Српске буне

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Све ово одкрива - пише Родофиникин - да є Карађорђе наговором Младена и нѣгове дружине (єр он сам по своему характеру нигда и ништа ніе могао ріешити) за времена тешког положая Срба и брзіе побѣда, кое одржаваху Турци над Србима, намисліо є біо учинити што му драго било против руског посланства, само да покаже ћесаровцима свою приврженост па да моли за ньихово покровителство, што є држао сигурніем, осврћаюћи се на пређашня дѣйствія Ћесарског министерства. Ово се види и из писма, кое є писао Карађорђе заповѣднику Добрньцу, у коем изрично вели, да ако их и остави Русія, то да ће се наћи, ко ће их покровителствовати. (11. окт.)
Били ма колико му разположени неки србски главари ћесаровцима, при критичніема околностима, у коiема се Срби налазаху, а познаваюћи Србски народ, може се имати то увѣренѣ, да Срби, док би се одступанѣм Турака стишао страх, не би пристали бити ћесарскіема поданицима, нити би тражили ньихово покровителство. Пріе би се могло мислити, да би им успѣх оружя дао ту мисао, да су они у станю сами борити се против Турака, па тад би сваки Србин мисліо за свою слободу, а не за поданство, и то за такву слоболу, коя ніе ограничена никаквіем покровителством. Народ ако є пристао на покровителство, то є он такво тражио само код Руса; али застрашен строгостима Карађорђа, ћутао є и ніе се изговарао против непрестанiе прелазака своега вожда то на єдну то на другу страну, то к єдной то к другой држави.
'Али страва, коя се код ньих (Срба) угніездила свирѣпошћу Карађорђа, неможе се другчіе уништити, већ єдинiем долазком руске войске у србску землю, тад пак, прилика є, да ће сваки отворити уста и говорити слободно оно, што мисли; сад пак мора говорити оно, што оће и што є по вольи Младену и нѣговой дружини, єр ови, кад немогу кога явно убити, притуцаю га разбойнички, као што су тако већ са многіема учинили. Єдини заповѣдник Миленко по своему положаю на маломе острову Поречу, біо є у станю пріе сваког одкривати зле умишляе, а не боећи их се.'
Ніе біо сам Миленко, кои се подигао против Младена и Милоя, и ніе он само єдини, кои є біо противан уредбама и унутрашньой управи Србіе. Многи главари, као: Яков Ненадовић, Милан Обреновић, войвода Велько и други били су єдне мисли са Миленком; а што су се они узтезали од међусобніе свађа, то се само може благодарити Родофиникиновом настояваню. Послѣ нѣговог одлазка из Бiограда остало им є широко полѣ, да раде по своiой вольи. Турци оставе Србію. Србія є била избавлѣна од непріятельске навале, па є тад већ сваки главар мисліо о постизаваню свое посебне цѣли; а било их врло мало, кои су се старали о срећи народа. Карађорђе се договарао са ћесаровцима, говоріо є явно пред народом, да є Русія продала Србію Турцима и по томе, да се он ненада руской помоћи, па зато Срби треба да траже другу помоћ. Он є слао своег секретара Стеву Єфтића на ћесарску страну у град Варадин тамошнѣму ђенералу да уговара, како да се спои Србія са ћесарском државом. Послѣ тога састанка, дођу у Србію два ћесарска офицера, под предлогом да купую добре мисирске хатове за ћесарску ергелу, а путовали су по свой околини Смедерева, тражећи Карађорђа. Кад га пак ніесу могли наћи, напишу му писмо, у коем га моле, да што пріе дође к ньима на састанак. Карађорђе одговори им, да га причекаю до 15 дана, док он сакупи све главаре и народни савѣт, са коiема кад се разговори, да ће им дати коначни одговор. Ћесарски офицери ненадаюћи се повольном одговору, отиду из Србіе.

[JASON]

Младен є разпальивао мржню Карађорђа против некие главара, а особито противу оние кои су у народу више повѣреня. По нѣговоме наговору напише врховни вожд србски писма (7. Септ.) новонаименованим заповѣдницима: Іови Стефановићу, Михаилу Становићу, Илiи Баряктаровићу и Петру Џоди, у коiема изявлюе свою желю, да убію Миленка и да узму заповѣдништво над нѣговом войском. Миленку то яве на време и он се спреми, па му пође за руком те уништи Младенове намѣре. Затіем се Младен привати другіе средства: он почне наговарати Карађорђа, да сазове на вiећу све главаре, на коiой да се договоре о будућем станю Србіе и за одговор Ћесаріи.
Та вiећа одређена є била у Асан-пашиной Паланци и Карађорђе разашлѣ позиве главарима. Међу тіема главарима позван є біо и Миленко Стойковић, али он не пође на ту віeћу, већ одговори Карађорђу из Пореча, 5. Окт. овако:
'Данас сам приміо ваше писмо од 29. Септемвра у коем ми пишете, да ће бити народни збор у Асан-пашиной Паланци, на кои и мене позивате, да стигнем 2. Окт. тамо. Све да би ми и допуштиле околности, то я у тай дан неби могао тамо стићи по томе, што ми є ваше писмо доцкан дошло до руке.
Я мислим, да смо се послѣ толикіе неволя, кое смо ми претрпили, научили да познаемо: ко є какав, ко є склонѣн на корист, ко ли на штету нашега отечества; па по заслуга добра и зла да се награђуе или да се осуђуе. Сад пак са душевном тугом видим, да нас прошле патнѣ ніесу ничему научиле, па што є iош горе, неће нас ни научити, сачувай Боже, єдина пропаст. Ви сте пріе тога на неколико дана писали овдашньiема новіема заповѣдницима, да ме ође у Поречу убію. Благодарим Богу створителю, кои ме є од тога избавіо. А што би ме постигло тадай, кад би дошао међу те, кои и вама о глави раде, не боећи се ни Бога ни люди? Зар би они поштедили мене? Господару! Тако се ненаграђую вѣрни синови отечества, већ се награђуе: зло зліем, а добро добріем. Док ви будете слушали те, кое сте слушали досад и шньима се савѣтовали и док их неизтрiебите, дотлен я нећу пристати са вама ниукакву віећу, нити ћу к вама доћи. Праведно дѣло написано є на срцу свакоег доброг отечестволюбца; и томе се нетреба оправдати.'

