Српске буне

[JASON]

Ово је писмо отправљено 19 августа увече када је генерал Михелсон умро. 20 писао сам Миленку о писму кое сам барону Будбергу писао, о смри генерала Михелсона и о том како му је послато праха и олова преко генерала Исаева. 5 септемврија писао сам Миленку о закљученом и за нас примирију с Турцима.
10 септемврија увече пошао сам из Букорешта. 12 прешао сам на немачку страну и у К'нену изгубио сам едну кесу и у њој 129 дуката холандски и неколико сребрни новаца и 1 кључ от чамадана. 13 дошао сам у Херманштата и ту сам нашао прајзкога посланика барона Сенфта, кои је назначен био у Цариград и с коим сам се ја и пре познавао у Букоресту. 14 био сам у Деви и ту познао се с графом Бетлеемом кои је ту дошао био да се иншталира за фејшпана _ _ _ _ и одатле преко Ердеља дојдем у равни Банат 15 у Темишвар, и одатле преко Панчева 18 септемвра дошао сам у Београд.
^{_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _}
Ноемврија 24, 25 и 26 с г. Родофиникином био сам у Тополи код Карађорђа о његовом крсном имену светом Клименти.
Декемврија 28 отказао сам службу у Совјету.

[JASON]

[1808]
1808 јануарија 20 просио сам от Совјета пасош да идем из Сербие у Валахију. 19 маја увече пошао сам из Београда. 21 дошао сам у Пореч ујутру рано. У Поречу бавио сам се код г. Миленка 4 дана, и 25, кад сам се спремао да идем у Валахију, прими г. Миленко от Карађорђа писмо у коем пише му да ме нипошто не пушта да идем у Валахију, него да ме заустави у Поречу за неко време и да ће он за мене промислити. И тако за невољу, као и за добру вољу, останем ја код г. Миленка у Поречу.

(От овога дневника изгубљене су две тетради кое су содержавале продужение моега битија у Себии до 1811 лета, кад сам заедно с Миленком и Петром Добринцем отишао у Валахију и одатле 1812 августа 6 ступио у росијску службу; и зато не могу хронологически преповедати мое воене подвиге при обсажденију Кладова 1809 и при великој ретиради србској 1809 года от Делиграда и кад су Турци прешли Мораву и завладали половину Сербие, нити штогод могу рећи о секретарству моем при последњеј депутации сербској с г. Миленком Стојковичем, г. Миланом Обреновичем и Доситеем Обрадовичем у Букорешту 1810 и 1811 года¹⁾. А закључујем овај недостаточни дневник с атестатом кои ми је дао г. Миленко Стојкович кад сам се с њим растао у Букоресту 1812 года 9 августа. Следуе атестат.²⁾)

_{¹⁾ Ова депутација, која је тражила да се пошаљу руски гарнизони у српске тврђаве и два руска чиновника ради израде закона и завођења реда у земљи, стигла је у Букурешт крајем новембра или почетком децембра 1810, а вратила се почетком јануара 1811.
²⁾ Оригинал се налази у Срп. краљ. академији, бр. 591; штампано у Вуковој преписци III, 751-752.}

[JASON]

Атестатъ.

