Српске буне

[JASON]

Дошавши Алія Гушанац са турском войском, пошлѣ око 3000 люди по различніема странама сусѣдніе нахія, па то натера Карађорђа да остави Делиград, те пође у свое село Тополу. Ту є он мислio скупити и остале заоставше Србе код куће, па да се са овіема крене и да побie манѣ турске чете, кое су биле послате у унутрашньост Србie. Народни савѣт біо є наредio по свіема нахiяма, да сваки Србин иде на границу кои може носити оружѣ и имао ма какво му драго оружѣ. Тако су Срби били притеснѣни на све стране, само є на Дрини ишло болѣ. Послѣ одржане побѣде у Лозници, Србима пође за руком, те истисну Турке и из послѣднѣг шанца бившег на србской граници; у свіема пак осталіема мѣстима, скоро нигђе ніесу Турци наилазили на одпор и ако є біо какав то є біо незнатан. Турци су се били разсули са своим нападанѣм до саме Ягодине и до оніе села, коя се око нѣ налазе. Жительи ненадаюћи се таквом брзом долазку Турака, ніесу имали времена, да сву свою марву поћераю у гору, од кое много западне у турске руке. У почетку Августа, Срби у Делигpaду држали су се још у два шанца на ліевой обали Мораве, али су већ били у великой невольи: Нити се могло к ньима, нити од ньих другчіе пролазити до по єдан чоек и то се морало обилазити преко планина и дубрава. Бѣгунци из Делиграда, а и они, кои су шиляни, доносили су жалостне гласове: Они су говорили, да є войска остала без ране, да имаю леба још само за неколико дана; да є нестало џебане. Из Біограда слало се олово и прах, али є мучно било додавати; носити се могло само на леђима, а на коньма ніе ни мислити било. Брой неприятеля по найпоузданоим гласовима біо се умножіо са још 20.000 люди, кои су наново тамо дошли из Арбаніе и Сереза. Све турске войске, као што се нагађало, било є око 50.000 люди.
Карађорђе и савѣт упиняли су се из найвеће, да саставе iош єдан корпус, из оніе люди, кои су скуплѣни били из вождовог села; али уздати се на такву послѣдню помоћ при данашнѣм станю народа, било є сумньиво. При свему стараню савѣта и нашіе агента да се охрабре біоградски жительи, ніе се могло ништа учинити; они су били са свіем клонули духом, тiем више, што су они били убѣђени од своiе люди, кое су они кришом шиляли у малу Влашку под именом трговаца, да им Руси не мисле дати ни найманѣ помоћи. На брзо многи у Біограду дођу до очаяня и начну говорити против руског посланства. Та оговараня, по умножаваню опасности, умножаваю се iош више. 1. Августа 1809. год. пише Родофиникин овако: Iош само четири одиха воена, па ће непріятель бити у Біограду, ако се само ріеши послати чету без лубарада. Све што є била у станю снага людска учинити, то се чинило, само да се охрабри дух овдашньіе люди, и све се чинило, само да се одбie несрећни удес, єр видим, каква би отуд била корист по неприятеля, кaквали штета по нас. Турци ће наћи овамо доста и ране и помоћи за войску: марве има овамо доста, а рана є опет родила тако, да нико непамти, да є игда тако било. Врло є важна околност та, што су Бошняци, Ерцеговци и Арбанаси остали мирни и то не зато, што се боє србског оружя, већ зато, што им не иде у рачун, да се Србія покори, єр онда не би имали изговора да чуваю своя огньишта од Срба, већ би морали ићи на Дунав.

[JASON]

