Српске буне

[JASON]

У исто то време писао є Родофиникин свieма главарима србскіема. 'Зли умишляи против моег живота и свію чиновника налазећie се при моем посланству, истинити су. Извор є томе глупост, или тако рећи права засліеплѣност троице или четворице главара, кои су свагда били кривцима свію нереда у Србіи и кои сад траже да себе спасу са истріеблѣнѣм оніе, кои су се старали за срећу на рода србског. Ти су люди вама познати. И зато желећи да спасем тай народ, желећи да му сачувам iош до неког степена право на високо покровителство, кое му є обећано, я сам се рiешіо да се одавде удалим у Влашку. Вас, не само што молим, већ вас заклинѣм сваком светиньом, да употребите сваку вашу снагу и да подпомажете вашег вожда Карађорђа, да одржи свой положай и да зауставите Турке, да се не шире на далеко по ліевой обали ріеке Мораве. Држте се још неко време - па ће Србія бити избавлѣна. Побѣдоносно оружје руско гони Турке по десной обали Дунава. Ако то оружѣ достигне великог везира и побie нѣгову войску, о чему се я ни мало не сумням, тад она турска сила, коя вас данас притѣснява, би ће затрвена и ви ће те виђети, да ће се разићи мрки облаци, кои вам сад грозе. Ви сте се много трудили и много патили; наоружайте се са постоянством, претрпите неволѣ iош за неколико дана, па ће Србія бити избавлѣна, а ви ћете бити увѣнчани славом. Я  се надам, да ћу се бавити на Дунаву у малой Влашкой, од куд нећу пропуштати да вам неявим све, што се ваше користи тиче.'
У таквом є станю била Србія, кад є княз Багратіон приміо врховно зановѣдништво над Молдавском войском. Он є затекао Србе разбіеніема по свима мѣстима и изтиснуте из Делиграда. Турци су већ били прешли преко Мораве и біо им є отворен пут у Біоград. Желећи княз Багратіон пронаћи, ако є могуће ма какав начин, да се поможе Србима, па є разсматрао ньихов положай и свою снагу, коя му є била у власти, по невольи долазio є до те мисли, да при ондашнѣму положаю, ніе било могуће помоћи Србима.
Покойни нѣгов предмѣетник княз Прозоровски, біо є строго забраніо Милорадовићу, графу Ланжерону и Исаеву, да не преводе свою войску преко Дунава у Србію, па є и наредіо, да се она войска, коя є била под Кладовом, одма поврати у малу Влашку, па да заузме она мѣста, коя су била по разпису означена. Осим тога, княз Багратіон видіо є, да е положай Срба незгодан, да их ніе могуће избавити од силног неприятеля са малом войском и то зато, што су их већ били Турци окружили са свію страна. У ђенерала Исаева, кои се ближе свію налазіо Србie, премда по брою баталiона, било є у нѣга доста войске, али є било од те войске много болестнie, те ніе имао више од 2000 люди, осим пандура, а на ту войску ніе се могао никако поуздати.

[JASON]

