Српске буне

[JASON]

Међу тим Турци се крену од Алексинца. Србски войвода Петар Добрняц, кой є браніо тай край Србie, спремао се за бой, али и тога пута сплетке Младена сметале су му да учини успѣх. Младену пође за руком, те опане многе главаре код Карађорђа и улie му подозрѣнѣ против тie главара и тако Младену пође за руком, те убѣди Карађорђа да преда главну управу войске налазивше се под Нишом и у тамошньим околинама своему другу Милою, а на Дрини кнезу Сими. Први є познат біо као крайня страшивица, а други као први глупан. Ньяма не пође за руком да приме заповѣдништво над войском, єр су се главари били позавађали, кои су тамо пріе заповѣдали са войском. Петар Добрняц ніе се хтѣо покоравати Милою, а Милое ніе ни скривао свою мржню против Добрньца и свію нѣговіе приврженика. И тако неслога, коя є пріе била у савѣту, прешла є сад у логор войске, коя є бранила ону границу, коя є найвећма била изложена непріятельском нападаню. Милое против навальйваня другie искреніе главара, а особито Петра Добрньца, раздроби под Нишом воену снагу у четири шанца. Турци ударе на предньи шанац. Срби налазећи се у том шанцу борили су се очаяно против турске навале, и Турци су пет пута юришали на први шанац, а пет пута су били узбіени са великим губитком, али напослѣдак Турци са своiом многобройном войском продру ушанац и побію све Србе. Милое за све то време крвавог боя стаяо є само пустим гледаоцем; он несамо да не давао помоћи гинућим Србима, већ кад є издалека опазіо, да су Турци освоили први шанац, он први узями на коня и побѣгне у Делиград, те тако крене се и сва войска, кою су непрестано гонили Турци.
Сад наступи обшта узручност међу Србима. Они су викали иза свега гласа, да су се радіи покорити Турцима, него ми стаяти под влашћу таквіе главара, као што є Милое, кои их угнѣтаваю удоба мира, а жртвую у доба рата.
Младен, да свали са себе и са своих приврженика кривицу за претрплѣну несрећу и да пребаци незадовольство и огорченѣ народа на другу страну, почне распростирати гласове, да сва несрећа произходи од Руса, кои их издаю, а не прелазе преко Дунава, кад су се већ Турци окренули против Срба и да их є већ дошло 60000 люди; говорio и то, да су Руси у различним сукобима са Турцима били побіени и т. д. Видећи да се раздраженост народа нестишава Родофиникин у своем извѣетію - Младен пузи за Карађорђем, да би одклоніо зле послѣдице од себе и од Милоя, у чему ће он, я сам уверен, као што я познаем характер врховног Србског вожда, савршено успѣти. (Писмо Родофиникина од 27. Мая.)

[JASON]

