Српске буне

[JASON]

Г. Миленко дође 7 јунија с 1.000 Срба против Острова, и ту комуникациа учини се с руском и србском војском. Предам ја сабљу г. Миленку, а от пет хиљада дуката узме само 1.000 дуката за воене потребе, а остало рекне да дам Карађорђу да се не би завист каква породила ако би Миленко све 5 m¹⁾ задржао како је одређено било. 8 јунија у логору малајничком предао сам сабљу Карађорђу и 4.000 дуката кои су Миленку назначени били.
18 јунија преправио се с војском преко Дунава генер. Исаиев и соединио се са србском војском у Малајници. 19 јунија ујутру разбили смо Мула пашу видинскога у Малајници и завоевали 11 топова и 4 кумбаре и 8 шанцева. 22 разбили смо Гушанац Алију и протерали га из шанца у коему се после пораженија Мула пашина укрепио био и држао се 3 дана. Истога дана пошли смо с војском к Неготину и поставили се у логор против града у коем је било до 2.000 Турака и с овима Гушанац Алија.
24 јунија дошао је у логор маркиз Паулучи, полковник росијски, кои је био послат с писмом и препорукама от министра иностраних дела Будберга к Карађорђу.²⁾ 25 било је собраније србски поглавара: Карађорђе, Миленко, Вуица Вуличевић, Станое Стаматовић Главаш, Михаил Станковић Карапанжа и ја са србске стране, а от Руса био је генер. Исаиев и маркиз Паулучи. У овом собранију прочитао сам ја писмо кое је донео Паулучи и истолковао по србски, и по дугом саветовању и договарању закључено је било отписати барону Будбергу следујушче:

<sub>¹⁾ m(ille) = хиљада.
^2. Оригинал Будберговог писма Карађорђу од 11 маја 1807 чува се у архиви Срп. краљ. академије, бр. 471. в. Отаџбина XXV (1887) стр. 598.

Будберг Црноме Ђорђу
Високорођеноме и знаменитоме Карађорђу Петровићу, славноме вођу народа словено србскога, нашем добром пријатељу, другарски наш поздрав.
С одличним задовољством сазнали смо о победама које сте Ви задобили над непријатељем имена хришћанског и непомирљивим душманином словеносрбског народа. Честитајући вам срдачно на толико жељеном успеху, уједно Вам јављам да руски пуковник маркиз Паулучи, који ће вам предати ово писмо, има нарочиту мисију, да се увери о вашим потребама, као и о најбољем начину да се извуче највећа корист од заједничке радње војске Његовога Величанства, која се налази на Дунаву, и неустрашиве војске, коју Ви предводите. Њему је заповеђено да Вас понова увери о непромењивој заштити великога Императора Сверускога и да нас извести о свему што би Вашему Превасходству угодно било да му саопшти. И тако молећи Вас да потпуно верујете г. пуковнику Паулучију, у свему што Вам буде рекао у име Највишега Двора, и препоручујући га Вашој особитој пажњи и пријатељству, завршујем уверавајући Вас, да ћете од нас добити сваку помоћ, која само према околностима буде могућна, за ваше даље подвиге противу заједничкога непријатеља.
За тим уверавајући вас о мом истинском поштовању и оданости, јесам итд.

Бартенштајн,                      Андрија Будберг.
10-ог Маја 1807.</sub>

[JASON]