[JASON]

На том збору у Асан-пашиной Паланци, желило є присуствовати много народа. Међу Србима біо се разніо глас, да ће и народ и они, кои на збор дођу, тражити рачуне од Младена и Милоя за потрошене новце, кои су им дати за народске потребе. На том збору мислили су Срби обявити своiема главарима, да они више немисле воевати против непріятеля, док невиде у своiой средини руске началнике, кои би шньима управляли и док невиде руску войску у Србіи. Младен и Милое оптаю намѣру народа, па и недођу на тай збор: Младен остане у Біограду, а Милое умакне некуд, да нико ніе знавао куда. И одиста на збору звао их є народ на одговор, а кад их ту ненађе, пођу у Біоград, да им суде. Иза тога, обштом слогом уклоне Младена и Милоя на свагда и сд свакоег посла. Збор избере нове пуномоћнике од имена свега народа. Избор пане на Милана Обреновића заповѣдника Рудничке нахie, apхимандрита Мелентію, кои є исто біо заповѣдником и на Петра Добрньца. И тако може се рећи, да су та три лица први пут изабрана била пуномоћницима од свега народа, а не по наговору или притезаню єдног или другог главара. Збор снабдѣвши ове пуномоћнике писмима, пошлѣ их князу Багратіону. Молба новіе пуномоћника састояла се у овоме: 1.) воена помоћ, 2.) да се узме Србія под покровителство Руcie, 3.) да се поврати Родофиникин у Србію и найпослѣ 4.) да се назначи комисія коя ће прегледати станѣ ствари у Србіи. 'Народ и главари ставлюћи ову последню точку, имаху у виду обяснити рускоме двору владанѣ ньиховог вожда и нѣгову неспособност да шньима управля.'
Збор из обштег договора одреди за главне членове правителствуюћег савѣта народа србског: познатог валѣвског заповѣдника Якова Ненадовића, Милана Обреновића и Петра Добрньца, од кои први остане у Србіи, а друга двоица пођу пуномоћницима.
Никако ніе било могуће задовольити жельи србског народа израженой пуномоћницима. Примити Србію под непосредну управу руску, ніе се подударало са намѣрама руског двора. Іош много раніе те молбе, изразио се цар Александер, да у никаквом случаю и нигда нити оће, нити се може міешати у унутрашню управу Србіе. Шта више, он є предполагао, да и онда, кад се найсрећніе сврши рат и кад порта пристане на сва условія руска, то онда да неразпростире свою власт у Србіи, већ да она сама устрои себи свою унутрашню управу сходно желяма самога народа.

[JASON]

Примлѣно правило немѣшаня, очевидно є сметало, те Русія ніе могла пристати на четврту точку молбе Срба: іош манѣ могла є пристати на назначаванѣ комисiе, коя би прегледала станѣ ствари у Србіи, єр Русія тадай ніе имала ништа другог у виду осим матеріялне помоћи Србима и да сачува уплив у томе народу, коег є она имала и кои є біо необходим у политичніема одношаима при незгодніема предузиманьма против Турака. Збациванѣ врховног вожда Карађорђа при ондашнѣму станю ствари, могло би бити пріе од штете неголи од користи по землю. Неосврћући се на велику желю народа србског, руско правителство нiе могло пристати да се он збаци и то зато, што су за Карађорђа говорили седмогодишньи трудови за ослобођенѣ србског народа испод ярма турског и искуство, кое є бiо задобiо, премда є он и бо познат као одвећ сурови чоек, одвећ лаковѣрни и са одвећ маліем знанѣм; са друге пак стране, избор новог предводителя произвео би нове раздоре и сплетке међу главарима, кои су и осим тога тражили власти и предняченя у Србіи, па шта више, то би могло послужити успѣсима туђинскіема подбаданьма.
Позвавши княз Багратіон србске пуномоћнике у свой главни стан, позове к себи и Родофиникина, кои се у то време бавіо у Кралѣву. Родофиникин стигне 12. Дек. и преда врховном заповѣднику писма србскіе пуномоћника. Теке 19. Дек. стигну пуномоћници у Хиршову, ђе се бавіо княз Багратіон и сутрадан предаду врховном заповѣднику ньихову молбу.
'Нужде и неволѣ – тако бѣше речено у той молби - кое є претрпіо србски народ до данашнѣга днева, а кое и данас трпи, принудиле су га саставити збор да се посавѣтуе како са нашем врховніем вождом, тако и са свіема главарима, па да се пронађу найглавніе причине нужда и неволя, кое нас угнѣтаваю, па да се постарамо уклонити подобне причине, кое чине сметнѣ нашой срећи. При таквоме изтраживаю, народ є на вѣки изтиснуо из народніе послова домаће наше непріятелѣ Младена и Милоя, єр су они били главном причином наше несреће. Нас пак нижеподписане послали су г. Родофиникину, кои є біо код нас и коему су познате прошле и саданѣ наше неволѣ са том намѣром, да нас он упути вашему Сіятелству, нашему милостивоме бранителю и молимо за милост и покровителство, кое нам є више пута обећано било наймилостивіим монархом, нашіем покровителѣм преко врховног заповѣдника и г. Родофиникина, на што смо се ми досад тврдо уздали, да се у ни єдном случаю неће заборавити наше нужде, већ да ће нам се дати помоћ. Зато смо ми послани од народа са поляне збора и избрани смо поради већег вѣрованя као познати главари да найпонизнiе молимо: 1.) Найбржу помоћ од Вашега Сіятелства, ком би се народ избавіо и утѣшіо у славу наймилостивiег цара. 2.) Изгубивши сву свою џебану, молимо найпокорніе, да заповѣди, да нам се таква даде. 3.) Ако ніе могуће, као што нам є обясніо г. Родофиникин, да нас примите под савршену управу нашега наймилостивіег покровителя, онда и у таквом случаю, увѣрен будући србски народ, да наймилостивіе благоразположенѣ и воля Нѣг. царског Велич. неће заборавити Србію, већ да ће є учинити срећном при заключеню мира. Препоручили су нам, да найпокорніе молимо Ваше Сіятель. да би при таквом заключеню мира изволѣли напред извѣстити наш правителствуюћи савѣт и допуштити народу, да пошлѣ свое пуномоћнике к вама, да би могли обяснити она дѣла, коя би се имала уговарати за Србію при заключеню мира и у таквом случаю, да не би примали никакве друге пуномоћнике осим оніе, кои буду имали повѣренѣ србског предводителя и савѣта народнога са подтврдом г. Родофиникина. 4.) Нама є препоручено од народа, да представимо и то, да лако може бити и тай случай, да би се ма каква му драго била шиляла писма у друго царство, о коiема нити народ, нити други добромислећи главари о том што знаду. Зато найпонизнiе молимо Ваше Сіятель. од имена народа, као нашег обштенародног добротвора, за име Божіе, да би таква писма била уништена надлежніем путом, єр се по нашой несрећи може лако то догодити по томе, што по невольи ми сви главари и сам наш народни предводитель неписмени смо и прости и по томе без знаня нашега народа немогу они имати значеня. 5.) Именом народа молимо найпонизнiе да изволите послати посаду у Біоград, коя ако неможе дулѣ остати, а оно дай буди на толико, док се код нас ред уведе. 6.) А ми у име народа обећавамо се пред Богом заєдно са свiема народскіема главарима и нашіем предводителѣм постояно покоравати се вольи наймилостивiег цара, а исто ће се слепо покоравати и слушати заповiеди Вашега Сіятел., кои сте нам са вашіема побѣдама одржанiема над Турцима већ доста олакшали. Найпослѣ уз ово имамо чест представити вам писмо, кое смо добили од нашега предводителя по нарочитоме чоеку, из коег ће те лако увидити, каква є нужда, да ускорите дати нам помоћ, те да се учини край угрожаима нашіе непріятеля и подмукліема мутняма нашіе сусѣда кои немогу равнодушно гледати на нашу срећу.'
20. Дек. 1809. год.

