Српске буне

[JASON]

То є писмо подписао сав савѣт народа Србског и послато є княз у Прозоровском заедно са проєктом одговора, коег є написао Родофиникин. На том є остало, док ніесу главни непріятельи Карађорђа пали пред Родофиникином под видом страха, те су се заклели, да ће у свему слушати савѣте нѣгове. Ніе било тешко уклонити Карађорђа. Могло се позвати га на договор у Кралѣво, тіем пpie, што є он сам желіо, да се види са князем Прозоровским, а зато се и сам Карађорђе моліо. Али є Карађорђе бio єдини чоек, кои є могао бити врховніем старѣшином у Србіи. Негледаюћи на то, што є он бio свирѣп, направит и крвожедан, он є имао повѣреня у народу и то по томе, што се он уміо обходити са народом и схватити нѣгове потребе.
Имаюћи све то пред очима, княз Прозоровски ніе могао пристати да се збаци Карађорђе, тіем више, што би свака промѣна управе у Србіи била убитачна при тадашньим околностима. Прозоровски у своем писму Родофиникину препоручує му, да представи савѣту важност и нужду руског покровителства за Србію и предлагао є, да се оцѣни царско доброчинство. Он є моліо, да се обясни Србима, какву є услугу учинила руска войска ньима у прошлой 1807 год. кад се навала турска спремала, да изтреби сав народ Србски. Обяснявао є и то, да од оног времена, од како є Русія заключила примиріе са Турском, само нѣговіем старанѣм зауставлѣно є нападанѣ Турака на Србе. Прозоровски моліо є, да се незаборавля на очинско старанѣ, коє им покланя цар Александер І. Колико є послато новаца и другие средства, да се народ прерани, а исто тако и при ратованю. Тіем више са великом тугом срца, лише он, сваки безпристрастни судія увидиће, да се упропашћую сви трудови, бриге, пожртвованя и стараня, коя су учинѣна у ньихову корист, и то све ньиховом међусобном неслогом, па од кога? од старѣшина и управителя народа, кои би требали да служе другіема за примѣр. Он напоминѣ и познату латинску пословицу, да са слогом и мало напредує, а неслогом и велико пропада, а тако и стару причу о ломлѣню снопа и прућа.

[JASON]