Све те причине нагнале су княза Багратіона, да се ограничи у први мах са писменом изявом, да є рад помоћи Србима. Он є писао Родофиникину, да се стара, да убѣди врховног вожда Србie Карађорђа и народ србски, да се држе юначки и да се од упиру неприятелю. Багратіон є моліо, да се яви Србима, да ће се он постарати, да своим скорим прелазком преко Дунава, привуче колико є могуће турску силу на себе, па тіем да их одвуче од Србіе; да он неће изоставити шиляти им сваку помоћ: у оружю, новцу, и военим потребама, кое су им нужне. То писмо ніе дошло Родофиникину у руке и то зато, што є одма иза тога добіо извѣстіе од ђенерала Исаева, да су Срби изтиснути из Брзе Паланке, па да є шньима сваки саобраштай прекинут. То ніе било доста князу Багратіону, већ пошлѣ своег ађутанта Древића Исаеву са писмом, у коем га моли, да почем он познае болѣ мѣста и околности, то да каже свое мнѣніе, немали икаквог начина или надежде, да се избаве Срби из тог чемерног станя, у коем се налазе. У случаю, ако му даде радостни одговор, то є Багратіон моліо Исаева, да му каже, коим начином да се поможе.
27. Августа одговори Исаев Багратіону, да, кад би он прешао преко Дунава, то се он узда, да би могао поправити станѣ Срба. Багратіон допушти му прелазак. - Ако Ваше Превосходителство, - тако є речено у предпису од 27. Августа, - зна, кад изпитате строго свою снагу, мѣстни положай и предстоење околности, да можете бити са свіем увѣрени, да ће те вашим прелазком преко Дунава успѣти, да извучете Србе из данашнѣг ньиховог опасног положая, то вам даем зато подпуно разрешенѣ. Я нећу изоставити и почитоваћу моiом светом дужности, да ваш успѣх представим цару, као заслугу, опитног, искусног и вѣштог ђенерала. Али нек вам є непрестано пред очима и главним предметом, повѣрено вам мѣсто, да мотрите найстрожіе, да обезбѣдите малу Влашку од непріятельског нападаня. Па тако и тад можете прелазити преко Дунава, кад се већ нимало не будете сумняли за сачуванѣ мале Влашке. Ако ли пак ніесте сигурни, да ће вам поћи за руком побити Турке на ону страну Дунава и поправити станѣ Срба, а исто тако и да мала Влашка остане сигурна, онда и у таквом случаю неморате прелазити преко Дунава, већ да се старате, како ће те очистити малу Влашку од Турака, али немойте раздрабати войску, коя се налази под вашом управом, већ є прикупляйте на важніема точкама, те да можете одбити свако неприятельско нападанѣ са великом снагом, па онда и са већим успѣхом. Особито валя вам пазити, да су вам леђа сигурна на ріеки олти, а особито мѣстанце Слатина.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Кад є тай предпис писао, добie Багратіон од Родофиникина писмо, у коем му явля, да є он отишао из Біограда. Родофиник дође преко Темишвара и Сибиня у Букурешт, од куд се крене 27. Августа, а 28. стигне у Слободѣшће. Шньим су дошли осим Петра Добрньца и члан народног савѣта Iово Протић, секретар Живковић и још друга три Србина, кои зажеле на сваки начин виђети врховног заповѣдника войске. Багратіон их одма позове у главни стан.
6. Септембра пише княз Багратіон цару: 'Нећу да пропустим ни єдан начин а да га добро непроучим, кои би само біо у станю пробудити у Србском народу пређашньи снажни дух и неустрашимост, па да се ньихова дѣла поврате у пређашньи положай, прем да имам врло малу надежду зато.'
7. Септемвра дођу србски ускоци у главни стан, кое прими княз Багратіон. Княз Багратіон, почем се шньима разговоріо, нареди Родофиникину, да дође у малу Влашку и да се налази непрестано са ђенералом Исаевим, па да се пронађе начин, како да се избаве Срби од чемерног станя, у кое су запали. Шилюћн княз Багратіон Родофиникина Исаеву, имао є у виду и то, што є Исаев стекао гласа и любави код србског народа и нѣговіе предводителя. Врховни заповѣдник моліо є обоицу, да се постараю преко онie Срба, кои су дошли са Родофиникином, а исто тако и преко другие приврженика, као: Митрополита Леонтія, архимандрита Филиповића, заповѣдника Миленка Стойковића и још некое другое, да прикупе разбѣжавше се Србе па да се одупру обштем непріятелю Турчину, пак како они немогу никоим на чином развити свой рад у самой Србіи, то на први случай, да се придруже ђенералу Исаеву. Княз Багратіон даде Родофиникину новаца, да разда оніема Србима, кои немаю ништа и да пронађе начин, како да им се дода оружия и осталie военіе потреба.
'У осталом - пише он - има у малой Влашкой неколико оружія за оружанѣ Срба, двіе лубарде са подпуним набоима и потребама, а осим тога и неколико праха и олова. Како они узнапредую у том предузећу, онако ћу я умножавати оружѣ и друге потребе.'
Чинећи княз Багратіон овакве наредбе, помишляо є и на то, да могу бити ова нѣгова напрезаня узалудна. Турци освоивши Брзу Паланку, почну се осилявати на десной обали Дунава и нападати на Малу Влашку. Таквим начином били су они заузели мало мѣстанце Чернец, из коег су они били на брзо истинути. Ньихов покушай на остров Оломар, коег су били утврдили Руси, побуди княза Багратіона, те подкрепи одѣленѣ войске генерала Исаева су два полка , кое є он попуніо са оніема, кои су бoлoвали у Букурешкой болници, а послѣ оздравили. Турско напредованѣ у Србіи, наћера врховног заповѣдника, да обрати свою пажню на Малу Влашку, па и да очекуе, да ће и тамо нападати турска войска. Турци овладавши већим діелом Србie, у којой є те године родила била рана обилато, па є то била згода за Турке, те су тамо нашли доста како ране, тако и марве, па су се по томе и могли били утврдити у Србіи, а затим нападати на Малу Влашку. Све те причине наћерале су княза Багратіона, да особито пази на Влашку, а исто да пази, како да поможе Србима.

