Српске буне

[JASON]

Предполаганя Прозоровског била су истинита, што се доцніе и освѣдочило да є тако.
Княз Прозоровски почне своя договаравя са Турцима и без Наполеоновог посредованя, и тим є желіо, да већ єдном доведе у ред cтанѣ Србie, но зато позове Родофиникина да му помогне обяснити нужде и потребе народа Србског.
Дуговремено Ваше бавленѣ на тим странама - пише Прозоровски -искуство, познаванѣ землѣ и потребе народа, руководиће вас и знаћете, да се висока царска воля састои у томе, да би Срби били избавлѣни на вѣки од турског ярма, и да би они, имаюћи свое рођено правителство, остали под руским покровителством, кое ће бити за ньих ємство, да се пази, да порта своју обвезност испуни. И тако кад саставите ваше примѣтбе, треба да обратите помню не само на унутрашнѣ станѣ Србіе, већ и на оне предмете, кои су необходимо нужни за наше интересе за сваки случай, кои би се появити могао; а исто тако и на политичне одношає са пограничним Ћесарским провинціяма.
'Земльописни положай Србie - пише Прозоpoвeки у другом своем писму Родофиникину - коя се налази на десной обали рѣке Дунава, недопушта нам, да присаединимо Србію руской држави. Ясно обећано царево покровителство народу Србском, а и свагдашня жива приврженост истога народа к Русіи, коя є за корист нашег отечества, треба да се сачува и на будуће време, не само код єдниех Срба, већ и код осталих христянских народа, живећих у Турской, па да се тіем сачува и наш уплив код Порте, да можемо све израдити што є нужно за Србе, а исто тако и за они діо Србіе, кои є досад бio у Турским рукама, па, тако да добію своя одвоена права, преимућства и правителство. Найпослѣ нека буду и обвезани плаћати неки данак порти, ако се тай не би могао мимоићи; али порта нетреба да се мieша у унутрашню управу Србіе, те би се могао у сагласію народног србског савѣта и чиновника назначених нѣговим царским величеством, као великим покровителѣм овог края, саставити устав; али зато треба времена, да би тай устав могао одговарати политичним околностима и сусѣдним државама, а исто тако станю, духу и развитку народа.'
У Србіи є непрестано траяла узруяност и неслога међу главарима, тако да се Родофиникин ніе више могао уздати у помоћ народног савѣта, у коем є по пређашнѣм господаріо Младен са своiом дружином. Они главари, кои су били руковођени Младеном, незнаюћи каква су слѣдства договора, тражили су, да се шилю пуномоћници не само у Петроград, већ и у Париз, ђе су с почетка били договори мира, са на мѣром, као што говораше Младен, да сазнаду шта чине цари и какве су им намѣре.
За те люде - вели Родофиникин у своем писму - могу се повторити ріечи Исуса Христа о юдама: Опрости им Господи; не вѣдятъ бо что творятъ. Самопоузданѣ србскіе главара, осланяюћи се на то, да є сав народ у Ћесаріи готов на први позив овдашньи Срба устати, долазило є до тог, те су мислили, да нiе ни мало тешко покорити сву Турску царевину своiем оружѣм. Мало по мало - пише Родофиникин, напаяли су се овіем мислима, те су се главари од иста учинили пяніема. Грабаѣнѣ их є учинило богатема, кое су они чинили и чине, што им управо чини прiятни живот. Карађорђе има порока, кои доликую нѣговом пређашнѣм занату, као што є то свойствено оніема народима, кои живу под Турским, деспотичним и угнѣтаваюћіем ярмом: овай боећи се главара, подговара свое себи подчинѣне, и главар боећи се опет од нѣrа, други опет тражећи да се дочепа врховне власти, бива окружен крџалiяма, руже га на све стране, и траже да га лише народског повереня.
Мучно се било поуздати на Карађорђа, єр он ће се први противити, да се уведе редовна управа, али не зато, што он такву не жели, већ зато, што незна, и по своiой лаковѣрности подаће се он као и пріе свакояким невалялим савѣтима Ћесарски Срба, кои шньим имаю посла. Мени се чини, да не би било тешко поправити га у многом; али за то требало би га послати у главни стан руски, ђе да остане два-три мѣсеца дана: он би тад бio са свіем други чоек. За врiеме нѣговог одсуства, требало би одма ође започети унутрашнѣ устройство, али тако, да би он послѣ своег повратка нашао све готово. Сина нѣговог, вели Родофиникин, кои живи код мене, требало би га послати на аманат у Русію, под тим именом, да се тамо учи. Карађорђе пристао би драговольно на то, вр сам га я давно склоніо на то (осим тога, предлагао є Родофиникин, да се пошлѣ шестеро или осмеро дѣце у Русію на науке, и то првіе србскіе войвода). Затiем нужно било би, ако не на свагда, а оно на дуже време уклонити Младена и Милоя из Србіе, на кое су сви главари помрзѣли, и кои ће свагда штетити оно, што ми чинимо. Онда би се, што се тиче, овог края, може бити и испунила воля нѣговог Величества. Народ, кои є искрено привржен Русіи, осѣти ће сву ону благодет, коя му се чини и уплив руски сачува ће се за свагда у ньиховом срцу. (Писмо Родофиникина од 2. Ноемвра 1808 год.)