'Видећи из писма Родофиникиног - пише Проворовски Карађорђу из Яша од 13. Мая 1808. - са каквом користи употребили су време примирія юначки Срби, коє ви предводите, и я не могу, а да се нерадуем с вама заедно и да не похвалим велике трудове тога нама єдновѣрног народа. Мени є врло мило, што є тай народ, послѣ толиког дуготраюћег ратованя и страданя могао доћи до тог, да може мирно обрађивати свое землѣ и обратити пажню на свое домаће устройство. Таква срећа, коя є учинѣна Србском народу покровительством нашег цара, само є почетак ваше будуће среће, коє нѣг. цар. вел. жели утврдити. И као што турско царство остає спокойним и чини ми се да жели свршити све мирніем начином, а не оружѣм, то я любећи вас искрено и будући сам душевно разположен Србском народу, налазим за нужно саобштити вам мой савѣт, кои се состои у томе, да ви непрестаете и далѣ користити се примиріем, поради ячег утврђеня вашег мира, и то мудріем и корисніем владанѣм. Біоград, Смедерево, Шабац, Ужице и многа друга мѣста у Србіи имаю тако срећни положай, да могу населити знатни брой жителя, кои ће бити народу од велике користи. Затим држим, да є врло нужно:
1. Дати слободу свакоем єдновѣрноме, да се може населити у Србію; да се ником незабранюе водити трговину, већ напротив оніема, кои се оће тіем заниматӣ, давати сваку помоћ и обрану. По себи се разумie, да врховно правителство има ту власт, забраньивати увоз и извоз ствари, кое му се виде да су, за први случай, нужне, а за други, да су безкористне за землю.
2. Срби, кои су подніели толике муке и неволѣ, док су се избавили од своје притѣснителя, треба да су данас сигурни са животом и са иманѣм, а исто тако и сваки єдновѣрни, кои се насели у Србію. Затим врло є нужно узети за правило то, да се неможе никоме одузети живот нити иманѣ без рѣшенія врховног правителства, кое є народ изабрао, али и такво рѣшеніе да се не извршує, док га ви не потврдите. Овако є правило у свіема просвіештеніема државама и признато є у свіема вѣковима првіем подиванъм среће народа; єр без тог тежак неможе да обрађуе землю, нити занатлія да упражнява свой занат, нити може напредовати трговац у својой радньи, нити войник боривши се за свой завичай може имати одмора, и тако никаква радня неможе напредовати. Ви ћете наћи у мудріема законима рускіе владалаца, под коіема толико вѣкова процвѣтава царство, да им є ово прво правило било: Без суда да се нико неказни. Ко би против овог преступно, біо он ма каквог званія, навући ће на себе гнѣв наймилостивіег покровителя Србіе, а и Ви га морате сматрати за найвећег неприятеля обштег мира и као таквог треба га предати суду и казнити найстрожіе.
3. Како за Ваше издржаванѣ као врховног вожда Србіе, тако исто и за издржаванѣ врховног савѣта и старѣшина, кои се налазе у явной служби отечества, треба учинити све онако, што изискуе обшта срећа, и я немогу никако мислити, да би то било теретно за Србію, коя є, осим данка, издржавала неколико паша са ньиховом многобройном свитом и множином Турака, кои су били разштркани по свой Србіи; даклен треба да се доведе у ред и да се све разположи паметним начином.
4. Допуштено є било штатском савѣтнику, да нађе вѣштог лѣкара, што є он и учинио, и примаѣн є у руску службу, па да остане код нѣга у Біограду, и я препоручуем, да би се користили овим лѣкаром, па да би он привіяло оспице (богинѣ) и тiем начином да избави народ од нагле смрти, од кое исти народ страда и пропада, т. є. од те болести.*
До мене су дошли гласови, да су се появили неки люди са зліема намѣрама, кои мѣсто да се стараю, да сачуваю срећу Србie, иду на то, да є упропасте са оговаранѣм старѣшина и разтрублюю неке пусте надежде. Я сам вас дужан предупредити, да сте ви као врховни вожд народа обвевани, да уклоните све подобне зле покушае, кои се клоне само на пропаст народа. Ако ми се пак остане при том злу, онда ће народ србски изгубити царско покровителство и тад є пропаст Србie извѣстна.'

_{*У почетку 1808. год. біо є у Србіи велики помор од оспица и та се зараза ширила све више и више зато, што ніе било лѣкара, осим неколико бріяча Турака, кои су болестніема Србима више шкодили него ли помагали.}

[JASON]

Тай и такав савѣт имао є те послѣдице, да є међу Карађорђем, савѣтом и главарима, остала за неко време привидна слога. Тишина се продужавала, али не за дуго. Младен настави своя бушеня против Карађорђа и пође му за руком, те є кретао са народним савѣтом како є сам хтѣо, и учини се тако самовластним, да и саме оне заповѣди, кое є давао вожд савѣту, ніе давао да се изврше, већ напротив радіо є  са свим противно. Мржня нѣгова против Карађорђа била є тако велика, да є и при разговору са Родофиникином одкрито говорио о својой рѣшительной намѣри, да ће он убити Карађорђа и тiем предупредити као неку злу намѣру. Разніо се бio глас, да су шиляни неки люди из Србіе у Земун и тамо тражили, да купе отров. Такво гадно, али жалосно станѣ продужавало се кроз сву 1808. годину.
'Послѣ нашег растанка с вама - пише савѣт РодоФиникин у (од 3. окт. 1808.) - ми смо се међу собом разговарали, и што више разсматрамо наш унутрашньи положай, тіем више долазимо до увѣреня, да овако остати неможе. Треба да ви представите вишему мѣсту, да се даде брза и нужна помоћ, којом би се прекратило и изтріебило зло, єр иначе све ће пропасти. Ми нећемо да вам о томе више пишемо: Ви све знате као и ми, а можете и више знати него ми, од шта може произићи наша неизбѣжна несрећа, а знате и то, какав є ліек нуждан зато. За Бога, ако нас любите, као што сте нам се свагда показивали, чините како вас Бог учи, само негубите времена.'
При таквіема одношаима између Русie и Србie, Ћесарія и Француска позорльиво су пазиле кроз свое агенте, како теку србске ствари. Истина, да су ньихова бушеня остала без сваки послѣдица, али ніесу остала без значеня и представляю много любопитнога.