Турци више ніесу наилазили на одпор у Србіи. Хвалиша Милое, кои се хвалио да ће освоити Ниш и у нѣму се населити, остави град па и без боя. Петар Добрняц ніе хтѣо у діела нити се борити за Милоя, он разпушти свою войску са том наредбом да спасаваю сами себе и оно, што є спасти могуће.
Ти гласови дођу до Карађорђа у оно врieме, кад є он бio обколіо Нови Пазар. Срби су молили за помоћ. Они су молили Княза Прозоровског, да заповѣди Исаеву, кои є тадай біо у Малой Влашкой, дa пpieђе са войском преко Дунава и да им поможе. 'Само да се появе Руси – пишу - удариће страх у Турке и нас ће те избавити'. Княз Прозоровски одговоріо є: 'Руска флотица стои у Галацу и неможе се кренути по Дунаву од градова, кои су у турским рукама: Браилова, Силистрie, Рушчука, Бурђева, Никополя и Видина, и по томе Исаев са лубaрдaмa и коньицима без флотице неможе пріећи на рибарским чамцима. Я вас свѣтуем, да се стрпите док прieђе руска войска преко Дунава'.
Рат између Француске и Ћесаріе біо є причином, што є княз Прозоровски одказао Србима помоћ. Нерѣшительни фелтмарешіял бояо се послати Исаева преко Дунава дотлен, док невиди далѣ намѣре бечког двора. Он се бояо, да кад би он прешао преко Дунава, те да би му ћесаровци зашли иза леђа и пресѣкла би му саобраштай. Међутим ово одказиванѣ помоћи неприятно се одзивало код Србског народа. Гонѣни Турцима, а изгубили надежду на помоћ, србски народ видіо є да є оставлѣн на волю судбине, остао без главара и управителя, па найпослѣ, као што є са своем природно, тражіо є спасеня у бѣгству. Срби почну прелазити у Ћесарію. Турци су све више и више продирали у унутрашньост Србіе, а они Турци, коє є зауставляо Карађорђе, утврђивали су се у шанчевима. Вика явна у Србій против Руса нiе се прекидала. Тад добie и княз Прозоровски мирне гласове о радньи бечког двора, а боєћи се да неизгуби поверенѣ народа, рiеши се помоћи Србима. Он заповѣди Ђенералу Исаеву дa пpieђе преко Дунава и да освои тврђаву Кладово или Фет-Ислам, кои лежи више Видина, и кои є по своем положаю важна точка за непрестани саобраштай са Србима.
У извѣетію, коє є послао Прозоровски своему цару, (од 8. Юлія Арх. воен. топ. Д. Н. 50,295. С. Н. 17.) вели: За сад ніе могуће дати праву помоћ Србима; єр би им требало дати найманѣ 20000 люди сваковрстног оружя; а осим тога нема се на чему превозити войска, до на рибарским чамцима, поправлѣним на балванима, у коє ће єдва стати до 40 людих; а осим тога уз ову войску мораю бити лубaрде и коняници са свіема осталiема потребама, єр ови краеви немогу се сравнити са осталіема населѣним европским земляма: єр ође за готов новац неможе се добити ни печеног лѣба; а найглавнія є околност та, што у Србій не само да нема никаквie магазина, већ и саме ране врло мало, тако да и сами Срби немаю што єсти. У Фет-Ислам или Кладово, кои лежи на Дунаву, могуће є довозити водом, па сам тамо и послао не велико одѣленѣ войске.

[JASON]

Исаев, кои се кренуо из Кралѣва, пріеђе 2. Юлія преко Дунава и под кладовским зидинама сѣдини се са србском войском, коє є било свега 1000 люди и коя се била утврдила у гори. Сву свою войску (састоєћу се из 6 баталiона, 2 полка козака и 30 пандура) раздieлio є Исаев на пет колона и єдну резервну. Прва колона полковника Турчанова имала є освоити шанчеве са батеріяма, а затим нагло навалити на капію цитаделе; друга колона полковника Желтухина, имала є ударити на десну батерію, освоити шанац и заузети варош; трећа колона полков. Курта имала є отети палисад непріятельски и ући у варош; четврта колона полковника Ахте, одређена є била да дѣйствуе против цитаделе; пета майора Глѣєбова стояла є на бродовима и имала се крећати уз Дунав и уставити се около саме цитаделе, изкрцати єдан діо своег баталiона, обићи палисад па юришити; шеста полковника Вайса, била є резервом. Пртляг бio є оставлѣн у србским укрѣплѣньима, коег су чували Срби.
По даном знаку, све су се колоне имале кретати без вике и да се нигђе не зауставляю. Пред колонама ишло є двадесет стріеляца са офицером; за ньима су носили Срби мѣснице и фашине; а за колонама ишли су Козaци.
Зором 9. Юлія крене се сва войска на юриш. Прва колона прiе другiе, попела се била на шанац, али є била узбіена у яму. Ту се рани Турчанов, а заступивши нѣгово мѣсто полковник Афанасѣв погине. Кад се друга колона примицала своiой точки, у то Срби, кои су носили фашине и мѣснице, побѣгну пріе, но што су дошли до яме; колона и ако се била спуштила у яму, неимаюћи мѣсница не могла ништа учинити. Трећа колона састоявша се из пандура нiе ни дошла до одређеног мѣста. Четврта борила се четврт сата на шанцу; али нiе подпоможена са резервом, коя є била пошла незгодним путем, била є исто принуђена одступити. Пета колона бивша на бродовима била є зауставлѣна са лубарденим стрѣлянѣм из тврђаве.
На мою несрећу - пише Исаев (од 10. Юлія 1809.) - видіо сам, да, кад немам средства, ніесам могао ни поправити и то зато, што су сви били ушли у яму и разштркали се по ньой, те сам біо принуђен наредити да се скупляю, бранећи ньихов излазак из яме са лубaрденом ватром. За любов истине морам рећи, да се било извршило све онако, као што сам био наредио, то би била тврђава у нашим рукама; али неизвршивши войници свою дужност, изишла є само штета и срамота.
Други дан поврати се Исаев на ліеву обалу Дунава. Тако и та експедиція ніе пошла за руком. Княз Трубецкой, кои є ту на мѣсту біо, пише цару: Жалим и прежіалити немогу, што немогу да явим Вашему Величеству весели глас о кладовской битки: она є несрећна, али ніе по разпоређеню ђенерала Исаева, већ по погрѣшки войника, кои су засѣли били у яму шанца, ђе су били притіеснѣни са непріятельским огнѣм.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Устанак Србски од 1806 – 1810 год.


