Српске буне

[JASON]

Ово лудило - пише Родофиник у своем писму од 9. януара 1808. г. (арх. воен. Топ. Д. Н. 23,306 шкап. 313 полк. 3) - потврђавали су главари своем мозганѣм и ствар се сврши тиме, те су се сви изопiяли на мртво име, те су легли и ту заспали, а кад су се пробудили, опет су почели пити и наговарали Карађорђа на оно, на што су и пріе. То све као да личи лудой кући; а Карађорђу могуће є било све увртити у главу, када држи чашицу у руци, а још више онда, кад му ласкаю и представляю, да є он непобѣдим, онда є готов вѣровати свіема подобніема разговорима; на овоме договору било є рiешено то, да се замоли овдашньи Митрополит, да убie Митрополита Аксентія или да га затворе у манастир. Понятно є, вели Родофиникин, да послѣ оваквіе заключеня, ніесам могао ни я очекивати великіе учтивости. Већ шести мѣсец, од како я живим међу овіем народом, па сам привикао гледати равнодушно свирѣпство нѣгови главара а и гнусности, и тако ніесам се ни мало уплашio, кад ми є дошао овай глас, кои се ніе могао ни скрити, єр є Карађорђе дозвао к себи овдашнѣга митрополита, уговарао га на то дѣло па и пріетіо самом смрти… Любимац Карађорђа капетан Чардаклія, руски приврженик, по савѣту Родофиникина даде обѣд, на кои позове обоицу. Родофиникин чиніо се и невѣшт, да зна за све, што се радило, старао се, да представи врховном вожду Србском сву срамоту подобни гласова, што му и пође за руком, єр є Карађорђе почео много разлагати. Капетан Чардаклія, вели Родофиникин, свршio є и без мене посао, єр є Карађорђе остао за столом до поноћи. Други дан послѣ овог свега, біо є он код мене први пут, послѣ своег долазка овамо. И тако су ево нѣгова заключеня остала празна, док му опет когођ незаврти мозгом.
Карађорђе одпусти Митрополита Аксентiя и говоріо є, да се бои, да не би опет предали Србію под Турке. Он се дуго узтезао написати писмо, коє є предлагао и саставіо Родофиникин, шилюћи к нѣму више пута своег секретара, да му обясни: не би ли болѣ било послати писмо управо у Цариград по нѣмачкой пошти, а не пуштати из Србie Митрополита Аксентія, да не би могао ништа радити у Цариграду противу користи Срба.

[JASON]

Ми смо виђели, да су Срби, почем су изтиснули Турке, приступили да бираю себи поглавицу или управителя, коег они до тог времена ніесу имали. У први мах добивене самосталности, одма су Срби изявили желю, да установе судове и тим судским дѣлом занимали су се они сваког празника послѣ литурђie, ђе су све устмено рѣшавали. Уобште Србима є тешко било наћи учителя и руководителя. Србско свештенство нiе могло упућивати народ по томе, што є оно само било без сваке науке и са свим сиромашно. Зато, што су Турци забраньивали христянима зидати богомолѣ, било є причином, те се сва духовна служба србског свештеника састояла у читаню молитава при крштеню, вѣнчаню, погребу и у обясняваню, кад пада и у кои дан кои светац по календару. Ніе био никог, кои би се за ньих заузео, и премда су духовна дѣла одправляли Епископи; али почем су ти Епископи били Грци, то су они били отуђени народу. Грк владика єздio є на богато украшеном коню, са мачем о бедри и буздованом (знаци власти) и біо є услужником турском правителству, са коим є он живіо у далеко тѣшньой свези, него са својом паством. Срби су мало уважавали свештенике.
Србски свештеници ніесу могли живити са оним новцем, коег су они примали за извршиванѣ свое духовне дужности; онай би се броіо богатим, кои є имао свою кућу и ньиву; они су као и остали селяци косили сіено, орали землю и сѣкли дрва. По уведеном обичаю, народ се изповіедао код калуђера; али и калуђери ніесу имали обилати средства за уживанѣ, нити су имали великог уплива на народ.