 1.) Да народ србски жели бити под могушчественим покровитељством Јего Императоскаго Величества Александра Перваго, коега смирењејше проси да му што скорие пошље еднога способнога губернатора кои би Себиом управљао и у прилични поредак народ привео, србску земљу расположио и по правам народа устроио би конституцију. Ово устројение конституцие да буде именем Јего Величества Александра Перваго.
 2.) Предавајући се народ србски покровитељству и заштити Јего Императорскаго Величества, от њега се очекуе све нужне необходимости и препоручује му се да се не би никад никому дала ни најмања част србске земље за собственост, то ест да у Србии не буде помјешчика кои би с временом могли народ порабити.
 3.) Наименование различни чиновника у Србии, како по военој тако и гражданској части, кромје Грка, да буду назначени именем Јего Императорскаго Величества.
 4.) А да би правителству дати важност, от потребе је да у градовима (крјепостима) србским буде гарнизон руске регуларне војске и у сваком граду комендант природни Рус.
 5.) Ради продолжанија военог дејствија против Турака у Краини неготинској да се пошље у Србију руске регуларне војске инфантерие 3.000 људи, два ескадрона кавалерие и едан полк козака; а са стране србске биће овима Русима присоедињено до 20.000 људи.
 6.) Да би се соединити с Црногорцима и содејствовати против Француза у Боки ди Катаро и Далмации и овом диверсиом уничтожити предпријатие французко да се соедине с Турцима, нека се пошље у Сербију 3.000 инфантерие руске, два ескадрона кавалерие и едан полк козака; а са стране србске биће к овима Русима присоедињено до 15.000 Срба. Остала војска србска чуваће границу босанску от нападенија на Србију и прикрваће комуникацију от Дунава из Краине неготинске до саме Црне горе.
 7.) Народ србски, војујући већ 4 године против непријатеља, све је имушчество потрошио и ослабио у свему, а особито нема провијанта и муниције; зато да се даде губернатору, кои височајше назначен буде у Србии, една каса с изобилном сумом новаца, а губернатор с касом да пребива у Београду.
 8.) Будући да се находи у Београду и у другим градовима велико число покварени топова медни (от туча), кое би поправити или прелити ваљало, зато да се пошље неколико литејни мајстора како за топове тако и за јадра (ђулета од топова) и кои би барут чинили.
 9.) Не имајући праха и олова у Србии, поради садашње воене операцие да се учреди у Београду магацин с достаточним количеством праха и олова. А топова за сада ние от потребе, уверени будућида ће руска регуларна војска која у Србију дође имати свој положени комплет у топовима.
10.) Нужно би било имати у београдском магацину до 10.000 солдатски пушака, на случај ако би се Србима јоште војске прибавило.
11.) Ради образованија србске војске да се пошље у Србију 6 атрилериски и инжинериски официра.
12.) Да се пошље 1 рота пионера и 1 рота артилериста у числу коих да буду бомбардири.
13.) Будући много се находи рањени Срба, а немају нити доктора ни лекарства, да се устрое шпитаљи, а особито у Београду главни шпитаљ с апотеком, докторима, лекарима и са свим што к оному принадлежи.
Сва ова више поменута у тринаест пунктова и остало кое по нашем недоумјенију нисмо знали овди поменути, всењижајше и смирењејше просимо и вричавамо нас и народ србски шчадрољубију и великој отеческој милости Јего Императорскаго Величества всемилостивјејшаго нам зашчититеља и покровитеља Александра Перваго.
Писано у логору код Неготина двадесет осмога дана јунија месеца хиљаду осам стотина седмог лета.

Подписано: Црни Георгиј Петрович,
предводитељ народа сербскаго, у име
целога народа сербскаго
(Н. В. Карађорђе рече да је изгубио печат и зато га овди нема).

Миленко Стојкович,
Комендант пожаревачке нахие и
Краине неготинске (М. П.)

Јеремија Гагич,
член Совјета сербскаго и секретар.

[JASON]

Кад се ово написало и подписало, предато је г. полковнику маркизу Паулучи и определено у скупштини да ја с истим идем у главну квартиру к Михелсону и одатле к императору. У исти час кад је ово подписано изазва мене на страну Карађорђе и рече ми да му је дошло писмо от Младена Миловановића из Београда у коему пише му да маркиз Паулучи ние прави поверени росијски, него да је шпион французки или аустријски, и зато рече да је печат изгубио и да не може печатом потврдити оно 13 пунктова што је представљено императору, и зато наложи мени да ја с Паулучием идем к цару и уверим се о истини и притом све оно што је назначено у 13 пунктова лично императору представим, и даде ми исто писмо кое је маркиз Паулучи от министра Будберга донео да тамо покажем.¹⁾
И тако 29 јунија пошли смо ја и г. Паулучи из логора и дошли смо 3 јулија у Букорешт к Милорадовичу. У Букорешту разумели смо да је у Тилзиту закључен мир међу императорима Александром и Наполеоном, и зато ми је саветовао Милорадович да ја не идем даље из Букорешта будући ће се узети сасвим друге мере против Турака, него да напишем писмо о моем назначенију к главнокомандујушчем Михелсону, кои се тада налазио у логору при Исмаилу Граду, и писмо да пошљем с Паулучием кои тамо полази. 4 јулија писао сам писмо г. Михелсону и остао чекати у Букорешту от њега отговор.