II.
У исто оно време, кад є біо разговор међу князом Прозоровским и Юговићем, біо се обратіо савѣт народа србског Родофиникину, да пошалѣ друге поштеніе пуномоћнике, кои уживаю повѣренѣ народно и кои би могли обяснити данашнѣ право станѣ народа србског. За Юговића (Юговић се звао Савић, он є родом из Бачке, па прешавши у Србію проміенio є свое презиме; тако су радили и други прелазивши из Ћесаріе у Србію и то по налогу ћесарске власти !...) и нѣгову дружину, говорили су представници србског правителства, да є ньима дата била порука, да само однесу писмо двору руском, а ніесу имали никаквог упутства.
Нови пуномоћници стигну у Яш 25. фебруара 1809. године, а 1. Марта дођу князу Прозоровском, а пратіо их є Юговић, кои є біо заостао у руской главной квартири. Княз Прозоровски опоминяюћи се, шта є говорio са Юговићем и пређашньим пуномоћницима, рекао є, да проглас Михелсона ніе нашао одзива у србском народу (11. Януара 1807. год. писао є Михелсон Карађорђу); србски пуномоћници пак молили су, да би будући положай ньихов и отношай србског народа спрам Русіе біо изложен у неким тайним и ясним чланцима и точкама, коє би за свагда имало свою снагу, да би с єдне стране могла Русія рачунати на снажно судѣлованѣ Србie, а с друге стране, да би Србія могла имати вѣчити и истинити ослон будуће свое судбине. Они су молили за такве установе, говорећи, да є србски народ и нѣгов врховни вожд Карађорђе искрено привржен рускоме цару, за коег су готови у свако доба подићи оружіе против сваког неприятеля Русіе и жртвовати иманя и животе свое. Княз Прозоровски старао се сваким начином, да одбie ньихова захтеваня, налазећи, да є немогуће дати им ма какву писмену обвезаност, нити є могао пристати да се заключи какав тайни уговор између Русie и Србіе. Али видећи - вели Прозоровски у своем извѣстію - жестоко упорство, а особито Юговића, да оће те оће, да имаю на писмено, я сам біо принуђен и ако против мое волѣ, дати им писмено обясненѣ, у коем не би могао изоставити, а да не опровргнем ньихова предполаганя и да им докажем мое убеђенѣ, тичуће се ньихових обясняваня.
Будући да слѣдуем оной наклоности и любави, кою я имам спрам народа србског княз Прозоровски (7. Марта) пуномоћницима народа србског - сматрао сам за свою дужност, упуштати се у разговор са г. Юговићем, како я лично, тако и преко другie чиновника, па сам се разговарао потанко и обширно о том предмету; я сам о свему говоріо устмено, єр у то време ніе се могло ставити све на артію, што сам му я говорio. Я  сам му доказивао, да є са свіем не могуће испунити оно, што є Юговић предлагао, кое као да є происходило од народа србског. Я сам му говоріо, да нiе могуће, да народ србски има такве намѣре, єр є народ свуд єднак: без просвѣте, па нема ни понятия о политики. Ти су предлози не умѣстни, коє су може бити саставили неки главари, єр они са свіем личе сниваню, али никако основніема мислима, коє се осниваю на зрелом разсудку, єр ти сачинительи немаю ни найманѣг знаня о политичном положаю европски држава, нити познаю ньихову снагу, нити узаймне отношае, нити свезе дворова, нити посебне користи, нити найпослѣ мѣстни положай ньиховіе земаля и области.