[JASON]

Све то било є причином, те су Срби осѣтили, кад су дошли до своє самосталности, да немаю административне власти ни закона. Од єдном и на брзо разпространѣни устанак подигао є неколико люди на виши степен, кои су се одликовали са юнаштвом у рату, а народ неимаюћи кога другог, обрне се за овіема. Они су се скупляли под заставу таквих войвода, коима є народ давао власт над собом; од ньих є народ тражіо обрану против неприятеля како против споляшньи, тако и против унутрашньи. Са свим є природно, да при таквом положаю появило се само воено устройство у земльи, тим више, што су и сами селяци узели то воено начело: Сваки Србин треба да се сам наоружа, да спрема заиру, и као слободни чоек излазio є он на мегдан юначки, да се бie са притѣенителѣм своег завичая. Таквим начином она лица, коя су била главарима войске, учинише се уєдно и єдиним разполагачима унутрашнѣг устройства Срба.
Оснажене войсковође или войводе, не само да су владали над окружiяма, већ су имали код себе момке, кои су били єдини коняници войске србске. То ніесу били безкућни айдуци, већ люди из больи породица, живили су код своег войводе, кои их є ранio, снабдѣвао коњима и лепим рувом, и премда им ніе давао плате, али им є давао дарове и діелio є шньима плячку, зато су они били обвезани служити га, никад га не оставляти, већ га бранити како од Турака, тако и од других непріятеля. У некіех войвода било є таквих по 50 момака. и по том є понятно, да су войводе биле више господарима него вођама народа, а кнезови на спрам ньих ніесу имали никаквог значеня. Неки од тiех войвода узимали су на граници своих окружія ђумрук; други су опет за узели били непокретна иманя, коя су пріе била властитост Турска; разрезивали су порезе, кои су у нека времена сабирани, опредѣливши извѣстни діо за себе; узимали су десетак и нагонили селяне на кулук. Званіе войвода увело се било неким наслѣдством; єр по смрти войводе заступіо би нѣгово мѣсто син или брат, и ако овай наслѣдник не би се показао достойним своег предмѣетника.
По несрећи међу србским главарима появи се неслога и то у рѣшаваню обшти ствари: сваки є хтѣо чинити оно, што се нѣму оће, и премда су се важнiя дѣла рѣшавала по обштем збору, опет су ти зборови били од мале користи.
На зборовима или скупштинама договорили су се они о будућима мѣрама како о административним, тако о политичним и военим. Ту су се разбирале тужбе, одређивале казни и ніесу били поедини случаеви, да су по коег войводу осуђивали на заточенѣ. Войводе, кое су проводиле преко године више времена у рату, ніесу управо имале кад бавити се са унутрашньим пословима. Срби су били убѣђени, да є крайня нужда, имати правителство, ма оно било какво му драго.
Све то било є причином, те су Срби осѣтили, кад су дошли до своє самосталности, да немаю административне власти ни закона. Од єдном и на брзо разпространѣни устанак подигао є неколико люди на виши степен, кои су се одликовали са юнаштвом у рату, а народ неимаюћи кога другог, обрне се за овіема. Они су се скупляли под заставу таквих войвода, коима є народ давао власт над собом; од ньих є народ тражіо обрану против неприятеля како против споляшньи, тако и против унутрашньи. Са свим є природно, да при таквом положаю появило се само воено устройство у земльи, тим више, што су и сами селяци узели то воено начело: Сваки Србин треба да се сам наоружа, да спрема заиру, и као слободни чоек излазio є он на мегдан юначки, да се бie са притѣенителѣм своег завичая. Таквим начином она лица, коя су била главарима войске, учинише се уєдно и єдиним разполагачима унутрашнѣг устройства Срба.
Оснажене войсковође или войводе, не само да су владали над окружiяма, већ су имали код себе момке, кои су били єдини коняници войске србске. То ніесу били безкућни айдуци, већ люди из больи породица, живили су код своег войводе, кои их є ранio, снабдѣвао коњима и лепим рувом, и премда им ніе давао плате, али им є давао дарове и діелio є шньима плячку, зато су они били обвезани служити га, никад га не оставляти, већ га бранити како од Турака, тако и од других непріятеля. У некіех войвода било є таквих по 50 момака. и по том є понятно, да су войводе биле више господарима него вођама народа, а кнезови на спрам ньих ніесу имали никаквог значеня. Неки од тiех войвода узимали су на граници своих окружія ђумрук; други су опет за узели били непокретна иманя, коя су пріе била властитост Турска; разрезивали су порезе, кои су у нека времена сабирани, опредѣливши извѣстни діо за себе; узимали су десетак и нагонили селяне на кулук. Званіе войвода увело се било неким наслѣдством; єр по смрти войводе заступіо би нѣгово мѣсто син или брат, и ако овай наслѣдник не би се показао достойним своег предмѣетника.
По несрећи међу србским главарима появи се неслога и то у рѣшаваню обшти ствари: сваки є хтѣо чинити оно, што се нѣму оће, и премда су се важнiя дѣла рѣшавала по обштем збору, опет су ти зборови били од мале користи.
На зборовима или скупштинама договорили су се они о будућима мѣрама како о административним, тако о политичним и военим. Ту су се разбирале тужбе, одређивале казни и ніесу били поедини случаеви, да су по коег войводу осуђивали на заточенѣ. Войводе, кое су проводиле преко године више времена у рату, ніесу управо имале кад бавити се са унутрашньим пословима. Срби су били убѣђени, да є крайня нужда, имати правителство, ма оно било какво му драго.

