скупштину Србску у Србију долазили. Комисија у Марту месецу дође у Србију. Комесари су били од стране Руске, Капетан Генералног штаба - Коцебу, љубимац Дибића као преседник комисије; Кнез Мосаљски, и Капетани Лајтнанти: Енес и Каменски. А Турске стране Хаџи-Ђан, Хаџи-Ахмет са неколико млађи Турака ка којој комисији од стране Србске придодат је био Кнез Јоксим Милосављевић.
Руски комесари били су све млади интелигентни људи, и прави пријатељи Срба, имали су и начињену карту Србије докле су страже Србске у доба Кара-Ђорђево постојале, по којој и означавали су да буде граница Србије, и старали су се да што више земљишта Србији припадне. Но у тој намери нису своју цел подпуно постигли, јер Кнез Јоксим Милосављевић по налогу Књаза Милоша Обреновића уместо подпомагања на сметњи им је био, те су многе Србске земље које је Кара-Ђорђе од Турске Царевине отрго, и које су под његовом владавином стајале изван границе Србске у Турској заостале, као: читав предјел-срез Рогозно с оне стране Јастребца планине, код Ниша до на домак Бање Алексиначке, више села остало је у Турској, нахија Ново-Пазарска и друга места остану у Турским рукама. Којим попуштањем Књаза Милоша, Турци користе се па и шест округа који су тад у карту Србије ушли у које је Кара-Ђорђе завојево, и који су под Србијом били, као: Крајински, Тимочки, Параћински, крушевачки Старовлашки и Подрински задрже за себе, које тек доцније принудом Русије, Турци ји Србији 1834. год. додаду, но ипак не подпуно као што су у државини Кара-Ђорђевој постојали.
О границама Србије које су између Србије и Турске означене по Султанском Хашишерифу од почетка Реџепа 1249. год. или Новембра 1833 год. који је Србима на Скупштини у Крагујевцу о светом Тривуну 1834. год. објављен, у ком је стајало: да се Србији права као полунезависној земљи по Букурештском трактату од 1812. год. и границе Србије од 1813. год. које су тад постојале одређују, и враћају они шест предела који су под Србијом 1813. год. били, и то: Крајина, Кључ и Црна Река, Гургусовац (Кнежевац) Бања, Сврљик-Бања, Алексинац, Ражањ, Параћин, Крушевац, једна част Пазарске, једна част Старог-Влаа, Јадар и Рађевина.
Комисари који су ишли од места у место и омеђили Србске границе у реченом Хатишерифу означене, а на основу Букурештског трактата од 1812 год. стајале су, и остале овако:
Омеђашење границе почето је од утока реке Тимока у Дунав; и комесари ишли су левом страном Тимока до села Вражогрнаца и одатле до близу виса Тупња, после речицом Бездом, од те на Вршку-Чуку; на Затворену Пољану; на Остричеву Пољану; на Бабин Нос; на Китку Планину; на Клисуру; на теснац Кади-Богаз; на Ресавази камен; на Светог Николу; на Писану Букву; одавде право на село Дивчинцу (Репушницу) близу села Папратне; (на Коренатац) у планини Доноврт; и онда на Уланац близу села Влао'ва; па на Периш; Лозан; Лозан; Чернојевиц; Рибар; Преко ноге; Грамаде Планине; на Љути Врх, Курилово. После остављајући Капај-Кошару на десно и Пописну; сишав речици Тополници; па преко ње у Мораву, два сата више Алексинца. Па преко Мораве на село Суповац; на планину Мали Јастребац па на Велики Јастребац; на теснац Јанкову Клисуру (звану Дрмна); одатле преко Батотала; Лепинца; Шошетина; Белог Брда; Високи Вршина у Копаоник; па преко Јаринске косе у реку Ибар; при селу Јарини; Ибром на ниже до утока Рашке; и Рашком на више у гору Паресију; од ове по вр'у горе Голије на Вратинице; до Јанкова Камена; и одавде косом планине Јавора, имено Василина Вр'а; силазила је у Ојковачко-Брдо, близу реке Увца. Па затим брегом Увца до Кожаља близу села Доброселице; и одавде на Орлић, Виогор и Препелицу која се налази на врху Ивице; и Ивицом у реку Дрину и све Дрином до утока Дрине у Саву према Рачи.