[JASON]

Януара мѣсеца 1808. год. Карађорђе по савѣту некіе своје удворица, одважи се да напише писмо надвойводи Карлу. Он благодари за милост и заштиту, кою као да су Срби имали од Ћесаpie, он моли, да се та заштита продужи, обећаваюћи, да ће Срби зато остати добрим пріятельима, говорећи далѣ, да су Срби оскудни са прахом, оловом, зрнима и другiем ратніема потребама, па моли, да му се даде то за новце, наводећи, да и ако є Русія послала праха и олова, па послала би є iош; али дальина и тешкоћа саобраштая чини то немогућіем.
То писмо, пpie но што ће се опремити, пошлѣ Карађорђе по Доситею и по своем секретару, да се прочита Родофиникину. Он од овiе дозна, да су га на тай одношай са Ћесаріом склонили земунски трговци: Милош и Драгутин и неки главари, кои су ньихови приятельи, и то све из личне користи.
То є онай исти Милош, кои є дошао из Земуна у Србію са полковником Маркизом Паулучи, коег є руски двор послао да прегледа краеве и границе Србie, па є тай Милош явio главарима, као да є дошла штафета из Беча, којом се наређуе, да се увaти Француски шпіон Паулучи, кои се назива руским полковником и носи са собом много новаца. Милош є свѣтовао Србима, да га убію, и то би се и догодило, да нiе єдан главар рекао: 'Та ето руска войска ніе далеко од нас, па пошльимо га тамо, па ћемо дознати, да ли є Паулучія одиста руски поданик.' Намѣра Милоша трговца била є та, да навуче гнѣв Руса против Срба, те би кроз то настала буна и неред у Србіи, па би он тад могао са неписменим и од већ простіема, а уз то и лакомим на новац главарима извршити свое намѣре и обогатити се на рачун несреће народа србског. - (Арх. воен. топ. 2. Н. 23306 шкап. 213 полк. 3.)
Родофиникин доказивао є Доситею и секретару, да ћесареви двор неможе снабдѣти Србе с ничим, и то поради строгог неутралитета, коег они извршую, па и по томе, што они не желе, да се Србія оснажи, єр тад би сви Срби, кои живу у Ћесаріи, прешли к своiой браћи, и Ћесарія изгубила би много своiе поданика. Говорio є и то, да Србима ніе нуждe мoлити за оно што траже, будући су они све примили од Русіе, па ако узтреба, послаће им се још; да Карађорђе неће никад добити одговора од надвойводе Карла, єр му Милош неће ни предати то писмо; а може бити тай Милош доћи ће опет кроз двіе неђелѣ са многим ласкавим и приятельским увѣраваньма, под именом, као да га є послао надвойвода Карл, и рећи ћe: Нѣгово Височество желило би одговорити на писмо; али томе смета политични положай, но међу тим заповѣдіо є, да се прода испод руке праха, зрна и бомби, кое ће речени Милош одиста и доніети, єр є познато и самом Карађорђу, да су трговци из Земуна нудили да вам продаду до 10000 фунти праха и спрам тога зрна и бомби, кое є ћесарска власт продала зато, што є проміенила калибар своіема лубардама. Непазећи на доказе и сва убѣђаваня, писмо се преда Милошу.