[JASON]

За све, што є за сад учинѣно и што се слаже са здравим разумом, Срби су обвезани памети налазећег се код ньих професора Харковског свеучилишта, Тодора Филиповића, кои є прошле 1807 год. умро, капетану Чардакліи, кои є исто сад умро, овдашнѣму Митрополиту и трговцу Петру Ичку, кои є имао особити дар, бавіо се дуже времена у Бечу и Берлину код турског посланика. Тако пише Родофиник у своем писму князу Прозоровском (од 17. Фебр. 1808).
Док су били Срби у опасности, слѣдовали су савѣтима како речене двоице умрших тако и ове двоице живих; али док су осѣтили олакшицу долазком руске войске у Молдаву и Влашку и имали узданѣ на велику и брзу помоћ, они су помрзѣли на ове люде, измишлявали су свашта против ньих и више пути пріетише им са смрћу, показуюћи се тиме, да су злобни и незналице и да не могу трпѣти међу собом просвѣштене люде.
Кад су србски пуномоћници ишли у Петроград, у путу своем познаду се они у Харкову са Србином Филиповићем родом из Унгаріе, кои є біо доктором права, те га позову, да пође шньима. Филиповић тим радie пpиcтaнe нa ньихов позив, што є нѣгово здравлѣ поремећено било и нужно му є било тражити мекше поднебје. Филиповић біо є први, кои є убѣдіо Србе, да є пріека нужда завести ред у управи и у судовима. Устроени савѣт, кои є по нѣговом мнѣнію морао бити найвишом грађанском власти народа Србског ступio є y живот при свршетку 1805. г. у благовѣштенском манастиру; затим се скупляо савѣт у манастиру Боговађи и у Смедереву, па и у Біограду у главной вароши Србie. Филиповић біо є први секретаром тога новоустроеног савѣта. У том савѣту засѣдавало є дванаест чланова, и то по брою окружія, єр свако окружие имало є своег заступника. Ти заступници или савѣтници примали су плату из обште народне азне, а осим тога сваки савѣтник добіяо є из своег окружія рану; на примѣр: ако у окружію има винограда, то су му давали вино, а пред Божић догонили су му неколико крава.