На Дрини, на страни Арбаніе и Маћедонie, ніесу се Турци крећали против србске войске стоявше на граници. Множина христяна, кое су Срби прићерали из Нове вароши, Сѣнице и Новог Пазара, предали су се добровольно Турцима. У таквом се станю налазила Србія онда, кад є дошао біо глас, да є руска войска прешла преко Дунава. Несрећни догађаи чувени су били по свieма краевима, а осим тога и неслога главара. Кривцима све те несреће могу се назвати Младен и Милое, кои су се одликовали своим личним користима, и кои су били готови на свашто, од чега су само могли имати какву корист.
Княз Прозоровски мисліо є, да кад би се ова двоица удалила из Србie, то да би се и поправило станѣ Србie, па пише Родофиникину, да их пошлѣ као пуномоћнике у Русію, а он да ће их уставити у главном стану код себе, или ће их под каквим му драго видом послати у Петроград. Родофиникин држао є тай начин немогућим и зато, што у прве они неће пристати да иду обоица заедно, а у друге по лакомислености Карађорђевой, тешко ће бити склонити га на то.
'Из моiе извѣстія - пише Родофиникин, могло є увидити Ваше Ciятельство лакомисленост врховног вожда: данас є он против Младена, а сутра є за нѣга ође у присуству г. Недобе и другie, жалio се он на Младена и на Милоя, затим пође к войсци, па кога є поставio главним заповѣдником войске? Младена.
И по овоме, за тай посао, сва ће друга узгредна средства бити узалудна. Я би могао ове люде удалити тихим начином т. є. уапсio би их у мојой кући и то онда, кад долазе к мени на посѣдак, ставіо би их у при уготовлѣни чамац и послао би их под надзором оніе люди, кои су ми вѣрни, преко Пореча у Кралѣво; али су они сад по поляни и ограђени Турцима, па ніе могуће ни ово извршити. Могу рећи са основом и то по дужности мое присеге (заклетве) да, док гођ ови люди остану у Србіи, дотлен добра бити неће. Време ће показати, уколико су моя прорицаня истинита. (Мало напріед видићемо, да су Срби сами прогнали Младена и Милоя.) Наши трудови и трошкови биће узалудни. Ови люди не само да ће издати нас, већ и самог Бога, само ако виде, да могу имати отуд какву новчану асну, или, што є iош веће, да утврде свое господованѣ. Ако Бог да, те се Срби одрже у овом критичном положаю и преодоле неприятеля, онда се теке може пронаћи средство, како да се ти люди уклоне из Србie, а дотлен валя пуштати све нека иде по староме, премда су они єдини, кои наводе Србію на пропаст, єр ми пише Миленко, да є догодивша се несрећа код Банѣ, била умишлѣна Младеном.'

[JASON]

Таквіем начином само храбри Миленко и Петар Добрняц сачували су Србію, да є Турци не покоре. Први є својем нападанѣм на ліевой обали Мораве, принудіо Турке, да промене свой положай, те є тіем учиніо удесни саобраштай са Делиградском войском, а исто тако са Любичким шанцом, у коем су били Младен и Милое. Петар пак у пркос турской навали, држао се као дуб у Делиграду и не само што сам ніе клонyo, већ є и друге звао да слѣдую нѣговом примѣру. Карађорђе пође из своег села и стигне у Крагуевац, од куд є миcліо ићи далѣ са войском. Турци су се умножавали код Неготина и спремали се да напану. На Дрини, на домак тврђаве Сокола, скупило се било око 5000 Турака са том намѣром да унесу у Соко рану и друге потребе; то ніе могло тако яко узнемирити Србе, єр су они много раніе по своема путовима водећіема у Соко преко гора и дубрава, направили били засѣде (буcie) и ископали доста дубоке яме. Чинило се тако, као да србске ствари добро стое. Ободрени прелазком руске войске преко Дунава, Срби се одваже, да се очаяно бране. 'Сад хвала Богу - говорили су они - све ће бити добро, само кад прелази руска войска на ову страну.' Народом непредвиђени случай, поруши му сваку лѣпшу надежду и вѣру.
Петар Добрняц, кои є заповіедао у Делиграду са войском, желећи да се састане са осталіема главарима и да се шньима договори, како да се предузму одсудне и обште мѣре, напише Младену писмо, у коем му явля како он жели да се састане и разговори са неким главарима, те га є моліо, да пошла у Делиград другог заповѣдника само на 24 сата док се он врати. Младен пошлѣ свог друга Милоя. Кад Милое прими управу войске, и дознавши, да су подкопи турски упућени к извору, из коег су обколѣници добіяли воду, прве ноћи остави заповѣдништво войске и побѣгне преко Мораве у Любић. Онда и ратници обрну нѣговіем трагом, а у шанцу остане до 200 болестнie и ранѣніе, оставе све лубaрде и сву џебану. Сютра дан у зору зачуде се Турци, видећи да у Делиграду нигђе никог нема, те га за узму и без пушке. Овай нови догађай iош више раздражи главаре: они се побуне против Младена. Миленко тргне голу саблю и кидише са ярошћу на Младена; али га войвода Чарапић уздржи, говорећи, да почекамо Карађорђа, па да сви заедно осудимо преступленѣ Младена и Милоя.

