Српске буне

[JASON]

Убѣђаваюћи княз Багратіон Србе, да се окану свакіе нереда и неслога, опет є налазio нужніем да пошлѣ Родофиникина у Србію. Он му заповѣди да пође тамо са руском войском, кад ова почне прелазити. Родофиникин имао є налог убѣдити Србе, да би они при заключеню мирніе условия између Руcie и Турске пристали плаћати данак порти, а да остану под рускіем покровителством, и ако би они на то пристали, врховни заповѣдник препоручio є Родофиникину, да изиште од народа србског оне чланке и точке, кое би Срби желили, да се ставе поради ньихове сигурности т. є. ако би се чинили мирни уговори са портом.
Княз Багратіон у своему писму од 19. Феб. 1810. графу Румянцеву, вели, да се он бои 'имати ячій незгода при мирніема уговараньма, особито поради упорства и незнаня овог народа.'
Међутіем живо се радило на предполагаюћем шиляню войске у Србію. Ђенерал Исаев, кой є біо одређен са одѣленѣм войске ићи у помоћ Србима, мислio є найпрое освоити остров Аламаре, а затіем одма освоити и Брзу Паланку и тiем осигурати прелазак. Иза тога мислio є Исаев сѣдинити се са поречкіем заповѣдником Миленком Стойковићем, па онда заеднички и без одлагани освоити Неготину, са том намѣром, да неда видинском паши оснажити се и утврдити. Свршивши то, мислio є оставити одѣленѣ войске тамо, да му чува леђа, а он сам да пође на Кладово и да принуди варош, да се преда. Исаев пошто све то изврши, намисли послати два баталiона войске у Біоград и заузети обалу рiеке Тимока између Ниша и Видина и радити по околностима и по кретаню неприятеля. Мислило се, да се та войска некреће пріе почетка Фебруара и то зато, што у таквом добу, у случаю недостатка пиће (крме, ране за стоку) кою є тешко било преносити преко Дунава, па се осланяо на то, да ће наћи паше, ако не за све, а оно за коняничке конѣ. (Писмо кн. Багратіона цару од 13. Декемвра 1809. год.)
Желећи врховни заповѣдник руске войске, да се то колико є пріе могуће покрене, пође у Кралѣво, да на мѣсту сам даде наредбе Исаеву и да учини сва нужна разположеня за сигурност успѣха те експедиціе. Кад є княз Багратіон тамо стигао, нашао є войску приуготовлѣну за прелазак те се била изкупила по одређеніема мѣстима; лађе за превоз готове, рана и пића на два мѣсеца довезена на обалу Дунава; остало пак количество ране и пиће, кое є било наређено да се спреми за войску, било є iош у путу поради яко провалѣніе путова.
Нашавши врховни заповѣдник све то тако приуготовлѣно, рiеши да войска може почети прелазити 1. Марта. Он заповѣди Исаеву, да устрои прелазак или преко острова Алемаре, или ниже нѣга т. є. ђе он нађе за болѣ и удесніе, али тако: ако се избере прелазак ниже острова, то да се учини лажни прелазак преко острова зато, да се права намѣра сакріе од непріятеля. (Предпис ђенералу Исаеву од 18. Феб. 1810. год.)
Прелазком войске преко Дунава, морало се найпріе навалити да се освои Неготина, єр само осваянѣм тога мѣста могла се прекинути свеза турске войске са Видином, коя се налазаше навише на Дунаву. Єдно, што Неготина нiе далеко од Дунава, а друго, што є снага руска превазилазила непріятельску, коя се тамо налазаше, давало є надежду, да ће се успѣти у овом предувећу. Само док се утврди руска войска у Неготини, могло се надати на сѣдинѣнѣ са Србима, кои су се тад могли лако сѣдинити са Русима па заедничком и обштом снагом очистити сву обалу Дунава од турске войске. Освоивши остров Аламаре и Брзу Паланку, ратна потреба нагонила є, да се окрене на Кладово, єр док се та точка не би освоила, не би била ни леђа сигурна, єр иначе силни транспорти, кои су ишли за войском, могли би бити изложени непрестаной опасности од стране непріятеля. Княз Багратіон запріетіо є Исаеву, да не юриша на Кладово, надаюћи се, да ће се освоити обсадом, кад се прекине свеза са Видином, од куд є Кладово добіяло све потребе. Исто є тако забраніо врховни заповѣдник войске, да се не шилѣ посада у Біоград, боећи се, да би то било раздрабанѣ войске.
Княз Багратіон опремаюи Исаева осланяо се найвише на то, да ће се прво одѣленѣ руске войске, кое пріеђе у Србію, сѣдинити са србском снагом и таквіем начином постићи двіе цѣли: у прве испунила би се найвећа желя народа србског, а у друге повратило би се повѣренѣ народа србског Русіи, и княз Багратіон мисліо є окренути ако ће бити и мало, сва пожртвованя, коя є Русія учинила у корист Србіе, на руску корист. Са том намѣром и пошлѣ он опет Родофиникина у Србію, давши му писмо за србски народ и препоручи му, да се постара из найвеће, да се то писмо разпространи тако, да би то писмо знано било у свему народу. (Из извѣстія цару од 19. Феб. 1810. год.)