[JASON]

Желећи знати княз Прозоровски, какве су намѣре ћесарског двора, те напише о томе руском посланику у Бечу, князу Курякину, од коег добіе одговор, да су одиста трговци Милош и Драгутин долазили у Беч и виђали се са надвойводом Карлом. Премда су они били врло милостиво примлѣни, али ћесарски двор поради строгог неутралитета одказао є Србима да им за новце неможе дати праха, олова, зрна и осталie ратніе потреба, а допуштio є само извоз ране и сукна, али и то под тiем уговором, да се све то тайно чини. По тадашньим политичним околностима, бояло се ћесарско министарство, ступити у явне одношае са Србима, и било є готово примити их под свою заштиту и старало се свакіем начином да постигне свою намѣру.
18. Марта дође Карађорђе Родофиникину и каже му, да су Ћесаровци често изявльивали желю, да се разговоре са старѣшинама, и да ће сад сам фелдмаршаллайтнант Симбшен доћи из Варадина, да се види и разговори са србским вождом - да ли он на то пристае? Предполагаюћи говораше Карађорђе да желя Ћесароваца видити се шньиме нема друге причине, него то, што су Срби забранили продавати Ћесаровцима марву и дрва, и да се он склоніо ићи на састанак, надаюћи се да ће израдити слободни увоз ране у Србію. Састанак є бio 23. Марта. Симбшен начне говорити Карађорђу о великим милостима, кое є ћесарски двор учиніо Србима, што є допуштio, да се Србима продае прах, олово, оружѣ, лубaрде и ране, и то у само време устанка, кад им є найтеже било. Давао је надежду Карађорђу, да су Срби и сад у милости код ћесарског двора, да є готов помоћи им у свима нуждама, ма оне биле какве му драго, ако Срби обећаю, да ће бити вѣрни само Ћесарском дому. И у таквом случаю послаће вам се за обучаванѣ солдати и офицери и узаймиће вам се новаца онолико, колико заиште вожд. Барон Симбшен дода, да се Срби узалуду уздаю у Русію, єр ако и унапредак остану при досаданѣму, то ће од иста бити покорени. (Од 26. Марта).
Ви ћете добити све и то не само ствари, већ и новце - говораше Симбшен Карађорђу - ишти што оћеш, само нам буди ти другом и пріятелѣм, не признай никог другог осим нас. Ми смо ваши найближи сусѣди и можемо свагда и у свачему помоћи, а Москову невѣруйте: Нѣгова є земля предалека, и он може отуд отићи, а ви ћете остати сами и пропасти. Сад є руска войска у Молдави, а до мало времена врати ће се опет у свою землю. Ви сте виђели, да се тако већ єдном догодило: Руси су били у Србіи, а затим су вас оставили и отишли у Влашку. На ньихово пріятельство са Француском неуздайте се ни мало. Та є дружба сновидна.
- Добро - одговори Карађође - благодарим свой господи нѣмачкой, я сам шньима бio свагда задоволян, али сад не требам ништа, а кад ми што узтреба, купићу за новце.
За тим упита Симбінен: А зашто живи код вас у Біограду руски ђенерал? какве уредбе заводи он код вас? и што он чини?
- Не ради ништа - одговори Карађорђе - а незнам зашто живи код нас, єр я се немећем, у нѣгове послове.
- Да ли сте ви примали праха и лубарада од Русіе?
- Онда, кад се с нама састала била руска войска, добили смо 50 буради праха, 10 лубарада и на сваку по 1000 зрна.
Тіем се сврши разговор. Симбшен звао є Карађорђа да дође у Варадиң к нѣму, ако би му, била каква потреба, да се шньиме разговори, обећаваюћи му, да га у Карантину неће задржати. (Од 26. Марта.)

