Српске буне

[JASON]

20. Предпис княза Багратіона Родофиникину од 19. Феб. 1810. год.
Ође шилѣм Вашему Превосх. копію са двіе депеше, кое сам приміо од државног канцлера, као одговор на моя отношеня о саданѣму станю стварих у Србіи и о мѣрама, кое сам я предузео. По садржаю истіе налазим за нужно препоручити вам слѣдуюће:
1). Кад наша войска уђе у Србію и ви дођете тамо шньоме, постарайте се при згоди у разговору са оніема старѣшинама, за кое се несумняте о привржености к Русіи, да им напоменете пристойніем начином сва милосрђа и благоволеня Нѣг. царског Велич. народу Србскоме, кое се простирало тако далеко, да неосврћући се на често показано ньиховіе садругова непостоянство у траженю туђег покровителства, остало є Нѣг. Величество тврдіем и непоколебивіем у своіой намѣри, да оснуе срећу Србіе па є и жртвовало и жртвуе крвлю своіе храбріе войника. Надати се, да ће ови добромислећи люди одржати мах у Србіи, па да ће ньихово настояванѣ за нас бити користно упечатлѣнѣ у народу и кад народ дозна такве мисли из уста своіе рођеніе старѣшина, а за доказ томе може се навести на видику стоећа снажна воена руска помоћ.
2.) По доласку вашему у Србію, нужно є, да преко кога са стране дознате с ким и на каквом основу били су договори са ћесаровцима, какав су имали успѣх и на чему се остало, па ме извѣстите о свему. Може се са неком вѣром мислити, да су у томе имали найвише діела Младен, Милое и Юговић, и ако се ово обѣлодани, то сте ви дужни іош већма настояти, да би србско правителство по своем собственом побуђеню уклонило на свагда те люде од уплива у Србске послове.
3.) Као што већ има србско правителство найясніе обећанѣ, кое му є дато по найвишей заповѣсти Нѣг. цар. Величества преко моега предмѣстника од 26. Априла прошле године, да ће при новіема уговорима мира са отоманском портом бити цѣл стараня врховног пуномоћника та, да се Србія єдном за свагда избави испод зависности отоманске порте и да Србія добивши своя права под покровителством и потврдом Русіе, може завести устав по своіой собственой вольи. Кад то пође за руком, онда се може заискати од Срба обясняваня, какве установе желе они имати за свою корист при мирніема уговорима, кои се могу са тіема главніема основима подударити.
4.) На сваки пак начин, треба, да Ваше Превосх. постара се сазнати све на чисто и да ми явите, какав є данак плаћала Србія порти до почетка рата. Придайте уз то и свое мнѣніе, осниваюће се на мѣстноме познаваню, колики може бити данак и кои би Србія могла платити, а да необтерећуе народ.

[JASON]

21. Писмо княза Багратіона Врховном вожду, народноме савѣту, архимандритима, свештеницима, заповѣдницима, войводама и осталіема oд 18. Феб.
Од онога времена од како є нама єдновѣрни и храбри народ србски нашао у немогућности сносити све муке и неволѣ и изцѣђиваня, коя є подносіо од тирянског турског правителства, Нѣгово Величество, мой цар, по урођеном му милосрђу, саслушао є глас пуномоћника народа србског, обећао се својом царском ріечію, па му є и дао свое високо царско покровителство.
Искуством видіо є србски народ, како са живіем старанѣм додавала средства и помоћ, коя є била нужна за ньихову собствену обрану, да сачува жене и дѣцу и иманѣ свое и да побіе свое непріятелѣ.
Познато є свакоем Србину, колико є пута у знатном количеству шиляно транспортне артилѣpie, различног оружя, военіе справа, праха, олова и осталіе военіе потреба из войске Нѣг. Величества у Србію и колико є пута снабдѣвено било србско правителство знатніема новчаніема сумама, да се подмире праве потребе народа, да постигне ону цѣл, кою є предузео да оснуе свою срећу на вѣчна времена.
Из уваженя молбе пуномоћника народа србског, 1807. год. послато є било одѣлѣнѣ руске войске у помоћ Србима у рату против отоманске порте. На основу примирія, кое є те године заключено, та войска прешла є на ліеву страну Дунава. Настоянѣм руског двора, Србія є била ставлѣна у примиріе, и тіем є добило србско правителство прилику, за подруг године мирнога живлѣня, спремити све оно, што би требало за будуће ратованѣ.
Нигда и у никаквоме случаю ніе цар изпустіо из вида судбу народа Србског. И прошле 1809. год., кад є рат између турске и руске войске опет настао, на ново є из войске Нѣг. Величества шиляно у Србію артилѣрійскіе транспората, оружя, спрема и осим тога не мала сума новаца.
По появлѣніема околностима, а може бити и по опредѣлѣню невидиме судбине, народ србски препатіо є доста од непріятеля и од нѣговог нападаня, кое нити се могло предвиђети нити га одбити у самом почетку зато, што е било одстоянѣ далеко, а сметало є и то, што се ніе могао изміенити направлѣни план ратованя. У слѣдству моег снажног кретаня и дѣйствія против непріятеля на десной обали Дунава, нагнало є непріятеля, те є морао повући свою снагу из Србіе, а окренути исту против мене. Таквіем начином опет се избавіо србски народ од силног турског нападаня.
Необзираюћи се на то, напрежем сва своя усиляваня, да се испуни света и непоколебима ріеч моега цара, па сам обратіо найживлю пажню на данашньи положай народа србског и ступіо сам у потанка разсматраня са народніема пуномоћницима к мени посланіема, како да се найбольіем и найпоузданіем начином утврди безопасност и срећа Србіе, а исто тако о предстоећіема мѣрама помоћи. У слѣдству чега, послао сам я сад снажни и знатни корпус руске войске на десну обалу Дунава у Србію, да би заеднички са храбром србском войском дѣйствовати, те да се побію непріятельи Србіе и тіем начином, да се осную и осигураю срећни дневи тога нама єдноплеменога народа. Предао сам заповѣдништво над овом войском ђенерал-маіору Исаеву, као войнику, кои є показао у многіема приликама свою храброст и искуство, а кои є и пріе біо у Србіи и руководіо србску войску, да савлада и побѣди непріятеля, кои само зато заслужуе любав и поверенѣ народа.
Таква знатна снага храбре и славне руске войске дае ми безбрижност и сигурност, да ће имати на томе краю савршени успѣх у предузиманю против отоманске порте.
Таквіем начином задоволяваюћи подпуно, обилніем и найглавніем старанѣм, врховног вожда, правителствуюћег савѣта и пуномоћника народа србског, я очекуем са правом, да ће Срби од найвећег до найманѣг постарати се и показати сад у самой ствари свою признателност, непоколебиву и тврду приврженост Нѣг. Величеству, наймилостивіему покровителю Србіе за такав особити доказ очинског стараня Нѣг. Величества за срећу тога народа.
Сад є наступило вріеме, у коем србска войска одушевлѣна вѣром любави за свое отечество, да се наоружа духом храбрости, да се сѣдини сложно са непобѣдимом руском войском, те да се побію горди мучительи Србіе и да се утврде нѣни срећни дневи, кое до сад ни потоци србске крви ніесу били у станю стећи. Я ово захтѣвам именом онога великога цара, кои жртвуе крвлю своіе храбріе войника, не поради каквіе личніе користи или из собственіе завоеваня, већ чисто за добро нама єдновѣрнога народа србскога. Да би се постигла ова важна и велика цѣл, треба на сваки начин, да србска войска у свіема предузиманьма и ратованю против Турака, слѣдуе руковођеню и установима ђенерала Исаева, кои ће га упутити на больи и удесній пут, да побѣди непріятеля.
Сад се обраћам к србскоме народу. Ваша браћа, храбри руски войници иду к вама за обрану вашу и за ваше мирно живлѣнѣ. Примите их као браћу и сложно шньима удрите вашег непріятеля. Руска войска снабдѣвена є са сваком военом потребом, али се може догодити, да ніе могуће све доставляти по томе, што є далеко, или што є мучно или управо ніе могуће, као на примѣр: сіено и подвози, а може бити у дулѣм времену и рану подвоз за све ове потребе, военіе и другіе спрема и остало: па будите им у томе на руци од свега срца, са свом снагом и свіема вашіема начинима, єр ово нећете чинити за ньих, већ за себе, да се са уединѣном снагом оснуе срећа ваша.
Заслуге врховног вожда народа србског, кое є учиніо своему отечеству, трудове, кое є подніо за шест година дана за добро Срба и пожртвованя, коя є до сад учиніо, увѣраваю ме напріед, да ће он у данашнѣму одсудноме часу, придружити трудове трудовима, удвоити свою усрдност и ревност, да увѣнча те трудове своіема срећніема успѣсима, кои нѣму мораю дати славу, а нѣговом отечеству найвећу срећу.
Духовни пастири неће никако изостати, да са свіема благіема настояваньма пробуде и пооштре народ сложноме дѣйствію са руском войском за обрану православне вѣре и дѣце, кою мучительи угнѣтаваю и за веће прославлѣнѣ христянског имена.
Заповѣдници войске и све старѣшине, нека се окану свію личніе и другіе користи, а да напрегну сву свою снагу, како ће се постићи предузета велика цѣл, єр є сад наступіо час, у кои се упућую дѣйствія свію и сваког к єдной и истоветной цѣли, па мора рѣшити судбину Србіе.
Я ніесам пропуштіо учинити нужна разпоређеня, по коіема да се и србской войсци достави нужна количина военіе спрема. Задоволяваюћи у свему и све што є могуће, молби и потраживаню, коя су ми представили пуномоћници народа србског бивши код мене, я заедно са корпусом руске войске шилѣм у Србію и дѣйст. држав. савѣтника Родофиникина са свіема чиновницима, кои су и пріе шньиме били, я сам му дао сва нужна упуства, да дае добре савѣте и нужну помоћ, како правителству, тако и народу Србскоме.
Несумням се, да ће едно и друго дати му повѣреня, кое сама корист народа изискуе, да се сачува у чиновнику опуномоћеноме и имаюћем царско повѣренѣ.
У осталоме, по могућству, я и у напріед нећу изоставити да помажем у потребама и нуждама народа србеког и заиста стараћу се, као што сам се старао и до сад.
____