[JASON]

Међу тіем пошлѣ Миленко своiой кући у Кличевац налог, да се нѣгова дѣца и све нѣгово иманѣ принесе у Пореч; а народ, куд є коме ближе, нека прелази на ћесарску страну или преко крайнскіе гора у Влашку. Петар Добрняц исто пошлѣ своiой нахіи, да прелази на ћесарску страну. Митрополит Леонтіе, кои се бавио у Кличевцу, дође у Біоград и каже Родофиникину, шта се догодило са Делиградом, па и то, да є свію Руса живећи у Біограду живот у опасности. О том є явно говорio Карађорђе, приписуюћи сву несрећу Србie Русима. Иза тога пише Родофиникин 7. Августа: 'Сматрам за свою дужност, да останем на овом мѣсту, колико поради нашег поштеня, толико и поради користи Срба, кои су изгубили главу, па ће се топити у Дунаву и Сави и пpie нећу оставити Біоград, но што се примакну Турци овой вароши, или ако би већ Срби мислили посегнути на мой живот. Да би сачувао варош до некоег степена, я сам данас наредіо да се испод руке састави неколико коняника и пѣшака, кои би били свагда спремни, да при найманѣм немиру, дотрче моiой квартири.'
8. Августа из ютра, добie Родофиникин писмо од Карађорђа пуно пребациваня и са молбом за помоћ. Између осталог пише Карађорђе: 'Я сам вам више пута писао, и устмено моліо, да напишете Фелтмарешіялу, да се смилуе на народ и да нам пошлѣ неколико войске Делиграду у помоћ, али незнам шта сте учинили. Сад нека Бог суди, на чioй є страни гріех. Ако є могуће кроз пет шест дана послати войску у Ћупрію, онда би се могао народ окуражити; ако ли на брзо не би помоћи, то доцнie неће бити ни одкакве ползе и народ ће са свіем пропасти и онда гріех на вашу душу. Ми смо се мучили и били колико смо могли до послѣднѣ капи крви; али нема никакве ползе; сва є турска сила напала на нас. И тако вам имена Божiег, ако мислите игда помоћи, то помозите; ако ли немислите, а ви одкажите, да можемо пронаћи средство како да се владамо. Колико є било вашіе обећаваня? Данас, ће вам доћи войска у помоћ, сютра ће доћи, тамо є прешла; све говорите, тамо є прешла войска, а iош се ніе нигђе побила са Турцима, а допуштили сте, да таква сила на нас навали. И сад, ако оћете, можете нам помоћи, само ако одма пошлѣте войску; ако ми не пошлѣте, онда ће овай народ са свіем пропасти. И ову ноћ бio є страшан бой; много є нашіе погинуло; за Миленка немам никаквог гласа; лубарде су му отете, нѣга нема, мислим, да є погинуо, али управ незнам; они, кои су шньиме били, дошли су, а нѣга нема.'

[JASON]