_{¹⁾ О овој конвенцији постије две верзије: 1) Аустријски шпијун Млинарић, у своме извештају цару од 12. октобра, каже да је Карађорђе, из неповерења према Паулучију, убрзо напустио логор, а да је преговоре наставио Миленко предложивши 13 тачака конвенције. У свом делу Карађорђе II, 538, Вукићевић донекле усваја ово причање, рекавши да је Карађорђе, 'не желећи да сасвим одбије Паулучија, и не желећи да потпише онакву конвенцију', отишао са једним делом војске ноћу између 27 и 28. јуна. – 2) Друга верзија би била ово Гагићево причање, које је истоветно са Паулучијевим извештајем. Паулучи изрично каже да је Карађорђе лично издиктирао трећи члан конвенције и да је отишао 28. јуна пошто је било свршено са потписивањем. Гагићево излагање прихватили су и Вук и Баталака, а по њима С. Новаковић, сви са напоменом да Карађорђе није хтео дати печат стога што се није слагао са извесним одредбама конвенције.}

[JASON]

5 јулија писао сам г. Миленку Стојковићу, Чардаклији и Авраму Лукићу у неготински логор, где је г. Родофиникин био дошао 1 јулија, и јавио сам им о закљученом миру са Французима. 17 јулија писао сам г. Миленку о зактевању Мустафе Барјактара и великог везира турскога да росијска војска отлучи се от србске која је у Краини и да за нас јоште ние учињено примирие. О том истом писао сам Чардаклији и Авраму Лукићу. 20 јунија писао сам г. Миленку како сам примио писмо от г. главнокомандујушчега генерала Михелсона у коему пише ми да је тајни саветник Ласкаров упулномоштен от росијског императора да трактира с Турцима о премирију. 21 јулија ишао сам с г. Ласкаровим у Силистрију к великом везиру и реизефендији и тамо био 3 дана. 24. писао сам Карађорђу и Миленку о разговору бившем с Турцима у Силистрији и о премирију и како Турци никако неће да Срби буду у исто премирије закључени. 30 повторио сам Миленку писмо о разговору с Турцима и о том како се говори у Краљеву за Карађорђа и његово тајно сношение с Французима и Аустринцима. 11 августа писао сам Карађорђу и Миленку о великом затрудненију закључити за нас премирие. 16 августа писао сам писмо министру иностраних дел барону Андреју Будбергу, кое је послато с књазем Волхонским, адјутантом Михелсоновим, у С. Петербург. Писмо је овога садржанија:

[JASON]

Милостивый Государъ!