[JASON]

Карађорђе є извѣштавао пуномоћнике, како є добіо по чоеку глас, коег су ћесаровци послали, да се ћесарски двор заузео код порте и да ради у Цариграду за послове Србіе па да се и стара, да помири Србе са Султаном и уреди ньихове границе. Са друге стране тражіо є Хурши паша, да му Карађорђе одсѣчно одговори о своiема намѣрама: Жели ли он помирити се са Турцима или не? Врховни вожд Србіе ніе знао шта да ради: дали да прими ћесарске предлоге, или да их одбаци. Он се рiеши писати пуномоћницима, па их моли, да му што пріе одговоре, шта су они свршили са онiема порукама, кое су им дате. 'Али тврдите - тако писаше он, - да би било темельито и постояно, или да се ми за раніе приватимо за друге люде, да не губимо вріеме.'
Княз Багратіон старао се да обясни Србима, да ће им се дати воена помоћ, кою они желе и то кроз кратко врiеме, єр су већ учинѣне наредбе за прелазак войске преко Дунава. Врховни заповѣдник моліо є пуномоћнике, да се предузму найживлѣ мѣре, да се сакупи и наоружа србска войска, да се учини помоћ корпусу руске войске у оніема потребама, кое се могу у земльи набавити као: подвоз за превоз ране, џебане и т. д. Он рече пуномоћницима, да су наредбе учинѣне, по коiема да им се додаду наново воене потребе и спреме; да цар, кои є єдном обећао Србіи свое покровителство, неће их ни у будуће оставити, само док се што пріе окану главари и старѣшине свію унутрашньи раздора и да почну сложно радити за предузету цѣл и да се окану слушати туђинска подбаданя, коя се само на то клоне, како да буду наново Срби подярмлѣни.
Княз Багратіон казао є и то, да є могуће, да ће се послати руска посада у Србію, али само онда, кад одређено одѣленѣ руске войске за Србію пріеђе преко Дунава. Што се тиче Хуршид пашиніе писама Карађорђу и Карађорђиніе Милану Обреновићу, врховни заповѣдник казао є пуномоћницима, да є турска намѣра постићи са страшенѣм то, што немогу да постигну са силом оружя. Турци оће да поплаше Србе, са страшенѣм да их покоре; и тако ако Срби послушаю Турке, тад они ризикаю подврћи се много горему удесу, но што су га имали у самом почетку устанка…
'Турци оће сад да затае - говораше врховни заповѣдник - да є навала руске войске на десной обали Дунава принудила их да оставе Србію, што и сами паметни Срби признаю. Ти Турци од часа до часа, увѣраваю се све више и више, да се ньихова воена снага неможе одупирати дѣйствію руске войске и да они ніесу у станю покорити Србе, док су они ограђени силом руског оружя.'
По споляшности, пуномоћници су се слагали са мишлѣнѣм княза Багратіона.
'Што се тиче обећаваня ћесара бечког - продужи врховни заповѣдник - Карађорђево писмо незаслужуе никакве пажнѣ. Та обећаваня могла би имати мѣста у оно време, кад є бiо рат између Аустріе и Русiе; али сад, кад се већ пређашнѣ пріятелство и слога узпоставила и мир између Француске и Ћесаріе заключен и то само великом жельом и посредованѣм нашега цара, то ћесар бечки неће се никако мешати у послове руске, кои се нѣга нетичу.'