[JASON]

2. Марта спушти ђенерал Исаев на воду керепе и направи неколико сплавова из маліе лађица, те пріеђе у остров Аламаре на очиглед непріятеля, кои се с почетка одупирао, а затіем повуче се у укрѣплѣня. Прелазак првіе трію баталіона пѣшака са припадаюћом истіема артилѣріом, біо є неколико мучан, али све одѣленѣ войске пріеђе без сметня. 4. Марта обсѣдне Исаев утврђеня, коя су била на острову, направи батеріе и начне сагонити непріятеля у тѣснац. Исаев нађе на турской обали направлѣне мале шанчеве. Турци су непрестано слали свое разгледаче.
Ђенера Исаев заваркивао є непріятеля, да он мисли много више изнад острова Алемаре пріећи и тіем он одклони пажню непріятеля, кои є біо тамо послао лубарде - и тако пођу 10. Марта неосврћући се на све опрезе Турака нити на честа утврђеня по обали, пріеђе (мало више изнад горнѣг предбрежія острова) баталіон 6-ог стрѣлячког полка, кои кад заузме означени положай, пошлѣ лађе на горнѣ предбріежѣ острова, куда су била превезена іош три полка пѣшака.
За времена прелазка, кад су већ три баталіона били на обали, било се скупило непріятеля 1000 людих, те напану на руске баталіоне, али картечима и пушчаніем огнѣм біо є узбіен и поврати се у свой утврђени логор на спрам нижнѣг предбріежя острова. Ђенерал Исаев прешавши на десну обалу Дунава са єдніем полком козака, гоніо є Турке. (Из извѣстія кн. Багратіона цару од 12. Марта 1810. год.)
Тако се испуни желя княза Багратіона да даде Србима помоћ. Исаев са своіема одѣленьма налазіо се на десной обали Дувава. Нѣгово кретанѣ и будући рад, казаћемо у трећой кньизи.

[JASON]

Прилог.

1. Писмо Карађорђево пожаревачком заповѣднику Петру Добрньцу од 16. Августа.
Кад сте юче мислили поћи, узевши џебану, ми смо мислили, да сте ви пошли, да скупляте войску, па послѣ, да идете против непріятеля; а данас дошавши я у Біоград, дознадо да сте ви у Панчеву. С почетка ніесам знао ђе сте, па сам вам писао по улаку у Пореч, а послѣ сам дознао, да сте ви у Панчеву. Я незнам, шта се то с тобом догодило и какве су твое намѣре. Ако нас мислиш оставити, кажи нам и врати нам џебану. Ми се немислимо предати, нити тако оставити дѣла, већ мислимо бити се, доклен буде Божія воля, Бог є добар; надамо се да нас неће оставити цар руски, па ако и остави, наћи ће се, ко ће нама покровительствовати. Ми мислимо у име Божіе бити се са непріятелѣм дотлен, док гођ буде могуће, а ти, ако се први вратиш, то се врати као и пріе у Смедерево, скупи войску и иди низ Мораву. Ми сви одосмо на више и ни єдан од нас неостаде.