Пришествie въ Сербiю повѣреннаго Вашего, Господина Полковника Маркиза Паулуччи, освѣдомитьcя народ ныхъ нуждахъ, поводомъ было собранiя старѣйшинъ сербскихъ в лагерѣ при Неготинѣ, гдѣ и опредѣлили послать меня къ Всочайшему Двору Всероcсiйскому, что бы лично представить оному народнхъ нуждахъ.
По прiѣздѣ моемъ въ Букарестъ узналъ я о заключенномъ мирѣ между россiйскимъ и французкимъ Императорами въ Тилзит и о расположенiи дѣйствитовать о мирѣ съ Турками. Сiе нечаянное обстоятельство заставило меня остановиться въ Букарестѣ и просить отъ старѣйшинъ сербскихъ новое настоящимъ обстоельствамъ сообразное, наставленiе. Но нечаянно появившееся критическое для Сербiи обстоятельство, принуждаетъ меня предварительно поставить объ ономъ на усмотрѣнiе Вашего Высокопревосходительства.
Народъ сербскiй поборствуя за свою свободу и многократно побуждаемъ будучи Россiею, чтобъ соедниться съ нею и дѣйствовать въ настоящей войнѣ противъ Турокъ, да бы, въ случаѣ мира съ Портою оттоманскою, торженственнымъ трактатомъ постоянною содѣлать независимость свою, предавъ ждребiй свой въ руки могущественнаго Монарха Всероссiйскаго, съ великими подвигами устремляется и еще устремляется противъ враговъ православнiя вѣры за свою и всеобщую христiянскихъ народовъ пользу. Нынѣ какъ настало время премирiя и дѣйствованiя о мирѣ между Высочайшимъ Дворомъ Россiйскимъ и Портою оттоманскою, не токмо что народъ сербскiй никаквоваго предувѣдомленiя не имѣютъ о своей учaсти, но и дипломатическiе чины россiйскiе, уполномоченные заключить перемирiе, никаковаго наставленiя не имѣтъ включит его въ оное! По сему народъ сербскiй находится нынѣ на полѣ отчаянiи, оставленъ произволу судбы и мщенiю яростныхъ турокъ, имѣющихъ нынѣ случай истребить его совршенно!
Несчастный случай сей заставлять меня убѣдительнѣйше просить Ваше Высокопревосходителство вникнуть въ положенiе народа сербскаго, быт ходатаемъ его освобожденiя у Монарха человѣколюбиваго и избавить его отъ очаянiя. О прочихъ же необходимостяхъ нашихъ излишнымъ почитаю представлять нынѣ Вашему Высокопревосходителству, увѣренъ будучи что довольно объ оныхъ по нынѣ извѣщeны, какъ изъ многократныхъ представленiй Господина Главнокомандующаго россiйскими войскама въ Молдавiи и Валахiи, Генерала Михельсона, равно и изъ донесенiй Господина полковника Маркиза Паулуччи.
Въ ожиданiи скорѣйшаго и милостиваго отвѣта Вашего, съ глубочайшимъ высокопочитанiемъ честъ имѣю быть
Милостивый Государъ!
                                                                    Вашимъ покорнѣйшимъ слугoю
Букорестъ, 16 августа 1807 г.                             Јеремiя Гагичъ
                                                                    членъ Совѣта сербскаго и
                                                                    депутатъ народа сербскаго.

[JASON]

Ово је писмо отправљено 19 августа увече када је генерал Михелсон умро. 20 писао сам Миленку о писму кое сам барону Будбергу писао, о смри генерала Михелсона и о том како му је послато праха и олова преко генерала Исаева. 5 септемврија писао сам Миленку о закљученом и за нас примирију с Турцима.
10 септемврија увече пошао сам из Букорешта. 12 прешао сам на немачку страну и у К'нену изгубио сам едну кесу и у њој 129 дуката холандски и неколико сребрни новаца и 1 кључ от чамадана. 13 дошао сам у Херманштата и ту сам нашао прајзкога посланика барона Сенфта, кои је назначен био у Цариград и с коим сам се ја и пре познавао у Букоресту. 14 био сам у Деви и ту познао се с графом Бетлеемом кои је ту дошао био да се иншталира за фејшпана _ _ _ _ и одатле преко Ердеља дојдем у равни Банат 15 у Темишвар, и одатле преко Панчева 18 септемвра дошао сам у Београд.
^{_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _}
Ноемврија 24, 25 и 26 с г. Родофиникином био сам у Тополи код Карађорђа о његовом крсном имену светом Клименти.
Декемврија 28 отказао сам службу у Совјету.