[JASON]

'У свіема моiема разговорима са србскіема пуномоћницима - писаше княз Багратіон графу Румянцову 29. Дек. - старао сам се доказати им да є само покровительство Нѣг. Велич. избавило их, да их Турци са свiем непокоре, чему є Србiя често изложена била, а особито у прошломе рату. Казао є, да ако народ сачува покровителство пристойніема своiема поступцима, да то може бити основом среће Србіе за будућа времена; а у противноме случаю, ако га се лише, да их може одиста постићи несрећа и пропаст.
Пуномоћници су се показали убѣђеніема о овой истини, показивали су свою велику приврженост Pyciи и обећали су се са клетвом, да ће не само уклонити све домаће непріятелѣ, већ да ће се слепо покоравати и испунявати наредбе врховног руског правителства.'
Желећи княз Багратіон да iош више покрене пуномоћнике у руску корист, он даруе архимандриту бриліянтни претен у вредности 900 рубаля, а другой двоици пуномоћницима златне саблѣ са надписом: 'за храброст'. Осим тога он препоручи Родофиникину на десет дана раніе, но што ће прiећи руска войска у Србію, да пошлѣ панагію и златни крст србском митрополиту Леонтію, кои є имао особито уваженѣ и уплива у народу.
Сютрадан пођу пуномоћници у Малу Влашку а оданде у Србію.
Међу тіем размишляюћи врховни заповѣдник о свіема потребама народа србског, дође на ту мисао, да ће Срби у почетку ратованя имати нужду у средствима, па заповѣди, да се даде на разположенѣ Родофиникину 3000 дуката; за тіем знаюћи да су Срби оскудни са соли, кою довозаху из Ћесаріе, па заповѣди, да се свіема селяцима, кои долазе из Србіе на обалу Дунава у Малу Влашку са своiема коньма за купованѣ соли и то само за себе, да могу без свакіе сметня куповати, али не више већ по 50-100 ока сваки. Трговцима, кои су куповали со за продаю, допуштено є било узимати со у већему количеству, али не иначе, већ да мораю имати свѣдочбу од народног савѣта и са подписом Родофиникина и да у истой свѣдочби буде означено колико соли жели трговац купити и ђе є мисли продавати. Са том наредбом мисліо є княз Багратіон прекратити сваки одношай са ћесаровцима, а у исто вріеме прекратити оніема начин забранѣног извоза соли у турске области, кои производе со. (Писмо Багратіона графу Румянцеву од 20. Дек.)

[JASON]

У почетку Ноемвра стигне глас, да су се Бошняци христяни у Банялучкой краини побунили против Турака и да є брой побунѣника порастао на 15000 люди, али да ніесу у станю учинити што важнога зато, што немаю военіе спрема. Родофиникин налазіо є ту побуну удесном за корист Србіе, т. є. ако би се Срби удружили са побунѣніема христянима, єр ако се ништа друго не би могло учинити, а оно би били Срби слободни од турскога нападаня од стране Босне, а то би причинило Турцима доста неприлике. Осланяюћи се на то Родофиникин, мисліо є, да би било користно пооштрити побунѣнике Бошняке, давши им неку помоћ у военіема потребама. Княз Багратіон пристане на све предлоге, али држао є немогућем, да би се могла додати каква помоћ, єр є свако доставлянѣ и у саму Србію скопчано са великіема незгодама. Кад се састане Родофиникин лично са князом Багратіоном у Хиршови, Багратіон разріеши да се могу пооштравати Срби за утврђенѣ свезе са побунѣніема христянима.
'Сад - писаше Багратіон Родофиникину 24. Дек. 1809. год. - почем сам се лично обясніо са вашіем Превосход. о овоме важноме предмету, я вам оставлям на волю, да употребите сва она средства, коя налазите за удесна, да могу покренути не само те, већ и друге портине христяне да дѣйствую заеднички са Србима. Али средства, коя би сте ви зато употребили, треба да буду таква, да име руско а могуће и Србско нигђе и под никаквіем видом не буде осрамоћено, већ да тай покрет буде као обшта желя тіе христяна, али никако да добіе печат каквіе му драго подговараня. Строго извршаванѣ овог необходимог правила не само што осланям на ваше строго старанѣ, већ оно остае и на одговорности Вашег Превосход., увѣрен будући да благоразумност и искуство ваше у пословима, даће вам начин да сличите наше користи са данашньим временом и да се одклоне штетне послѣдице за будућа времена.
Писац вели, да о овоме нiе могао наћи у архиву писама, коя би показала у коликом се степену развило ово дѣло; толко се може рећи, да є при краю Ноем. добіо Родофиникин писмо преко ћесарске землѣ од кнеза Іове Рашковића, кои є бio 1808. у Яшу, затем дошао у Србію, участвовао са Карађорђем на граници Арбаніе, біо избран кнезом илити сельскіем старѣшином oнie Срба, кои живу около Сѣнице и Нове вароши, а найпослѣ 1809. год. присуствовао у савѣту Србском као пуномоћник тie двію вароши.
Рашковић у своему писму описивао є несрећни положай свое земляка, моліо є да се даруе землѣ у Русіи, да се могу населити сви Срби, кои су избѣгли из Арбаніе и Босне, којех є брой по нѣговом казиваню износіо 30 - 40000 породица. Услучаю, ако то не би било могуће, моліо є он, да се при заключеню мира овіема, изради код отоманске портe ньихове пређашнѣ повластице. У том любопитном писму обясніо є он све обширно, што су Срби арбанашки и босански препатили од другіе Срба.
Руско правителство улазећи у потанко разсматранѣ тога питаня, ніе се рiешило пристати на молбу Рашковића єр би преселяванѣ Срба могло произвести iош веће нереде; па шта више, могла би се появити међусобна война, коя би iош већма ослабила Србію. Све є то било причином, те є правителство руско препоручило Родофиникину, пристойніем начином обяснити кнезу Рашковићу, да є по данашньiема ратніема околностима са свіем немогуће преселити нѣгове земляке у Русію, а да ће он много сяйніе обѣлоданити свою усрдност и приврженост нѣг. царском Величеству, ако он склони речене бѣгунце, кои се под нѣговіем началством налазе, да се сложно и заеднички са осталіема Србима одупиру неприятелю вѣре христянске (писмо Багратіона Родофиникин у од 13. Фебруара 1810.)