[JASON]

Поради устройства Србie, Родофиникин написао є то обашка у єдной записки, кою є послао Князу Прозоровскому, а овай са своіема примѣтбама представіо є цару Александру. (Важна ова записка штампана є у Руском Вѣстнику 1863. г. Нp. 8.) У той записки било є предложено, да се простре Србска граница до ріеке Тимока, господаром Србіе да се постави наслѣдствени Княз, єр би се тиме одузела могућност честiема завѣрама против живота княза у таковой земльи, ђе се по ріечима Родоfиникина броило маліем гріехом убити чоека. - Далѣ било є предлагано, да се устрои савѣт на начин руског сената, у коем да предсѣдава сам княз, а за друго лице мислило се поставити руског конзула или агента. Са поставлянѣм руског агента у савѣт мислило се то, да се ограничи самовластност и самог княза, и да га узтеже од оніе поступака, кои су противни користима Руcie. Цар руски одобріо є те мисли, али желећи, да сачува повѣренѣ Србског народа, држао є да є много паметніе, да не би руски агент засѣдавао у Србском савѣту. Цар є желіо, да би руски агент имао такву власт, коя би била основана на узаймном повѣреню, а да уклони све оно, што би могло вређати понос народни, кои се из ништа препородіо, или што би могло обратити мржню сусѣдни држава. (Граф Салтиков Прозоровском од 8. Дек. 1808.)
У осталом пак цар є пристао да се КараЂорђе позове у главни квартир руске войске, да се пошлѣ Карађорђев син и главарска дѣца на науке у Петроград, и да се удали из Србie Младен и Милое, али под тим уговором, да то све буде учинѣно од добре волѣ или управо, да на то пристане Карађорђе и остали главари, 'да не би они имали ни найманѣг повода приписивати то мѣрама предосторожности или каквог страха од ньих, већ да увиде у томе старанѣ за добро народа Србског и нак особите царске милости србским главарима'.
Причине, по коима є нужно било позвати Карађорђа у главну квартиру, биле су те, тако пише Салтиков, што ће Карађорђе сметати да се заведе устройство у Србіи, и зато он мисли, да би за времена нѣговог одсуства требало одма почети унутрашнѣ преобразованѣ тако, да би он по своем повратку у Србію нашао све готово. Знало се, да се Карађорђе не би склонio, да се заведе нови ред, и то или по незнаню, или по наговараню, или по каквіем другіема причинама, али є требало све то учинити и против нѣгове волѣ, єр би се све то клонило к самом нѣговом узвишаваню. Да узмемо и то, да ће све испасти по нашой жельи, необзираюћи се на никакве препоне, зар не би то било противно главніема правилама: да се сачува повѣренѣ Србског народа, и зар не би то прешло у систему дѣйствителне власти, коя бива незгодном поради физичног положая граница? Осим тога, кад и нема довольно надежде, да ће се успѣти у овом покушаю и да ће се моћи постићи она цѣль, коя се жели, а зар се не би дао повод Србскіем главарима да реку: Срби су при свему нереду свое управе одржали се својом собственом снагом против Турака и задобили за себе неку независност. А какве би послѣдице биле за нь их од те нове управе то се незна, и по томе здрави разум иште, да им се остави на волю, пак нек се они сами сложе на свако свое ново устройство, и то не иначе, већ по ньиховом добровольном убѣђеню и како є за ньих найпробитачніе.

[JASON]