[JASON]

На брзо затіем дође писмо Карађорђу из Земуна од познатог трговца Милоша, у коем явля, да су ћесаровци готови, дати Србима све, што треба за одупиранѣ против неприятеля, а да ће дати и ране за народ и да су готови учинити Србима сваку услугу. Али како є ћесарски двор пристао узети Србе под покровителство и оће да буде ньиховіем бранителѣм, то треба каже се у том писму да се ви од ваше стране обвежете, како ви од иста тако мислите и исти двор почитуете. Iош се старао Милош, да убѣди Карађорђа користи и крайньой нужди Срба да имаду покровителство ћесареко, моліо є, да му да какво гођ ємство или доказ, како од иста желе Срби предати се у руке ћесаріе, да би они могли имати тврду вѣру, како сте ви накани биши вѣчни и вѣрви поданици, и да ће Срби слѣдовати нѣном упутству, коє є нуждно поради услѣха ньиховie намѣра и да се избаве од своје дуговременіе притѣснителя. Милош є тражио у Карађорђа, да му што прie на то писмо одговори, и да пише самом Симбшену, па да га моли да се састану и да назначи мѣсто и време, да се разговори са ћесарскіем ђенералом. Неупушти из руку ово дѣло - пише Милош - и помисли, да сав народ зависи од тебе, а ти сад можеш учинити све што оћеш. Промисли, какав найважніи аманат можеш дати, и одговори ми штo пpie, што мислиш и чему си се домислio. (Од 13. Априла 1808.)
По савѣту Родофиникина, одговори Карађорђе Милошу, да се он чуди садржаю писма нѣговог и неможе да вѣруе, да є оно написано по налогу ћесарског правителства, єр иначе писао би му сам заповіедаюћи ћенерал. Два дана доцніе, почем є одговор біо дошао, дође писмо од фелдмаршаллейтнанта Симбшена.
- Милош Урошевић – пише он - саобштіо ми є писмо, кое си му ти 17/29 Априла писао. Из истог писма видим, да се ти чудиш, што ти я сам ніесам писао. Я сам то учинио зато, што си ми ти при нашем састанку рекао, да ти све важнie ствари доставлям преко Милоша. Ти си ми тад сам рекао, да ћеш доћи у Земун или у Варадин да свршимо наш разговор. С друге пак стране, я ніесам хтѣо, повѣравати найважнie дѣло артии, єр има тако любопитніе люди, кои би ради знати, о чему я и ти говоримо, па да сазнаду тайну у писму, од коє зависи срећа свега народа. Сумням се да и оно писмо, коє ти є писао Милош, ніе ђе гођ на путу разпечаћено. Видим, да желиш имати писмо управо од мене, а я ти велим, да све оно, што ти є Милош писао, да є света истина, и да я као истинити твой приятель и свега србског народа, готов сам увѣрити тебе о високой наклоности и милости моег цара. Я ти оставлям на волю, да дођеш к мени у Варадин заедно са твоем людма, кое оћеш ти да узмеш са собом, а у Карантину нећете бити задржани, или, ако пак оћеш, да се састанеш са мном на другом мѣсту мое границе, па да се разговоримо и утврдимо са свiем наш посао тако, да буде и за тебе и за сав юначки народ србски срећно, славно, поштено и на обште задовольство. (Писмо из Варадина од 22. Априла (4. Мая) 1808.)

[JASON]