Карађорђе се жалio на Русе, што му недаю помоћи, а главари жалили су се на Карађорђа и на Младена. 'Познато є свакоем савѣстном чоеку - тако пише Єремie  Гагић своему приятелю Митрополиту Леонтію, - да люди пропадаю од незнаня и неслоге, и наша браћа Срби пропадаю или зато, што незнаду причине, или зато, што су присегли Младену и Милою да им се покораваю и да се придржаваю невѣжества, што би морало бити ньиховом извѣстном пропасти. У почетку нашег устанка против обштег неприятеля христянског рода, Срби су виђели кад є біо бой код Ягодине, да є Младен издайник и неприятель народа Србског. При обсади тврђаве Біограда, познали су Срби нѣгово одступанѣ од нас и нѣгову издаю. Познато є, од кога происходе многи нереди, и неслога у савѣту и међу главарима. Ко є любав и приврженост Срба спрам Русіе потресао, сваком є добро познато.
Све є ово било до почетка нашег несрећног рата и доба примирія, и я се немогу надивити, кад су то све сви знали, како су се могли ослонити на ньихову управу и савѣте, па што є iош грђе, дадоше им врховно заповѣдништво над войском у почетку садашнѣг рата! Милое, пошао є са войском против Ниша, ђе є он, као што наме познато, толике люде упропастіо, а сам побѣгао без сваке неволѣ и тiем навукао Турке до самог Делиграда. Да би оправдао свою срамоту, лажно є явio тaд врховном предводителю, да є било стотину иляда Турака. У слѣдству таквог извѣетія, наша є войска принуђена била оставити важнiе положае и ићи нѣму у помоћ. Кад смо пошли у помоћ Баньи против Гушанца Али паше, Младен узме заповѣдништво од Миленка, па да би болѣ загладіо срамоту Милоеву, послѣ одржане побѣде над Турцима, он побуни войску и бѣжао є заедно шньоме, мѣсто што би требало, да су Турци бѣжали оне ноћи послѣ боя, само господар Миленко и Чарапић остали су на билѣги, избавили Велька, па су морали узмаћи.
Како смо дошли са войском у Делиград, срете нас Петар Добрняц, те се договарао са Миленком, како да се стави войска на найудесніе мѣсто; али Младен и Милое покваре план, те ставе войску на такво мѣсто, одкуд не само да се ніе могло помагати Делиграду, већ є и сама войска била у опасности и могла є умріети од глади. Младен видећи ову несрећу, позове Петра из Делиграда, да се шньиме договори, како да се напане на неприятеля. По невольи наш є положай біо врло рђав, имали смо много лбарада, те у случаю несреће, мислили смо избавити лубaрде и послати их у Ћупрію, а затим ударити на неприятеля. Младен не пристане на то, већ явно пред народом рече: 'Ако ви одовуд пошлѣте дошавше лубарде, я ћу подвикну а и Турцима и казати им, да ви бѣжише; па ако лубaрде пропану, нека пропанете и ви сви'. Послѣ овie pieчи, он исте ноћи узяши на коня и оде к своема людма, нерекавши нам ни: збогом! Видећи Миленко и Петар, да є Младен намисліо даровати лубaрде Турцима, и да є отишао, а незна се куд, оставе Милоя код войске у Делиграду, а они остану у логору поради договора, како би за єдан или два дана за раніе могли послати лубaрде, па затим ударити на неприятеля. Милое остане само єдан дан у Делиграду, а ноћу побѣгне. Видећи народ да им нема главара, остави Делиград и дође за Милоем у Тополяк.
У Сріеду 4. Августа из ютра, дође нам глас, да є Делиград дарован Турцима... Ето жалостнie послѣдица невѣжества и неслоге. Чекаћу до довече, нећу ми добити какав глас за Миленка (за време боя, поплаши се конь под Миленком и занесе га на страну и нестане га са бойног поля, те су многи мислили, да є погинуо) а послѣ ћу се морати кренути одовуд, па ако ништа, да се уставим у Ћупріи, док се прикупи наша войска и док добіем какво му драго упутство од врховног началника, или, ако Бог да, те се избави Миленко. Народ у Пожаревачкой нахіи, кад чуе за овай догађай, то ће се одиста уплашити и може бити топиће се у Дунаву. Но кад сте се по Божјем у промислу десили ту, то из оне любави и повереня, коег сте стекли у народу, тѣшите народ и старайте се за нѣково спасенѣ. Ви знате, да би вам ово и Миленко препоручіо, као што се он свагда и у свакоем случаю уздао на вас, зато се и я усуђуем, препоручити се вашему високопреосвештенству, єр видим, да ни єдан од овдашньiе запвѣдника неможе се одржати, нити пак даю савѣт, єр немогу ни сами себе да савѣтую.' 5. Августа 1809. год.

[JASON]