[JASON]

Юговић є убѣђен са основним причинама, кое су му разложене, а поняти є могао из потанког обясняваня, да велики покровитель Србіе, мой премилостиви цар, може и готов є све учинити за срећу народа србског, све оно, само што не би било штетно по нѣга и нѣгово царство; найпослѣ он ме и писмено и устмено увѣріо и то у присутству Ђенерала Голенщиков Кутузова, да є он са свіема моіема предлозима и обясняваняма савршено задоволян и убѣђен, да ће народ србски на мое разлоге пристати, по томе, што се они клоне на корист истог народа. Сад пак, я сам се управо зачудіо, да се то питанѣ наново запођело.
Сувишно би било, да я сад опет наново почнем оно исто обширніе обяснявати, кад су се сад появиле нове околности. Те нове околности учиниле су то, да смо започели рат, а конгрес се нiе могао ставити. И по томе за сад неможе бити конгрес, па тако нема се о чему ни обяснявати; али боећи се, да не би мое ріечи, коє сам говорio, представили пуномоћници на други начин врховном вожду и савѣту народа србског, то сам се рieшio ставити свое мисли на артію, тим више, што ће сад, као што се по свему види, почети рат, па се може и говорити отвореніим начином. Мой предмѣетник, покойни Ђенерал Михелсон, ніе біо овлашћен од цара, као што сам я, и тако нѣгова обећаня, на коя се опиру пуномоћници, не могу имати праве снаге; и зар се подудара са здравіем разумом, да се може штогоћ одсѣчно обећати прiе времена, ђе се још незна, како ће се рат cвршити? За ясни доказ овог истинитог заключеня може се навести то, да є он сам свое собствено обећанѣ опровргао, єр ніе бio у станю да уведе и србски народ у примиріе, кое сам я моіем силнiем настояванѣм учино, те є нa тo свeчано пристала порта и на основу тога мир Србie ніе бio поремећен, а народ србски могао се тиме користити да обрађуе свое землѣ, да сабере рану и да заведе унутрашнѣ устройство свое.
Я сам вам говорio одсѣчніема ріечима, а то говорим опет и сад, да цар, ваш покровитель, на основу ріечи, кою є дао другіем европскieмa дpжавама, само да неће узимати никог у свое поданство, већ неће ни своiой власти да подчинява никакве землѣ нити народе, кои се налазе на десной обали Дунава; у противном пак случаю, Русія би морала ратовати са свіема државама. Русiя има на три края своег царства войску против неприятеля: єдну у Финландии против Шведа, другу у Грузіи против Персiяна и Турака, а трећу ође, кoю имам чест я предводити. Осим тога пространи предѣли царевине свуда су ограђени многобройном войском. Издржавати сву ту войску, оће се те како велики трошкови и по томе Русія неможе одваяти тако велике суме за Србе.
Царево покровителство над Србіом истинито є, непоколебимо и без сваке сумнѣ. Я сам намисліо ставити у трактат ове точке, кое су познате Юговићу:
1) Савршену амнистію, илити, да се све прошло преда заборавности тако, да ни єдан Србин неможе бити изложен ни найманьой освети за пређашнѣ поступке.
2) Да вам се допушти имати собствену свою унутрашню управу, а да порта у том нема никаквог уплива нити діела, и да право остане у вашим рукама без свакіе препона, а исто тако градови и укрѣплѣня она, коя се данас налазе у Србским рукама.
3) Сви Христяни, кои су били турски поданици, а прешли су к вама из различнie турскіе области, да остану код вас. У знак обвезаности и награде свіюх подобнie пopтиніе добротворства, а особито за то, што остае код вас велики брой нѣніе поданика, кои су прешли на вашу страну у доба рата, ви ће те ioй плаћати одређени годишньи данак, кои ће бити умѣрен и неће се мieняти.
4) за сабиранѣ тога данка, неће порта слати вама егзекуцію, нити какве друге сабираче, него ће те iой ви сами предавати, а само ће те се звати васалима порте.
5) Цар ће се старати као ємац и покровитель Србie, да се те повластице точно испуняваю.