[JASON]

Дневник Јеремије Гагића секретара Правитељствујушчег совјета


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
О Јеремији Гагићу. – Јеремија Гагић рођен је 1. маја 1783. у селу Претокама у крагујевачкој Гружи. Крштен је 11. јула исте године у манастиру Враћевшница. Кум на крштењу му је био поп Тома из Белог Поља. Јеремијин отац се звао Михаило Гагић. Гагићи су  раније живели у селу Поточани испод извора Чесмице у Јешевцу. Након што су Турци попалили њихове куће у Поточанима и побили највећи део Гагића, оно мало прежвелих се населило у село Претоке. На планини Јешевцу, где је било село Поточани, једно место се и данас зове Гагића Кућиште. Није познато одакле су  стари Гагићи од раније пореклом али сасвим сигурно су једна од најстаријих фамилија у Гружи. У Поточанима су били настањени још од почетка XVIII века, а у Претоке су се преселили пре Кочине Крајине 1788. године.
Није познато када је и под којим околностима Ј. Гагић дошао у Аустрију, али је морао бити млад пошто је основну школу свршио у Руми. После тога је дошао у Земун и ступио у службу код свога зета Вука Мариновића, свињарског трговца.
Прве и друге године устанка Гагић је у два маха долазио у Србију, али је коначно напустио Земун 26. марта 1806. Убрзо по преласку, почетком априла, добио је службу у Правитељствујушчем совјету, прво као писар, а после смрти Боже Грујовића, крајем матра 1807. као други секретар. Гагић, истина, тврди да га је Карађорђе поставио за члана совјета (тј. за совјетника), и то убрзо после коначног преласка у Србију, тако се он потписао и на српско-руској конвенцији и на писму Будбергу (в. Дневник), али Вук и Баталака то одлучно поричу. Пошто је совјетско особље било слабо плаћено и од тих прихода није се могло издржавати, Аврам Лукић, совјетник пожешке и рудничке нахије, 'узме к себи Ј. Гагића… те је код њега и сједио и све потребе имао без икакве плате.'
Као совјетски писар и секретар Гагић је углавном употребљаван у разним мисијама на страни. Још док је живео у Аустрији био је одређен априла 1805. да изиђе у сусрет изасланицима влашког кнеза Ипсилантија који су били приспели у Земун. У другој половини исте године послат је у Беч у извесној мисији о којој ништа ближе није рекао. Изгледа ипак да је по среди била само продаја свиња Стефана Живковића. Августа 1806. одређен је заједно са А. Лукићем да иде у Трст и од тамошњих Срба трговаца затражи помоћ у новцу. Убрзо по повратку са овога пута, новембра месеца поново је слат у Беч код аустријског цара да издејствује отварање границе и скидање забране на увоз хране и др. у Србију. Следеће године био је члан депутације која је, у вези Михељсоновим прогласом Србима од 11. јануара 1807, била упућена у Букутешт у глави стан руске војске ради договора о заједничком раду и тражења да се један руски чиновник пошаље устаницима (на основу ове молбе био је послат у Србију Родофиникин). Крајем јуна 1807. пошао је по други пут у Букурешт са мисијом да оде до цара и образложи му захтеве изнете у српско-руској конвенцији од 28. јуна 1807. Али пошто се, под утицајем тилзитског мира, почело радити и на руско-турском примирју које је закључено крајем августа, Гагић не оде у Петроград, већ се и даље, све до 10. септембра, задржи у Букурешту, где је незванично, неовлашћен од Карађорђа и Совјета, на своју руку, заступао српске интересе, па чак и ишао са руским пуномоћником Лашкаревим на преговоре са Турцима у Силистрију и, у вези са примирјем, писао једно писмо руском министру спољних послова Будбергу.
Гагић је припадао русофилској струји међу српским устаничким вођама и био човек Миленка Стојковића. Његово русофилство се нарочито испољавало приликом склапања поменуте конвенције, у чему је он имао знатнијег удела. Писмен и зналац руског језика, он је био тумач и главни посредник у преговорима између Карађорђа и маркиза Паулучија. Сам Паулучи наговештава да је преко њега вршио утицај на Карађорђа, и свакако захваљујући донекле и ревности Гагићевој конвенције је, у појединим својим тачкама, састављена повољно не само по руске интересе, већ и по интересе русофилске странке (па према томе и Гагићеве) која би стање створено конвенцијом могла искоришћавати у своје сврхе. Паулучи је у извесној мери дигао вео са Гагићеве заинтересовановасти и његове улоге у овој прилици рекавши, у једном извештају, да га је придобио за себе на тај начин што му је обећао да ће му израдити какву награду од руског цара. Баталака, са своје стране, објашњавао је Гагићево држање тиме што се он надао да ће, захваљујући својој услужности, добити велики положај у случају да на основу конвенције руски гувернер дође у Србију. И његова приврженост према Миленку, о којој и у самом Дневнику има више наговештаја, потиче добрим делом из истих побуда, пошто је Миленко уживао велику руску наклоност и сам био Русима наклоњен.
Овакав Гагићев став изгледа да је запечатио његову каријеру у побуњеничкој Србији. Он каже у свом Дневнику да је 28. дец. 1807. дао оставку на службу у Совјету. То исто понавља и Миленко у атестату који је издао Гагићу, са мотивацијом да је Гагић то учинио ради поправке здравља нарушеног у служби народу. У ствари, он је просто био отпуштен. Прави разлози нису познати и могу се само наслућивати. Вук наводи да су Иван Југовић и Гагић, обојица секретари, 'истјерани' на основу Карађорђевог писма Совјету које је стигло 'дневице на Божић', додајући како је Југовић доцније причао да је Чардаклија био тај који је, по наговору Родофиникиновом, навратио Карађорђа да их отпусти. По Баталаки Гагић је истеран из службе, 'осим многих других узрока', највише због свога рада на конвенцији; мало даље каже како је његово отпуштање дошло 'из побуђења самог правитељства', а Југовићево 'по настојателној интриги Родофиникиновој, дејствовашој чрез капетана Чардаклију'. Отпуштање констатује и К. Ненадовић, али без икаквог образложења. Што се тиче причања Југовићевог, њега је доиста тешко примити уколико се односи на Гагића. Иако