Миленко, коег су држали, да є погинуо, дође послѣ Карађорђу, кои пошлѣ нѣга и Петра Добрньца у Ћупрійски шанац, да ако ништа друго, а оно да га одрже; али по несрећи они га нађу спалѣна. Войска, коя є тамо била, видећи чете турске ђе пролазе мимо тога шанца у унутрашньост Србіе, отиде, ніе се хтѣла више покоравати, већ побѣгне у своя села, да спасава свое жене и дѣцу, па зато є и морао заповѣдник налазивши се у Ћупріи послати по волове у Ягодину, да извезе лубaрде па є найпослѣ морао и шанац спалити. Войска, коя є била на заповѣдницима Миленком и Петром Добрньцом, видећи порушен Ћупрійски шанац и да су Турци продрли у ньихову нахію, разбѣже се и она на све стране да спасава жене и дѣцу. Карађорђе пође пут Ћупріе, али ніе могао пріећи зато, што є скела била спуштена низ ріеку. Турци се утврде у Ћупрій, пріеђу преко Мораве, заузму Ягодину и принуде Србе, да се повуку Баточини. Измицаюћи Срби, на путу по различним мѣстима поправе засѣде (бусіе) те стану за ове, са намѣром, да зауставе Турке, да се не шире далѣ по унутрашньости Србie.
'Турци су намислили ићи пут Біограда - писаше Карађорђе Родофиникину - и сад народ, по увѣраваню оніе люди, коима се вѣровати може, проклиню иза свега гласа и мене и тебе, говорећи: Господар и фенерал, издали су нас, довели су нас до пропасти, и то говоре очевидно: єр му є он предао своег сина, коег є он преодѣо по своему начину. За овiе шест година, могао се учинити савез са каквом му драго државом, па да недођемо до овакве пропасти; али су нас они издали. Пазите, да толики глас народа несвали се на нас... Мени се већ досадило писати и досађивати вам; али ніе могуће, єр ме обузела жалост. Постарайте се, да би нам што пріе стигла войска у помоћ.'
9. Августа дође Родофиникину глас, да є на пет сати од Біограда па управо до Голубца, прешло преко Дунава у Ћесарію више од 50.000 душа, а да є око 1000 породица из различнie нaхія, немогавши прiећи на другом мѣсту, дошло у Біоград: 'То є на сваки начин умножило силни страх варошана па и саміе савѣтника.' Страх є біо iош већи, кад су дознали, да є 10. овог месеца наредіо Карађорђе, да се све нѣгово благо извуче из нѣговог села Тополе, па да га закопа у гори. Млоги су варошани долазили тад Родофиникину, пробіяли се под оружѣм у савѣт народни, иштући допуштенѣ, да могу превести у Ћесарію жене, дѣцу и иманѣ, обећаваюћи се, да ће они остати, да служе отечеству. Савѣт є біо принуђен допустити им то. Тога истог дана дође у Біоград познати Милое са писмом од Карађорђа и са устменом поруком, да нико од народа непроводи ни жене ни дѣцу у Ћесарію. Прелазак се одиста обустави. Али тай исти Милое, кои є имао све скеле под закуп, а имавши и сва средства за превоз у своим рукама, пошлѣ свое лађе уза Саву, три сата више Біограда, те є сву драгу ноћ превозio свое иманѣ у Ћесарію: конѣ, овце волове и т. д. 11. Августа, народ почне силом прелазити у Ћесарію, а Милое видећи, да му є живот у опасности, упиняо се из петніе жила, да увѣри Србе, да су их Руси продали Турцима, и да само зато, необзирући се на сва исканя ніесу хтѣли послати помоћ. 'Кад Карађорђе, кои мора имати ако ће и капльицу здравог разсудка, вѣруе таквим скитачима, како да не вѣруе прости и сліепи народ, пак кад то говори Милое и Карађорђе, онда мораю пристати да вѣрую, да є све права истина.' 23. Августа 1809. год.

[JASON]

Дошавши тога истог дана у Біоград Петар Добрняц, донесе ioш жалостніе гласове. Он казиваше, да су Турци десном обалом Мораве већ допрли до Дунава и да є главни стан Гушанца Аліе већ у Пожаревцу, доклен 30 сати од Біограда. Народни савѣт ніе знао шта да ради; он се обрати Родофиникину, да напише писмо, или проглас на народ, кои бѣжи у Ћесарію, да се враћа на Мораву и да брани свое отечество од непріятельске навале; али є нѣгов проглас остао гласом піющего у пустиньи. Народ ніе више ни о чем другом мисліо, већ само о томе, да се ђегођ што пріе превезе на ону страну.
Кад добie Србска войска глас од 11. Августа, она увати засѣде код Баточине, кое є направила била на великом путу, а ніе их више било до 3000 люди; а од Дунава по Морави до саме Ћупріе ніе више нигђе било войске; али тамошня мѣета, коя су обрасла гором а има и много ритина, па є то и сметало Турцима, да се без страха упущтаю у унутрашньост землѣ.
13. Августа добie Родофиникин писмо од Карађорђа, кое му предa секретар врховног вожда Стева Євтић, кои є одіо Карађорђу по некіем порукама Милоя. Єфтић яви Родофиникину, да има налог од Карађорђа, молити га, да пошлѣ Недобу у главни руски стан, са том молбом, да се пошлѣ одѣленѣ руске войске у помоћ Србима. У том истом писму позива Карађорђе Родофиникина, да дође к нѣму у нѣгово село Тополу.
'Желіо би доћи у Біоград – пише он - да се с вама устмено разговорим, али не могу зато, што ће народ помислити, да я идем к вама у Біоград зато, да бѣжим у Русію, и зато несміем то чинити, да се не би народ побуніо. А друго: я сам се са свіем уморіо, па остаем да опремам войску. Зато, што скоріе, док примите ово мое писмо, узмите три или четири ратника и дођите к мени у Тополу, да се устмено на кратко разговоримо, па онда вратите се ви у Біоград, а я ћу поћи к войсци; али итайте да час прiе дођете, єр я немогу ође дуго остати, єр морам одма к войсци ићи. Янићія сам затекао ође у Тополи. Он є яко народ ободрio, єр є од нѣга чуо радостни глас, да нам иде руcка войска у помоћ, қою є он оставіо у Кралѣву и нaдa се, да ће бити до сад та войска прешла преко Дунава у Брзу Паланку.'