[JASON]

Яков Ненадовић, кои є управляо са войском у Лозничкой крайни, питао є Карађорђа, почем су се Турци измакли од Србске границе: А ко ће бранити те краеве? Карађорђе одговори: Онай, кои є и до сад. - Вала неће, повикне Яков, већ нека покушаю они бранити, кои мисле, да се може обићи и без стране помоћи: Ти нам само навлаче неприятелѣ.
Яков упре претом на своега синовца проту, па рече своiй войсци: Я сам га слао Русима и он нам є доніо милостиву царску ріеч: али Младен и Милое у ни што не ціене царску милост; они сами оће да буду цареви и кралѣви.
Па одиста Младен и Милое опет овладаю Карађорђем, кои се узалуд обећао на послѣднѣм збору у Асан-пашиной Паланци, да неће ништа предузимати до повратка пуномоћника, кои су били послати у главни воени руски стан и тако он нiе испуніо свое обећанѣ. Почем є разпуштio збор (скупштину) и кад се извукао из опасности, он заповѣди, да се са сваке мушке главе узме по єдaн дукат, обећаваюћи свакоему, кои плати, да их неће више слати против у Турака. Неки срезови покоре се заповѣсти своег врховног предводителя, премда се нико ніе сміо усудити да каже да є таква наредба безакона. Найглавніи главари: Милан, Петар и архимандрит Мелентie ніесу били у земльи, Миленко є остао у Поречу, а Яков Ненадовић, кои є тад управляо србскіем савѣтом, ніе се усудіо да се сам противи Карађорђу, коег су окружавали Яковлѣви непріятельи.
Станѣ Србie ніе било рђаво као пріе. Нигђе и на ни єдной граници ніесу нападали Турци на Србію. Од стране Ниша већ се почело било трговати: непрестано су се довозили турски еспапи у Србію; а из Србie извозило се масло, мед, восак и остало. Такво очевидно турско ласканѣ, дало є повода многіема главарима бояти се, да не би турско правителство преварило Карађорђа, па оваквіем cпoляшніем ласканѣм да га не доведе до помиреня на што ће се он по своiой простоти и лаковѣрности лако склонити осврћући се на данашньи положай, єр има такво убѣђенѣ, да неће ни одкуд добити помоћи. Премда су пуномоћници писали и врховноме вожду и народноме савѣту, да є княз Багратіон обећао дати на брзо помоћ, али се томе мало вѣровало у Србіи. Младен и Милoє явно су говорили, да их Русія вара па су тіем сіяли неповѣренѣ у народ. Сад су већ они опет били овладали Карађорђем, а особито од тадай, од како є он дао свою ћер за Младеновог синовца. Ньиховіем наговором напише Карађорђе писмо князу Багратіону, у коем се опет жаляше на Родофиникина. Виђели смо, да су послати пуномоћници молили княза Багратіона да поврати Родофиникина у Србію. Повратак тай ніе могао бити по ћуди Младену и Милою. Родофиникин бio є ньима трун у оку, єр им є сметао да самовольно раде и зато су се упиняли да овай не дође по други пут у Біоград. Свако средство за постизаванѣ ньиховіе намѣра држали су законіем и правилніем. Са таквіема побуђеньима наговоре они Карађорђа, те напише слѣдуюће писмо:
'Ми смо найпокорное молили за брзу помоћ и правосудie, а виђели смо, да смо пріе осуђени но што смо саслушани и испитани и то само по жалбама наше невѣрне браће, коя су одовуд побѣгла; али у нашему писму од Ноемвра мѣсеца, кое смо послали по нашіема пуномоћницима, нieсмо ћели ништа о томе споминяти, надаюћи се, да ће се све поправити и да ће све поћи на болѣ. Али кад смо виђели да се са дана у дан све окреће на пропаст и да од зла горе бива, то смо дужни искрено вас извѣстити, да потайніе непріятеля, кои су толико зла учинили нашему народу, већ их данас међу нама нема, осим ньиховie трагова, кое су оставили на нашу штету. Они су се тамо ближе примакли, од куд нам могу више штете правити и да могу извршити свое намѣре, кое се клоне на нашу несрећу и те несреће они већ извршую, као што се то ясно види. Ми смо молили да се пошлѣ комисія, коя би безпристрастно судила све поступке г. Родофиникина за време нѣговог боравлѣня међу нама и тад би било ясніе сунца, како се безпристрастно трудіо тай господин с самога почетка нѣговог долазка к нама. (12. Дек. 1809. год.)

[JASON]

Карађорђе обвинявао є Родофиникина у овоме: 1.) да є он подбадао неке главаре и заповѣднике войске, нешто ласкавіема ріечима, нешто обећаванѣм богатства и господованя, а найпослѣ раздаванѣм новца на обште потребе, кои ніесу ишли на народске потребе те их є са тіем подбадао, да се непокораваю старѣшинама па ни Карађорђу; 2.) старао се явно пред народом и потайно код Карађорђа, да опане праве, постояне и искусне синове отечества, наговарао є, да их проћера из отечества или да их побіe. Све пак вишеречено чиніо є он у договору са бившіем нашіем владиком Леонтіем, и опазивши он велику злобу тога владике против у нас и желю да господари, слао га є 1808. год. по свой Србіи, под предлогом да поучава народ; главна му є пак намѣра била та, да опада старѣшине пред простіема и неразумнieма людма, да их одврати од старѣшина и да им уліе завист, злобу, мржню и неслогу, што є реченоме владици и пошло за руком све точно извршити. 3.) Карађорђе є обвинявао како Родофиникина тако и Леонтія и у томе, да су се они из найболѣ трудили, чинити сметнѣ, да се не заведе поредак у Србіи и ма какви европски обичай, а особито ніесу допуштили, да се войска обучава правилной служби, страшили су люде преко своіе наємника и прогонили су свакоег, кои би се усудіо учити народ доброме; (Ође он напоминѣ за Hовокрштеног), забраньивао є куповати воене потребе, обећаваюћи да ће то добити од руске войске; да є он послао Леонтія у Влашку зато, да умакне испод изтраге. 4.) Оставши сам у Біограду, куповао є лађе како за себе тако и за друге кои су желили бити невѣрніема отечеству. Он є посмутio и наговорio све савѣтнике, заповѣднике войске, главаре и гомилу народа да бѣже, плашећи их, као да су Турци већ у авлію ушли и принуди да се напушти овай град (Біоград) кои є између првіе и найтврђie тврдиня у Европи и то у руке нашіе зароблѣника, коiе бѣше до 500 и да ніе врховни предводитель рано стигао, тако би се збило – oн то пак остави и ноћу умакне.
Сва та наведена обвиняваня показую ясно, да є то све било масло Младена и нѣгове дружине. Они су били найближіема свѣдоцима, да су унутрашньи нереди владали у Србіи као и пріе и да є неслога раздвaяла старѣшине и главаре народа србског. Казивaня пуномоћника као да су се унутрашньи нереди прекратили, ньихово представлянѣ о нуждама и желяма народа и ньихове молбе, мимоилазаху се са желяма и молбама Карађорђа, кои се учиніо оруђем злосрећне странке по Србію на челу кое стаяше Младен. Княз Багратіон одговараюћи Карађорђу на нѣгово писмо, обећаваше помоћ Србіи, па се позива и на то, да су пошавши пуномоћници у Малу Влашку, виђели сами оне спреме, кое се чине за прелазак руске войске у Србію за заштиту и обрану нама єдновѣрнога народа србскога. Врховни заповѣдник говоріо є, да войска прелази и народ србски добиће ново увѣренѣ о наклоности и жельи рускога цара, да избави србски народ од пропасти, коя му є грозила. Княз Багратіон захтѣвао є, да би старѣшине и главари сачували међусобну слогу и да би са прешавшом руском войском са уєдинѣном снагом дѣйствовали да побію непріятеля своег отечества. 'Я сам увѣрен, да ће врховни вожд народа србског, коег учинѣне заслуге и трудови у корист отечества, остаће вѣчито у срцу истинитог Србина и да ће он найвише подпомагати, да се постигне тако племенита цѣль. Тад ће се показати и старѣшине и главари достойніема покровителства нѣг. Величества и само тад могу они при овой моћной помоћи утврдити на снажном основу срећу своег отечества.'