2. Петар Добрняц Карађорђу.
Приміо сам ваше писмо и разабрао сам све, што ми у нѣму пишете и говорите тако као да сам вас изневѣріо. Я вас ніесам изневѣріо и чини ми се да до сад и ніесам біо невѣрним. Ово зна и Бог и народ; сазовите народ и упитайте га: Єли изневѣріо Петар, кад є заповѣдао у Делиграду, невѣре налазе се поред вас, кое су вас засліепиле и навеле народ на пропаст. Док су Младен и Милое живи, я у Србію доћи нећу. Кроз ова два чоека пропали сте и ви и сав народ, па ви іош вѣруете, а не видите до чега су нас ти люди довели. Што се тиче џебане, кою ви иштете да вам є повратим, ви знате да сам біо намисліо опет купити войску; али на брзо дознао сам, да сте ви заедно са Милоем намислили, да побіете сав народни савѣт и г. ђенерала, па да се уклоним од такве несреће, узео сам ђенерала и савѣтника Іову Протића, те пріеђемо преко Дунава у Панчево, одакле сам мисліо ићи у Пореч; али кад сам дознао, да већ Турци плове на лађама по Дунаву и да ніе могуће скупляти войску, то сам онда остао да одстоим контумац.
Пишете, да нас цар руски неће оставити. Я и сам мислим тако, кад нам є већ толика добра учиніо; народ ніе ни у чем крив, па зато идем я са нѣговіем ђенералом. Ође више незаповіедам я, већ ђенерал, и зато, куда он рече, тамо морам ићи. Я се ніесам поплашіо од турске силе, нити сам утекао по каквой другой причини, већ зато Да се избавим од веће срамоте и несреће народа, у кою су га увукли Младен и Милое одма дочим су уклонили од нѣга ђенерала.

[JASON]

3. Писмо Карађорђа ђенералу Исаеву 16. Августа 1809. године.
Являмо вам, да нас є г. дѣйствителни штатски савѣтник Родофиникин юче на ноћ изненада оставіо, па и без нашега знаня. Кад сам ютрос овамо дошао, чуо сам, да є отишао па сам се яко ужаснуо. Мени є непозната причина тога догађая, чему се я ніесам нигда надао. Зато молим Ваше Превосходителство, да нас научите: шта да радимо у оваквом случаю, па явите о овоме и Нѣговом Сіятелству г. Фелтмаршалу Прозоровском, или ономе коме слѣдуе ми се поради тога налазимо у забуни - и удостойте ме скорог вашег одговора.

[JASON]