[JASON]

[1808]
1808 јануарија 20 просио сам от Совјета пасош да идем из Сербие у Валахију. 19 маја увече пошао сам из Београда. 21 дошао сам у Пореч ујутру рано. У Поречу бавио сам се код г. Миленка 4 дана, и 25, кад сам се спремао да идем у Валахију, прими г. Миленко от Карађорђа писмо у коем пише му да ме нипошто не пушта да идем у Валахију, него да ме заустави у Поречу за неко време и да ће он за мене промислити. И тако за невољу, као и за добру вољу, останем ја код г. Миленка у Поречу.

(От овога дневника изгубљене су две тетради кое су содержавале продужение моега битија у Себии до 1811 лета, кад сам заедно с Миленком и Петром Добринцем отишао у Валахију и одатле 1812 августа 6 ступио у росијску службу; и зато не могу хронологически преповедати мое воене подвиге при обсажденију Кладова 1809 и при великој ретиради србској 1809 года от Делиграда и кад су Турци прешли Мораву и завладали половину Сербие, нити штогод могу рећи о секретарству моем при последњеј депутации сербској с г. Миленком Стојковичем, г. Миланом Обреновичем и Доситеем Обрадовичем у Букорешту 1810 и 1811 года¹⁾. А закључујем овај недостаточни дневник с атестатом кои ми је дао г. Миленко Стојкович кад сам се с њим растао у Букоресту 1812 года 9 августа. Следуе атестат.²⁾)

_{¹⁾ Ова депутација, која је тражила да се пошаљу руски гарнизони у српске тврђаве и два руска чиновника ради израде закона и завођења реда у земљи, стигла је у Букурешт крајем новембра или почетком децембра 1810, а вратила се почетком јануара 1811.
²⁾ Оригинал се налази у Срп. краљ. академији, бр. 591; штампано у Вуковој преписци III, 751-752.}

[JASON]

Атестатъ.

Показатель сего, чиновникъ сербскiи Иеремiя Гагичъ, бывшый секретаръ Совѣта, кои э отъ начала востанiя Сербскаго Народа противъ непрiятеля рода христiянскато, общу пол'зу наблюдавалюћи, ревностнѣйше за вѣру и отечество служiо съ особливомъ приверженостiю къ священиѣйшему Трону Всероссiискому, како у военнымъ тако и у политическимъ отъ народа нѣму повѣренымъ дѣламъ безпристрасно не жалећи, ни живота всегда служiо э и движимое и недвижимое имѣнiе свое на общу пол'зу употребiо. - У 1806-м году кадъ э по политическимъ обстоятелствомъ граница между Австрiискимъ Дворомъ и Сербiомъ затворена была, и кадъ э Сербiя нужду iмала у брашну, праху, олову и прочимъ вещима, воспослѣдовало э у народу велико смущенiе коe су помянути недостатки произвели i народъ онда единогласно изабрао э нѣга и послао къ Австрiиcкому Двору, да бы исходатайствовати за плаћю поменуте необходимости и о собственномъ своемъ иждивенiю все недостатке у то време доставiо. - У помянутомљ году пошлятљ искати милостиню отъ сербовъ австрiискихъ, и обылную суму о своемъ иждивенiи у найнужднiе време донео. - У 1807-м году кад су иоште Турци у цѣлой малой Валахiи до рѣке Олта былы и кад нiе комуникацiе было съ росcicкомъ войскомъ и Сербима, необходимост изискивала э у овомъ критическомъ положенiю послати депутата къ г. главнокомандующему россiискими войсками, и у овомъ случаю Иеремiя Гагичъ, тогда быше секретаромъ Совѣта, пренебрегши све оне опасности отправлѣиъ э быо отъ народа изъ Сербiе чрезъ Валахiюо депутатомъ въ Букаресть къ г. главнокомандующему войсками россicкими Михелсону, по ради договора за содѣйствовати противъ Турковъ. - Чинећи све ове общеполезне услуге усерднѣише безъ никакове плате и награжденiя разорiо се са свимъ и оставiо своеволно cлужбу секретарску за поправити состоянiе свое промысломъ. - У 1808-м году дошао э къ мени у Поречъ, гдѣ самъ я командовао съ великимъ числомъ войске Сербске, коя се простирала отъ Дунава до Ниша, презрѣвши све необходимости свое, на мое приглашенiе рѣшiо се опетъ на общу пол'зу служити, и при мени остао совѣтникомъ и помощникомъ у свимъ дѣломъ безъ никакове плате и награжденiя. - Отъ 1809-а до 1811-о года при найнесчастнымъ случаямъ кадъ су Турки половину Сербiе покорили были, онъ э особливымъ примѣромъ твердости и постоянcтва быо, народъ ободроваюћи собственною храбростiю, увѣшавао къ терпѣинiоюи повиновѣнiю началниковъ, увѣавао о сылн'омъ покровителству монархa всеросciискаго, и напослѣдокъ кадъ э комуникацiя между Сербiомъ и Валлахiомъ пресечена била, рѣшiо се прећи Дунавъ чрезъ непрiятеля и на ново дѣйствовати о соединенiю росciискихъ войскъ съ Сербiомъ. - Священомъ должностiю почитуюћи засвидѣтелствовати мени извѣстне подвиге чиновника сербскаго Иеремiе Гагича коe э учинiо поради обще пол'зе, даемъ нѣму овай Атестатъ въ знакъ мое особите признателности и благодарности, препоручуемъ га всякому человѣкоюбцу као истинога и ревностнѣишега патрiота, вѣрноисполняющега должностъ своiо и заслуживющега особливое вниманiе на вcякому мѣcту; зато подписанiемъ и приложенiемъ печата моега сведочимъ. — У Букаресту 9-o дни Августа месеца 1817-а тода. Сербскiи вождъ