[JASON]

Убѣђаваюћи княз Багратіон Србе, да се окану свакіе нереда и неслога, опет є налазio нужніем да пошлѣ Родофиникина у Србію. Он му заповѣди да пође тамо са руском войском, кад ова почне прелазити. Родофиникин имао є налог убѣдити Србе, да би они при заключеню мирніе условия између Руcie и Турске пристали плаћати данак порти, а да остану под рускіем покровителством, и ако би они на то пристали, врховни заповѣдник препоручio є Родофиникину, да изиште од народа србског оне чланке и точке, кое би Срби желили, да се ставе поради ньихове сигурности т. є. ако би се чинили мирни уговори са портом.
Княз Багратіон у своему писму од 19. Феб. 1810. графу Румянцеву, вели, да се он бои 'имати ячій незгода при мирніема уговараньма, особито поради упорства и незнаня овог народа.'
Међутіем живо се радило на предполагаюћем шиляню войске у Србію. Ђенерал Исаев, кой є біо одређен са одѣленѣм войске ићи у помоћ Србима, мислio є найпрое освоити остров Аламаре, а затіем одма освоити и Брзу Паланку и тiем осигурати прелазак. Иза тога мислio є Исаев сѣдинити се са поречкіем заповѣдником Миленком Стойковићем, па онда заеднички и без одлагани освоити Неготину, са том намѣром, да неда видинском паши оснажити се и утврдити. Свршивши то, мислio є оставити одѣленѣ войске тамо, да му чува леђа, а он сам да пође на Кладово и да принуди варош, да се преда. Исаев пошто све то изврши, намисли послати два баталiона войске у Біоград и заузети обалу рiеке Тимока између Ниша и Видина и радити по околностима и по кретаню неприятеля. Мислило се, да се та войска некреће пріе почетка Фебруара и то зато, што у таквом добу, у случаю недостатка пиће (крме, ране за стоку) кою є тешко било преносити преко Дунава, па се осланяо на то, да ће наћи паше, ако не за све, а оно за коняничке конѣ. (Писмо кн. Багратіона цару од 13. Декемвра 1809. год.)
Желећи врховни заповѣдник руске войске, да се то колико є пріе могуће покрене, пође у Кралѣво, да на мѣсту сам даде наредбе Исаеву и да учини сва нужна разположеня за сигурност успѣха те експедиціе. Кад є княз Багратіон тамо стигао, нашао є войску приуготовлѣну за прелазак те се била изкупила по одређеніема мѣстима; лађе за превоз готове, рана и пића на два мѣсеца довезена на обалу Дунава; остало пак количество ране и пиће, кое є било наређено да се спреми за войску, било є iош у путу поради яко провалѣніе путова.
Нашавши врховни заповѣдник све то тако приуготовлѣно, рiеши да войска може почети прелазити 1. Марта. Он заповѣди Исаеву, да устрои прелазак или преко острова Алемаре, или ниже нѣга т. є. ђе он нађе за болѣ и удесніе, али тако: ако се избере прелазак ниже острова, то да се учини лажни прелазак преко острова зато, да се права намѣра сакріе од непріятеля. (Предпис ђенералу Исаеву од 18. Феб. 1810. год.)
Прелазком войске преко Дунава, морало се найпріе навалити да се освои Неготина, єр само осваянѣм тога мѣста могла се прекинути свеза турске войске са Видином, коя се налазаше навише на Дунаву. Єдно, што Неготина нiе далеко од Дунава, а друго, што є снага руска превазилазила непріятельску, коя се тамо налазаше, давало є надежду, да ће се успѣти у овом предувећу. Само док се утврди руска войска у Неготини, могло се надати на сѣдинѣнѣ са Србима, кои су се тад могли лако сѣдинити са Русима па заедничком и обштом снагом очистити сву обалу Дунава од турске войске. Освоивши остров Аламаре и Брзу Паланку, ратна потреба нагонила є, да се окрене на Кладово, єр док се та точка не би освоила, не би била ни леђа сигурна, єр иначе силни транспорти, кои су ишли за войском, могли би бити изложени непрестаной опасности од стране непріятеля. Княз Багратіон запріетіо є Исаеву, да не юриша на Кладово, надаюћи се, да ће се освоити обсадом, кад се прекине свеза са Видином, од куд є Кладово добіяло све потребе. Исто є тако забраніо врховни заповѣдник войске, да се не шилѣ посада у Біоград, боећи се, да би то било раздрабанѣ войске.
Княз Багратіон опремаюи Исаева осланяо се найвише на то, да ће се прво одѣленѣ руске войске, кое пріеђе у Србію, сѣдинити са србском снагом и таквіем начином постићи двіе цѣли: у прве испунила би се найвећа желя народа србског, а у друге повратило би се повѣренѣ народа србског Русіи, и княз Багратіон мисліо є окренути ако ће бити и мало, сва пожртвованя, коя є Русія учинила у корист Србіе, на руску корист. Са том намѣром и пошлѣ он опет Родофиникина у Србію, давши му писмо за србски народ и препоручи му, да се постара из найвеће, да се то писмо разпространи тако, да би то писмо знано било у свему народу. (Из извѣстія цару од 19. Феб. 1810. год.)