[JASON]

Србски пуномоћници: Велисав Милићевић и Михаил Груевић, кои су били углавном руском стану предаду 9. Септемвра писмо князу Багратіону, у коем по заповѣди Карађорђевой и народног савѣта окривльивали су Родофиникина у томе, да, є он своим примѣром, 'побудіо біоградске жителѣ на бѣгство на ћесарску страну, неявивши ништа о том напред нашему врховноме предводителю', па да є он, 'да умножи страх и опасност у народу од непріятеля, ноћу 15. Августа тайно отишао из Біограда у Ћесарію и повео са собом неколико србскіе главара, а осим тога ніе имао ни сажалѣня за ранѣнике, већ є повео са собом и лѣкара, коег є біо послао народу ђенерал Прозоровски, са намѣром, да учини још веће неволѣ народу србскоме'.
'Каляня, са коима се старао Родофиникин свагда па и сад да оцрни родолюбност, славу и поштенѣ нашег врховног вожда, не служе му на чест, тіем више, што є у одговору на писмо, кое му є писао врховни вожд 16. Августа, изобличio га є пред ціеліем свіетом, злобно и без сваке штеднѣ вріеђао є он народ србски и нѣговог вожда своим уєдаюћим єзиком. О томе се може увѣрити Ваше Ciятелство, да є све истина само ако заповѣдите, да вам покаже оно писмо.'
Поради србскіе чиновника, кои су пошли били заедно са Родофиникином из Біограда, молили су србски пуномоћници, да их сматра бѣгунцима и издаицама своега отечества, 'кои су издали свое, немогу ни другоме служити.' Они су молили под именом народа, да им се недае никакво повѣренѣ - у случаю 'ако би они у толико били продрзльиви, да штогођ моле у име народа'.
На то писмо одговори княз Багратіон 13. Окт. 1809. год. србскіем пуномоћницима овако:

'Яко ме удивило ваше писмо од 9. т. м. кое сте написали у Букурешту. Я незнам, на чему се оснива ваше незадовольство против дѣйствителног штатског савѣтника Родофиникина и какви су ваши докази, да га онако ружите. Мени є само из течая ствари познато, да су пуномоћници народа Србског, кои су 1807. год. били кoд пoк. врховног заповѣдника г. ђенерала од коняника Михелеона, управо молили, да им се даде Константин Константиновић да пође у Србію у дужноста царског агента, да руководи савѣтом и да учи народ како да се побольша унутрашнѣ устройство. Па да се задовольи той жельи народа, казато є реченіема пуномоћницима, да у знак особите царске милости народу србском, шилѣ се тамо г. Родофиникин са подпуном царском довѣреношћу. У свіема писмима, коя є он од тог доба писао пок. врховном заповѣднику князу Прoзоровском, види се, да є он само настояо и старао се, да задовольи потребама народа србског. За доказ томе може служити то, што су Срби на основу нѣговог представленя примали многе помоћи у новцу, оружію и у различним военіема потребама. Истина є, да є он са временом являо и незгодне поступке некіе главара србскіе, кои су имали пред очима само свое личне користи, па и то є чиніо као мимoгредно, да се уклони несрећа, а да се учини добро отечеству. То є признао и сам вожд србски не само пред Константином Константиновићем, већ и пред надворним савѣтником Недобом. Изобличаванѣ то, огледа се у своiема упропастльивіема и несрећніема догађаима, у кое є данас запала Србія. При свему томе, оно, што є писао Родофиникин о личніема поступцима некіе главара ніе нигда изазивало огорченѣ народа, напротив, не само до нѣговог одлазка из Біограда да є он радіо у корист народа србског, већ ради и сад, зашто се он жртвовао и трудом и здравлѣм више од три године дана. Уосталом пак, ако има србски народ истините причине жалити се на Родофиникина, то нек ми напише врховни вожд и сви благоразумни чланови савѣта народа србског и нек ми покажу ньихове ясне доказе, па онда могу и приступити да разабирам.
Бѣгство Срба у већем брою, у ћесарску землю, почело се пріе одлазка Константина Константиновића из Біограда, о чем є писао поречки заповѣдник Миленко Стойковић ђенералу Исаеву; дакле, Родофиникин ніе могао служити примѣром, као што ви пишете, бѣгству народа; он є тек онда оставіо Біоград, кад є већ неприятель біо на осам сати близу вароши и кад се већ ніе било ништа учинило за обрану исте вароши. Причине нѣговог одлазка, мени су познате, а исто тако и преписка нѣгова са врховним вождом, кoю имам у подлинику у рукама. Кад се већ он кренуо, то ніе могао никако оставити лѣкара у Біограду, да овай неби запао у неприятельске руке.
Заповѣдник Петар Добрняц, савѣтник Іово Протић и секретар Живковић, били су код мене; шньима сам се лично разговоріо и нашао сам их са свіем одушевлѣне за свое отечество и ньихова є найживля желя и старанѣ, да свою браћу извуку из данашнѣг чемерног и опасног положая.
Не губећи ни часа, я се старам, да се народ србски поврати у свое пређашнѣ станѣ, те сам и дао реченіема србскіема чиновницима нужно упутство, а у исто време послао сам и Родофиникина са свіем нѣговіем посланством у Малу Влашку, да заедно са ђенералом Исаевим предузме живе мере, те да ступе у свезу и одношай са врховним србским вождом и осталіема србскieма главарима, да се скупля народ србски, па да изтисне неприятеля из Србie….
И тако, ако вам є мило отечество ваше, а ви се удружите шньима, оканте се свію личности, напрежите сву вашу снагу на заедничку радню, да постигнете ону цѣл, са којом є тіесно скопчана ваша собствена срећа.
Желећи, да би сте ви за свое собствено добро слѣдовали моему савѣту и т. д.'