је Гагић, по свом повратку из Букурешта у јуну 1807, говорио како је био против доласка Родофиникиновог у Србију, довољно је потсетити да је он био русофил и присталица Миленков, па увидети да Родофиникин није имао рачуна да ради на његовом уклањању из Совјета. Против тога би говорио и каснији Родофиникинов став према Гагићу. Кад се одбаци овај разлог, остаје као највероватнија претпоставка Баталакино причање да је Гагићево отпуштање из Совјета дошло као последица његовог рада на српско-руској конвенцији, која је била први озваничени израз тежње за ограничењем Карађорђеве власти, једном речи као последица Гагићевог политичког русофилства које је било уперено против Карађорђа чију је суревњивост оно у највећој мери изазивало. У сваком случају, да Гагић није добровољно поднео оставку већ да је отпуштен сведочи и једно место у његовом Дневнику где каже како је Карађорђе рекао у једном писму Миленку да га овај још не пушта у Влашку пошто ће о њему 'промислити'. Ако је Гагић доиста од своје воље отказао службу, и то још због нарушеног здравља, шта би Карађорђе имао о њему накнадно да 'промисли'?
После отпуштања Гагић је намеравао да оде у Влашку, али му то није било дозвољено. Маја 1808. прешао је у Пореч Миленку и постао код њега 'совјетником и помошчником у свим дјелом без икакове плате и награжденија'. Отада се његова делатност развијала у присенку Миленкове личности. О његовом раду у овом периоду нема скоро нимало података. Огорчен због избацивања из службе, он је, по Баталаки, потпуно стао на страну Карађорђевих непријатеља, нарочито се трудећи да одржи Миленка у његовом бунтовничком расположењу. Када су Миленко и Петар Добрњац били протерани из Србије фебруара 1811, Гагић им се придружи и  заједно са њима пређе у Влашку.
У Влашкој је, после извесног времена, ступио у руску службу, прво као преводилац код војске на Дунаву, а од августа 1812. у канцеларији код Чичагова, једно време главнокоманујућег руских трупа у влашким кнежевинама, после чега је пошао ради службе у Петроград. Фебруара 1813. постављен је за титуларног саветника, а децембра 1815. за руског конзула у Дубровнику. Баталака каже да је овај положај добио захваљујући утицају Родофиникиновом. У Дубровнику је остао све до пензионисања 1856, а умро је у Млецима 1859. где је и сахрањен.
Гагић је као награду за дугогодишњу службу у руској дипломатији добио племићку титулу.
Савременици су га описивали као поштеног, ревносног и тачног чиновника. Иако је напустио Србију, никад није прекидао везу са својом земљом. Чинио је све што је могао да олакша напредак Србије. Одржавао је преписку и са Милошем Обреновићем. Гагић је имао тесне везе и са Црном Гором и био је главни извештач руске владе о тамошњим приликама.
У Дубровнику је у то доба била мала православна црква од дрвета. Јеремија је често певао на служби у тој цркви. Радо је куповао и читао српске књиге. Док је живео у Дубровнику, био је претплатник на Вукове народне песме, узео је 15 књига.
Био је поштован и уважаван међу дубровачком властелом, подједнако су га поштовали и православци и римокатолици.
Поред српског матерњег језика, говорио је и италијански, француски, немачки и руски.
Био је омаленог стаса, пунији и повеликог носа.
Одмах по доласку на службу у Дубровник, Јеремија је запросио ћерку богатог дубровачког трговца, Хаџи Лаке Лучића, родом из Сарајева. Како је он био нов човек у Дубровнику и још увек непознат, девојчини  родитељи  нису дали пристанак.
Касније су му они сами понудили своју млађу ћерку Евстахију ( Стаку), са којом се Јеремија венчао 5. марта 1826. године. Евстахија је била рођена 8. новембра 1810. у Сарајеву. Јеремија је из брака са Стаком имао три ћерке и једног сина. Ћерке су му се звале Милена, Љубица и Олга. Син Владимир је рођен 1836. године а умро је у Петрограду 1850. године.
За Јеремију Гагића се везује и мистерија око нестанка оригиналне Повеље Кулина бана. Верује се да се оригинални примерак Повеље налази у Академији наука и уметности у Санкт Петерсбургу у Русији. Повеља је из архиве у Дубровнику нестала почетком  XIX века. Верује се да је Повељу Кулина бана отуђио конзул Јеремија Гагић и поклонио је руском цару, да би му се додворио.
Јеремија као руски конзул у Дубровнику, осим што је био близак пријатељ, био је и заштитник црногорском владици и владару Петру II Петровићу, са којим је одржавао интезивну преписку. Његош је писао и песме у част Јеремије Гагића.
Када је млади владика Његош био опањкан на руском двору, Јеремија је стао на његову страну и оправдао га код руског цара јер је знао да је Његошева владавина правична и поштена, иако понекад превише строга.
Гагић је оправдавао Његоша код Руса и  у пролеће 1844. године, кад је након катастрофалне суше која је довела до глади у Црној Гори, Русија упутила помоћ. Јеремија је  добио од надређених задатак да мотри на то да ли Његош троши новац само на куповину жита или чини и неке злоупотребе.
Иако је Јеремија  на свим званичним местима подржавао и правдао младог Његоша, као поверљиву информацију саопштио је Вуку Караџићу да је Петар II Петровић неприкладна личност  за поглавара цркве и да његов духовни живот не приличи православном митрополиту. Јеремијине замерке на рачун Његоша које је поверио Вуку односиле су се на то да се Његош влада као световњак и да се више бави ловом и песништвом него владарским и владичанским пословима, као и да често одлази у Боку, где се удвара дамама и игра карте.
Када је Његош тешко болестан пошао у Италију на лечење, 20. маја 1850. године, и кад је бродом пристао у Дубровник, по свом поверљивом човеку послао је свој тестамент Јеремији Гагићу на чување. Његош је у писму од 27. маја 1850. године поручио Гагићу да њему као верном пријатељу и заштитнику оставља тестамент на чување, ако умре да копију пошаље у Црну Гору, а ако оздрави да му тестамент врати кад он то затражи.
Гагић је био пријатељ и Вука Стефановића Караџића. Вук је гостовао код Јеремије 1833. године у Дубровнику.

[JASON]