Миленко Стойковичъ.
        (М. С.)

____

[JASON]

Кaрађорђева смрть.
Исидор Стояновић 1844.


Драгій Србине, врлій Славянине! Докъ си читао ову кньигу, жельно си очекивао, оће ли се што у ньой рећи, кадъ се већъ о кралѣвима и витезовима збори, - и о твоимъ славнымъ предцыма, о коима си ты навикао говорити и слушати и съ коима ты, тако да кажемъ, твой векъ проводишъ; или, оће ли се ту споменути друга твоя браћа Славянска, коя и теби као ньиномъ брату служе на дику и на поштенѣ своимъ знименитымъ дѣлма? Ал' нигде ништа; нема ту ни словца о цару Владимиру Великомъ, кои є покрстіо Русске Славяне; ни о светомъ кнезу Александру Невскомъ, кои витешки браніо отечество одъ Немаца и Татара; ни о светомъ цару Димитрію Донскомъ, кои є избавіо отечество одъ несносногъ и затирућегъ ярма Татарскогъ; ни о Петру Великомъ, кои є поставіо Русско царство у редъ Европейски држава и целомъ душомъ обузео идею свезе Славянске. Ту се и неспоминѣ, одъ гране Ческо-Словенске, краль Сватоплукъ, кои є основао силно царство Велико-Моравско; ни войвода Ярославъ Звездогорскій, кои є побѣдомъ кодъ Оломуца у Моравской, обраніо Европу одъ поплава Татарски орда; ни светый Войтѣхъ, архиєпископъ Прагскій, кон є покрстio Славянe у Польской и Маџаре у Угорской; ни Карлъ IV. краль Ческій а царь Немачкій, кои є довео Ческу до найвећегъ цвета и кои се као владаоцъ одъ Славянске крви са сувременымъ царемъ Србскимъ Душаномъ, Силнимъ, писмено договарао о напредку целога Славянства; ни славный витезъ, Іованъ Жишка, Троцковскій, кои є чудновитимъ юначствомъ браніо народность и самосталность Ческу одъ упропашћаваюћи є Немаца. -Камо ту кралѣви Польски Славяна, Жигмонди и Казимири, кои су заєдно са слободолюбивымъ Малорусскимъ Козацыма служили Европи, као тврдый бедема противъ Азіятски варвара? Камо краль Ioванъ Собѣскій, кои є истргао Бечъ изъ Турски ноката, па тымъ целій западъ одъ Яничара одбраніо? Камо славный войвода Тадія Кошћушко, кои се за слободу човечества и народа у Европи и у Америки борiо? Камо одъ южны Славяна, светый Кириллъ и Мет'одъ, апостоли Славянски, кои су насъ научили истини Евангелской? - Камо краль Петаръ Крешимирь IV., подъ коимъ є кралѣвина Рватска была у найлепшемъ цвету? Камо банъ Никола Зриновићъ, Леонидъ Угорскiй? - Где су Србине, светительи, кралѣви и витезови одъ чисте Србске крви, коя и у теби тече: Светый Савва, кои те є просветіо, Светый краль (Стефанъ Првовѣнчаный), коимъ се после Бога найсмерніє заклинѣшъ? Где є царъ Душанъ, Силный, кои ти є Србине, основао на земли по краткой слави изгублѣно, но у памети на свагда задржано царство? Где є твой найпрославлѣніи витезъ, великодушный и верніи законномъ цару, комъ ће быти подайникъ него ли безакономъ отцу, комъ ће быти престолонаслѣдникъ - Кралѣвићъ Марко? Где су за вѣру и самосталность на Косову павши и пострадавши юнацы и мученицы Кнезъ Лазаръ, Обилићъ, Юговићи и други; и найпосле где међу млогима новіимъ, Светый Петаръ, Владика Црногорскій, кои є своє слободно отечество одъ Бушатліє и одъ Наполеона славно одбранiо? Та читава бы се кньига саставила само одъ ньиовы имена, а читава библіотека одъ славны ньиовы дѣла! Као Србинъ и Славянинъ найволео бы заиста, да самь ти драгій брате узбрао изъ Славянске градине єдну киту цвећа, ал' ми є то до садъ према званію и станю момъ с неруке и немогућно было. У напредакъ праведно очекуй повыше што, а за сада прими струкъ невена у описанію Карађорђа смрти, коя є исто онако необична и знатна као нѣговъ животъ.