Сваке године 26. Ноемвра славіо є Карађорђе дан светог Климента, и на тай дан обично су долазили скоро сви главари у нѣгово село Тополу. Младен є изабрао био тай дан да изврши своє зле намѣре против Карађорђа. Он є проміенio свой план, те се сад усилявао да наоружа самог Карађорђа против Карађорђа, т. є. мислио є поћерати га, да учини какву гођ будалаштину, коя би могла подстаћи руско правителство против Карађорђа.
Младен подговори Юговића (кои є бio 1807. год. као пуномоћник Србског народа у главной квартири, кад су се чинили договори, да Срби добію примиріе, и тим случаем имао є прилику виђати се са князом Прозоровским) да заедно раде у том послу. Младен є біо бистар и хитар, али као невалялог и немарног, уклони га Карађорђе из савѣта. Младен склонивши Юговића на свою страну, даруе му едну кућу, те по тад Юговић біо є готов све чинити што Младен оће. Младен са својом дружином почну наговарати Карађорђа, да є пріека нужда послати у Петроград пуномоћника, кои би могао изближе сазнати намѣре Русіе, и да се униште сплетке неприятеля Србie, и тако по ньиховом мнѣнію, Ћесаровци и Турци неће жалити милiоне изтрошити, само да не допусте Србима да се могу ослободити и бити народом слободнiем и самоуправніем, 'па са милiонима лако се може све учинити'. Они су говорили и то, да они немаю никаквог увѣреня од цара Александра, да ће их примити под свое покровителство, иако є о том писмено извѣстio србске главаре княз Прозоровски, а и Родофиникин устмено, али то све ніе код ньих ништа вредило. Они су измишлявали и явно говорили, да є Родофиникин неприятель Срба, єр кад би се навео разговор о ствараню Србског царства, и да се томе царству присаедини сва Босна, Арбанія и Бугарска, он би говоріо, да у овай мах треба Срби да се држе срећніема што су се помоћу руског оружя избавили и дочепали се Србie. (Родоф. од 30 Ноемвра.)
Карађорђе по својой малодушности и лаковѣрству налазio се са свіем под Младеновом влашћу, и слушао є нѣгове савѣте. Пет дана узасобице они су се договарали. Найпослѣ 10. Декембра дође Карађорђе Родофиникину и каже му, да є намисліо послати пуномоћнике цару, и преда му списак лица за то одређеніе. Поповић, Юговић, Янићie Димитріевић и Ковачевић. На брзо, почем су били опремлѣни пуномоћници, почне Карађорђе явно радити против Родофиникина, и распалѣн сплеткама и лажніема гласовима, заповѣди да се поватаю: Секретар савѣта Стефан Живковић, біоградски Митрополит Леонтіе и Србин Никола, кои є живіо код Родофиникина. Карађорђе є подозріевао на та лица, да они заедно са Родофиникином муте са Турцима и мисле издати Србію. Повод таквом обвиняваню било є писмо видинског паше Князу Прозоровском, а кое є предао савѣтник Iово Родофиникину. То є писмо превео на Србски єзик Митрополит Леонтie, а преведено писмо преписао є Србин Никола. То є ньима било довольно, да окриве сва та лица.

[JASON]

При испиту (Обширніе у Руском Вѣстнику 1863 г. Нp. 8. страна 345 и 546.) 11. Декемвра при коем су присуствовали сви савѣтници, Карађорђе старао се, да изобличи окривлѣне тиме, да су они у договору са Родофиникином противу ньих. 'Зло є царе, продали су и нас и Србію'. Савѣтници су кривили Родофиникина у томе, да он нежели Србима добра, да он живи у Біограду, а да ништа неради, нити их чему поучава, а шалѣ много писама по куририма тамо амо.
За све време траюћег испита, Младен се старао да распали Карађорђа, и доводіо га є до тога, да би он у разярености своег гнѣва све изнитавше поубіяо, што є било и са свіем могуће са онаквом ћуди, каквом се одликовао врховни вожд Србіе. Али се Младенова желя ніе испунила. Окривлѣници су били пуштени, и ако су остали у великом подозрѣню.
Младен удешаваюћи шилянѣ пуномоћника у Петроград, мозгао є тако: Ако би успѣха, то ће бити нѣгова заслуга и поштенѣ; аколи не пође за руком то, онда ће све пасти по Карађорђу као врховном вожду, кои є наредіо да се пошлю пуномоћници, и дао им упутства, коя є сам подписао.
Узнавши княз Прозоровски, да су пуномоћници опремлѣни из Біограда, нареди, да кад пуномоћници стигну у Яш, да их прати єдан офицер под именом почести, а у ствари било є то, да они не би могли никог никуд слати нити писати. У то исто вріеме пише Прозоровски графу Салтикову, кои є тад заступао Министра инострани дѣла: 'Са крайньом жалошћу видим, да овим народом, кои є са свим срцем и са свом душом привржен Русій, управляю такви главари, кои немаю ни трунке просвѣте или благонаравности, већ налазе рану у звѣрству чоечства. Карађорђе по својой старой памети, подвргао се заповѣдима хитрим изопачаванѣм своих правих неприятеля. Све ове околности доводе ме до тога, да я чисто губим надежду, да ћу моћи при уговараню мира са портом успѣти, да ћу са србским пуномоћницима моћи уставити на тврдом основу благостанѣ Србіe; єр све, ако би и пошло за руком склонити их на таква удесна правила, то колико по набуситости, толико и по ньиховом лаковѣрію, неможе се очекивати, да ће они та правила извршавати, већ управо бояти се, да ће они са напунѣним духом разбойничества слѣдовати својой страсти и тим ће они навући неприлике и велике незгоде нашему высоком двору. Пo невольи, кад не би било жао народа, рађа се та мисао, оставити их после заключеня мира са портом ньиховой собственой судбини и не давати им више царског покровителства, коег су се они по познатом показали недостойним.'