[JASON]

Он саобшти Родофиникину како копію писма, кое су му предали пуномоћници народа србског, тако и свой одговор, княз Багратіон дода, да є он увѣрен, да су сва незадовольства представителя народа србског основана на личностима између различніе србскіе чиновника и са том жалбом они оће да одбію од себе онай покушай, кои є єдна партая намислила била извршити на животе ціелог руског посланства у Біограду. Али є он опет моліо Родофиникина, да, ако би дошли к нѣму пуномоћници, да их прими ліепо и да се чини невѣшт, да су му познате ньихове жалбе. Родофиникин, као што ћемо видити, ніе испуніо молбу княза Багратіона.
'У обште - писаше княз Багратіон - ви морате шньима поступати као са дѣцом; а то захтѣваю данашнѣ околности, да их одвратимо од оніе поступака, кои се могу преокренути у штету.'
Међу тим є већ бio написао писмо ђенерал Исаев заповѣднику пожаревачке нахie, Миленку Стойковићу, у коем му явля, да ће скоро доћи руска войска у помоћ Србима. То ободри яко Србе, кои су већ били изгубили велики остров на Дунаву. Турци су се почели били ширити по десной обали ріеке Мораве; али ніесу могли пріећи на другу страну, єр су Срби юначки бранили прелазак. Срби су се надали да се за мало времена одрже у таквом положаю, єр им є нестало било ране и џебане, па зато пошлю србског митрополита Леонтія са молбом, да им се да новчана помоћ. Леонтіе дође у Кралѣво, а у Букурешту састане се са Родофиникином, те отуд пођу заедно у Кралѣво. Они стигну тамо 14. Септемвра. Сутрадан спреми Исаев лађе и скеле за прелазак преко Дунава.
Пространа граница, кою є морао чувати ђенерал Исаев са своим одѣленѣм войске, задавала му є доста сметнѣ, да се утврди на десной обали Дунава, па є мисліо, да ће на први маx бити доста, да кад буду лађе готове, то да пређе на ону страну, да истисне Турке из Брзе Паланке, у којой є било 2 - 3000 Турака, па да тамо направи или поправи шанац и то у таквом случаю, ако би біо порушен, те остави у оном шанцу 1000 Срба су двіе лубaрде од Миленкове войске. Иза тог мислio є Исаев, да се опет врати у Малу Влашку, па да разреди свою войску тако, како би у случаю, ако би Србима била велика неволя, притекао у помоћ. Тако є мислio Исаев да обнови саобраштай Руса са Србима, па ако га послужи срећа да прикупи разбѣгше се ратнике, онда да их пошлѣ преко гора у Пожаревачку нахію, те да са леђа узнемирую непріятеля, кои се бio разредio по Морави, тiем би прекоморавски Срби добили више срца за свою обрану.

[JASON]

Међутим добie Родофиникин од Миленка Стойковића, бранившег Пореч, одговор на свое писмо. Миленко явля, да є сва Пожаревачка нахія разорена: 'єдан діо люди прешао у Ћесарію, а други се предао Турцима. Мене су сви оставили самог у Поречу, те сам біо принуђен за скупу плату скупити 200 доброволняа за обрану, неби ми се могао како одржати до пролѣћа, - само да ми є имати леба и џебане. У овоме трпимо найвећу оскудицу и найвише поради тога доћи ћу до очаяня, ако вашим настоянѣм на брзо недобіем у том помоћи. Ако ли би Петар Добрняц пошао са већим броем люди, то нека понесе сваки чоек у торби неколико праха, тек да се колико толико олакша.' (18. Септемвра)
Карађорђе и већи діо главара, заузели су били мѣста низ Мораву, да не даду превозити се Турцима. Турска войска под управом Гушанца Аліе, стояла є код Ћупріе, Пожаревца и Петке близу Дунава, иза Петке стояо є нишки Хуршид паша са својом войском. По свіема гласовима, турске войске ніе било више до 15000 люди и то све войске од Делиграда па до Дунава и по Морави.
'Истина, пише Миленко Стойковић да се наша войска упинѣ и снажно се држи, али при свему томе, ако не би помоћи са више страна, све ће бити узалуд. Срећа и избавлѣнѣ Србie зависи од Русіе. Ако су се неки наши главари показали неблагодарним и увредили вас, али ће вас наши потомци благосиляти послѣ ваше смрти над измрвлѣним прахом вашег гроба и на олтару безсмртности благодарећи вам за ваше учинѣно добро.'
Карађорђе као и пріе свальивао сву кривицу на Родофиникина и нa пoк. княза Прозоровског. Он є приписивао невольно станѣ Србie пріевари Руса, кои су се обећали помоћи, а ніесу крећали войску да избаве Србію од Турака, кои су упали у нѣне краеве.