[JASON]

Са временом савѣт почне губити свою важност. Главари имали су бити зависним од савѣта, и покоравали су се само у таквом случаю, кад им є савѣт могао помагати, да их брани; у свieма осталіем случаевима поступали су они самовольно, не осврћући се ни мало на Правитествующій Совѣт Народа Србског. Неслога међу члановима савѣта, од коих тегліо є сваки на свою страну, била є причином, те є и то устройство пропало.
У савѣту имао є Карађорђе два главна приврженика своя: Iована Юговића, кои є по смрти Филиповића біо поставлѣн секретаром савѣта, и Младена Миловановића, заступника Крагуевачког, кои є біо и род Карађорђу: синовац Маденов имао є ћер Карађорђа за жену. Памећу и ріечитошћу успѣдне Младен толико, да є већ 1807. год. біо преузео власт у савѣту.
Неслога савѣта у почетку 1808. год. дошла є била до крайности. Сурови, а у исто време безкарактерни и без сваке науке Карађорђе, ніе знао, шта да ради. Он се негда покоравао и слушао савѣте Младена, а неке путе савѣте Родофиникина и неке путе тражіо є обране у Родофиникина, моліо га, да му опрости, и клео се, да неће ништа ни чинити ни предузимати без нѣговог пристаяня. - Я ћу оставити Србію, говорio є Кaрађорђе, я нити уміем, нити могу шньоме управляти; мой є посао бити се са Турцима, а друге послове я неразумiем. Єдан діо главара неслаже се са мном; неки су дошли овамо са шестдесет, неки са педесет наоружаних людих, да им се даду новци, коє као да су они потрошили за народске потребе. Єдни траже 90 хиляда, други 70 хиляда гроша. Я сам с почетка допуштio, да се продаю дућани и куће, па да се подмире ти дугови. Говорили су ми, да ће то бити доста; а сад се види, да се неможе ни половина тога подмирити. Они навалюю, да є пріека нужда, да се удари данак на народ; а я на то немогу пристати: єр ће нас народ све побити, а има и право! (Како тай, тако и слѣдуюћи разговор извађен є из годишни писама Родофиникина Прозоровском.)

[JASON]