Ово су главне границе Србије које су комисијом означене, и које је Султан Хатишерифом својим од године 1831. призно и на исте Карту издо, но ипак остали су Турци у речени шест округа који су тек у почетку 1834. год. и из ти места Турским комисаром Ћашиф-Агом изселени.
Доцније између ови главни погранични точака подигнуте су свуд карауле (стражаре), и то: Полазећи од Дрине сувом Ужичком границом, подигнута је код села Јогоштице прва караула која се зове Штула па даље друга; Дивака, Плоча, Запоље, Столац, Балван, Дубље, Гуманци, Цигља, Крмељаш, Крајчиновица, Тусто Брдо, Сјеништа, Волујак, Кокин Брод (ови последњи 6 налазе се на Увцу), Трудово (на сувој међи), Дебело Брдо, Витлишта, Кадина Стјена, Тисовица, Јавор (Василина чесма), Вучија Пољана, Радишковина, Васиљевићи, Суви Хрт (Бјели Камен), Стека чесма, Осман Пашино Брдо, Крњача и Одвраћеница (ова граница износи 56 ½ сати).
Одавде настаје Чачански округ и у њему се налазиле на овим местима карауле, имено: Бањска, Кути, Голице, Борје, Аниште и Рашка. Даље прелазила је граница у Крушевачки округ, у ком су подигнуте биле ове карауле: Казновска, Попово поље, Шарпељ, Јариње (ове све покрај Ибра), Криви Лаз, Остранско Гувно, Исево или Голиш, Гувниште, Суво Рудиште, Беђировац, Кошаре, Шошићи, Дебела Глава, Златарија Магово, Мала Липа, Велика Липа, Равна Главица, Церова, Мечја Шапа, Јанкова Клисура, Смрдан, Суво Брдо, Главна, Сенокос, Црна Чука, Добра Вода, Мачници, Прокоп, Страцимир, Равна Гора (свега 39 ½  сата).
Даље иду границе округа Алексиначког у ком су биле ове карауле: Касанова Чука, Три кладенца, Гревачка, Јасенова Вода, Голешничка, Змијина Глава, Суповац, В. Дренова, Шаренац, Тешица (на Морави), Каписка (гди се Капија налази на путу од Алексинца за Ниш), Добрујевац, Кашун, Бистровац, Баушовац, Липа, Брестовик (око 17 сата).
Даље у округу Гургусовачком (Кнежевачком): Драговац, Шупљи Горун, Топола, Курилово, Дебели Дел, Грамада, Пошошница, Коларница, Плеш, Пернатица, Баре, Пандирало, Младеновац, Блато, Црквенац, Жљевина, Причем, коренашац, Шљива, Иванова Ливада, Писана Буква, Расовати Камен, Кадибогаз, Китка, Тресак, Суви Кладенац, Оштричевица, Шашка и Затворена Пољана. И на последку у округу Црноречком: Вршка Чука, Рајков Суват, Дугачки Рт, Тупањ, на сувој међи не дошав до Тимока; али после ове страже, граница слазила је у Тимок испод села Вражогрнца, и левом страном Тимока до у само Дунаво.
Ово су пограничне точке биле које су у обште Србију од Турске Царевине до 1876. год. одељавале; а од ове године од после Србско Турског рата, Србске су границе само на југу разширене и заузимају нешто већи простор него што је бесмртни Кара-Ђорђе са својим јуначким Србима од 1804-1813. год. завојево био, и које је требало да је на основу Букурештског мира 8 точке од 1812. год. при самом међашењу Србије 1831. и 1834. год. под Србију дошло. А на југо западу преко и изнад Дрине остале су и данас старе границе Србије.