О Дневнику. – Први помен о Гагићевом Дневнику налази се у његовом писму Вуку од 17. марта 1834. Ту он каже следеће: 'Ја се спомињем да сте ми једанпут писали и искали от мене материе за србску историју. Преметајући мое старе папире, нашао сам један Дневник мој у Сербии от 1804 года, и ако је недостаточан, судио сам да вам може к чему год служити као историографу србскому, и зато сам га преписао и ево вам га при овом чест имам препроводити у две тетради. Уверен будући о вашем благоразумију и острожности, излишним почитујем назначавати вам што се може и што не може публиковати, само вас молим да не именуете источник из кога сте почерили што – ли – бо'.
Да је Вук заиста примио овај Дневник и да се њиме користио при писању Правитељствујушчег совјета јасно се види из његове напомене 10 на страни 72-73 Скупљених историских и етнографских списа. Вук, истина, не помиње Дневник, ма да наводи како је добио од Гагића Будбергово писмо Карађорђу и текст српско-руске конвенције. Изгледа, међутим, да је овај примерак Дневника пропао, јер га приређивачи Скупљених ист. и етн. списа не помињу међу сачуваним рукописима из Вукове заоставштине којима се он служио при изради Правитељствујушчег совјета.
Други помен о Дневнику налази се у записнику Дружтва србске словесности за 1857. где стоји да га је Гагић послао Дружтву на поклон. Међутим, он се не налази у архиви Српске краљ. академије, која је наследила архиву Дружтва србске словесности одн. Српског ученог друштва. Пошто није заведен ни у инвентар друштвене архиве који је почео да се води 1867-1873, значи да је нестао још пре тога времена. То је онај примерак Дневника који је Баталака имао на расположењу при писању своје Историје.
Ово издање Дневника објављује се на основу рукописа који се чува у Народној библиотеци по бр. 95. То је једна свеска средње величине, концем прошивена кроз средину, а састоји се од 30 страна од којих су првих 20 1/3 исписане, а последњих 9 2/3 празне. Последњи лист је отцепљен, али се на рубу налазе трагови писања. Рукопис претставља копију Дневника коју је Гагић својом руком извршио. Из старог библиотечког инвентара види се да је набављен 1905. у књижари Геце Кона. Међутим изгледа да је он историчарима остао непознат, јер су се, на пр., С. Новаковић и М. Вукићевић, у својим делима која су написали после тог датума, и даље позивали на Дневник на основу онога што је о њему рекао Баталака. После њих није нам познато да га је ико цитирао.
Поставља се питање: да није овај рукопис један од она два напред поменута? Вуков примерак сигурно није. Гагић при крају наводи како се Дневник састојао из три тетради (свешчице), од којих је само прва сачувана, а у писму Вуку каже како му шаље у препису две тетради (додуше, из Гагићевог писма се не види који период тај препис обухвата, ма да подвлачи да је недостаточан, тј. непотпун). Много је теже изјаснити се да то није можда онај примерак који је Гагић послао Дружтву србске словесности. Баталака, на жалост, није дао никакав опис Дневника, али из оних делова које је цитирао у својој књизи види се потпуна подударност са примерком Народне библиотеке; чак су и цртице на истом месту, а обухвата исти временски период и свршава се на исти начин. Разлике постоје једино у тексту Гагићевог писма Будбергу, али то је вероватно последица небрижљивог преписивања Баталакиног. Буни још и његова примедба да је неколико листова из Дневника исечено. Можда под овим Баталака мисли на цртице које би требало да означавају Гагићева изостављања, али то је само претпоставка. У сваком случају, немогуће је са извесношћу рећи је ли то један исти примерак или су два идентична преписа.
У којој је мери овај Дневник поуздан и веродостојан и која је његова вредност?
Али пре него што пређемо на ово питање, подвуцимо једну основну чињеницу: Гагићев Дневник у овом облику није првобитни његов 'дневник'. За ово тврђење излишно је наводити доказе. То се да увидети и при најповршнијем читању, јер оно што одмах упада у очи јесте наративни тон и повезаност у излагању догађаја. Уосталом, сам Гагић је то јасно казао рекавши да, он не може даље догађаје 'хронологически преповедити'. Ни цртице у рукопису не значе да је нешто изостављено при преписивању са оригиналног текста, већ да Гагић није хтео да каже о извесној ствари све што је имао.
У чему је онда ствар? Гагић је, нема сумње, водио белешке за време свога боравка у Србији. Доцније, вероватно у Дубровнику, он их је пречистио и заокруглио. Којим поводом? Могуће је да је то било на молбу Вукову да му пошаље материјал за српску историју у доба устанка. Због тога би било од интереса пронаћи Вуков примерак Дневника, ако је сачуван, и установити да ли је он истоветан са примерком Народне библиотеке или је опширнији, а можда и препис првобитног текста. Јер не треба заборавити да је Гагић послао Вуку две тетради и замолио га да се њима обазриво послужи не означавајући извор. Међутим, у библиотечком примерку нема ничега што би Гагића могло довести у незгодан положај (по среди свакако нису биле две три пишчеве неистине, о којима је већ говорено, јер су оне Вуку биле добро познате). Ако је то, дакле, био оригинални текст или какав пунији извод, ова редакција потицала би из доцнијег времена. Видели смо да је Гагић послао свој Дневник Дружтву србске словесности 1857. У пензији и при крају живота, он је вероватно хтео да остави трага о својој делатности, у доба устанка, а можда је очекивао и какве користи од Карађорђевог сина који тада још није био протеран из земље. Ако је ова поставка тачна, нарочито њен други део, онда у томе треба тражити разлог не само евентуалној преради првобитног текста, већ и оваквом облику Дневника.
Први утисак који се добија при његовом читању јесте његова мршавост. Са опрезношћу дугогодишњег дипломате Гагић је пазио да каже само што је најнужније, избегавајући улажење у мотиве ствари и отстрањујући субјективни моменат. Захваљујући оваквом пишчевом ставу добили смо један одломак из историје устанка који је знатно обмануо очекивања историчара. У њему нема ништа ни о приликама у земљи, ни о позадини догађаја, ни о борби личности и схватања. Иако противник Карађорђев и пријатељ Миленков, он ни о сукобима између ове двојице није ништа помињао. Да не би о овоме говорио, он је прећутао сав свој рад после одласка у Пореч који се великим делом испољавао у борби против Карађорђа и његових присталица, а на страни Миленка и Родофиникина (услед тога је можда и рекао да је изгубио последње две тетради Дневника, у случају да их није изгубио). Ма да, по Баталаки, уображен и сујетан,¹⁾ он је оставио у полусенци чак и своју личност и свој рад, не говорећи много ни о својим дипломатским мисијама нити истичући свој удео у стварању српско-руске конвенције. Иако свесно и са одређеним циљем (ако је тачно малочас истакнуто мишљење), Дневник у сваком случају не претставља Гагићеву апологију.
Лишен ових својстава, Дневник је, с друге стране, добио у релативној поузданости, објективности и прецизности. Не улазећи у опширна излагања, Гагић је углавном верно побележио догађаје у којима је учествовао. Изузевши неколике безначајне појединости, све што се у Дневнику износи од нвредности је за историју тог доба, било да наше знање о њему исправља, допуњује или потврђује. Обратно, досадашњи постигнути резултати о историји српског устанка у великој мери поткрепљују Гагићева излагања. Ми смо Дневник упоредили са литературом о устанку и све оно што је у њему ново, погрешно или што донекле одудара од прихваћених резултата, а није се могло утврдити шта је тачније, изнето је у напоменама испод текста, а нешто мало и у овом уводу. Разуме се да смо се од литературе највише служили књ. II Карађорђа од М. Вукићевића, још увек најбољим и најпоузданијим, на жалост недовршеним, приручником о првом устанку, као и Баталакином Историјом која се радо потцењује због њеног полемичног тона, а којој баш тај тон даје нарочити значај, јер без Баталакине страсне склоности да се, са не мало дијалектичке вештине, препире лево и десно многе појединости би остале незабележене и непознате. Овако посматрано, Баталакино дело било би још корисније да су и његове симпатије приказане у истом негативном осветљењу. Интимна историја првог српског устанка била би у том случају знатно потпунија.
Поред неколико погрешних датума, Гагић је намерно забележио и извесне нетачности о себи, чему, види се, није могао да одоли. Побројмо их овде све. Видели смо напред како је он казао да је постављен за члана Совјета, а у ствари да је прво био писар, па секретар, и како је рекао да је службу у Совјету отказао, ма да је она њему била отказана. Има још и питање поделе једне суме новца коју је Михељсон поклонио српским депутатима А. Лукићу, П. Чардаклији и Гагићу. По Гагићу сума је износила 555 дуката²⁾, од које је он добио тачно трећину, 185 дуката. По Вуку, Баталаки и М. Вукићевићу новац није подељен на равне делове, него су Лукић и Чардаклија задржали за себе много више, услед чега се Гагић, љут на своје другове, вратио први у Србију и почео интригирати против њих код Карађорђа. Поводом Гагићевог писма Будбергу Баталака истиче како није истина да је он тражио упутства од својих претпостављених, као што стоји у писму. Напоменимо узгред, као што је и сам Гагић то узгред урадио, да је, говорећи о скупштини одржаној поводом доласка Паулучијевог у логор код Неготина, прокријумчарио себе у српске 'поглаваре'.
Тиме је одговорено на питање о веродостојности као и о вредности Гагићевог Дневника.

_{¹⁾ Баталака, Историја српског устанка, 244, каже за Чардаклију и Гагића како су 'о себи мечтавали да они млого знају, да су мудри дипломати и да по томе њихова реч и знање ни од кога не треба да се пориче или премакарава'. Мало даље, ib., 285, стоји за Гагића како се септембра 1807. вратио из Букурешта 'у вицемундиру рускоуланском, са мачем при бедрима и мамузама'.
²⁾ Баталака, ib., 261, каже да је сума износила 1000 дук.}

[JASON]

О овом издању. – Текст је транскрибован сасвим верно. Стари правопис замењен је Вуковим. Интерпункција је исправљена. Исто тако и рђаво састављене и растављене речи. Ради лакше оријентације извршена је подела на поглавља по годинама. Реченични периоди раздвојени су по садржини.