Карађорђе продужи говор: Я знам, да се ти на нас лютиш, али немаш право. Шта оћеш од оніе люди, кои су до юче пасли свинѣ, или су били разбойници? Ти треба да нас пожалиш и да с нама управляш, а не да се лютиш на наше незнанѣ. Ти си сад ту єдини, кои нас можеш извући из неволѣ; мой є живот у твоим рукама. Молим те, прегледай рачуне главара, па ме научи, шта да чиним.
Родофиникин одговори: Я се не лютим на вас, већ ми є ядно гледати, како се сви ваши поступци клоне више к ослабляваню него ли утврђеню поредка. Данас слушате ви мое савѣте, а сютра чините са свіем противно, а све на свою и свега народа штету. Ваши пуномоћници молили су од имена свега народа, да ме пошлю овамо, да вас на учим, како да се управляте. Я сам дошао. По моем упућиваню устроили сте правителствуюћи савѣт, варошки суд, да разбира тужбе и да пресуђуе, и полицію поради ваше и мое сигурности. Ви сте дали власт савѣту да управля земльом, а я сам му дао правила. Сви началници вароши покорили су се савѣту.
Ви сте уклонили Младена из савѣта. Он є долазіо тамо са наоружаним момцима. Сви су се савѣтници плашили тако яко од нѣга, да ніесу смѣли рећи ни єдне ріечи против нѣговіе заповѣди, а зна се да га сви главари мрзе.
Карађорђе є ћутао; он є сѣдіо са наслонѣним лактом на столу и пальиво є слушао, што є овай говорio. - Требало вам є држати се онога, што сте учинили били - продужи Родофиникин – па би сте били и спокойни и сигурни; али ви сте опет повратили Младена у савѣт, кои є почео још самовластное поступати. По нѣговом примѣру, многи главари неће да се покораваю. А што вас є на то побудило? Вама су говорили, да Руси оће мало по мало да подберу све у свое руке и да узму сву власт у Србіи, да ћу я вас да продам и многе друге подобне непристойности. Зар се ви ніесте до сад увѣрили, да вама Русія жели добра? Зар сте ви по захтеваню Руса устали против Турака? Не. Зар сте ви учинили какву услугу Русіи? Никакву. Необзираюћи се на све то, цар по човеколюбном осѣћаню своем к єдновѣрном србском народу, одклоніо є посредством своег посланика у Цариграду, да вас неби поново покорили Турци. Он є заповѣдіо, да вам се пошлѣ велика сума новаца, лубарада, праха и олова, и ако є біо у рату са Французима и са Турцима, па опет вас ніе звао у помоћ својой войсци, већ є заповѣдіо поради ваше обране, да се пошлѣ преко Дунава ђенерал Исаев. Ви говорите о продаи Србіe; вѣруйте, да за вас неће нико дати ни паре и то зато, што вас нико без волѣ првих европских држава неће купити. Ако ли пак те дражаве узхтѣну дати вас коме, то вас зато неће ни питати, да ли ви на то пристаете или не, нити ће зато тражити вашег савѣта, знаюћи да ви ніесте кадри томе се противити. Србія є напротив велики држава то, што капля воде на спрам мора. И тако вама неостае друго, већ да са преданошћу цару и добром унутрашньом земальском управом заслужите милост Нѣговог Величества и ону срећу, кoю вам жели Русія. Ви сте и заборавили на то, да благодарите главном заповѣднику войске, за писмо, кое вам є писао, а исто тако и за дар, а сѣтили сте се писати надвойводи Карлу и то против мои савѣта. Сад реците, какве савѣте да вам даем, кад их ви неслушате! Али опет зато се я неодричем, да вам будем користним; єр заповѣди, коє су ми дате, налажу ми, да се старам за срећу Србie и да одкланям раздоре. Мой є савѣт тай: неслушати безразсудне наговоре и бити господаром дане ріечи.

[JASON]