[JASON]

2. Марта спушти ђенерал Исаев на воду керепе и направи неколико сплавова из маліе лађица, те пріеђе у остров Аламаре на очиглед непріятеля, кои се с почетка одупирао, а затіем повуче се у укрѣплѣня. Прелазак првіе трію баталіона пѣшака са припадаюћом истіема артилѣріом, біо є неколико мучан, али све одѣленѣ войске пріеђе без сметня. 4. Марта обсѣдне Исаев утврђеня, коя су била на острову, направи батеріе и начне сагонити непріятеля у тѣснац. Исаев нађе на турской обали направлѣне мале шанчеве. Турци су непрестано слали свое разгледаче.
Ђенера Исаев заваркивао є непріятеля, да он мисли много више изнад острова Алемаре пріећи и тіем он одклони пажню непріятеля, кои є біо тамо послао лубарде - и тако пођу 10. Марта неосврћући се на све опрезе Турака нити на честа утврђеня по обали, пріеђе (мало више изнад горнѣг предбрежія острова) баталіон 6-ог стрѣлячког полка, кои кад заузме означени положай, пошлѣ лађе на горнѣ предбріежѣ острова, куда су била превезена іош три полка пѣшака.
За времена прелазка, кад су већ три баталіона били на обали, било се скупило непріятеля 1000 людих, те напану на руске баталіоне, али картечима и пушчаніем огнѣм біо є узбіен и поврати се у свой утврђени логор на спрам нижнѣг предбріежя острова. Ђенерал Исаев прешавши на десну обалу Дунава са єдніем полком козака, гоніо є Турке. (Из извѣстія кн. Багратіона цару од 12. Марта 1810. год.)
Тако се испуни желя княза Багратіона да даде Србима помоћ. Исаев са своіема одѣленьма налазіо се на десной обали Дувава. Нѣгово кретанѣ и будући рад, казаћемо у трећой кньизи.

[JASON]

Прилог.

1. Писмо Карађорђево пожаревачком заповѣднику Петру Добрньцу од 16. Августа.
Кад сте юче мислили поћи, узевши џебану, ми смо мислили, да сте ви пошли, да скупляте войску, па послѣ, да идете против непріятеля; а данас дошавши я у Біоград, дознадо да сте ви у Панчеву. С почетка ніесам знао ђе сте, па сам вам писао по улаку у Пореч, а послѣ сам дознао, да сте ви у Панчеву. Я незнам, шта се то с тобом догодило и какве су твое намѣре. Ако нас мислиш оставити, кажи нам и врати нам џебану. Ми се немислимо предати, нити тако оставити дѣла, већ мислимо бити се, доклен буде Божія воля, Бог є добар; надамо се да нас неће оставити цар руски, па ако и остави, наћи ће се, ко ће нама покровительствовати. Ми мислимо у име Божіе бити се са непріятелѣм дотлен, док гођ буде могуће, а ти, ако се први вратиш, то се врати као и пріе у Смедерево, скупи войску и иди низ Мораву. Ми сви одосмо на више и ни єдан од нас неостаде.

2. Петар Добрняц Карађорђу.
Приміо сам ваше писмо и разабрао сам све, што ми у нѣму пишете и говорите тако као да сам вас изневѣріо. Я вас ніесам изневѣріо и чини ми се да до сад и ніесам біо невѣрним. Ово зна и Бог и народ; сазовите народ и упитайте га: Єли изневѣріо Петар, кад є заповѣдао у Делиграду, невѣре налазе се поред вас, кое су вас засліепиле и навеле народ на пропаст. Док су Младен и Милое живи, я у Србію доћи нећу. Кроз ова два чоека пропали сте и ви и сав народ, па ви іош вѣруете, а не видите до чега су нас ти люди довели. Што се тиче џебане, кою ви иштете да вам є повратим, ви знате да сам біо намисліо опет купити войску; али на брзо дознао сам, да сте ви заедно са Милоем намислили, да побіете сав народни савѣт и г. ђенерала, па да се уклоним од такве несреће, узео сам ђенерала и савѣтника Іову Протића, те пріеђемо преко Дунава у Панчево, одакле сам мисліо ићи у Пореч; али кад сам дознао, да већ Турци плове на лађама по Дунаву и да ніе могуће скупляти войску, то сам онда остао да одстоим контумац.
Пишете, да нас цар руски неће оставити. Я и сам мислим тако, кад нам є већ толика добра учиніо; народ ніе ни у чем крив, па зато идем я са нѣговіем ђенералом. Ође више незаповіедам я, већ ђенерал, и зато, куда он рече, тамо морам ићи. Я се ніесам поплашіо од турске силе, нити сам утекао по каквой другой причини, већ зато Да се избавим од веће срамоте и несреће народа, у кою су га увукли Младен и Милое одма дочим су уклонили од нѣга ђенерала.

[JASON]

3. Писмо Карађорђа ђенералу Исаеву 16. Августа 1809. године.
Являмо вам, да нас є г. дѣйствителни штатски савѣтник Родофиникин юче на ноћ изненада оставіо, па и без нашега знаня. Кад сам ютрос овамо дошао, чуо сам, да є отишао па сам се яко ужаснуо. Мени є непозната причина тога догађая, чему се я ніесам нигда надао. Зато молим Ваше Превосходителство, да нас научите: шта да радимо у оваквом случаю, па явите о овоме и Нѣговом Сіятелству г. Фелтмаршалу Прозоровском, или ономе коме слѣдуе ми се поради тога налазимо у забуни - и удостойте ме скорог вашег одговора.