[JASON]

Дневник мој у Сербии

[1804]
1804 лета ноемв. 6 прешао сам у Сербију на Остружници и ту сам нашао моега брата от стрица Милована Минина сина Гагића, кои је био за момка код кнеза Симе. 8 ноемв. на Аранђеловдан пошао сам са Милованом у Шиљаковац и ту сам нашао стрица Мину и стрину Јелицу и стајао сам четири дана код кнеза Симе Марковића. Купио сам у Шиљаковцу еднога коња за 120 гроша и пошао сам с едним момком кнеза Симе и преко Космаја дођемо 14 ноемв. у Тополу. Ту сам био 6 дана. Зажелим видити манастир Враћевштицу где сам крштен. Замолик кнеза Матију, кои је управљао у двору Карађорђеву, те ми даде еднога доброга момка пратиоца и 21 ноемв. на Ваведение дођемо у Враћевштицу, и преноћивши ту, сутрадан пођемо и дођемо у Борач к моему ујаку Илии. 24 пошао сам видити село Претоке где сам се родио. (Родио сам се 1781 лета маја 1 у Крагуевачкој нахии, у кнежини гружанској, у селу Претокама; крштен сам 11 јулиј исте године на светог Вартоломеа у манастиру Враћевштици, а кум ми је био поп Тома из Белога Поља. Ово сам све нашао на корицама еднога месецослова моега отца написано руком Теодосија, игумана врећевштичког). Из Претока опет преко Борча и Враћевштице 26 ноемв. увече дођемо у Тополу. Ту сам стајао код Карађорђа до 18 декемвра. На светог Игнатија, 20 декемв., дошао сам у Рогачу к Јанку Катићу и био сам код њега до 28 декемвра, и одатле пошао сам преко Гроцке, и ту оставим моега коња код Чарапића и превезем се преко Дунава у панчевачки контумац на наше ново лето 1805 лета, отстојавши 8 дана контумац.

[JASON]

[1805]
1805 лета јануарија 9 дошао сам у Земун. Априлија 15 долазио је Јанко Катић у земунску парлаторију и рекао ми да дођем у Остружницу, гди ће и он бити на народној скупштини. И 18 пошао сам с Латовом Матковићем у Остружницу¹⁾ на скупштину, и оданде одредили су ме да идем у Земун поради неки послови, будући били су тамо дошли из Букорешта неки бојари да се с поглаварима србским договарају о миру.²⁾
25 априлија отправљен је Стефан Живковић из Земуна у Гроцку да се ту састане с протом из Шопића и да иду преко Оршаве и Чернеца у Букорешт и от туда у Цариград.
29 јунија предао се Карађорђу Карановац.
16 јулија примио сам писмо от Карађорђа с неком препоруком _ _ _ _³⁾ да идем у Беч _ _ _ _ и 18 отправио сам се преко Мачарске и Шопрона и дошао 30 јулија у Беч. Кое у Бечу, кое у Шопрону и Мачарској, и опет у Бечу, бавио сам се до 18 декемвра док сам неке свиње Стефана Живковића продао (Ове свиње дате су биле Стеф. Живковићу за барут и олово што је давао у Србију, па кад пође Живковић у Цариград, он ми препоручи да их продам). Застао сам се у Бечу кад је Наполеон дошао тамо после аустрелицке баталие, а 19 декемвра дошао сам у Шопрон, 20 пошао сам преко Мачарске и дошао 1806 јануарија 3 у Земун.

_{¹⁾ Скупштина је одржана у Пећанима више Остружнице; рад је почела 17. апр.
²⁾ То су били изасланици влашког кнеза Ипсилантија. Они су присуствовали скупштини још првог дана.
³⁾ Све цртице налазе се у рукопису и потичу од самог Гагића.}

[JASON]

[1806]
1806 лета марта 26 прешао сам опет у Србију с Драгутином Милутиновићам заедно. 28 марта дошао сам у Тополу. Априлија 1 ујутру, на Васкрсение, дошао сам у Смедерево заедно с Карађорђем у Младенов конак. Овде смо застали Димитрија Чајковскога, чиновника росијскога, кои је донео био 10 хиљада дуката холанд. Србима у помоћ от росијск. императора Александра I; и два курира црногорскога владике ту смо нашли.¹⁾ Овди објави Карађорђе мене членом Совјета народња пред поглаварима и остави ме код Боже Груевића у Синоду.²⁾
Јулија 10 обсажден је от Срба Београд. 27 дошао је Ибраим паша, везир скадарски, против Делиграда са 25 хиљада Турака, а с друге стране босански везир от Зворника на Дрину и Шабац са 20 хиљада Турака. Јулија 29 побеђени су Турци на Дрини Јанком Катићем, 30 побеђен везир скадарски³⁾ код Делиграда Петром Добринцем, а 31 побеђен Пасванчија у Црној Реки и Краини Миленком Стојковићем.⁴⁾
1806 августа 9 пошли смо ја и Аврам Лукић с полномошчием от Совјета народњег у Триест да иштемо у новцу помоћи от Србаља трговаца (овди следуе Полномошчие от 7 августа 1806).⁵⁾
Дошли смо 10 августа у панчевачки контумац. 17, остојавши контумац, дошли смо у Земун. У Земуну застали смо Доситеа Обрадовича и узели от њега препоручителна писма на триестинске терговце. 19 пошли смо из Земуна, 22 дошли смо у Градишку, и овди разболео се г. Аврам Лукић, и остали смо ту 4 дана. 26 пошли смо из Градишке кроз Новску, Кутину, Володер, Клостер Иванович и Све Свете и дошли смо у Загреб 27 августа. 28 пошли смо из Загреба и дошли у Карлштадт. Овди смо узели от Јове Димича и Трипка Стришића препоруке на њине пријатеље у Фиуму. 30 августа пошли смо из Карлштадта кроз Босиљево, Врбовску, Равну Гору и Мрзле Воде, и ту смо били добро примљени от фелдмаршал-леитенанта Вукасовича. 1 септемв. дошли смо у Фиуму и добро примљени били от Јове Остоића. Септемв. 2 пошли смо преко Св. Матеја, Козине, и дошли у исти дан у Триест. У Триесту бавили смо се неколико и одатле 8 пошли смо у Венецију _ _ _ _ и вратили се у Триест. У Триесту примили смо што су дали народу у помоћ: от г. Јована Куртовича 1.000 ф., от Стефана Ризнича 2.000 ф., от Ђура и Пера Тодоровича 4.000 ф., от Драге Тодоровича 1.500 ф., от Јована Николича 500 ф., от Јована и Димитрија Ђирковича 300 ф., от игумана Викентија Ракича 100 ф., и от Хаџи-Које из Сарајева у готову 450 ф. и едну његову векслу на г. Јакова Ненадовича от 900 ф. И тако примили смо свега 12.750 ⁶⁾ 12 октомв. дошли смо у Смедерево. 13 октомв. писао сам у Триест пријатељима Драги Тодоровичу, Павлу Соларичу, Теодору Захаричу, и благодарио им именем Совјета за прием кои су нам учинили у Триесту. Провео сам у Смедереву неколико дана с Божом Груевичем весело исправљајући неке послове народне.
По случају глади у Србии и притесненија са стране аустијске писали смо цару и краљу Францу 3/15 ноемвра;⁷⁾ а међутим, определи Совјет да мене пошаљу у Виену уполномошченим от народа к императору Францу да ходатајствујем за народње нужде (овде следује писмо императору^8.и мој кредитив).⁹⁾ 1806 ноемв. 10 пошао сам из Смедерева и дошао у панчевачки контумац истога дана,¹⁰⁾ и отстојавши контумац 6 дана получим от генералкоманде темишварске пасош преко генералмајора Кнежевича и 17 ноемвра дошао сам у Темишвар и био сам код фелдмаршаллејтенанта Дуке два дана. 20 пошао сам у Пешту. Овди сам нашао Јована Савича лже Југовича).¹¹⁾ 26 ноемв. пошао сам у Беч. 29 био сам код обристкамерхера графа Врбне и уговорио с њиме о моем претставленију код цара. 4 декемв. имао сам прву аудиенцију и предао цару мој кредитив. 12 декемв. примио сам из Смедерева от Совјета известие да су Срби узели Београд, и исти дан имао сам втору аудиенцију код цара и јавио му ову новину за београд. 21 декемвра обедао сам код росијског посланика грофа Андреје Кириловича Разумовскога. Сутрадан разболио сам се и 14 дана у постељи лежао од врућичине и 15 дан по милости Божиој и помоћу доктора Андрие Белецкога подигнем се и мало помало оздравим.