Владанѣ ћесарског двора у овом шурованю са Србима показивало є све то ясніе, да су ћесаровци имали тврду надежду, да ће без пушкомета, без сваке жртве добити власт над србскіем народом. Живля преписка бивша међу бароном Симбшеном и Карађорђем дала є повода ћесаровцима, да навале са своiем бушенѣм и употреблявали су свакояка средства да постигну свою цѣль. Прелазећи трговци из Земуна на србску страну, старали су се, да улію неповѣренѣ Срба спрам Руса, а особито против Родофиникина. По наредбама бечког двора, час є извоз из Ћесаріе біо отворен, час затворен, и тiем су хтѣли показати Србима важност, како є од потребе да буду у слози са ћесаровцима.
Барон Симбшен тражіо є састанак са Карађорђем; овай му є одговарао, да он не може пріе десетине дана и то зато, што се сад налази далеко од свое куће. У исто време моліо є Карађорђе Родофиникина, да разсуди молбу барона Симбшена, и моліо га, да га свѣтуе, шта да чини у таквом случаю. Знаюћи Родофиник характер вожда србског, да се лако скланя на свакояка убѣђиваня, нашао є за наиболѣ одговорити га од састанка. Ріешено є било, да се пошлѣ Секретар Карађорђев Стево и савѣтник Младен. Карађорђе сам дао є написати упутство, коiем их опуномоћава, шта да одговараю: ако ћесаровци желе бити у пріятельству са Србима, то да су Срби готови то примити и дати како ньима од себе, тако и примити од ньих писмено ємство; али, ако бечки двор мисли завладати Србію, то народ под никаквим предлогом без крвопролића пристати неће бити ичіема поданицима. 'Са Нѣмцима ми се само држимо на политику - писао є Карађорђе Родофиникину - да можемо од њих добити потребите ствари.'
Ћесаровци са своiема сплеткама чинили су много немира руском правителству. Княз Проворовски писао є неколико пута Родофиникину, молећи га, да се стара па да запрiечи бушеня ћесароваца.

[JASON]

8. Мая дође у Земун надвойвода Лудвик, а у тай исти дан, главари Милое и Живковић увевши с собом неколико ратника пріеђу на ону страну, да поздраве принца са срећніем доласком у сусѣдну варош Србіе. Они су били примлѣни доста ласкаво. У вече истог дана пошлѣ барон Симбшен у Біоград своег чоека, те моли секретара Стеву и Младена, као пуномоћнике Карађорђа, да сютрадан дођу у Земун. Они пођу и буду представлѣни принцу, кои се ограничio са поздравніем ріечима, неупуштаюћи се ни у какве подробности са договорачима. Али барон Симбшен яви, да су за договоре опуномоћени са ћесарске стране: Земунски заповѣдник подполковник Перш, градоначелник Аџић и трговац Милош.
10. Мая пође надвойвода из Земуна, а тай исти дан пріеђу на Србску страну земунски градоначелник и Милош. Они се састану са Младеном и са Стевом и настоявали су да склоне ове, да напишу молбу ћесару бечком, у коiой да кажу, да се они предаю под нѣгову заштиту, да моле, да им пошлѣ надвойводу Карла, да им буде вождом, да им пошлѣ лубарада и осталie ратніе потреба, а и новаца, колико они желе, будући им се све то одрећи неће. Ћесарски пуномоћници увѣравали су србске, да ће Младен добити наслов грофа, а Стево барона, Карађорђе княза и фелтмарешіяла; остали пак главари сходно њиховом достоинству награде. Србски пуномоћници одговоре, да они немогу ништа писати, зато, што су они позвали на договор барона Симбшена, и што тако треба чекати писмене предлоге ћесарског правителства.
12. Мая пођу Младен и Стево на позив ћесароваца на Саву, ђе су их очекивали четворица ћесарски пуномоћника. Ту, послѣ дуже препирке, кажу им, да им на писмено неће ништа дати, а да Срби мораю молити ћесара бечког, да их узме под свое покровителство; осим личніе, да ће добити и друге награде, остаће им све оно, што сад добію, уживаће она иста права, коя уживаю Срби живећи у Ћесаріи. 'Цар ће - говораху ћесарски агенти - послати за вашу обрану войску, поправиће Србске градове, и снабдѣће их са свіема потребама, єр какви су данас, ніесу у станю одупрети се Турцима, кои се спремаю да напану на Србію са свію страна. Србски пуномоћници одговорише, да се они ніесу плашили Турака ни онда, кад су сами били, а сад се iош манѣ плаше, кад се налазе под заштитом руске войске; за остале пак ствари, мислили су они, да им се остави времена, док чую како о том мисли Карађорђе и остали главари. Они навалично ніесу хтѣли дати одсѣчни одговор зато, што су гледали да протегну време, да могу купити ране од ћесароваца. Ћесарски пуномоћници непристаю на отезанѣ времена, говорећи, да є време скупо, и да не треба губити ни єдног часа, а затим су навальивали, да се на том састанку напише и подпише молба; али видећи да немогу на то склонити србске пуномоћнике, даду им рока до неђелѣ 17 Мая.