С тим се разговор довршio. Карађорђе є увѣравао, да ће на вѣк слушати савѣте и ріечи Poдофиникина, али ніе пристао да уклони Младена и нѣговог друга Милоя и то зато, што ови имаду велику партаю и много приврженика. Међу тіем пише княз Прозоровски Карађорђу: 'Долазе ми гласови, да међу вама има зліе людих, кои су засліеплѣни само својом користи и иду само на то, да се обогате. Я сам увѣрен о вашой разборитости и проницаваню; али неке путе тежко є сазнати зле люде, кои по спoляшнѣм облику и увѣраваню скриваю свое кадкад врло пагубне намѣре. У таквом случаю, я вам даем мой искрени савѣт, да се чувате од подобнiе сплетака. Ти зли люди, налазећи се у вашой околини, могу неке путе и явити се сумньивим. Ви се управо сад налазите под очинскіем покровителством моег цара, од коег се може очекивати само срећа за вашу землю, а без нѣга остаете осамлѣни. И зато я налазим, да Вама треба на све то обратити особиту пажню. Ви се можете користовати савѣтима заступника моег високог монарха налазећег се код вас, дѣйствителног штатског савѣтника Родофиникина, кои ће ме о свему извѣштавати, а я ћу му давати за вас користна упутства.'
Али сва ученя княза Прозоровског била су од мале користи за Србію. Карађорђе є само у ріетко долазio у Біоград, већ є живіо непрестано у своем селу Тополи. Док би се бавіо Карађорђе у Біограду, обдржавала би се нѣгова упутства и заповіеди, али док би он отишао, опет би све пошло по староме. Младен є по пређашнѣм управляо самовольно са савѣтом. Родофиникин узтезао се и ніе се хтѣо міешати у домаће послове, боећи се да тіем поступком не учини іош горе, већ є само при згоди наговарао врховног вожда, да предузме овакве или онакве мѣре.
Карађорђе знао є врло добро, да срећа србског народа зависи само од покровителства руског, єр є Русія снабдѣвала Србію са свачим: раном, новцем, оружѣм, прахом и са осталіема военима потребама; па иако є све то признавао, опет ніе могао ништа учинити. У нѣговом характеру овладала є смѣса свирѣпства са слабости, коя є произтѣцала, колико од лаковѣрства, толико и од подозріеваня, чим су се многи главари знали користовати за свое намѣре. Карађорђе добивши власт над Србіом, бояо се од оних главара, кои су далеко од Біограда живили и имали свою войску. Сваки савѣт тіе люди држао є он за зли и свагда є на ньих подозрѣвао, да они имаю злоумишлѣне намѣре. Они, кои су се налазили у околини Карађорђа , ласкали су му; те є люде он слушао и држао их за свое приврженике. Ако би се хтѣло склонити Карађорђа на што му драго било, или га наговорити на какав корак, то є требало радити кроз кога му драго, само кой є имао уплива на нѣга, иначе се код нѣга ніе могло ништа учинити. Тако є радіо и Родофиникин, осланяюћи се на капетана Чардаклію, кои є бio наклонѣн Русій, а искрен и предан своему народу, а любимац Карађорђа. Послѣ смрти капетана Чардакліе, Родофиникин, да би сачувао свой уплив на србског вожда, наговори Јеромонаха Доситеа, да воспитава Карађорђевог сина, да се пресели са својем питомцем у нѣгову кућу. Таквіем начином, Карафорђіе є за времена своег бaвлeня у Біограду долазio сваки дан Родофинику, да види своег сина. Те тако є имао Родофиникин прилику говорити на само са Карађорђем и давати му упутства. (Писмо Родофиникина Прозоровском од 17. Феб. 1808. год.)

[JASON]

Међу тіем умножило се било незадовольство главара против Карађорђа. Многи Турци, послѣ осваяня Біограда, осланяюћи се на рiеч Срба, давали су некіема Србима на сахрану новце и скупоцѣне ствари. Многи од тie Турака били су послѣ тога убіени; а неки су примили христянску вѣру. Ови се населе у Біоград и почну искати своє новце и ствари; али кад то ніесу могли добити, обрате се врховном вожду. Ньима пође за руком те склоне Карађорђа на то, кои изда заповіед, да им се све оно поврати, што су били дали Србима на оставу Али се свега тога мало нашло. У зиму 1807. год. нађе се много тіех ствари код приватніе люди, те ти то све отму силом люди, кои су служили код Младена, а то све извршавало се по заповѣди Младеновой и нѣговог друга Милоя. Кривци су се одговарали тиме, да су све ствари одузете правилнiем на чином, али као турска властитост. Они су знали, да се са Карађорђем шалити неможе, а желили су задржати оно, што су уграбили, те они почну радити противу вожда. Користуюћи се примѣром строгости, кога є Карађорђе учинио над єдніем главаром, незадовольници почну бунити варош. Младен са многіема члановима савѣта и са својем секретаром пође Родофиникину, да му каже, како є обште незадовольство против Карађорђа.
'До данашнѣга днева', говораше Младен, 'сви ми из реда (из любави мира и надежди да ће на брзо бити промѣна, кою смо очекивали да изврши Русія) скривали смо неспособност Карађорђеву, да он ніе за старѣшину; али нас сад нагопи крайня нужда да прибѣгнемо к вама, па да вам обяснимо све и да вас молимо да нам дате савѣт.'
Иза тога поче он разказивати неправедне Карађорђеве поступке, непостоянство нѣговог характера, лаковѣрност и наклоност піянству, злобу, кою є он подраньивао противу свію оних, кои су имали повѣреня у народу. Напослѣдак, Младен са осталіема, кои су шньиме дошли, рече, да су се они одважили наоружати се, сазвати народну скупштину, представити іой све вишеречено и заключити, каква средства да се предузму, да се уклони зло, кое може произићи за народ од Карађорћевог владаня. Више од три сата траяла є препирка. Найпослѣ кад се већ Родофиникин обећао, да све прима на себе и да ће све поправити, незадовольници се утишаю и разиђу се по своема кућама.