<sub>¹⁾ Ови црногорски курири били су донели писмо владике Петра I од 15. фебруара 1806. упућено Карађорђу. Карађорђев одговор од 4 априла објавио је М. Вукићевић, Карађорђева писма, Нова искра IV (1904) 269-271.

Владики Црногорском
Ваша Високопреосвјашчењејша Светлост, високодержавни књаже и митрополите церногорски
Милостивјејши Господине,

Премилостивоје и отечоскоје прељубезњејше писаније и посланије Ваше од 15. Февруарија 1806. сего љета на нас управљеноје примили смо 3. априлија сего с неизреченоју радостију и утјешенијем и разумјели смо све што нам из преслаткаго усрдија пишете.
Ми Вама од чистаго сердца и от искрењејше душе благодаримо и богу, који је Ваше архипастирско сердце к нама и к нашему састојанију и дјелу благорасположио. Ми смо то свагда и у сердцу и у мисли имали, да ћете ви кад било, сербскому народу у освобођењу велика и могућа потпора бити: тако смо и у почетку нашему и до данас све једнако на Вас и на Ваше славне - Сербље - церногорске витезове и очи и сердце наше обрашчено имали, као на једну једиту слободну и независну и преславну, уви! без наше кривице изгубљоне сербске державе витешку част, која је данас свим сербљем и обрана велика и преслатка дика! Ви, дакле, и осећате боље вкус слободе и независимости, који сте до данашњега дана тако славно њу на утјеху всјех сербов обдержати знали. То ми добро знамо и сав свјет с нама зна и говори: да су Церногорци они Сербљи који ћеду у обшчему избављенију перву помоћ роду своме и учинити. За то смо ми свагда Бога молили и данас га са сузама молимо, да он нас с вами соједини, нас - које је љута нужда и невоља натерала, да себе от мучитеља наши и от непокорников нашега честитаго цара отбрањујемо и избављамо, ненадајући се ни на кога другога, него само на јединаго Бога и на правду нашу, на благочестивјејшаго цара и на наш прељубезни сербски род којега наше ране боледу. Да Бог, велим, соједини мисли обшче народна дјела наша с вами и да свеже међу нами и вами сојуз неразрјешими, сојуз гражданства сладчајши и вјечни како што нас је везао свезом крови рода и племена и вјере љубезњејешим за обшченародну ползу нашу и за славу и чест благочестивјејшаго и всемилостивјејшаго нашего, дерзајем решти, и нашего и обшчега всјех православних Сербов и всјех благочестивих христијанских народов покровитеља Александра Великаго, који је, благодареније Богу дајем, велики и могушчи сојузник нашега честитога цара. То радост нашу умножава да ви с договором царева у вас повјереного господина брегадира Санковскаго и са согласијем јединовјерне и јединородне браћо наше Бокезов и Далматинцев Боку от Которе и Далмацију от Новога на њи баченога ига обшчих наших цареј непријатељев французов избавити намјеравате, и како чујемо већ сте их и избавили и тако сте предсачували вашу и за Бокезе и Далматинце приправили сте слободу и независимост како ћете заједно уживати под крилом благочестивјејшаго Государа. Боже дај, да и на нас божоственоје жребије сије скоро падне, да се и ми у томе браћа ваша назовемо, за које ево већ трећу годину кров нашу проливамо и проливаћемо донде док срећу обшче слободе и независимости међу нама не увидимо; за то војујемо и бијемо се и боримо се с љутом нуждом и са сваком невољом да би се једанпут от несноснаго ига ослободили. Ах како је кроваво тешко отергнуту своју слободу опет повратити! Доста смо муке до данас претрпјели изгонећи између нас цареве непокорнике и наше мучитеље. Али сад они како су избегли између нас отишли у Босну и у Румелију, побунили тамо и узмутили Турке и на нас подигли и тако су с целом Босном завадили. Писали смо ми везиру и дивану босанском да ми будући вјерна царева раја ништа противу њи немамо, но да желимо с њима у миру живети, но они завидљиви малој слободи нашој и под јарам свој нас метнути желећи, нису хтели саму истину нашу разумети, да ми данас у овому земану само от нашега цара зависимо, и да друго ништа не желимо, него да живимо мирни, слободни и безонасни у нашеј земи а под властију нашега честитога цара султан Селима, као његови на всегда вјерни поданици; веће су се из своје злобе сви на нас подигнули, попалили многа села и нахије наше као разбојници, благо наше у Босну отнели; што год бијаше мушко, да и децу у колевци исјекоше, жене поробише и отведоше, и многа зла по крајинама починише. Тако смо и ми сви заједно и мало и велико устали и бијемо се с пустаијском Босном, која нам толико зла против цареве заповести чини; бијемо се страшно без пардона и без помиловања. Ово је, свјетљејши господине митрополите, наше дашашње положеније. Никада ми у такој тјесноти били нисмо као данас. Ни свјетли праздник воскресенија није нам дражи ни милији био него пришествије вашего посланика и писма, держећи и твердо вјерујући да је ово Бог послао к нами у највећој нужди нашеј ангела утјешитеља, који је нас развеселио до восхишченија. Ми у Бога и у правду нашу надајући се, Бошњацима уступити нећемо, а вас покорњејше и умилењејше молимо и просимо аки независиме и слободне державе прељубезнаго владатеља и ближњега босанского сосједа, да вооружен посредственик будете между нами и Босном; јако представленија ваша код дивана босанского ништа нами помогла не буду, како што видимо јемачно да помоћи не ћеду, јербо ови околи Турци диван не слушају, да би диван и хотео мира; и на нас су већ от много страна ударили тако, да ми морамо војску нашу раздјелити и с њима се с великом муком борити; и ако се умноже, како што се говори, једва ћемо им одолети моћи, и воистину бојимо се за будушче. Зато молимо и заклињемо вас кровију сербском, која кров кроз ваше и ваши витезова жиле тече, а знамо да је у многих благородних сердцах у данашњем времену прекрасно веће и ускипела, да нам се с војском, что се скорије може, на помоћ нађете и да такија с леђа отуда на Босну ударите, да дижемо све што се честитим крестом крести, да устане и Босна и Херцеговина на обшчсје свију Сербља избавленије - и да побједимо невјерну нама и цару нашему Босну и да живимо заједно и уједно, како што нам Бог заповједа, који је у нас једну исту сербску кров улио и једним нас благочестијем просвјетио, тако да живимо и да будемо једна браћа, једно тјело, једно сердцо и једна душа и љубезни сограждани под једним крилом и покровитељством нам јединовјернаго и јединоплеменаго, данас у свјету перваго и најславнијога цара, благочестивјејшаго государја всеросијскаго.
Ово је мисл и жеља наша от које ми никада отступити нећемо. Видите, милостивјејши сербски архипастиру и владатељу, да нам ви данас више помоћи можете него што смо ми кадри учинити. А у свакому призрјенију помоћи можете; јербо ми, род и браћа ваша, ми смо у нужди, у оно време, у које ви, као кров и племе и вјера наша, пред цјелим свјетом дужни сте нам помоћи. Немојте то чекати, да ваши и наши непријатељи буду могли рећи: Сербљи би се били избавили и ослободили, само да су им Церногорци њихови у помоћи били. Ми от части знамо отношенија ваша, која иста и нас љубезњејше вежу, али ако ви данас у Херцеговину и у Босну с војском не удрите, знајте да ћемо ми жалосно проћи. Ако ли Бог прекрасно ваше сербско сердце расположи, те ви похитате с војском да се сојединимо и да један другом потребна додавати можемо: учинићемо, у име Божје, оно за које ће нас Сербин после хиљаду година благосиљати. Ми смо на свако велико предпријатије готови. Само от вас зависи повратити сербскима земљама и опширној стару чест и достојинство или у вјечни заборав њу и све нас бацити. У данашњеј зори ако сви приљежно пред сунце не порадимо, никада се више за Сербина сунце родити неће, да и оним којим до сада сијало - саћи може за навјек. Ово је света истина на данашњем дану и на сердцима нашим написана.
С пуном надеждом совершавам ја ово писмо; ја и са мном сав народ сербски препоручујемо се Вама у милост отеческу и просимо за све нас ваше архипастирскоје благословеније и скору дјејствитељнују рукопомошч. При том поздрављамо прељубезно све ваше војеводе и витезове и ваше тајне совјетнике и сву нашу љубезну церногорску браћу. Ми вас и их тако љубимо да ћемо свагда готови бити и кров нашу за вас пролити и остајемо са усердним високопочитанијем Ваше високопреосвјашчењејше Књажске свјетлосги

(М. П.)