[JASON]

Србски пуномоћници дођу 11. Януара у Яш, а 13-ог били су представлѣни врховном заповѣднику руске войске и предаду му писмо од Карађорђа и Родофиникина. Прозоровски позове их к себи у кабинет. Юговић єдан говорio є за све. Он ніе глуп, пише княз Прозоровски, говори нѣмачки, єр є дуже времена живіо у Бесаріи, а и руски говори врло добро. Остала двоица личе на просте селяке и колико су били код мене ніесу ни єдне ріечи проговорили. (Тайно писмо к. Прозоров. гр. Салтикову.)
Знаюћи княз Прозоровски да треба пуномонике опремити у Петроград, и премда им он то ніе забраньивао, већ на против обећао им є дати им єдног штабалног офицера; али при разговору шньима старао се да им представи ньихово путованѣ без сваке користи, тим више, што пуномоћници иђаху са том намѣром, да моле цара Александра за свагдашнѣ покровителство.
Они су говорили Князу Прозоровском, да нити они, нити Карађорђе ніесу никад ни мислили за узпоставаянѣ Србског царства, већ нам є рекао господин Родофиникин: Треба вам мислити за себе. То нас є тако устрашило, те смо се кренули молити самог цара за свагдашнѣ покровителство.
Прозоровски одговоріо им на то, да зaтo ніе нужно ићи у Петроград, єр я вас могу увѣрити на основу даног ми пуномоћія, да ће вас цар примити за свагда под свое покровителство.
Да би им још болѣ показао да имаю више повѣреня, покаже им княз Прозоровски свое пуномоћіе од цара, рекавши: Цар вас неможе примити у свое поданство зато, што на десной обали Дунава неће да за узима Турске землѣ, а осим тога Француска и Ћесарія не би на то пристале. Сад судите сами, шта се може тражити од Русie, она неможе ратовати са свіема и жртвовати све за установленѣ посебне Србске државе, єр то би било противно и здравом разуму. Юговић пристане на то.
Княз Прозоровски рече далѣ: Русіи є Дунав граница, има ође и у Малой Влашкой войске, којом ће она подпомагати оне, кои су под царскіем покровителством. Како є могуће тако малой земльи мислиши на посебну државу, кад има с єдне стране Турско а с друге Ћесарско царство ...... да ли нећете ви да будете Ћесарски поданици?
- Не, и ни у каквом случаю, одговори Юговић.
- У таквом случаю треба вам остати турским поданицима. А као што вам є порта обећала, да по вашой жельи установите управу Србie, то ће она морати испунити при нашем покровителству. Ако ли пак Турци неодржаше ріеч, то ће се онда отворити на ново рат. Порта є обвезана да одржи свою ріеч, єр се бои да непрекине свезу са Русіом, видећи руску войску стоећу на обалама Дунава.
Юговић є біо задоволян са разлозима Прозоровског.
- Па на што вам тако далеко путовати? Oђe ће се почети конгрес: Зар нie болѣ да ође останете? Ако Турци не пристану на мир т. є. да є Дунав граница, онда ћу я одма започети рат и то већ Марта мѣсеца.
- Ако би се отворіо рат, онда нама ніе нужно ићи у Петроград, говорio є Юговић са усхићенѣм.
- Народ є Србски привржен Русій - продужи княз Прозоровски - а вама управительима тога народа, нетреба мислити на свое собствене личне користи, већ мислити за обшту корист свега народа.
- То є истина, одговори Юговић.
- Порта за вас ніе тако страшна: Ова є држава са унутрашньим бунама дошла до свое пропасти и брзо ће се морати стрмоглавити.
- То є сушта истина сміюћи се говоріо є Юговић да ће порта од буна морати скоро пропасти.