[JASON]

'4-ог Септемвра - пише Карађорђе ђенералу Исаеву - имао сам срећу примити ваше писмо, кое сте писали господару Миленку Стойковићу. Ми смо ваше писмо разумѣли, коим нас тѣшите, да ће мо на брзо добити од вас помоћ. Говорите и господару Миленку, да се и он држи у Поречу. Он ће се држати у Поречу и неће га оставити до послѣднѣ капи крви, али є он остао са врло малим броем войске. Турци су спремни да ударе на нѣга са свію страна и сам Бог зна какав ће бити край.
Милостиви господине! мени є яко жао, што сте на мене заборавили, те ми ништа не пишете. Я сваки дан очекивам од вас помоћи, али є невидим. Обзирући се на страшни данашньи положай, незнам, шта да вам пишем. Ово писмо пишем вам са сузама, невидећи од вас, нити од кога другог помоћи до єдиног Бога. Знаюћи и видећи пропаст и велику неволю Србie, коя се већ скоро у ништа претворила и како се несрећне сироте муче, бѣжећи са неяком дѣцом у Ћесарію, од које су се многи потопили у води од турскога страха, да Бог да, да све сузе несреће и муке сиротинѣ вие о души на ономе свіету томе, кои нас є довео до тог: нека убію сузе сиротинске онога, кои нас є издао! Нека га Бог убіe! Сад вам являм наше ужасно станѣ, како є народ пропао: неки су одведени у робство, неки побѣгли у Ћесарію, а иманѣ є све пропало. Многе су нахie пропале, као: Крушевачка, Лѣшковачка, Параћинска, Ражевачка, Алексиначка, Баньска, Црноріечка, Ресавска и Пожаревачка. Све ове нахіе до Мораве пропале су: єдни су прешли у Ћесарію, друге су одвели Турци у робство, а трећи се и сад налазе у збѣговима. Ніесу много поплячкали Турци, већ се налази у збѣговима по горама. Доста ме стало труда и муке трчећи по войсци од логора до логора, куражећи войску и народ; уморао сам себе и конѣ и благодарећи Бога, опет сам усмиріо народ; разредio сам войску по Морави. Турска сила налази се близу Мораве, а ми смо на другой страни и бой бива сваки дан. Остали наши заповѣдници по границама држе се добро; само нам є пресѣчен пут са господаром Миленком, па є зато и тешко слати писма. Са свіем тіем ми ћемо се држати до послѣднѣ капи крви и нећемо уступити.
Милостивый господине! (ово мећемо као што є у подлинику, да се од прилике види како су онда писали или преводили. Превод.) помозите намъ днесь въ нуждѣ нашей и мене Божьяго ради: удержите сей многочисленый народ, смилуйте се надъ нами и что бы войско вь помощь дали на время для народа, да бы окуражитъ оный, ибо никакъ ободритъ его нельзя. Турки весьма боятся русскихъ: въ арміи ихъ говорится, колъ скоро придутъ рускія войска, тотчась Турки побѣгнут и не будутъ долго держатся, ниже на нась часто нападатъ. Имене Божьяго ради пособите намъ днесь въ такой нуждѣ нашей. Вы назвали себя нашими покровителями, и теперь, єжели нась совсѣмъ оставите и допустите, до погибели, всѣ прочие царства свѣта будутъ издѣватся надъ вашимъ покровительствомъ. Нашъ покровитель не вѣдаетъ о такомъ нашемъ мученіи. Проклята душа да будетъ того, кто воспретилъ намъ провіти, (ту он мисли княза Прозоровског, кои ніе пуштio пуномоћнике да иду у Петроград, кое є біо послао савѣт и Карађорђе 1808 год.) показать нужды наши нашему покровителю, а все сiе сдѣлали намъ генералъ Родофиникинъ и Фельдмаршалъ Прозоровскій. Суди его Богъ на томъ свѣтѣ за то, что насъ обманулъ и ввергъ въ погибель. Мы безъ труда могли быть въ мирѣ съ Турками: они два раза тайнымъ образомъ увѣряли насъ что все прошедшее будетъ намъ прощено, лишь бы только отъ русскихъ отдѣлились. Мы не хотѣли от стараго первaго завѣщанія отступитъ, держались и поступали по повелѣнію Фельдмаршала и г. Родофиникина. Заплели насъ съ Турками, обѣщали намъ помощь, а днесь оставляютъ насъ и выдаютъ; днесь мы въ крайнѣй нуждѣ живемъ, что бы намъ помощь пришла, или да не надемся болѣ, что бы намъ знатъ, куда дѣваться. Вы можете ту милость намъ сдѣлать, сказатъ намъ: будетъ ли намъ помощіь или нѣтъ и знаетъ ли нашъ покровитель, что мы такъ страдаемъ или нѣтъ.' (4. Септемвра у Тополи)