[JASON]

Да є Карађорђе славно ослобођену и 10 година юначки држану Србію, 21. Септ. 1813 л. оставіо и страшной сили Турской упустіо, то є свакомъ познато; но єли ю онда и морао oставити, о томе є и данасъ велика сумня. Поуздано пакъ може се узети, да ю є само за време оставіо, као птица гнѣздо, докъ смртоносногъ непріятеля незавара, и докъ побѣдоносну већъ Руссію, коiой є онъ близу 16 месецы, у найкритичніе нѣно време, као нека ексекуція Букрешкогь мира служио - присутствомъ и на очи изявлѣнымъ услугама на помоћь неприклони. Но съ намѣромъ нѣговомь ниє се онда слагала Австрія, у кою є пребѣгао. Одма є подъ стражу узетъ и одведенъ прво у Фенекъ на издржанѣ контумаца, потомъ у Голубинце, Варадинъ, докъ найпосле за већу поузданость у Грацъ, где су га (заєдно съ Младеномъ и Яковомъ) одъ свакогъ Србскогъ посла пресекли и чували, па истомъ на добру речь Русскогъ двора, после некогъ времена у Руссію испратили.
Гласъ о пребѣгу Карађорђеву у Цесарію быо є громовый ударъ за цео народъ у Србіи. Таковій потрусъ ниє онъ осетіо ни после пропасти на Косову и тешко ће се онако обште народна и ненадна буря наћи у целой исторіи света. Читателю ће коса на глави растити, кадъ негда узчита обширно и верно описано позорѣ, коє су ове речи: 'Утече господаръ Ђорђе' у Србіи произвеле. Рекао бы човекъ да се све живо, дрвлѣ и камень у стра' и забуну, у яукъ и проклинянѣ претворило. И да нису Турцы прелазакъ преко Саве и Дунава пресекли, а и онай првый стра' да ние одъ своє силе попустіо, до мало дана небы се жива Христіянска душа у Србской Посавини и Подунавлю нашла. Шта є у овако обштенародной ватри пропасти и оштетити се морало, лако се, заключити дає.