Показатель сего, чиновникъ сербскiи Иеремiя Гагичъ, бывшый секретаръ Совѣта, кои э отъ начала востанiя Сербскаго Народа противъ непрiятеля рода христiянскато, общу пол'зу наблюдавалюћи, ревностнѣйше за вѣру и отечество служiо съ особливомъ приверженостiю къ священиѣйшему Трону Всероссiискому, како у военнымъ тако и у политическимъ отъ народа нѣму повѣренымъ дѣламъ безпристрасно не жалећи, ни живота всегда служiо э и движимое и недвижимое имѣнiе свое на общу пол'зу употребiо. - У 1806-м году кадъ э по политическимъ обстоятелствомъ граница между Австрiискимъ Дворомъ и Сербiомъ затворена была, и кадъ э Сербiя нужду iмала у брашну, праху, олову и прочимъ вещима, воспослѣдовало э у народу велико смущенiе коe су помянути недостатки произвели i народъ онда единогласно изабрао э нѣга и послао къ Австрiиcкому Двору, да бы исходатайствовати за плаћю поменуте необходимости и о собственномъ своемъ иждивенiю все недостатке у то време доставiо. - У помянутомљ году пошлятљ искати милостиню отъ сербовъ австрiискихъ, и обылную суму о своемъ иждивенiи у найнужднiе време донео. - У 1807-м году кад су иоште Турци у цѣлой малой Валахiи до рѣке Олта былы и кад нiе комуникацiе было съ росcicкомъ войскомъ и Сербима, необходимост изискивала э у овомъ критическомъ положенiю послати депутата къ г. главнокомандующему россiискими войсками, и у овомъ случаю Иеремiя Гагичъ, тогда быше секретаромъ Совѣта, пренебрегши све оне опасности отправлѣиъ э быо отъ народа изъ Сербiе чрезъ Валахiюо депутатомъ въ Букаресть къ г. главнокомандующему войсками россicкими Михелсону, по ради договора за содѣйствовати противъ Турковъ. - Чинећи све ове общеполезне услуге усерднѣише безъ никакове плате и награжденiя разорiо се са свимъ и оставiо своеволно cлужбу секретарску за поправити состоянiе свое промысломъ. - У 1808-м году дошао э къ мени у Поречъ, гдѣ самъ я командовао съ великимъ числомъ войске Сербске, коя се простирала отъ Дунава до Ниша, презрѣвши све необходимости свое, на мое приглашенiе рѣшiо се опетъ на общу пол'зу служити, и при мени остао совѣтникомъ и помощникомъ у свимъ дѣломъ безъ никакове плате и награжденiя. - Отъ 1809-а до 1811-о года при найнесчастнымъ случаямъ кадъ су Турки половину Сербiе покорили были, онъ э особливымъ примѣромъ твердости и постоянcтва быо, народъ ободроваюћи собственною храбростiю, увѣшавао къ терпѣинiоюи повиновѣнiю началниковъ, увѣавао о сылн'омъ покровителству монархa всеросciискаго, и напослѣдокъ кадъ э комуникацiя между Сербiомъ и Валлахiомъ пресечена била, рѣшiо се прећи Дунавъ чрезъ непрiятеля и на ново дѣйствовати о соединенiю росciискихъ войскъ съ Сербiомъ. - Священомъ должностiю почитуюћи засвидѣтелствовати мени извѣстне подвиге чиновника сербскаго Иеремiе Гагича коe э учинiо поради обще пол'зе, даемъ нѣму овай Атестатъ въ знакъ мое особите признателности и благодарности, препоручуемъ га всякому человѣкоюбцу као истинога и ревностнѣишега патрiота, вѣрноисполняющега должностъ своiо и заслуживющега особливое вниманiе на вcякому мѣcту; зато подписанiемъ и приложенiемъ печата моега сведочимъ. — У Букаресту 9-o дни Августа месеца 1817-а тода. Сербскiи вождъ

Миленко Стойковичъ.
        (М. С.)

____

[JASON]

Кaрађорђева смрть.
Исидор Стояновић 1844.