Писано у Смедереву граду
У Совјету народном
4. априлија 1806. љета

Покорњејши слуга и вјерњејши син
Георгиј Петровић,
вожд Сербов, с соборним
правитељствујушчим совјетом сербским

²⁾ Совјет је био са седиштем у Смедереву од новембра 1805. до краја 1807, када је прешао у Београд.
³⁾ Ибрахим паша скадарски био је румелијски валија.
⁴⁾ Датуми у овом одељку погрешни су.
⁵⁾ Оригинал се чува у архиви Срп. краљ. академије, бр. 427. Потпун текст писма Тршћанима од 7. Авг. 1806. објављен је у Новој искри X (1911) 199-200.

(Писмо за добровољне прилоге)

Славны Србли
Драга, любезна браћо!
Mы са много страна от Васъ, кои се изванъ Србiе сладчайшегъ отечества вашегъ, находите, различите гласове чуемо, и писма примамо, коима насъ, возбуждавате, и ободравате, да се храбро држимо, и отечество бранећи крвъ нашу пролiемо. Мы изъ тога разумемо, колика е любовъ ваша к' отечеству и с' како радоснимъ срдцемъ Вы, као и мы очекуете онай предрагiи часъ, у коме ће свакiи Сербинъ, буди гди он быо дерзо рећи моћи: Мы Серби есмо, и мы наше отечество имамо. Сербинъ храбрiи по чужимь вилаетамъ разсеяни свакiи изгледа желнимъ и веселим серцемъ, да рекне ове божествене речи: 'и Мы имамо отечество наше - независимо, самостояще отечество, - нисмо ми више слуге турске, нисмо бегунци изъ Турске, него смо слободнiи Србли, гдигодeмо, ербо имамо слободно отечество свое'. Ово е свiю Србаля, и цѣлогъ благочестивогъ христiянства обща радостъ и утѣха; наша, кои се трудимо, и крвъ нашу пролити не жалимо, само да се Србiя освободити, и весело славну свою главу дигнути може. Ваша, кои насъ ободравате братски, и любвом вашомъ срца наша пламена возжигавате, и љюбимагw потомства е ова иста радостъ, кое ће сладши плодъ труда нашегъ вкушати, уживати, и уживаюћи гордо с' благодарнымъ сузама споминяти праотце свое, кои су крвъ свою пролили, имѣнiе свое источили, но отечество спасли - Сербине, тко зна овай добитакъ оцѣнити 'са нѣколико капли крви свое, и са неколико потрошени гроша, добити и возвисити отечество свое'. - Тко то оцѣнити зна, онай неће пожалити мало имиѣнiе свое положити, за спасенiе дражайшегъ отечества, ербо е уверенъ, да чрезь то, хоће свое потомство од робства избавити, и своме чеду место нѣколико гроша, сокровище неоцѣнимо, свободно отечество, и гордо име, име избавителя wставити. Ови само Ирои, кои тако дѣлаю, кои се ни от жаркогъ сунца, ни отђ люте зиме, ни от оружiя непрiяtелска неукриваю, и кои више с' гладомъ, копати и сеяти немогући, боритисе принужденису, него са свимъ прочимъ тягостима; ови само имаю чисту радость, и сву ће внсочайшу славу имати, да су они отечество свое спасли, за предрагу браћу прочу, и любимо потомство себе и све свое иманѣ жертвовали. Тако намъ, многи от васъ, кои садъ у чужимъ земляма есте, поручую и пишу; мы имъ и на тимъ усрднимъ и похвалнимъ речма благодаруемо, ербо чрезъ такова ободренiя радостни идемо, и весели гинемо, за славу общу и Вашу и нашу, кое славе учасницы сви можете быти, wтворенъ путъ, имате, само ако хоћете. Hѣки пакъ и то намъ поручую, да бы се до садъ нѣчто више учинити могло, за избавленiе отечества, него што е учинѣно; и то е истина бы безсумнѣно више, и све бы што желимо, досад учинѣно было, кад би сваки штогодъ и у толико само отечеству помогао, у колико благодѣтелни люди, еданъ другомъ помаже приватно. –
А принужденисмо вамъ казати, да до садъ врло е мало было тако племените Србске наше браће, кои бы с' чимгодъ болѣ отечеству помогли, него само лепомъ речiю, уздисанѣмъ, и изяснгѣнгѣмъ свое красне желѣ, а сваки зна, да онде, гди се иште храна, оружiе, барутъ и олово, само желећи и уздишући помоћи нема!!!
Зато предрага браћо, кадъ насъ е всеблагiи творацъ сподобio, да баш мы коисмо сада, у ово време живимо, и при овой прилици, кою наши стари нису имали за освобожденiе отечества свога, а потомцы тешко ће и имати; еръ обазрите се на сваку страну садъ, и гледайте шта се ради, и шта ће слѣдовати, и хоћелъ ове прилике, и ове среће кад'годъ быти; зато говоримо вамъ, сада е садъ и нигда; и зато, кадсте већъ насъ, коисмо овде, на то возбудили, да мы сви сложни докле е крви сербске една капля, непрiятелѣмъ попустити нећемо, нити ћемо се у туђой земли закопати; тако садъ већъ еданпутъ време е да и вы сами себе, еданъ другога возбудите, и ободрите, гди годъ се двоица састанете, да и вы от ваше стране двигущемъ се отечеству помоћъ дате, кое се садъ онако колеба, као на полю Косову што се колебало, само сотомъ разликомъ, да мы досадъ помоћу божioмъ свагда међданъ противъ силе непрiятелске одержали есмо, и уверени смо у Бога живога даћемо се и одъ садъ ограђени светимъ крстомъ добро одержати. Дакле мы одъ Васъ дражайшiи роде, и неиштемо, да вы с' нама на войску идете, ербо и овде има ихъ доста, кои пушке ни у руке нiе узео; ми войске оружате имамо доста, ал' iошъ и доста их' има, кои би воевати могли, кадбы оружiя доста било. А друго браћо предрага, вы знате, да мы одъ ово четири године воююћи и зими и лети, послове полске достасмо запустити морали те садъ доволно хране немамо.
Садъ браћо Трiесћани видите, а чрезъ васъ, нека узнаю сва проча браћя, единоверни наши, буди под' коимъ именемъ были код' насъ е све едно, Србинъ, Гркъ, Бугаринъ, Влахъ, свисмо браћа о сынови едне церкве, садъ видите, шта мы от Васъ свiю, кои благородну крвъ у себи осећяте, иштемо. - Мыћемо воевати, а вы коисте богатствомъ славна общества, можете намъ помоћи, доносећи намъ оружiе, мунiцiю и храну; кое нитко учинити неможе него вы, кои сте богата обгщества, и коихће имена као света у серцамъ нашимъ, и у актамъ сербскимъ остати. - И то све отъ васъ, страдающе отечество ваше, неиште да поклоните, ако кои хоће самъ одъ свое волѣ, но само као люди богатiи, да кредитирате отечеству вашемъ, као што разумни Англези сами свомъ отечеству кредитираю и сами себи дугую, а не туђину, и зато и отечество имъ славно стои, и сваки е утѣшенъ и срећанъ. - Заръ неможе тако исто и Сербiя срећна быти, заръ е благородство и великодушiе само Англезомъ привезано и своиственно? А одъ садъ уверени быти можете, да докле е Сербске крви живе, ни еданъ што кредитира изгубити неће.
У томъ намѣренiю и у твердой надежди, да су Србли свудъ они исти благородни, и отечество свое любящи Србли, шилѣмо к' Вамъ ово наше нисмо, и два брата изъ Правителствующегъ Совѣта народнѣгъ г. Аврама Лукића и г. Iеремiю Гагича, кои ће вамъ по налогу цѣлогъ народа ови, штовы пишемо устмено изаснити, и за све што, и како треба договоръ учинити; и како вы с' ныма уговорите, тако ће цѣли народъ контенъ быти, и држати, тако да ово писмо имъ, посланикомъ нашимъ, за полномощiе служи.
Сотимъ васъ свакогъ во особъ любезно поздравляюћи, свако добро желимо.
Писано у Смедереву у Совѣту народню 7-го Августа 1806.