[JASON]

Мѣсто ђенерала Исаева, одговори на ово писмо Родофиникин.
'Г. ђенерал Исаева - пише он - саобштіо ми є писмо, кое сте му ви писали из Тополе 4. Септемвра. Из истог видіо сам я са великом тугом, да још траю опасности у Србіи, исто тако видіо сам и проклиняня, коя ви бацате на пок. Фелтмаршала и на мене. Оно неопорчава мене ни найманѣ, єр сам увѣрен у правицу Божію и имам тврду вѣру, да ће гнѣв свевишнѣга постићи оне, кои су били правим кривцима несрећи народа србског. Я могу слободно са убѣђенѣм рећи, да би сва дѣла србска ишла добро, кад би се и найманѣ освртaло на оне науке, кое вам є непрестано давао пок. Фелтмаршал, а исто тако да се освртало на моя безпрекидна настояваня.
Я знам и посвѣдочићу пред ціеліем свіетом, да сте ви одиста желили, да се ослободи народ србски; али по несрећи, ви сте се предали у руке таковіема людма, кои немао ни найманѣг понятія ни о каквим пословима, нити о земальской управи; они су се старали само зато, да се обогате, па су употреблявали свакояка средства, коя су им на то послужити могла. Будите увѣрени, да я ніесам нигда и ништа скривао од пoк. Фелтмаршала, нити о положаю вашіе ствари, нити оно, што сте мени говорили у различна времена, и я несумням ни мало, да то све ніе било явлѣно Нѣговом Величеству. Єр у слѣдству тie предлога, біо вам є послат штабални офицер од артилѣpie, инжинерни штабни офицер; послато вам є различніе ратніе справа у изобилу, найпослѣ послато вам є и новаца. Инжинерни штабални офицер, научio є, како да се поправи тврђава Біоград и многи различни шанчеви. Годину и по дана продужавало се примиріе, па што се учинило? ништа. Пред моим одлазком из Біограда, прегледао сам тврђаву Біоград, па у ньой ніесам нашао више до три лубарде из коiе би се могло опалити неколико пута. Неможе се рећи, да их ніесте имали чим поправити, єр покорни и ядни народ, ни одшта се ніе одказивао, па ни од саме работе, на кою су га употребявали неки біоградски главари. Ви се жалите, да я и пок. Фелтмаршал нieсмо допуштали вашим пуномоћницима ићи високом двору, па да є од тога остало скривено ваше станѣ од Нѣговог царског Величества. Я вас увѣравам, да є све оно, што сте ви писали или што сте представляли преко вашіе пуномоћника било доставлѣно и да нiе било ништа скривено. Али айде да видимо шта сте представляли? Представляли сте Србію снажніом, но што є, обећавали сте снажну помоћ Русіи, само да вам се даде извѣстна сума новаца и оружя; изявили сте желю, да ће те наставити рат са Турцима и онда, кад би ми и мир заключили.
Покойни Фелтмаршал ніе са свіем ни вѣровао тіем мечтаваюћіем представляняма вашie пуномоћника, али опет несумняюћи се, да народ, кои представля себе тако снажніем, кои указуе, да има тайне договоре са другіема народима, кои су му готови помоћи; народ, кои оће сам да ратуе са Турцима и онда, кад би ми заключили мир, - да тай народ не би имао снаге, да се брани, а особито онда, кад би ми продужили рат, и то у свако време, кад би се гођ гомила турске силе обрнула на нас, као што се ово одиста и догодило. На основу овакіе вашіе предполаганя, коя су управо извађена из вашіе рођеніе указиваня - покойни ђенерал фелтмаршал, саставіо є біо план ратованя, кои се доцнiе нiе могао преокренути, што се не би окрньиле руске користи. Неосврћаюћи се на све то, и при свему томе, што є неприятель у великом брою напао на вас, Србія се iош могла држати на своема границама, само кад би били употреблѣни на некіема мѣстима за заповѣднике войске искуcніи главари, кои би имали и повѣреня и любави у народу. Што се пак тога тиче, као да смо вам ми сметали, да се помирите са Турцима, то ставите руку на срце и признайте по души, є ли било игда у вашой памети, да се шньима помирите. У садашньи рат шньима, ми вас ніесмо заплели и ово є управо одговарало вашой жельи; єр за сво време примирія, у кое сте ви уключени, на основу ваше молбе из особитог милосрђа к вам милостивог покровителя Србіє, многи главари са огорченѣм ніесу преставали правити примѣдбе и жалили се на мене, да ми са нашіем примиріем сметамо вама, да чините велика осваяня.
Али, да оставимо све то; што є било, то се више повратити неда, већ да пріеђемо на данашню ствар. Врховни заповѣдник войске княз Багратіон сходно постояной вольи Нѣговог Величества, наканіо є, дати вам ячу помоћ. Па зато є већ и добio ђенерал Исаев предпис, те сам збога тога послат и я овамо. Не мислите, да би ме личне праведне причине, кое я имам могле игдa нaгнати, да заборавим свою дужност ни на єдан минут. Сва моя стараня и напрезаня и даню и ноћу, употребићу, уколико од мене зависи, за вашу срећу, єр ово є превисока воля моег господара, а та воля, свети є закон за свакоег Руса, па зато и ви са ваше стране не губите ни мало надежду, већ ободравайте народ и браните юначки ваш положай на Морави. Одовуд се шилѣ Миленку све, што му є од потребе, а надам се и сам на брзо доћи у Пореч са радостніем начином за мене и за вас и за сав народ србски.' У Кралѣву 23. Септемвра.