4. Писмо княза Багратіона Родофиникину 7. Септемвра 1809. год. Нр. 967.
Приміо сам извѣстіе Вашег Превосходителства, кое сте ми послали по надворном савѣтнику Недоби, а юче, по моему дозволеню, дошао є к мени србски заповѣдник Петар Добрняц са своіом дружином и я сам се шньима пространо разговоріо.
Са найвећом тугом и душевном жалошћу, видим, да су Срби запали у несрећни положай, а извући из те неволѣ, врло є тешко. А и сам заповѣдник Добрняц признае, да су главном причином ове несреће унутрашньи раздори некіе главара, а особито зли поступци Младена, Милоя и некіе другіе изрода, кои, тражећи, да задоволѣ своіема користима, предали су на жертву свое отечество, пролили су невину крв браће свое и упропастили неколико стотина иляда породица.
У самом почетку, кад сам ступіо за врховног заповѣдника войске, обратіо сам найвећу пажню на данашнѣ станѣ Србіе и размишляо сам, како и коим начином, да іой се поможе. Али є ово већ било касно, єр моя писма већ ніесу могла допріети до вас. Али опет ніесам остао при томе, већ сам дао налог ђенералу Исаеву, од коег шилѣм вам копію да видите.
Било како му драго, Србе неваля ни под кои начин оставити, па біо ньихов положай ма колико му драго опасан, и зато треба им представити и подстрекавати их на ньихово постоянство, на юнаштво и рад, да се ньихова дѣла приведу у пређашнѣ станѣ, а то ишту и користи нашег отечества. Ваше є Превосходителство кроз тако дуго вріеме, употреблявало труд и напрезанѣ, да осуете срећу тога народа; штета би била напуштити све то, непожнѣвши неколико годишнѣ плодове вашіе трудова. Мени є позната ваша благоразумност, живльи рад, искуство и усрдност службе за цара, па ми све то дає тврђу вѣру, да ви нећете губити надежду за постизаванѣ цѣли, већ да ће те придружити нове трудове к оніема, кое сте до сад учинили, па онда поправити Србска дѣла.
И тако, враћаюћи вам надворног савѣтника Недобу, молим я Ваше Превосходительство, да одма пођете са ціеліем вашіем посланством у Малу Влашку и да сте непрестано са ђенералом Исаевим, па да се шньиме свѣтуете за обшти начин, прикупляня, сѣдиняваня и оружаня Срба за заштиту и обрану ньиховог отечества, па да се опет истисну горди мусулмани из ньиховог завичая, коег су они, са крвлю браће свое облили, а исто тако, да се избаве и ньихове породице од тешког ярма и неволѣ од кое они пате. Ви се можете у томе користовати како са дошавшим србским чиновницима, кои се сад са вама заедно враћаю, тако и са другіема, кои одиста любе свое отечество, као: Митрополита Леонтія, архимандрита Филиповића, заповѣдника Миленка Стойковића и остале. Чуо сам на мою велику радост, да се овай послѣдньи одржао у Поречу и да є Карађорђе наставіо бранити положай на Морави. Ово нам дає найвећу могућност, да скопчамо шньима наше одношае, те да се ради заеднички за єдно усредоточаванѣ.
Ако пак наново окуплѣни Срби не би били у станю у први мах дѣйствовати у самом отечеству ньиховом, то онда нека се е почетка при друже войсци ђенерала Исаева, те би под нѣговіем окрилѣм могли бити врло користни, да се одвуче сила турска од оніе, кои буду дѣйствовати против Турака у унутрашньости Србіе.
Надворни савѣтник Недоба, казаће вам све обширно о савршеной побѣди, кою сам 4. Септемвра одржао над Турцима под мѣстанцем Ресава над Серасћером Хозрев-Мемед пашом и над найзнаменитіема везирима Илик-Оглу, Яур-Хасану и Тулум-Оглу. Гонили смо непріятеля 8 сати ода по различніема путовима, кои су сви покрити мртвіема турскіема лѣшинама. Погинуло є само 3-4000 люди, сав пак корпус, кои є имао 12000 люди разпуђен є и изтріеблѣн. На непріятеля наишла є таква страва, да є бѣжао само куд є могао, оставивши у своему логору 7 лубарада, 29 застава, међу коіема є и застава самог Серасћера, множина оружя и остале военіе спрема допаде у руке побѣдителя. Я ође нећу остати, већ идем напріед. Ако Бог и у напріед благослови наше оружіе, о чему се несумням, онда ће сва турска войска, коя є данас против Срба, обрнути се на мене; а кад се примакнем по ближе Рушчуку, онда се надам, да ћу моћи послати и у Србію єдан діо войске. Я смишлям таквіем начином такав план, како ће се моћи Србія повратити у пређашнѣ свое станѣ.
Да би вам могуће било испунити све то, што є напріед речено, я сам послао вашег чиновника коллежког регистратора Гороновића у Галац, да тамо прими 3000 дуката из оне суме, коя є послата за потребе Срба. Ове ће вам новце доніети исти Гороновић, а я сам увѣрен, да ће те их ви употребити по данашньим околностима на найнуждніе потребе и будите по могућству у том штедльиви.
У исто вріеме шилѣм вам 1000 дуката за ваше непредвидне трошкове, као што сте искали іош у покойног моег предмѣстника.
Ви знате, да се оно, што треба за оружанѣ Срба, налази у Малой Влашкой у подручности ђенерала Исаева: има неколико готовог оружя, двіе лубарде са подпуном справом и набоима; а осим тога, има неколико праха и олова.
Све то, може се одма дати Србима, а по нашему напредованю, я ћу увећати брой оружія и количину военіе потреба.
Я сам уважіо молбу заповѣдника Добрньца, да може скупляти Србе у Влашкой за обрану ньиховог отечества. Дао сам му зато писмено овлашћенѣ, од коег шилѣм вам копію.
Очекиваћу од вас чешћа извѣстія, шта ће бити од вашіе подузећа...!!

[JASON]