[JASON]

Иза тога говорio є Прозоровски пуномоћницима да као што код ньих нема школа, то да би за Србе било користно, да пошлю од знатніи лица дѣцу у Петроград на науку, а то да неће бити ни мало противно трактатима, кои би се имали, утврдити са Турском. Пуномоћници пристану на све савѣте и молили су да им се допушти да се мало размисле, обећаваюћи се, да ће му сютрадан дати одговор. Княз Прозоровски предложи им, да би они свой одговор дали написмено - и одма, док є тай одговор приміо, пойта, те им овако одговори:
'Ваше писмо од ючерашнѣг дана примio сам, у коем велите, да народ србски не жели бити у поданству отоманске порте и да се ви плашите, да ће на конгресу тако и бити. Я сам се яко зачудіо на таква ваша разлаганя. Прiе заключеня конгреса неможе нико ништа напред знати, осим єдног Бога, єр Богом створителѣм ніе то людма дано. Сва моя суђеня о предлаганю конгреса поради вас састое се у томе: Израдити могућу корист народу србскоме, о чему ће се и старати живо. Оно, што сам држао могућим, то сам вам обясніо лично; слѣдователно ніесте имали нужде поставляти друга питаня, те да и не морам давати други одговор. Што я са вама тако искрено говорим, то чиним зато, што є мой наймилостивіи цар приміо и прима на свагда Србски народ под свое покровителство. Ово сам я покрай устменог увѣреня повторіо и у моем пређашнѣм писму. Све ово би ће ставлѣно у трактат са отоманском портом. Я пак, као пуномоћник моег наймилостивieг цара, пріятель сам народа србског. Да би пак правителство србско било у рукама самих Срба, а не Турака, о томе ће се употребити свако могуће старанѣ; све остало пак познато вам є из моег устменог обясняваня, тайне пак работе ставляти на артію, благоразумност не допушта. А може се лако догодити, да ће се скоро послѣ отвараня конгреса, мѣсто утврђеня мира, започети рат; тад и Србски народ са свое стране продужиће ратованѣ у слози са повѣреном ми войском; ако пак са помоћ у Божјом у том ратованю одржимо побѣду над Турцима, то онда и Србія може неке веће користи добити. (Од 19. Ян. 1809.)

[JASON]

У писму од 19. Януара молили су пуномоћници Прозоровског, да се још єдном шньиме састану. Састанак тай бio є у присуству генерала пѣхоте Голенишчева Кутузова, кои є у то време бio код врховног заповѣдника войске. Пуномоћници молили су Княза Прозоровског, да им стави на артію сва та предполаганя тичућа се Србie, коя се чине нѣму да ће бити извршена, а уєдно да би казао и то, што по нѣговом мишлѣню не може бити испунѣно. Княз одкаже се, да у томе неможе он испунити желю пуномоћника, већ рече, да им є то исто говорio пpie неколико дана. Руска држава, рече он, неможе имати поданика преко Дунава, єр се зато обећао цар двору Француском и Ћесарском да то чинити неће. (Прозоровски Родофиникину 19. Януара 1809.)
Изa тoгa рiеше се пуномоћници да не иду у Петроград, само су се колебали у том: или да остану у главной квартири, или да се врате у Србію. Княз Прозоровски оставiо им є на волю, да чине како сами знаду; али примѣти, да не би згорега било, да од ньих кои остане код нѣга, па да извѣштава правителство о течаю конгреса, па и о томе, шта ће се на нѣму учинити за Србію. Юговић остане, а друга двоица пуномоћника поврате се у Србію.
Међу тіем послѣ одлазка пуномоћника появиле су се промѣне у Србіи. Узручност, кою є біо разпаліо Младен против руског агента, почела се била мало стишавати. Родофиникин држао є свой положай у Србіи до такве степени опасним, да є држао са свіем за нужно, да спали све свое артie и преписке са врховним заповѣдником руске войске имавше, па да пође у Кралѣво, а послѣ да се поврати опет у Біоград. Сам Карађорђе покає се, извинявао се пред Родофиникином, а сву кривицу обальивао є на друге. Овако међу осталима писаше врховни вожд Србie Родофиникину: ''Ви, кои нас учите свакоем добру, хвала вам од неба до землѣ, єр се ви старате за нас. Я молим ваше превосходителство, да сваком невѣруете. Има люди, кои нам зло мисле и просиплю клеветне ріечи; али я вас увѣравам и кунем вам се са свачим и самим Богом створителѣм, да се србски народ освіестio и покорава се заповѣстима и слуша све, што му се гођ заповѣди; до душе, до сад их є било свакояки па и таквих, кои нећаху ништа разумѣти, сад пак видим да є све у слози. Прiе су била сва она окружія у слози, коя су устала, а она, коя су доцніе пристала, ишла су на страну; али сад, како су виђели шта и како и да имамо нашега покровителя цара Александра, сад видим, да су сви они сложни, кои се крсом крсте. Из он их окружія, из коих су люди ишли на разбойништво, ніесу се ћели покоравати заповѣстима, а сад су се освіестили, па кад су виђели, како их ставляю у тавнице, коє су они и другieмa казивали, те се сад сваки бои. Благодарећи Богу, до сад є све било добро, а по сад би ће све болѣ и болѣ и напредніе у име Бога и нашег цара Александра и вашег превосходителства, кои нас учите и скланяте на свако добро дѣло, како ће мо се управляти, а ми ће мо се владати по Вашіема налозима и како нам ви заповѣдите; само вас покорно молим, да пазите народ србски: што му є нужно, то ви сами видите, што и како.'
Тако є писао Карађорђе о заведеном поредку у Србіи, о слози главара и старѣшина Србског народа; али у самой ствари ніе било тако: нереди као и прie ніесу се прекидали у Србіи.