[JASON]

Сютра дан донесе секретар савѣта писмо Poдофиникину, кое є написао савѣт, да се од имена истог пошлѣ Карађорђу. У том писму излаже савѣт причине своег незадовольства и то оне исте, кое су биле представлѣне Родофиникину, и извѣштава, да є на мислio cазвати све старѣшине народа и казати им, да се савѣт налази у таквом положаю, да ніе у станю свршавати свое послове, па да моли, да би народ изабрао друге савѣтнике. Родофиникин савѣтовао им є, да не шилю писмо. - Я  не ємствуем - рече он да кад прими Карађорђе писмо, да неће доћи са войском у Біоград и вас све потући.
Родофиникин пође сам у савѣт, састане се са многіема савѣтницима, говорio є са свакіем на по се, и напослѣдак убѣдіо их є, да остану на миру и да се ослоне на њега. Иза тога посѣтio є Poдофиникин Карађорђа, убѣђавао га є, да своє владанѣ поправи, да га удеси спрам данашньих околности, и да одклони по могућству све, што би могло раздражити главаре народске против себе, па да гледа, да не би міеняо никако савѣт, кои є саставлѣн вольом нѣговом и руског пуномоћника. Од Карађорђа пође Родофиникин кнезу Сими, приврженику Младена, кои є имао найвише уплива у Србіи. Тако склонивши Родофиникин ньих на свою страну поврати се у Біоград, те позове к себи на обѣд сва она лица, коя су саставляла народни савѣт србски, ђе их убѣди, да буду мирни.
О томе писао є Родофиникин князу Прозоpoвeком: 'Я мисліо, да є већ све свршено и радовао сам се, да су мои трудови имали успѣха; али ми є Карађорђе задао још веће бриге. Он се пяним у своем селу неотесано изговоріо, рекавши своіема, да є сад нужда трпити и слушати савѣте Родофиникина, али да ће доћи време и згода и за нѣга, при коiой савѣтник Младен и нѣгова дружина неће избѣћи удеса и среће, кoю им он спрема. Те ріечи, кое є говорио својема услужніема людма, они су их разтрубили чак овамо, и утишани пламен разпалio се још жешће, но што є пpie бio.'
Младен са својом дружином опет дође Родофиникину и каже му оне ріечи, кое є говорio kaрађорђе, и каже му, да они нити имаю спасеня нити какве друге надежде, већ да предупреде Карађорђа у нѣговой злой намѣри. Родофиникин тражіо є, да му се даде времена, да се размисли, рачунаюћи да ће с тіем добити времена, а првом наоштрити пилу. Он предложи, да се близу Біограда населе бѣжавши Бугари, па под тiем видом пође он са свіема савѣтницима на уречено удесно мѣсто, кое є било два сата далеко од Біограда, Тай план пође за руком: Родофиникин овіем протезанѣм уздржао є незадовольнике од буне; али они почну молити, да им допушти, да пошлю свое пуномоћнике врховном заповѣднику руске войске, и да му представе садашњи положай ствари у Србій. Родофиникин им предложи, да он напише писмо князу Прозоровском на основу ньиховie ріечи. (Писмо Родофиникина од 25. Апр. 1808. год.)