[JASON]

Позив Карађорђев да пође к нѣму Родофиникин у село, и молба Стефана Єфтића, да се пошлѣ Недоба у главни стан руске войске, учини се Родофиникин у подозрителним и даде повода сумняти се да вожд ніе искрен спрам руског посланства. Родофиникин бояо се своему животу и опазio є зле намѣре за нѣгову личност. 'Прежда сам я увидіо намѣру овіе разбойника, кои су се бояли, да нас побію у Біограду, па су се старали, да нас раздвое, мене да заведу у дубраву, а исто тако да учине са г. Недобом у путу, я пристанем на ньихова исканя, те да се iош болѣ увѣрим о моим подозреваньма.'
Кроз кратко време дозна Родофиникин, да Карађорђе ніе у Тополи, већ да се налази на по пута између Тополе и Біограда у єдном селу са 30 ратника. Тай глас увѣри iош више Родофиникина у своем предполагаюћем подозрѣваню. Он се не усуди поћи на састанак Карађорђу.
Сютрадан уютро пође Родофиникин у народни савѣт, па му яви, а исто тако и Карађорђевом секретару Стеви Єфтићу, да є он све спреміо, да се пошлѣ надворни савѣтник Недоба у пратньи одређеног савѣтника у руски стан и да та лица већ могу путовати у чамцу, кои є за то спремio савѣт. У тай чамац стави се пртляг Недобин и сандук са канцелариским артіяма руског посланства. У то исто време преда Родофиникин Єфтићу  писмо за Карађорђа.
- Како то, да ви пишете писмо Карађорђу; зар ви немислите ићи к нѣму? упита Єфтић, примаюћи писмо од Родифиникина.
- Невидим важніе послова, одговори овай о коима би се имао разговарати са Карађорфем, а осим тога, я сам нешто слаб и немогу се крeтaти ни на какав пут.
'Видило се ясно, како се секретар біо збуніо. Видећи, да му план нie испао за руком, али у тай мах ніе ништа одговоріо, већ чак послѣ єдног сата, послѣ многie oкoлишећіе разговора, предложи савѣту, да се не шилѣ Недоба, док найпрie не напише савѣт писмо Вашему Ciятелству, и док се то писмо неподнесе на одобренѣ Карађорђу. У почетку се навальивало, да се штo пpie пошлѣ Недоба, а доцніе почне се затезати, а єдно и друго чинio є секретар Стева и то онда, кад є већ знао, да я нећу да идем у Тополу, па су се тіем још болѣ одкрили ньихови зли умишляи против нас.'

[JASON]