5. Писмо Наполеона I. министру инострани дѣла у Сен-Клу од 11. Юнія 1806.
Господине кнеже Беневента, нужно є направити одговор на ноту руског посланика од 30. Марта, па ће те є предати портином посланику, кои є ође. Биће нам лако доказати, да Русія не говори као пріятельска или саюзничка, већ као господарећа сила; ако є истина, да она тако яко жели одржати отоманско царство, зашто неодустане подпомагати Србе своіем наговаранѣм и новцем? Па ако є нѣна ревност за портине користи, да прави план похода противу Француске показуе, да она оће порту да нападне - зашто не пошлѣ єдан корпус од 3-4000 люди против Срба? Овай прости доказ може отворити очи Турцима, да они немаю ништа очекивати од Русіе и уштедила би се многа крв. Али Русіи ніе стало ни да прикріе свое намѣре. Зар є то просто посредованѣ у корист простака? Зар то ніе дѣло непріятельства, кад се поданици у буни подпомажу против своег владаоца? Зар Русія неби могла рећи Србима: ако оћете да положите оружѣ, да издате свое главаре, кои су вас навели на странпутицу, и да се повратите у пређашнѣ станѣ, онда ћу я код порте израдити да се све прошло преда заборавности. Мѣсто тога, што се усуђуе Русія обећавати? да прогласи независност Србіе. То є управо цѣл разпирене буне међу Србима. То є развіянѣ великог вайкадашнѣг и смишлѣног плана, да се Отмановићи прећераю у Азію. Кад би православни Срби добили оно, што є добила Молдава и Влашка т. є. независност, онда би Мореа и други діелови турског царства, у коима има велики брой Грка, тежили к истой цѣли, а тіем би се свршила пропаст отоманског царства. Тако даклем Русія, да би скрила свою праву непріятельску радню, нашла є да су праведни предлози Срба. Русія, ободраваюћи Србе на буну, усуђуе се захтѣвати од порте безчестіе и жртву нѣни интереса, кою она своим пріятелѣм и саюзником називлѣ.
Остало у ноти руског министра тичуће се Влашке, показуе савршено начин говора, коег се Русія спрам порте придржава. Коим се правом міеша Русія у послове Влашке? Да ли принадлежи Влашка ньой или порти?
Што се пак тиче примѣдба за Ћесарію, те су тако безсмислене, да се нема шта примѣтити на ньи.
Срби и непріятельи порте немаю никаквог споразумлѣня са Французком, она є далеко мудрія, него да подпомаже бунтовнике. Кад би се обратили Срби на Французког цара, он би о том извѣстіо порту и не би их саслушао пріе, но што би положили оружѣ, издали свое главаре и повратили дѣла у првобитно станѣ. (То єст да опет буду робови турски. П.) Из овог различног понашаня двію сила, може порта судити ђе су нѣни прави пріятельи. Найпослѣ саставите о свему томе обширну ноту, па є пошльите г. Руфину, нека є поднесе и од свое стране іош болѣ разграна. Гледайте, да у ту ноту уђу новости од Януара. Опишите понашанѣ Руса спрам Турака, особито подпомажите у погледу Грка, кои плове под руском заставом, тако што ніе нигда Французка тражила за себе.

[JASON]

6. Писмо Наполеона I. министру инострани дѣла у Сен-Клу 19. Юнія 1806.
Господине кнеже Беневента, ево вам одговор, кои ће те написати на Али пашино писмо: Да су ми позната нѣгова добра разположеня; да сам приміо са задовольством нѣгову саблю; да сам пріятель високе порте; да га одликуем; да се треба постарати, како да се Срби укроте, а Грци притегну, кои су истински помагачи Русіе; да може рачунати на мою заштиту; да почем сам послао єдан діо мое флоте у Индію, а другу да морам употребити за прелазак у Енглеску, те то ми смета, да немогу послати онакву флоту у Крф, какву имаю тамо Енглези и Руси, али нетреба ничим наглити; да се Русія ріешила, да ми поврати залив Которски; да ћу овіем начином бити у станю да му дам сваку могућу помоћ; да ће нѣгове лађе бити свагда добро примлѣне у моим пристаништама; да сам наредіо, да се учине поклони оніема, кои су мога гусара Бонапартина звіезда добро примили. За овай предмет треба се споразумѣти са г. Марескалкіом, коем сам дао на разположенѣ 60.000 франака за дарове. Ви ћете у овом смислу писати г. Пукевилю и додаћете, да ако игда Крф подпане под мою власт, то да неби могао болѣм чувару повѣрити до истом Али паши. Моя писма и моя упутства, треба да буду на такав начин сложена, као кад се подносе порти. Држим, да Али паша доставля порти много моје ствари. Послао сам г. Мареу копію писма за Султана Селима, да их да преписати обичніем начином. Ви ћете та писма дати превести на турски єзик.