[JASON]

'Покровительство наймилостивіег Цара, кои є узео наше отечество под свою силну обрану, давало нам є радостну надежду, да ћемо видити унутрашньи положай Србіе у скором времену уређен, да ће се народ обрадовати и осигурати се, кое мудри закони и даю свакоме.
Увѣраваня Вашег Ciятелства, кад су нам више пута саобштена била дѣйствителним штатским савѣтником Родофиникином, іош више подраньивала су у нама надежду. То нас є и принудило, да трпѣливо сносимо свако зло, кое се међу нама угніездило, а произишло є од нашег незнаня па и од саміе околности. Ми видимо, да нам данашньи политични положай Европе смета, да још неможемо за неко време поставити наше биће на тврди основ. А исто тако видимо, да ће наше ћутанѣ при продужаваню примирія довести наше отечество до пропасти и то поради унутрашнѣг устройства. Ми сматрамо за свою дужност, вама као своему оцу и добротвору одкрити наша срца и изложити на пространо истинити положай наших ствари.
Карађорђе на брзо послѣ нашег устанка противу Турака са својом свирѣпошћу и крвожедношћу, у прве свуд є бio задао страх и ужас, мало по мало почне он присваяти себи суд и размирице, а найпослѣ нас принуди, да га признамо врховним вождом. Премда смо ми сви виђели нѣгову савршену неспособност за то важно званіе; али са друге стране знаюћи да є пріека нужда имати точку сєдиняваня и єдну главу, нашли смо за, добро, утврдити га у той власти, у надежди да ће га са временом честолюбие и слава поправити и да ће се нѣгова свирѣпост и све зле пакости умалити и бити и ако неспособніем, дай буди сносльивим главаром. Али нас є надежда наша преварила.
Овай чоек не само да є многе честите у нашой средини налазеће се люде побіо и то или својом руком, или кроз свое приврженике, већ є разпростирао свою мржню противу свію оние люди, кои су са своiем юнаштвом и памећу задобили били любав народа. Нико неможе мирно, живѣти у своему дому, већ се сваки мора бояти ненадне напасти, убиства и граблѣня иманя. Само док опази и найманѣ наше старанѣ, да оћемо да заведемо у земльи ред, то се он одма стара, да такве люде уклони. То є било причином, те су сви трудови Родофиникина, тичући се реда и управе наше, били узалудни и без успѣха, и ніе прилике, да би ми игда могли под управом данашнѣга врховног главара ишто предузети или учинити, што би послужило за срећу наше землѣ.
Он окружен будући таквіема людма, кои су найгорег владаня и кои немаю никакве наравствености, а он са својом лаковѣрношћу окреће се, на свако зло, кое би било за ове невалялце згодно, єр ти люди траже за себе користи ма оне од кое му драго руке биле. Не само ми, већ и сам народ осѣћa тeгoтy тога лакоумія. Ово дана наћерао є он више од три иляде Срба у свое село, да му изсіеку велику гору, па да мѣсто те горе добіє ливаде и ораћу землю, што є видіо и сам г. Родофиникин. Све ово дає нам лакше средство, да га са слогом народа збацимо; на такав начин и при извршаваню тога посла, произишла би међусобна борба; али уважаваюћи савѣте г. Родофиникина, кой су користни за нас и за наш народ, нећемо да угазимо у то; али ми чисто видимо, да се ми од те борбе избавити нећемо, ако Ваше Ciятелство милостиво не уђе у разсматранѣ нашег положая, єр ми више на овай начин живити неможемо, єр сваки час чекамо, кад ће нам главе одлетити: єр не може бити ништа светог у оног чоека, кои є дигао руку на оца и брата. Навикнут из малена живѣти по горама са себи равніема, он мало мисли за свою славу и за славу народа, и све кад би он знао, да ће се опет повратити у свое пређашнѣ станѣ, то се он неће сустегнути од зала, ма она била каква му драго.
Ми се несумнямо, да г. Родофиникин ніе све то явіо Вашему Ciятельству, єр он у многiема приликама показао є свою любав србскоме народу, па и саму желю, да нас види срећніема; али опет држимо за необходимо представити и ово и молимо найпонизніе и по други пут, да се вѣштіем начином уклони између нас данашньи наш вожд и да нам дате правила, по коiема ћемо се управляти ми и народ.'