Непазећи на све то, Родофиникин пристане на предлог Єфтића, те пошлѣ улака Карађорђу. Родофиникин под предлогом, да не би ко узео чамац, да га превести на другу страну Дунава са наредбом да остане на спрам самог Біограда. 'Иза тога біо сам мирніи и намислим и далѣ остати на своем мѣсту, и не мислећи да би ико у Біограду могао посегнути на мой живот и зато сам я непрестано єздio по вароши, да тіем колико толико усмирим раздражене.'
И одиста тога дана били су страшни нереди. Из Смедерева дође савѣту глас, да се народ, кои є прелазio cвaкoяко на ону страну, неимаюћи чамаца, топio у Дунав. Родофиникин на молбу савѣта, купи за новце, али на рачун руског правителства, два чамца, те их пошлѣ у помоћ онieма, кои прелазаху преко Дунава. Посада тврђаве Біограда, кое є било свега 40 люди, разбѣжи се, те поради тога морала се саставити стража из грађана. Милое, кои є за све то време біо у Біограду, накупи за себе до 300 люди и то различніе скитача, даде им новаца и напои их вином, те их є употреблявао мѣсто полиціе. Біо є обичай, да се стража креће од савѣта; али 15. Августа у вече крене се она од Милоя. Истог вечера дође Петар Добрняц Родофиникину и каже му, да ће Карађорђе доћи ноћас у поноћи у Біоград; да є гомила скитача, кою є скупіо Милое, скуплѣна по наредби Карађорђа, коег є намѣра по наговору Младена и Милоя, да уапси све руско посланство, па да преда Турцима, као кривце тако дуге борбе Срба са Турцима, па ако иза тога не би пристали на никакве услове, онда да се напушти Србія, па да се иде у гору и да се сваки привати своег старог заната. Петар Добрняц навальивао є, да пође Родофиникин са свiем своiем посланством у Пореч и да тіем избави народ од извѣстне пропасти.
'Я се ніесам могао несклонити се на нѣгове основне предлоге. Те тако cе ми кренемо на єдaн сaт испред поноћи у два чамца Дунавом. Недоба пріеђе на ћесарску страну, да узме на пустой обали оставши сандук са нѣговіем пртягом и мојом канцеларіом. На путу дознамо, да су Турци освоили, Рам, Градиште и Голубац и да не никако могуће проћи у Пореч, па зато се вратимо и дођемо у ћесарску варош Панчево.'
Са Родофиникином пошли су из Србіe: Петар Добрняц, Іова Протић и још неки други. Карађорђе дође одиста исте ноћи у Біоград, те са свіема своіема ратницима и са оном гомилом, кою є скупіо Милое, пође у зору на квартиру Родофиникина, у којой ненашавши мене, уђе у неописану ярост, па заповѣди да се све разграби што є у кући било. Єромонах Доситей, воспитатель сина Карађорђевог и архимандрит Филиповић одврате га од тога поступка. Затим заповѣди да све оставе на своем мѣсту, што се у кући налази, а пошлѣ Родофиникину чоека са писмом.'

[JASON]

16. Августа пише Карађорђе Родофиникину: 'Я сам се надао, да ћу затећи ваше Превосходителство у Біограду, да се са вама о кое чему разговорим и шта да радим за обште добро; я сам оставао све свое послове, али сам се яко зачудіо, кад сам нашао вашу кућу пусту. За дуго ніесам могао знати, што би то значило. Познато є Вашему Превосходителетву, да, благодарећи свевишнѣму, ніе било велике опасности од непріятеля, да би се тако брзо морали удалити. Сав є народ почитовао Ваше Превосходителство као своег оца, а ви и неявляюћи му, оставиcтe га данас. По свіема државніема установама, кад посланици или царски чиновници одлазе, мораю то обявити правителству. Ако сте ви добили заповіед од цара, да отидете, то молим, да ми явите и да пошлѣте вашег чоека, па да узме све оно, што є вашег остало у кући, єр я ніесам рад, да се ви пожалите у Русіи, да су вам Срби и найманю увреду учинили, али, ако немате од вашег двора налог, онда Вас молим, да се вратите у Біоград, ђе ће те бити од мене и од свега народа почитовани као и до сад. Ако ли вас є ко без моег знаня увріедіо, то вас молим, да ми га кажете, да га казним и да учиним подпуно удовлетворенѣ.'
Исто є тако звао Карађорђе и Петра Добрьца, да се врати у Србію, али се овай одкаже, говорећи, да се он неће вратити у Србію дотле, док се гођ налазе у Србіи Младен и Милое.
Родофиникин одговори на Карађорђево писмо овако: 'Зле намѣре, кое су зготовили Милое и нѣгова дружина против моег живота, натерале су ме да оставим Біоград, тіем више, што є све то било са вашим саглашаванѣм, єр кад ви послѣ толикіе преступленя Младена и Милоя, кои вас и сав народ наводе на пропаст, нигда ніесте хтѣли вѣровати ни гласу народа ни гласу моему, нити моіема савѣтима, онда бива, да што ради Младен и Милое, да є све са вашом вольом и са вашим знанѣм. Я ћу явити куда треба, да народ србски ніе ни у чем крив и да сва несрећа народа проистече од сліепог вѣровня, кое ви имате у Младену и Милою.'