[JASON]

Поручик Бег покрштеняк (новокрещенный) руски офицер, а родом Арнаут, коег є Михелсон послао још онда у Србію, кад є први пут ушла войска руска у Молдаву и Влашку и кад се први пут почео рат са Турцима. Он є онда дошао у Србію, кад су почети први одношаи Русie са Србима и кад се тражило, да се доставляю извѣстія врховном заповѣднику руске войске о станю ствари у Србіи. Покрштеник за све то време остане у Біограду и пође му за руком, те добие уплив и повѣренѣ првих главара. У први мах тражіо є он то повѣренѣ за свое личне користи. Са помоћу реченіе главара, пође му за руком, те узме под закуп со да є продае, а затим и шуму у Србіи, од чега є он добіяо велике доодке. Осврћући се на то, нѣму дође та мисао у главу, како да се дочепа неке власти у савѣту. Покрштеник се слиже са Младеном и с помоћу овог пође му за руком те се протури у савѣт народа србског, у коем є послѣ одлазка пуномоћника присуствовао сваки дан. Послѣ, неколико времена иза тога, чує Родофиникин да су шуме у Србіи дате под закуп Милою, покрштеняку и Павлу члану магистрата, под тим уговором, да они плаћаю савѣту нешто више од 4000 гроша на годину; а они су за сваки фат дрва извезени у Ћесарію примали по 1 грош; таквих фатова извозило се на годину по 50000 и то зато, што є већи діо Баната и Сріема добіяо дрва одовуд. Ніе тешко било домислити се, да є све то било Младеново масло, кои є све то радіо преко Милоя, са коим є он бio неразлучим у свіема пословима и предузиманьма; а покрштеника узели су били у ортаклук само као средство да затворе уста Карађорђу и другiема главарима за овай посао, у кои є біо уплетен руски огицер. Покрштеник купи себи кућу, неколико пари волова и коня и наймio є біо раднике, кои ће му сѣћи и возити дрва и почео є говорити, како он жели за свагда остати у Србіи. Покрштеняку ніе било доста то, већ измисли неку већу ствар: он ступи у одношае са протођаконом црногорског Митрополита, коег є овай прогнао поради Абата Долчія, па я живіо у Біограду, а неко време код Родофиникина. (Родофиникин узео га к себи само зато, да га има непрестано на очима и да тим уклони сплетке и нереде, у кое се яко уплетао покрштеняк.) Покрштеняк примами на свою страну протођакона, са намѣром да са нѣговом помоћу састави неко устройство Србіе и да iой даде законе. С почетка постара се протођакон за себе, па затим пріе свега почну радити да саставе синод, у коем є међу осталим бio и он чланом. Али тіем ніе се све свршило; покрштеняк напише себи диплому од имена народног савѣта, у коiой є он похвальивао свое заслуге, кое є он тобоже учиніо Србіи, и препоручивао є сам себе да састави врховни духовни суд. Он однесе ту диpлому у савѣт, коя се без сваке муке подпише и приложи се печат. Све се то чинило без знаня Митрополита Біоградског. Иза тога послѣ неколико дана дође Покрштеняк Родофиникину и каже му, како му є дао народни савѣт власт, да са стави из свію біоградски жителя народну войску и осим тога, да є он обвезан на учити 250 люди регулатой служби. Родофиникин му є говоріо, да се немеће у такве послове, али се Бег покрштеняк ніе ни мало на те речи освртао, већ на брзо иза тога почне пописивати све жителѣ біоградске па и саме трговце, постави офицере и подофицере, и почне их скупляти на ученѣ. Біоградски жительи оду Родофиникину и моле га за обрану. Они говораху: Да ли є заповѣд од Московског цара, да нас тако немило муче? До сад смо се били са непріятелѣм и ми смо готови пролити свою крв за Русію и за свое отечество, али солдатима нећемо да будемо.
Родофиникин им одговори, да за тай посао нема никакви високи заповѣди. Вас немисли нико учинити солдатима; но я знам, да є желя вашег врховног вожда та, да би се ви мало по мало учили и привикивали на воєно устройство, кое би вама могло бити користним за такав случай, кад би имали посла са неприятелѣм.
Родофиник тим умири оне, кои су били дошли к нѣму, па одма иза тога пошлѣ по Младена и свѣтовао га є, да се са людма поступа наблажіе, да не би отуд букнула буна, при коiой би он први біо жртвован.
Кад є Покрштеняк већ све то устроіо, помисли он бити главним заповѣдником све войске, кою є он тако саставio, али се у той надежди люто преваріо, єр су Младен и Милоє били употребили нѣга cліепим орудием, само да постигну свое намѣре. Милое предузме заповѣдништо над новоустроеном и обученом войском и заповѣди да нема никог слушати осим нѣга єдног, а Младен заиште у Покрштеняка, да поврати диплому, кою му є біо дао савѣт за устрояванѣ врховног духовног суда. Али Покрштеняк неоћаше повратити, а Младен опет запріети, да се несмie тай суд саставляти. (Од 12. Феб. 1809.)
То є  све наведено зато, да се ясніе види у каквом се станю онда налазила Србія и онда владавши у ньой нереди.