[JASON]

4. Писмо княза Багратіона Родофиникину 7. Септемвра 1809. год. Нр. 967.
Приміо сам извѣстіе Вашег Превосходителства, кое сте ми послали по надворном савѣтнику Недоби, а юче, по моему дозволеню, дошао є к мени србски заповѣдник Петар Добрняц са своіом дружином и я сам се шньима пространо разговоріо.
Са найвећом тугом и душевном жалошћу, видим, да су Срби запали у несрећни положай, а извући из те неволѣ, врло є тешко. А и сам заповѣдник Добрняц признае, да су главном причином ове несреће унутрашньи раздори некіе главара, а особито зли поступци Младена, Милоя и некіе другіе изрода, кои, тражећи, да задоволѣ своіема користима, предали су на жертву свое отечество, пролили су невину крв браће свое и упропастили неколико стотина иляда породица.
У самом почетку, кад сам ступіо за врховног заповѣдника войске, обратіо сам найвећу пажню на данашнѣ станѣ Србіе и размишляо сам, како и коим начином, да іой се поможе. Али є ово већ било касно, єр моя писма већ ніесу могла допріети до вас. Али опет ніесам остао при томе, већ сам дао налог ђенералу Исаеву, од коег шилѣм вам копію да видите.
Било како му драго, Србе неваля ни под кои начин оставити, па біо ньихов положай ма колико му драго опасан, и зато треба им представити и подстрекавати их на ньихово постоянство, на юнаштво и рад, да се ньихова дѣла приведу у пређашнѣ станѣ, а то ишту и користи нашег отечества. Ваше є Превосходителство кроз тако дуго вріеме, употреблявало труд и напрезанѣ, да осуете срећу тога народа; штета би била напуштити све то, непожнѣвши неколико годишнѣ плодове вашіе трудова. Мени є позната ваша благоразумност, живльи рад, искуство и усрдност службе за цара, па ми све то дає тврђу вѣру, да ви нећете губити надежду за постизаванѣ цѣли, већ да ће те придружити нове трудове к оніема, кое сте до сад учинили, па онда поправити Србска дѣла.
И тако, враћаюћи вам надворног савѣтника Недобу, молим я Ваше Превосходительство, да одма пођете са ціеліем вашіем посланством у Малу Влашку и да сте непрестано са ђенералом Исаевим, па да се шньиме свѣтуете за обшти начин, прикупляня, сѣдиняваня и оружаня Срба за заштиту и обрану ньиховог отечества, па да се опет истисну горди мусулмани из ньиховог завичая, коег су они, са крвлю браће свое облили, а исто тако, да се избаве и ньихове породице од тешког ярма и неволѣ од кое они пате. Ви се можете у томе користовати како са дошавшим србским чиновницима, кои се сад са вама заедно враћаю, тако и са другіема, кои одиста любе свое отечество, као: Митрополита Леонтія, архимандрита Филиповића, заповѣдника Миленка Стойковића и остале. Чуо сам на мою велику радост, да се овай послѣдньи одржао у Поречу и да є Карађорђе наставіо бранити положай на Морави. Ово нам дає найвећу могућност, да скопчамо шньима наше одношае, те да се ради заеднички за єдно усредоточаванѣ.
Ако пак наново окуплѣни Срби не би били у станю у први мах дѣйствовати у самом отечеству ньиховом, то онда нека се е почетка при друже войсци ђенерала Исаева, те би под нѣговіем окрилѣм могли бити врло користни, да се одвуче сила турска од оніе, кои буду дѣйствовати против Турака у унутрашньости Србіе.
Надворни савѣтник Недоба, казаће вам све обширно о савршеной побѣди, кою сам 4. Септемвра одржао над Турцима под мѣстанцем Ресава над Серасћером Хозрев-Мемед пашом и над найзнаменитіема везирима Илик-Оглу, Яур-Хасану и Тулум-Оглу. Гонили смо непріятеля 8 сати ода по различніема путовима, кои су сви покрити мртвіема турскіема лѣшинама. Погинуло є само 3-4000 люди, сав пак корпус, кои є имао 12000 люди разпуђен є и изтріеблѣн. На непріятеля наишла є таква страва, да є бѣжао само куд є могао, оставивши у своему логору 7 лубарада, 29 застава, међу коіема є и застава самог Серасћера, множина оружя и остале военіе спрема допаде у руке побѣдителя. Я ође нећу остати, већ идем напріед. Ако Бог и у напріед благослови наше оружіе, о чему се несумням, онда ће сва турска войска, коя є данас против Срба, обрнути се на мене; а кад се примакнем по ближе Рушчуку, онда се надам, да ћу моћи послати и у Србію єдан діо войске. Я смишлям таквіем начином такав план, како ће се моћи Србія повратити у пређашнѣ свое станѣ.
Да би вам могуће било испунити све то, што є напріед речено, я сам послао вашег чиновника коллежког регистратора Гороновића у Галац, да тамо прими 3000 дуката из оне суме, коя є послата за потребе Срба. Ове ће вам новце доніети исти Гороновић, а я сам увѣрен, да ће те их ви употребити по данашньим околностима на найнуждніе потребе и будите по могућству у том штедльиви.
У исто вріеме шилѣм вам 1000 дуката за ваше непредвидне трошкове, као што сте искали іош у покойног моег предмѣстника.
Ви знате, да се оно, што треба за оружанѣ Срба, налази у Малой Влашкой у подручности ђенерала Исаева: има неколико готовог оружя, двіе лубарде са подпуном справом и набоима; а осим тога, има неколико праха и олова.
Све то, може се одма дати Србима, а по нашему напредованю, я ћу увећати брой оружія и количину военіе потреба.
Я сам уважіо молбу заповѣдника Добрньца, да може скупляти Србе у Влашкой за обрану ньиховог отечества. Дао сам му зато писмено овлашћенѣ, од коег шилѣм вам копію.
Очекиваћу од вас чешћа извѣстія, шта ће бити од вашіе подузећа...!!