Драгій Србине, врлій Славянине! Докъ си читао ову кньигу, жельно си очекивао, оће ли се што у ньой рећи, кадъ се већъ о кралѣвима и витезовима збори, - и о твоимъ славнымъ предцыма, о коима си ты навикао говорити и слушати и съ коима ты, тако да кажемъ, твой векъ проводишъ; или, оће ли се ту споменути друга твоя браћа Славянска, коя и теби као ньиномъ брату служе на дику и на поштенѣ своимъ знименитымъ дѣлма? Ал' нигде ништа; нема ту ни словца о цару Владимиру Великомъ, кои є покрстіо Русске Славяне; ни о светомъ кнезу Александру Невскомъ, кои витешки браніо отечество одъ Немаца и Татара; ни о светомъ цару Димитрію Донскомъ, кои є избавіо отечество одъ несносногъ и затирућегъ ярма Татарскогъ; ни о Петру Великомъ, кои є поставіо Русско царство у редъ Европейски држава и целомъ душомъ обузео идею свезе Славянске. Ту се и неспоминѣ, одъ гране Ческо-Словенске, краль Сватоплукъ, кои є основао силно царство Велико-Моравско; ни войвода Ярославъ Звездогорскій, кои є побѣдомъ кодъ Оломуца у Моравской, обраніо Европу одъ поплава Татарски орда; ни светый Войтѣхъ, архиєпископъ Прагскій, кон є покрстio Славянe у Польской и Маџаре у Угорской; ни Карлъ IV. краль Ческій а царь Немачкій, кои є довео Ческу до найвећегъ цвета и кои се као владаоцъ одъ Славянске крви са сувременымъ царемъ Србскимъ Душаномъ, Силнимъ, писмено договарао о напредку целога Славянства; ни славный витезъ, Іованъ Жишка, Троцковскій, кои є чудновитимъ юначствомъ браніо народность и самосталность Ческу одъ упропашћаваюћи є Немаца. -Камо ту кралѣви Польски Славяна, Жигмонди и Казимири, кои су заєдно са слободолюбивымъ Малорусскимъ Козацыма служили Европи, као тврдый бедема противъ Азіятски варвара? Камо краль Ioванъ Собѣскій, кои є истргао Бечъ изъ Турски ноката, па тымъ целій западъ одъ Яничара одбраніо? Камо славный войвода Тадія Кошћушко, кои се за слободу човечества и народа у Европи и у Америки борiо? Камо одъ южны Славяна, светый Кириллъ и Мет'одъ, апостоли Славянски, кои су насъ научили истини Евангелской? - Камо краль Петаръ Крешимирь IV., подъ коимъ є кралѣвина Рватска была у найлепшемъ цвету? Камо банъ Никола Зриновићъ, Леонидъ Угорскiй? - Где су Србине, светительи, кралѣви и витезови одъ чисте Србске крви, коя и у теби тече: Светый Савва, кои те є просветіо, Светый краль (Стефанъ Првовѣнчаный), коимъ се после Бога найсмерніє заклинѣшъ? Где є царъ Душанъ, Силный, кои ти є Србине, основао на земли по краткой слави изгублѣно, но у памети на свагда задржано царство? Где є твой найпрославлѣніи витезъ, великодушный и верніи законномъ цару, комъ ће быти подайникъ него ли безакономъ отцу, комъ ће быти престолонаслѣдникъ - Кралѣвићъ Марко? Где су за вѣру и самосталность на Косову павши и пострадавши юнацы и мученицы Кнезъ Лазаръ, Обилићъ, Юговићи и други; и найпосле где међу млогима новіимъ, Светый Петаръ, Владика Црногорскій, кои є своє слободно отечество одъ Бушатліє и одъ Наполеона славно одбранiо? Та читава бы се кньига саставила само одъ ньиовы имена, а читава библіотека одъ славны ньиовы дѣла! Као Србинъ и Славянинъ найволео бы заиста, да самь ти драгій брате узбрао изъ Славянске градине єдну киту цвећа, ал' ми є то до садъ према званію и станю момъ с неруке и немогућно было. У напредакъ праведно очекуй повыше што, а за сада прими струкъ невена у описанію Карађорђа смрти, коя є исто онако необична и знатна као нѣговъ животъ.

[JASON]

Да є Карађорђе славно ослобођену и 10 година юначки држану Србію, 21. Септ. 1813 л. оставіо и страшной сили Турской упустіо, то є свакомъ познато; но єли ю онда и морао oставити, о томе є и данасъ велика сумня. Поуздано пакъ може се узети, да ю є само за време оставіо, као птица гнѣздо, докъ смртоносногъ непріятеля незавара, и докъ побѣдоносну већъ Руссію, коiой є онъ близу 16 месецы, у найкритичніе нѣно време, као нека ексекуція Букрешкогь мира служио - присутствомъ и на очи изявлѣнымъ услугама на помоћь неприклони. Но съ намѣромъ нѣговомь ниє се онда слагала Австрія, у кою є пребѣгао. Одма є подъ стражу узетъ и одведенъ прво у Фенекъ на издржанѣ контумаца, потомъ у Голубинце, Варадинъ, докъ найпосле за већу поузданость у Грацъ, где су га (заєдно съ Младеномъ и Яковомъ) одъ свакогъ Србскогъ посла пресекли и чували, па истомъ на добру речь Русскогъ двора, после некогъ времена у Руссію испратили.
Гласъ о пребѣгу Карађорђеву у Цесарію быо є громовый ударъ за цео народъ у Србіи. Таковій потрусъ ниє онъ осетіо ни после пропасти на Косову и тешко ће се онако обште народна и ненадна буря наћи у целой исторіи света. Читателю ће коса на глави растити, кадъ негда узчита обширно и верно описано позорѣ, коє су ове речи: 'Утече господаръ Ђорђе' у Србіи произвеле. Рекао бы човекъ да се све живо, дрвлѣ и камень у стра' и забуну, у яукъ и проклинянѣ претворило. И да нису Турцы прелазакъ преко Саве и Дунава пресекли, а и онай првый стра' да ние одъ своє силе попустіо, до мало дана небы се жива Христіянска душа у Србской Посавини и Подунавлю нашла. Шта є у овако обштенародной ватри пропасти и оштетити се морало, лако се, заключити дає.