[JASON]

7. Писмо Наполеона I. Селиму III. у Сен-Клу 20. Юнія 1806.
Примили смо писмо из руку вашег изванредног посланика, кое сте нам изволили писати. Ми смо се шньиме по дуго и тайно разговарали о правiема користима вашега царства; извѣстили смо га, да смо се рiешили употребити сву нашу снагу, да предупредимо намѣре непріятеля високе порте. Са овіем писмом хоћемо да дамо у собствене руке увѣреня о томе. Надамо се, да ће Ваше Височество хтѣти, да наши поданици буду у важніема областима предусретани онако као од оне силе, коя є саузник од триста година, и народа, коему сте ви найвише наклонѣни. И ако нам Ваше Височество дозволи да са єдиніем савѣтом окончамо, ми ће мо вам рећи, да праве користи вашег царства захтѣваю, да недопуштате ни одной страной држави, да се плеће у ваше расправе са Србима, да употребите найснажнія средства, да се покоре ови бунтовници, кое Русія, подбада и ободрава; доказ за то найбольи у томе, што она тражи, да им се даде независност.
Што се тиче Влашке и Молдаве, ако жели Ваше Височество да вам се ове краине неизклизну из руку, то морате све удесне околности употребити, да повратите старе породице. Княжеви Грци, кои сад тамо владаю, руски су агенти. К овіема мѣрама валя придодати іош то, да се забрани пролазак рускіема лађама кроз Босфор и да се недопушти да и єдна грчка лађа плови под руском заставом. Нека Ваше Височество презре пріетнѣ своiе непріятеля, кои ніесу у толико страшни у колико они желе, да се о ньима мисли и нека у свіема околностима рачуна на нашу помоћ. То є єдина оцѣна, кою ми спаямо са притяжаванѣм Далмаціе и Албаніе.
Дали смо налог нашему посланику, у коему имамо пуно повѣренѣ, да употреби свою даровитост и рѣчитост па да убѣди Ваше Височество о осѣћаню пріятельства и уваженя, коим смо одушевлѣни за вас.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

8. Писмо Наполеона I. князу Евђенію у Сен Клу 28. Юнiя 1806.
Сине мой, два баталіона мое кралѣвске гарде, кои су били у Бечу, сачиняваю доста лепи корпус; али при великой войсци ніесу имали прилике ни єдан фишег да изгору. И само може бити сходно користовати се ратом са Црногорцима да постану ратоборни. Оставлям вам даклен на волю, ако невидите каквiе сметня, то да гледате, да єдан од тіе баталіона имаюћи 800 люди, пође у Арбанію. Ви ће те се постарати, да у томе баталіону буде колико младіе, толико и старіе ратника. То ће бити подкреплѣнѣ, као што я предвиђам користно за Арбанію ђе ће онда бити 2400 Талiянаца, нерачунаюћи у то артилѣрію и сапере. Ваша ће дужност бити, да свакіе петнаест дана шилѣте по єдно одѣленѣ од сто люди, да их подпуняваю, тако, да брой буде свагда подпун. Пошльите єдног таліянског ђенерала да управля са ова два батальона под заповѣди ђенерала Леристона. Ако ђенерал, Пино неможе ићи са том таліянском войском, а ви пошльите тамо ђенерала Леки, коег є повратіо пульски краль, и кои є више од осталіе ђенерала навикнут на рат, я морам да чувам многа мѣста, треба даклен умножити мою таліянску войску, како би могао употребити неколико таліянскіе батальона у Далмаціи и у Арбаніи. Они ће постати ратоборніема тіем, што ће имати непрестано посла са Црногорцима. У свой Млетачкой области треба да се подиже толико батальона, єр предвиђам, да ћу скоро повратити у Талію четири таліянска корпуса, кои су при пульской войсци са том намѣром да их попуним са овiема и новіема одѣлѣняма, кое ће те подићи; оћу да одржим Далмацію и Арбанію и да ратуем против Црногораца.

9. Писмо Наполеона I. князу Евђенію у Сен Клу 3. Юнiя 1806.
Сине мой, видим да се ђенерал Лористон дао лудо обколити од 3-4000 Црногораца; да є біо пошао на ньих са свом своiом силом, те би их біо одиста узбіо и научіо их памети. Нѣгова писма непоказую одважног карактера. На кога се он може жалити, што му снага ніе уединѣна? Зашто ніе напао са свіема своiема одѣлѣньима? Наредите ђенералу Молитору, да му пође у помоћ и да му достави сва могућа средства. По сад нема се више шта бояти за Далмацію.