[JASON]

Бушеня ћесароваца била су узнемирила многе србске главаре, налазећи, да су предлози ћесароваца пріеварни. У то врiеме дође глас, да се ћесарска войска прикупля у околини Земуна, и да є већ те войске било на скупу до 20.000 и да су на многіема мѣстима на Сави почели правити покретне мостове. Сазнавши Карађорђе за кретанѣ те войске, коя є дошла била само на маневру, узнемирило га яко, те одма пошілѣ на све стране, да се народ прикупля са оружѣм. Све се било узжуборило по Србіи. Удалѣни главари од Біограда били су се поплашили од тог гласа, те дотрче из различніе краева Карађорђу. Свађе и неслого забораве се. При таквіема околностима пошлѣ се писмо од народног савѣта Симбшену. То писмо напише Родофиникин, кои се знао вѣштіем начином користовати таквіем положаем, и преда га Карађорђу и савѣту на подпис.
Недавнашньи появлѣни догађаи – пише савѣт - без сумнѣ би ће познати Вашему Превосходителству, какве су нас причине побудиле, да устанемо против неприятеля чоечетва, кои су нас тако дуго угнѣтавали. Познат вам є и успѣх наш, кои є привукао под нашу заставу, осим свіюх жителя Србie, и знатни брой иностранаца. Побѣдоносна войска Нѣг. Величества Александра I. господара и цара руског, коя по праву рата ушавши у Молдаву и Влашку, узе нас као єдновѣрне и єдноплемене под свою силну заштиту. Наймилостивіи Господар, цар руски, у знак свое превисоке милости, послао нам є на нашу молбу, наставника у лицу Нѣг. Прев. дѣйст. шт. савѣтника Родофиникина. За тiем начну се договори у Паризу између Русie и порте отоманске са посредованѣм цара и краля Наполеона I. Ми смо са пуном вѣром оставили рѣшенѣ наше судбе овіема великіема владаоцима и ми смо о томе писали блистателной Порти.
Ни дух завоєваня, нити дpyгe какве мисли руководише наше умове; наша є желя ограничена: обезбѣдити себе и наше иманѣ, живити под мудрим и благодетним законима и утврдити наше политично биће ємстром нашег наймилостивieг покровителя Александра І. и цара и краля Наполеона I. На то су управлѣне све наше мисли, и само у томе састоє се све наше желѣ.
Обяснивши таквіем начином наш положай, обраћамо се сад к правіем догађаима.
За време нашег устанка, ми смо се свакояко старали да сачувамо високу милост и наклоност Нѣг. Велич. цара и краля, нашег наймилостивіег господара, недаваюћи нигда ни найманѣг повода, да негодуе на нас.
Кад ме Ваше Прев. звало на састанак и договор, я сам вам све то исто повторіо, а иза тог опет сте изволили звати ме на састанак. Будући сам біо у послу поради нападаня на Дрини, то сам опуномоћіо за тай састанак моег секретара Стевана Єфтића и савѣтника Младена, мислећи, да се тай састанак тиче пограничніе и трговачкіе послова; али из разговора Вашіе пуномоћника, о коіема сте ми писали, о чем су ми мой Секретар и савѣтник Младен саобштили, да се Ваша желя састой у томе, да би ми написали молбу Нѣг. Ћесарском Величеству, нашему наймилостивіему господару, и да би том молбом предали Србію под нѣгову врховну власт и да се уведе у наше градове. Ћесарска войска.
Такав предлог, учинѣни од стране Вашіе пуномоћника, удивіо нас є све яко; єр, у прве, ни ми, ни народ Србски, кои є проліо свою крв за свое избавленѣ, неможе на то пристати, а то нам и наше болѣ уређено станѣ недопушта, да се вама предамо. Та све да ми и пристанемо, опет то наше пристаянѣ не би имало никакве важности по томе, што то не би потврдили велики владаоци Руски и Француски, у коих рукама налази се наша судбина.
Ми хитимо о том извѣстити Ваше Превосх. и несумнямo сe ни найманѣ, да предлози ваших пуномоћника ніесу учинѣни по вашой вольи, нити по заповіеди Ћесарског двора, већ само из ньихове усрдности к своему Цару, надаюћи се, да ће тиме угодити нѣг. Величеству. Ми остаемо са свiем мирни, да наш одговор неће бити противан Вашему Прев. и да нећете престати нас любити као и прie и бити заступником код высоког вашег двора, да би се ми могли и у будуће користовати милошћу и наклоношћу; а ми ће мо употребити све свое старанѣ, да се покажемо iош више достойніема. (Oд 18 Мая 1808.)