[JASON]

Почетком 1809. год. како є почео рат, то Турци почну нападати на Србе. Врховни везир Юсуф остане у Шумли, а Почетком 1809. год. како є почео рат єдан діо свое войске одреди противу Србie, а осим тога дао є заповѣд Солунском и Серезком паши, да и они иду тамо. Турска войска куд камо превазилазила є Србску. Срби су започели први, али им є свуд била нерука.
У пролѣће пріеђе Карађорђе преко гора близу Сѣнице, и у намѣри да се састане са своіема єдновѣрцима живећим у Рашкой на високим обалама pieкe Лима, коя се сліева у Дрину. Паша га обколи са многобройном войском на широкой поляни близу Суводола, и принуди Карађорђа да започне шньим бой на отвореном полю, од чега се Карађорђе укланяо. Срби су се били окупили око лубарада и благодарећи хитрини и досѣтльивости Вула Илића из Смедерева, одрже побѣду. Вуле са неколико коняника ускочи у неприятельску войску, вичући турски: 'Бѣжте Турци!' И тако є он избавіо Србе од коначне погибіe. Турци од иста поплашени од те вике, начну бѣгати. Карађорђе крене се далѣ, освои Сѣницу, уђе у Васоєвиће и Дробняк, а на брзо за тим ступи у договор са Црногорцима.
У Босни є сав народ Србског племена и христянске вѣре бio готов да устане и да єднодушно удари на Турке. Али се Карађорђе пре свега крене, Новом Пазару, кои лежи на разкршћу тамошньи велики путова, кроз кои иде скоро сва трговина и сваки саобраштай између Босне и Румелie. Он освои варош и принуди гарнизон, те се затвори у горньи град, кои се не могао на дуго одржати.
То напредованѣ би за кратко време, єр Карађорђу на брзо почеше долазити жалостни гласови.
Княз Прозоровски у првим мѣсецима, послѣ обявлѣня рата, ніе ништа предузимао, а и оно што є предузимао ніе му ишло за руком, те то охрабри Турке, па су били устаню кренути знатну войску, коя прође кроз Ниш и продре близу Алексинца у Србію.
Срби не уздаюћи се, да се могу сами одупріети Турцима, молили су Княза Прозоровског да им даде помоћ. Карађорђе и савѣт народа Србског извѣштаваюћи Княза Прозоровског о своем напредованю, пишу му:
'Премда се ми не сумнямо, да є дѣйств. штат. Савѣтник Родофиникин явio Baшему Ciятелству о данашньим нашим подвизима, али ми опет зато сматрамо за свою дужност, да извѣстимо о свему Ваше Ciятелство. Будући савршено увѣрени како о стараню за нас цара, нашег наймилостивіег покровителя, тако и о благонаклоности Вашег Ciятелства к нама, ми, кад нам є дошао глас од Родофиникина, да є Русія наново обявила рат Турской, по ваповѣсти В. С. дали смо заповѣд свіема нашима войводама да удараю они на Турке, што су они са помоћу Божіом и учинили. Предузеће наше досад є било тако срећно, да є наше оружiе по свiема краевима било увѣнчано са успѣхом. Ђе є била найвећа опасност, тамо сам я предводіо войску т. є. у Арбаніи и Ерцеговини и то зато, што су тамошньи жительи угнѣтени и доведени скоро до ништа; ньима є одузето оружје, па сам мислio, кад дођем међу ньих, да их наоружам. Ове су се мое мисли испуниле, єр кад сам стигао тамо, то они, кои су се избавили од Турака (Турци су у овим мѣстима млого люди исѣкли) са радошћу добѣжавали су кмени, али без оружія.
Неприятель дознавши да я предводим войску са многим лубардама, ніе се усудіо дочекати ме у неким мѣстима, већ є бѣжао, оставляюћи сва мѣста, а они, кои су ме дочекивали, осѣћали су силу нашег оружя. Ми смо освоили Нову варош и Сѣницу, и єдно село. Турци у Сѣници предали су се на капитулацію, я сам их пропустіо здраве читаве у Румелію. Таквим начином ми смо разширили нашу стару границу, и то од 15 - 20 сати простора, кои є принадлежао Турцима. Наша войска налази се сад на ріеки Лиму, коя се близу Вишеграда сліева у Дрину; друга є срећно прешла преко Дрине и пружила се до града Сребренице; трећа войска пошла є против Ниша, ђе су наши имали три боя против храбро борившег се непріятеля па су обколили Ниш, али га још ніесу освоили. У таквом положаю налазимо се ми данас са помоћу Божјом и премилостивог цара Александра.
Ми смо яко узнемирени, што од вас немамо никаквог гласа, осим оног писма, кое сам добio 3. Мая у логору, у коем ми явля В. Сіят. да сте град Браило са лубaрдaмa и бомбама са свіем разорили…. Ми смо готови воевати, као што смо и почели са Божіом помоћи, нештедећи ни свое животе ни иманя док гођ узхтѣне Ваше Ciятелство, али будући смо са свію страна обколѣни са неприятелѣм и то: од Босне, Арбаніе и Руменліе, одкуд по већи діо турске войске придолази, то молимо Ваше Ciятелство, као што се већ налазите у Бугарской, да изволите заповѣдити, да иде ако ће бити и мали діо ваше войске против Ниша. Таква помоћ оснажиће нашу войску и служиће великим пооштраванѣм. Я сам са народним савѣтом и по савѣту Вашег Ciятелства рiешio се послати к вама на неко време моег Секретара Янићія Димитрieвића; он зна све овдашнѣ околности, и он ће моћи све устмено казати Вашему Ciятелству; само да би изволѣли имати повѣреня у нѣму. Ваше Сіятелство може га и на будуће задржати код себе, доклен ви за добро нађете, само да му допуштате, да нам што пріе поврати нашег курѣра. Ако би било што у напріед нужно, то ћу я о том писати и на сва ћу писма Вашег Ciятелства одговарати.' (Од 8. Мая 1809).