Покровителство ово било би од велике важности, єр мисли Нѣгово Величество да услови на првим европским државама, буде од стране ове царевине Дунав границом: тад би у Малой Влашкой свагда била руска войска; остров пак, кои служи за саобраштай са Србіом, біо би пpисaєдинѣн Малой Влашкой и заузет нашом войском; из тог може свако увиђети, да таква разполаганя не само што обезбѣђую биће Србіе, већ даю примику, да може србски народ мирно уживати све више-изложене повластице. Осим тога, царско руски посланик, кои ће бити код отоманске порте, би ће дужан радити и заступати сва ваша дѣла у Цариграду. Ево, ово вам є одговор на ваша питаня: у чему ће се састояти покровителство мога цара, премда такво питанѣ не пристои народу, кои има покровителство, да пита своег покровителя.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Писмо пошлѣ княз Прозоровски пуномоћницима са преводчиком, коем є било речено, да та разтолкуе представницима и то оно, што они не би разумѣли. Пуномоћници били су задовольни са овим обећаваньма и рекоше, да ће и савѣт и народ србски бити шньима у том єдне мисли, премда, ако ћемо право рећи, Срби ніесу то ни тражили.
И од иста є тражило и надало се србско правителство, да ће при заключеню мира бити установлѣно: да се граница Србіе протегне до ріеке Марице, т. є до Єдрене. Они су мислили, да под покровителством руским узпоставе независно србско царство, да им се присаєдини Видин, Ниш, Нови Пазар, єдном рiечи све оно, што є у старо време обуваћало србско царство; да имаю слободну пловидбу по Дунаву све до црног мора; да могу ковати свой новац у Србіи, из они рудника, кои су већ били отворени; да заведу регулату войску; да имаю као и остале државе свое посланике и консуле. Срби су изявльивали и ту желю, да имаю у своiой земльи слободно пристаниште (porto franco), да установе свезу трговине са Александрiом, од куда би они дововили у Србію памук и друге производе тіех земаля. (То се види из разлаганя кнеза Рашковића.) Као прости люди, они мишляху, да при данашньой згоди, а осланяюћи се на свою снагу и разположенѣ свію осталих у Турской живећих єдноплеменика, да они могу све то постићи, само ако се томе не узпротиве ћесаровци или Французи или други кои европски двор.
Княз Прозоровски, кад є давао своя обећаня, ніе се освртао на та предлаганя тичућа се Срба, коя є чинио Юговић.
Мени є Юговић говорio - пише Фелтмарешіал истим пуномоћницима -  да су се Срби усудили правити уговоре са сусѣдним народима и то тайно и мимо своег покровителя и нѣговог министра, кои живи у Србіи (то є Родофиникин). Я немогу ни болѣ ни истинитіе сравнити, већ овако: да є покровитель отац, а онай народ, коег он покровителствуе нѣгова дѣца. Каква су дѣца, коя тайно и без знаня своег оца, сама раде и разполажу? Я оставлям свакоем благоразумном, просвіештеном и правичном чоеку, само не сплеткашу, да разсуди, да ли я право говорим, пак сам увѣрен, да ће сваки такав бити самном єдне мисли.
Юговић се изговоріо, да ће Срби послѣ учинѣног мира између Русie и Порте, сами са своiом войском ратовати против Турака. Я сам му обясніо неумѣстност тога предполаганя, єр ће на сваки начин турски пуномоћници тражити на конгресу, да ємчи цар руски за дане повластице Србима и да ће србски народ остати у миру. Зар се то подудара єдно с другим, доликуе ли Србима ратовати противу користи Русіе и ньиховог покровителя, у коем ће они имати свагда потребу и може ли цар бити покровитель таквог народа, кои упркос и против нѣгове волѣ поступи! Я имам сва упутства и све тайне точке у рукама, коє су дане Юговићу, о коима немогу друкчie судити, већ да су права сниваня, па као за таква, нека изволи србско правителство опростити сачинительима таквіе писама. Ни єдна европска држава па ни сама порта отоманска неће допуштити никаквим начином да у Србіи буде княз, кои да не зависи ни од кога, нити ће допустити да се под нѣгову власт стави сав онай простор землѣ, кои сачиняваше старе границе Србіе. Међу свима точкама, само є на єдном мѣсту речено паметно , да Срби без знаня своег покровителя неће заключавати никакве посебне уговоре. Али Србія, или управо нѣни управительи, већ су угазили у то тайним начином, кои противурѣчи той ньиховой установи. Юговић ме убѣдіо, да су сви Срби у Арбаніи, Босни, Ерцеговини и Црной Гори средни и да су шньима у свези, па осим тога, да се могу присадинити и Срби живећи у Ћесаріи, само кад би их Русія бранила од Ћесаріе. Са свим є природно, да ако побуне све те споменуте землѣ, то ће они побунити и Далмацію и Боку Которску, коя припада францускоме цару.