[JASON]

Оставши у малой Влашкой Србски пуномоћник Михаил Груевић, приватніем писмом, моліо є княза Багратіона за новчану помоћ. Княз Багратіон заповѣди Родофиникину, да даде Србима 1000 дуката; то є било од велике потребе и зато, што су се ћесаровци користовали неспоразумлѣнѣм Руса и Срба, те своiема новіема мутняма, старали су се, да привуку Србе на свою страну. Помоћ та, била є и зато яко нужна, єр су се Срби били одважили дѣйствовати сложно; али зато, што неимаду средства, ніесу могли ништа одсудног предузети.
Турци, кои су стояли у Петки и Пожаревцу, сви се крену у Ћупрію, ђе су мислили направити мост на Морави, на да пріеђу преко те ріеке и да заузму онай пут, кои иде у Біоград. Срби су се били утврдили на другой страни ріеке и ніесу давали Турцима да изврше свое намѣре; Турци од иста направе мост на Морави, али ніесу могли пріећи на другу страну. Од Босне, све є било мирно. Турци су били заузели Соко, али и Срби га обколили и надали су се, да ће се скоро предати посада и они Турци, кои су се били скрили у Соколу. У то исто време пређе опет преко Дунава Петар Добрнац, кои є біо отишао заедно са Родофиникином из Біограда. Он скупи неколико ратника, а узме праха и олова, што є бiо обећао доніети у Пореч, нѣму изиђе на сусрет на обалу Дунава стотину ратника, кое му є біо послао Миленко Стойковић у помоћ. То сѣдинѣно одѣленѣ крене се преко гора и дође на одређено мѣсто, неимавши никаквіе неприлика на путу од стране непріятеля.
Од оніе Срба, кои су били пребѣгли у Ћесарiю, многи почну се враћати са своiема породицама, и тако до свршетка Септемвра, већ є било дошло у Кралѣво до 1000 душа заедно са иманѣм и марвом. Родофиникин моліо є тамошнѣг бана, да их смѣети по селима близу Кралѣва, до тог времена, док би се србске ствари обрнуле на болѣ. Мѣстни трговац Аџи Януси преда Родофиникину 8000 ока кукурузна брашна и 1000 ока соли, да се раздіели пострадавшим преселѣницима.
Побѣде княза Багратіона над Турцима и нѣгово кретанѣ, наћера Турке, да прикупляю свою снагу и да пазе на кретанѣ руске войске. У почетку Октомвра почну Турци оставляти све градове и утврђена мѣста у Србіи.

'Видински паша – тако писаше Миленко Стойковић Родофиникину - као што многи увѣраваю, врло є слаб са войском; а у Кладову и Паланци нема ни половина Турака, што их є било пріе 15 дана. Благодарећи Бога, у овай пар Србія є избавлѣна од Турака, али се iош ніе надати на постояну войничку срећу, док гођ непріеђе руска войска и не утврди основ нѣне среће за будућност. Непостоянство господара Карађорђа, познато є вашем превосходителству, како у маліема, тако и у великіема данашныема стварима и да ньим управляю злобни люди и чине све за несрећу Србіе. И зато є нужно, да дође руска войска овамо, да народ позна и да се увѣри како о садашнѣм, тако и о будућем добру Русіе, єр є народ почео говорити, да се неће више бити са Турцима, ако Руси недођу у нашу землю и непочну с нама управляти, те да се прекрате подузећа злобніе и жеднеће за свою корист люди и да се избави од заблуде. У Поречу 3. Октомвра.'
7. Окт. 1809. год. дође црногорски архимандрит Филиповић князу Багратіону; овай архимандрит познат є по заслугама, коє є учиніо у последнѣму рату са Французима, зашто є и добіо од цара Александра орден св. Владимира 3-ћег степена. Он яви князу Багратіону, да є послат пуномоћником високоме двору и преда врховноме заповѣднику молбу, коя му є била дата од врховнога вожда и народнога савѣта за цара. Разбираюћи княз Багратіон потанко станѣ Србіе, у коем се она тад налазаше, рече Филиповићу, да би по познатой нѣговой любави србскоме народу, нѣгово бавленѣ у Србіи било куд камо користніе, него што ће путовати у Петроград, єр то путованѣ одвоило би га на дуже времена од Србіе. Архимандрит Филиповић усвои мисли княза Багратіона и склони се остати у главном военом стану, а молбу пошлѣ по рускоме курѣру у Петроград. Он є први доніо врховному заповѣднику найвѣрніе гласове, да Турци измичу из Србіе. На основу тіе гласова, княз Багратіон, даде одма (7. Окт.) налог Милорадовићу, да пође у Малу Влашку, па да добро развиди тамошнѣ станѣ и да се постара добро сазнати станѣ и снагу непріятеля, те да заедно са ђенералом Исаевим одреде на лицу мѣста она средства и начине, помоћу коiе, могла би се дати Србима живля помоћ. Послѣднѣ извѣстіе Родофиникиново о Србіи iош више утѣши княза Багратіона. Он вели: Србія є са свiем чиста од Турака и Србска войска заузела є сва она мѣста, коя су у време примирія и до почетка имали Срби у своiема рукама, па неизузимаюћи ни сам Делиград, осим єдне Брзе Паланке и Кладова.