[JASON]

Нови пуномоћник стигне у главну квартиру руске войске и то у оно време, кад се руска войска налазила у мѣсту Сербешће. Янићie Димитрieвић моліо є княза Прозоровског за помоћ, кои премда ніе одрицао помоћ, али вєсвѣтовао да се почека: 'Я сам одоцніо явити Вам - пише Прозоровски народном савѣту (од 20. Мая 1809.) - о моем предузећу против града Браила, кое сам пропуштio само зато, што ми време не допуштало тадай, да пріеђем преко Дунава, єр премда се мени повѣрена войска и кренула раніе на бойно полѣ, али є пролѣће било касно, те зато ране за марву ніе iош било у Бугарской. Я сам чекао на болѣ вріеме, али међутим наступише велики изливи свію ріека па и самог Дунава, што ме и побудило приступити мимогрeд граду Браилову. Премда є Браило біо са свію страна обколѣн са войском и са сува, а на води са флотицом, разлив воде давао є неприятелю згоду, те се провлачio на малим бродовима, коима флотица ніе могла сваки пут стати на пут, и по томе непріятель є могао непрестано добіяти помоћ. На градске опкопе я  сам юришао су мало войске, али без сваког већег успѣха; у осталом губитак люди са наше стране нie велик, а Турака погинуло є много. Међу тим, док сам се я бавіо под Браилом, у то настане и пролѣћнѣ време: рана за стоку била є порасла, и я сам намисліо біо на сваки начин ићи преко Дунава и ако се ова рiека била у велико разлила, кад од єдном добіем заповіед од цара, да размишлям о започетом рату између Француске и Ћесаріе. Нѣгово Величество на основу свезе, кoю има са Француском морало є прекинути сваки пріятельски одношай са Ћесаpioм и одазвао є своег посланика из Беча. Ова нова околност принудила ме, да се обустави план ратованя, коег сам бio саставіо, да не би біо послѣ преласка войске преко Дунава пресѣчен, ако би од ћесарске границе ушла войска у овдашнѣ землѣ. Док дознам праве намѣре ћесаріе против нас, я ћу међутим спремати мост преко Дунава и док пріеђем, одма ћу вам о том явити. Што се тиче шиляня руске войске пут Ниша, то сад ніесам у станю учинити; али да вам се поможе, намислio сам дати вам Ђенерала Исaiева са приличним одѣленѣм войске; али док се то оствари, треба зато неколико времена.'