[JASON]

…По томе плану, требало би, да Русія ратуе са ціеліем свіетом. Зар могу люди, кои имаду іоле понятия о свіету, да уврте себи у главу такву мисао, да се Русія жртвуе поради Србіе, да се изтроши у людству и новцу и да претвори свою величину и снагу у слабост? Чини ми се, да се ніесам ни мало преваріо, кад сам назвао такав план саняріом.
Права є тайна цѣль свію гореспоменутих предполаганя та, да се са свіем упропасти турско правителство у Европи, па да се узпостави старо грчко царство. Я би вас запитао: Ко би біо царем те узпоставлѣне царевине, или може бити да су србски проекташи већ и нашли кога за то? У осталом пак, има много Христяна, кои желе, да се утре мусулманско господарство, али то не само да ніесу у станю Срби, већ ніе ни Русія у станю сама, ако не би пристале на то и друге европске државе, кое у том имаду користи; то се не брои по томе, да се не би могло одолѣти снази турской, єр ако ћемо узети само снагу, то би я могао сам свршити са повѣреном ми войском, а особито сад, у каквом се положаю налази порта, коя є запала у жестоки шкрипац поради унутрашньи побуна и нереда.
'Са овим писмом ви добiяте ултиматум, све вам є разяснѣно и све можете схватити. Ако пак Юговић ніе схватіо, онда морам мислити да ту лежи нека сплетка, єр сам му я све ясно разложіо и навео све те околности, кое сам ође написао: у каквом се сад положаю налази Русія са портом и кад већ неможе бити конгрес, то я држим за излишно, да се пуномоћници ође дуже баве, већ свѣтуем, да се поврате и да кажу своему правителству овай мой одговор; ако ли би пак по каквим му драго околностима біо конгрес, то ѣу я одма писати да се што пріе пошлю пуномоћници'.
Ово є писмо знаменито - вели писац – и оцѣнює како наше одношае спрам Србіе, тако и удіоништво, коє є показала Русия при устрояваню дѣла Србског народа.

[JASON]