[JASON]

У одговори на то писмо било є само толико речено, да су Срби сами молили за покровителство Ћесарског двора.
На питанѣ руског правителства о поступку Ћесарски агента, бечки двор одговоріо є са одрицанѣм и за доказ свое наклоности Србима и да ту нема никаквіе користніе видова, допуштао є опет по свой граници да се тргуе и да биваю свака сношеня са Србима. Бечки двор одрицаюћи се од своих намѣра, старао се да свали сву кривицу на Земунског градоначелника, кои є своіем немарніем владанѣм дао повода подозріеваню. (Из писма грофа Румянцова князу Прозоровском од 19. Юнія 1808.) Међу тим Србски Савѣт добie писмо од Милоша. Из тог писма видимо се, да Ћесаровци настое разпространити глас, као да Срби оће да убію Милоша при првом нѣговом доласку у Біоград, и тобоже да є Родофиникин обећао 1000 дуката ономе, кои му донесе главу земунског градоначелника. Да би се одклонили подобни гласови, Родофиникин сам пође (инкогнито) у Земун под именом да купуе што му треба, па отиде тамошнѣму заповѣднику. Полковник Перш рече, да є такве гласове од иста и он чуо…
Немогавши бечки двор дочепати се своie нaмѣра, привати се другог лукавства, коє не приличи пріятельском другованю, какво є онда, ако не иначе, а оно по споляшности постояло између Ћесаріе и Русіе. Княз Прозоровски біо є наредio, да би се установе о повраћаню Ћесарски бѣгунаца извршавале и у Влашкой и у Молдави, ђе є руска войска била. Али будући є било споменуто у писму Србског савѣта, да се Србія налази под покровителством Русіе, то Ћесаровци заишту, да и Срби испуняваю те услове, кои су заключени између Ћесарског и Руског двора. Срби се одкажу од тог зактеваня, говорећи, да они незнаду ни за єедног бѣгунца Ћесарске войске, и да тай уговор о повраћаню бѣгунаца неможе се простирати на Србію.
Уобште - пише Прозоровски Румянцову - я налазим тай поступак Ћесароваца гадним и ньихову хитрину срамотном и я немогу другчіе мислити већ да се намѣра Ћесарског министарства састои у томе, да нас завади са Турцима или може бити са Французима. Може бити и то, да они с тіем и другіем траже, да ньих раздраже противу нас, па може бити говоре, да ми мислимо задржати Србію за себе, или iош што више. Биваю опака толкованя о том, што се данас налази Србія под руском заштитом против угнѣтаваюћег неприятеля и да ће се Србія учинити руском провинціом, и кад се већ Србія налази под обштим правилама осталie рускіе области, то є онда доста и нетреба другіе потврђеня зато. (Од 4. Юлія.)