[JASON]

Княз Багратіон реши се дати Србима помоћ, па обзирући се на околности, од коiе є зависило извршаванѣ тіе намѣра, мисліо є, да заєдно са прелазком войске у Србію, пошлѣ тамо и архимандрита Филиповића. 'Тако ће он стићи - писаше княз Багратіон грофу Румянцеву (23. Окт.) мeђy Србе онда, кад се молба и желя народа испуни, што може помоћи, да се узпостави повѣренѣ и приврженост народа к нама. А почем ce мeђy србскіема главарима, налази неколико люди, кои су найвећом причином унутрашнie раздора и неслога, а и неповѣреня к нама, то би Филиповић са своiем чином и повѣренѣм, кое є стекао у народу могао найвећма садѣйствовати, да се ти люди уклоне и тем прекрате на будућа времена сва зла и упропашћуюће послѣдице, кое произтѣчу од сплетака и грамзеня тіе люди. Ти су люди: Младен, Милое и Юговић, кои су познати Вашему Сіятель. из преписке пок. врховног заповѣдника.'
Архимандрит Филиповић остане дуго времена у главноме стану и то по многіема причинама, као што ћемо далѣ виђети, єр се ніе могло остварити опреманѣ войске у Србію, као што є предполагао княз Багратіон. Теке Декемвра мѣсеца біо є Филиповић послат у Кралѣво войсци ђенерала Исаева, са коiом є он имао пріећи у Србію, па є мисліо врховни заповѣдник, да ће нѣгово бавленѣ бити користно, а особито онда, кад би се међу србскіема главарима появиле нове сплетке, кое су противне нашіема користима; и по томе се ніе могло очекивати, да ће остати дуже времена на челу управа она партая, коя є одржала надмоћіе у Србіи, што се неби подвргла новоме потресу сплетака оние зліе людих, кои тражаху, да се дочепаю власти у земльи. Княз Багратіон, предаваюћи Филиповића разположеню ђенерала Исаева, да га употреби онамо ђе он нађе да є нѣгово присуство користніе, заповѣди, да се дає Филиповићу почем пріеђе руска войска у Србію на рану по 20 - 25 дуката мѣсечно.
Младен и Милоє имали су у рукама Карађорђа, па су и имали сву власт управе и са свіема дѣлима народа србског. Исти тай Архимандрит Филиповић яви найпріе Родофиникину, а затіем князу Багратіону, да є 16. Августа у зору, дошао у Біоград земунски заповѣдник и да є Карађорђе, почем се повратіо из квартира Родофиникинова, тога истога дана из ютра затекао тога заповѣдника у своiой кући. Та посѣта освѣдочава ясно, да є Карађорђе позвао заповѣдника земунског пріе, но што є дознао за одлазак Родофиникинов из Біограда. Врховни вожд навикнут, да све види у преувеличаваюћему виду, ніе му било тешко схватити опасност, у кою є била запала Србія навалом турском, те є представляо себи ту опасност куд камо већом, но што є она у самой ствари била. Невидећи ясне помоћи од Русіе, он из огорченя біо є готов загазити у свачіе наручіе, кое би могло у нѣговіема очима и у првом тренутку бити користніем. Ближег Ћесаріе ніе било никога, и коме да се обрати и ко є біо больи од нѣ, и тако по наговорима Младена ніе могло бити другог за Србію. Неразговоривши се са Родофиникином, Карађорђе пошлѣ своег секретара Стеву Єфтића по земунског заповѣдника. Стева дође 15. Августа у Земун и отиде заповѣднику.