(М. П.)

Паунъ Јовановичь с. р
Смиренiи Митрополитъ Сербски Леонтiе с. р.     Божа Груевичь с. р.
Иwванъ Протичь с. р.                                      Паунъ Јовановичь с. р
и прочи совѣтницы народни.

⁶⁾ Новац је, у ствари, предат 8. октобра, као што стоји на полеђини оригиналног писма тршћанским трговцима, где се налази и списак прилога.
⁷⁾ Оригинал се налази у архиви Срп. краљ. акад., бр. 453.
^8.) Оригинал писма аустријском цару од 8/20 нов. налази се у архиви Срп. краљ. академије, бр. 451.
⁹⁾ Пасош Гагићев од 9. нов. налази се у архиви Народне библиотеке, писма, бр. 21203.
¹⁰⁾ У архиви Срп. краљ. академије, бр 452. Налази се једно писмо од 11. нов. које је Совјет послао Гагићу у панчевачки контумац са налогом да сврши неке послове пре него што продужи за Беч.
¹¹⁾ Југовић, који је боловао од очију, налазио се тада у Пешти на лечењу.</sub>

[JASON]

[1807]
1807 јануарија 9 на проглашение импер. Франца био сам партикуларно код њега _ _ _ _ 18 последњи пут имао сам аудиенцију ласкаву от импер. Франца. 19 примио сам мој акредитив и пошао преко Шопрона и 24 дошао сам у Пешту. Узевши совом Јована Савича (Југовича) отправимо се из Пеште 26 и дођемо у Земун 1 февруара. У Земуну код трговца Ратковича нашао сам маложива Божу Груевича.
3 февр. дошли смо у Београд. После дугога разговора кое о чему с Карађорђем у Београду, пошли смо ја и Југович и дошли у Смедерево 6 февруара. У Смедереву био сам 4 дана, и опет 10 февр. послао ме Совјет к Карађорђу с писмима от главнокомандујушчега росијским војскама Михелсона.¹⁾ 12 дошао сам у Тополу и от туда у Рудник за Карађорђем, и 6 дана ловећи по шуми курјаке провели смо без сваког другог посла. Заповеди мени Карађорђе да дођем ја, Аврам Лукић и Чардаклија у Београд, и тако ми смо дошли 22 февруара у Београд и ту застали Карађорђа.
23 у суботу погубљен је паша београдски. 24 у недељу с барјацима и с крстом ушли смо у Београд. 25 и 26 било је ужасно и страшно позоришче у Београду! Велика част Турака изгине, една част покрсте се, а мала част занатчија, кои су били от потребе, остали су живи и у својој вери.
28 пошли смо ја, Аврам Лукић и Чардаклија у Смедерево с полномошчием да идемо у Букорешт к главнокоманд. Михелсону.²⁾ 7 марта пошли смо из Смедерева и дошли 9 марта у Пореч. Овди смо се бавили до 30 марта, докле је Миленко дошао с војском, и истога дана пошли смо из Пореча и 2 априлија установили се с војском у Штубику и Малајници. Овди смо чекали згодну прилику да пређемо у Влашку.

_{¹⁾То је био Михељсонов проглас српском народу од 11. јануара 1807 и, како изгледа, његово писмо МиленкуСтојковићу. (в. Дубровин, Устанак српски од 1806-1810).
²⁾ Лукић, Чардаклија и Гагић били су послати у Букурешт у вези са Михељсоновим прогласом.}

[JASON]

И 17 прешавши Дунав ноћу распутицама коекаквим (ербо су Турци јоште у Крајову и око Дунава свуда били), 22 сретнемо се с генералмајором Исаевим (кои је био пошао на Крајову) четири поште пред Букорештом, и 23 априлија дођемо срећно у Букорешт. 24 били смо код главнокомандујушчега Михелсона и показали полномошчије и обедали код њега. 25 обедали смо код дејств. стат. сав. Константина Константиновича Родофиникина. 26 отправили смо курира у С. Петербург. Маја 5 обедали смо код Михаила Андрејевича Милорадовича. 6 получили смо от г. Михелсона по едан брилијантов прстен на дар, Карађорђу сабљу украшену с брилијантима с надписом 'Защитнику православнія вѣры и отечества'. Миленку Стојковићу такођер сабљу с брилијантима украшену с надписом 'За храбростъ' и 5.555 дуката голандски, из коих да разделимо 555 нас троица за трошак, а остале да даду Миленку Стојковићу за воене трошкове.¹⁾ Примим ја 185 дуката за мене и 5.000 дуката за Миленка и сабље за Карађорђа и Миленка, и опростивши се с пријатељима пођем из Букорешта истог 6 маја²⁾ и 7 дођем у Краљево и састанем се с генералом Исаевим.
10 кренули смо се с војском из Краљева к Дунаву поради комуникације с Србима. 14 ујутру дошли смо к Извориљу код Дунава и ту разбили смо едну партију (600) Турака Мула пашини, из коих спасло се само 20, а остали сви изгинули. 15 маја дошли смо у Гогош на Дунаву проћу Великог Острова. Овде смо чекали 6 дана от Миленка отговор како ћемо учинити комуникацију. Миленко, будући окружен от Турака у Малајници, ние нам могао отговорити. Међутим случе се и друга обстојателства код Букорешта. Велики везир и Мустафа Барјактар са два корпуса војске (60 хиљада) преправе се код Рушчука и Ђурђева преко Дунава да учине нападение на Букарешт и мали корпус (от 7 до 8 хиљада људи) Милорадовича да разбију. Овај случај принуди Милорадовича да позове Исаева натраг да се с њим састави да не би Турцима отрезан био у случају ако Турци разбију Милорадовича и принуде га уступати натраг к Молдавии.³⁾ И ја тако пошљем Стефана Ковачевића, србског курира, кои је код мене био, преко Оршаве у Пореч и одатле да отиде к Миленку и писма однесе и отговор к нама донесе у Краљево, а ми ретерирамо у Краљево.⁴⁾ Стефан Ковачевић дође с отговором от Миленка и от Карађорђа 2 јунија (овди следуе писмо Карађорђа от 24 маја из логора код Плана).⁵⁾ Ови двоица позивају генер. Исаиева и опредељују место ради комуникације.⁶⁾ У исти дан (на Дуове) кренемо се с војском к Дунаву и 5 јунија дођемо у Гогош на Дунаву ујутру и завладамо 6 турски лађи и Остров Велики, кои је био назначен ради комуникације, и на Острову шарампов с 4 топа.

_{¹⁾ Баталака наводи један цитат из Дубровина по коме 5.000 дуката нису дати за Миленка, већ за Совјет.
²⁾ У архиви Нар. библиотеке, писма, бр. 2102, налази се пасош за Ј. Гагића и његова два сапутника Стефана Ковачевића и Христифора Панића, са потписом Михељсоновим од 6. маја.
³⁾ Овај разлог за повлачење не наводи, колико нам је познато, ниједан историчар српског устанка, већ сви кажу, уколико о томе говоре, да је то учињено услед немогућности да се Исајев сједини са Србима.
⁴⁾ Повлачење је почело 24. маја, а долазак у Крајову је био 26. маја.
⁵⁾ Оригинал се чува у архиви Срп. краљ. акаденије, бр. 347.
⁶⁾ Тешко је примити тврђење Гагићево да је Ковачевић могао донето одговор и од Миленка, пошто је овај био потпуно опкољен на Штубику све до 5. јуна, када га је Карађорђе ослободио.}