Сютрадан 8. Марта, позове княз Прозоровски све пуномоћнике на обѣд, а послѣ обѣда одведе их у свой кабинет, те сваког обдари. Уговарао их є да остану код нѣга до 12. Марта, па да заєдно прославе дан ступаня на престол цара Александра. Прозоровски одпуштивши пуномоћнике, явіо є Карађорђу, да ће скоро прекинути примиріе, а отворити рат. Он позива врховног вожда Србie, да учини све нужне наредбе за спрему, како би біо на први глас рата готов, али да раніе не починѣ, док не стигне коначни одговор од порте.
У први мах и за пріеке потребе послао є Прозоровски Србима 30.000 гроша, а осим тога обећао є послати им при првой удесной прилици 1000 пушака и у то исто време одредio є надворног савѣтника Недобу за помоћника Родофиникину, давши му нужна упутства.
Кад се започне на ново рат против у Турака, петроградски двор старао се сваким на чином, да се даде помоћ Србима и то зато, да би у предстоєћем рату заєдно са Русима воєвали и да не би оладнили спрам Русіе. Русія ніе нигда имала на уму да завлада Србіом. Руско правителство држало є немогућим присаединити Србію Русій, а држало є да то неби ни политично било. А што се Русія старала да убѣди Србе на заедничко дѣйствованѣ против Турака, то се чинило колико за свое олакшанѣ, толико и зато, да би се у будуће могла судбина Срба рѣшити по ньиховой жельи. (Писмо Княза Румянцева князу Прозоровском од 10. Априла.)
У свима писмима и обећаньма, коя є давало руско правителство Србима, а тако исто и у проектима, у записницима и предлозима, кои су намѣнѣни били устройству србскіе дѣла, свуд се види чоечност и безкористност, са коима су се Руси уплетали у послове Србског народа. Прiе би се могло пребацити ондашнѣму правителству - вели писац - да є тако рећи разсипало и сувише водило бригу о Србима, него да є тражило отуд какве пробитачности. Краћим ріечма рекавши: Ріеч покровитель, кою є често употреблявало Србско правителство у своим писмима, писаним руском, правителству, подпуно качествуе руске одношае спрам Србског народа.
'Цар допушта - пише гроф Румянцев князу Прозоровском, да Ваше Ciятелство у прве извѣсти Србе, да нѣгово Величество яко негодуе на порту, што є она у исто време, кад се почела договарати за мир са Русіом, вѣроломним начином заключила савез са Енглеском, и послѣ таквог поступка, ми се више нећемо ни найманѣ освртати на користи турског царства. Затим дайте надежду Србима, да, кад би се опет поновили уговори мира, то ће цѣль нашег стараня бити та, да Србію ослободимо од портине зависности и израдићемо то право, да Србія остане под покровителством Русiе и да добие свой устав по своiой вольи.'
Што є руско правителство поступило тако спрам Срба и спрам свію христяна налазећих се под турском власти било є причином то, што є за Русію било велико осѣћанѣ и любав христянског народа. То осѣћанѣ и та любав обратило є пажню сусѣдніе држава и као што смо виђели, Ћесарія є била прва, коя се упиняла из петніе жила, да оладни то осѣћанѣ и ту любав, а она да привуче Србе на свою страну.
Од оног доба, од како є Ђенерал Симбшен онако безуспѣшно ступіо біо у договоре са Србима и нудіо их, да траже покровителства у ћесарског правителства, надали су се єднако, да ће привући Србе на свою страну. Желя некiex главара да буду нереди и да нема управе, што би за ньих добродошло било, и као што се вели, ловити рибу у мутной води, давало є повода ћесаровцима надати се, да ће успѣти, да ће се удружити са Србима и задобити уплив за свое намѣре. Ћесарски трговац Милош Урошевић, кои є трговао по Србіи, бio є вѣрни слуга своег правителства, али безуспѣшно.
'Срца су србска - пише Родофиникин князу Прозоровском - са свіем предана Нѣговом Величеству, єр оне ладноће, коя бѣше послѣ повратка пуномоћника из Молдаве, нема више, осим у єдном Юговићу. Да не говорим ништа о народу, кои од свега срца люби име руско и обожава своег покровителя, него и већи діо главара на исти є начин привржен. Само нека лица, о коима се прie писало, не любе никог, до свой џеп. Ови люди траже, да буду независни, желе да разшире свою власт и да одрже народ у робству, а да ником не даю рачуна о своема самовластніема поступцима. Али и ти люди, и ако биваю ређа обясняваня шньима, увѣрили су се, да ми немислимо уплетати се у ньихове унутрашнѣ послове, а да устройство ньиховог политичног бића зависи само од Русіе, па по томе чини ми се, да би се сад могло и на ньих поуздати, да неће ни они ступити у тайне договоре са ћесарскіема уводама.' (7. Мая 1809. године.)