[JASON]

Одъ велике є важности а за мой посао и нужно на овомъ месту упытати: зашто онда у Немачку за осталимъ Србскимъ старешинама непређе и Милошъ Обреновићъ, тада войвода, а потомъ Господаръ и Князъ Србіє до 1839., него є после велике ватре и муке на Равню, презрео позиванѣ Яковлѣво и отишао управо кући у Брусницу? Єдни то приписую нѣговомъ особитомъ юнаштву и родолюбію; други, побiяюћи му ове врлине, говоре, да лако нѣму као незнатномъ онда старешини остати было у земльи и рачунати на поштеду и на выше што кодъ Турака, међу коима є пріятеля и побратима имао, покрай кои могао є сву кривицу бацыти на пребѣгше старешине, а себе сасвимъ опрати. Неки и то мысле, да є Милоша о'рабрiо и отважна учиніо и онай гласъ, што се просто после битке кодъ Лайпцига, случивше се на две неделѣ дана после Карађорђева бѣгства: 'Све се може повратити, само ако се iошъ кои градъ у Србіи дотле одржи, докъ Русска дипломація Србску стварь непри'вати'; па зато, додаю, Милошъ є и заватіо быо градъ Ужице; ал' га изъ недостатка на рани после испустити морао. Но найприличніє суде они, кои неодбацуюћи посве ни наведена побуђеня, найвыше осниваю постоянство и отважность Милоша на нѣговой претераной любави къ власти и чести и на укоренѣной у ньму мрзости према Карађорђу.
Што се властолюбiя тиче, страсть ова морала є врло обична быти у Карађорђево време, кадъ є войничка срећа марвене трговце наєдаредъ начинила Господарима на выше на'ия, ньиове слуге и калаузе, войводама, бимбашама булюкбашама и проч. - Милошъ, пређе туђъ слуга, налазіо се у то време до 1810. кодъ свогъ старієгъ брата, Милана, заповедника наʼиє Рудничке, по томъ Пожешке и Ужичке. Но Миланъ, премда иначе паметанъ човекъ, као слабъ ратникъ само є господовао, а Милошъ є (оно, што є млого теже) воєвао и место нѣга войску предводіо; и готово га є свуда юначка срећа добро служила. Ал' онай кои тече, оће и да располаже. Зато є Милошу онда истомъ срце на меру дошло, кадь є у почетку 1810 г. Миланъ као посланикъ оправлѣнъ Руссима у Каравлашку народны послова ради, а онъ остао на нѣгову месту. Но на нѣгову жалость то ниє дуго траяло. Єръ поводомъ бунта противо Карађорђа, у комъ се и Миланъ налазіо, уреди се у почетку 1811 године и то: да су све войводе єднаке; и по томе Милошу неостане выше подъ рукомъ одъ єдне трећине наиє Рудничке, а све друго што є дотле држао разделе различнымъ войводама, одъ кои су неки пређе подъ ньимъ были.
Найсувля слама небы тако ватру распалила, као што є  ова измена разжарила честолюбіє, мрзость и освету у Милошу, кои є и тако жаліо већъ на вр'овногъ вожда, што є онако нагло братъ му Миланъ умр'о у Букрешу. - Карађорђе и Младенъ были су му црньи одъ свию Турака. Па да онъ за ньима иде у Немачку?! – Ниє знао, или ће се пре светити ньиовой пропасти или жалити обшту и свою несрећу. А кадъ га Яковъ стао наговарати да пређе на ону страну, говорећи му, да є већъ све пропало, и да негине лудо безъ неволѣ - выше га є тымъ рабріо и утврђивао да остане, особито ако му є на умъ пало, што су неки противницы на Карађорђа и Младена износили: да бы ови были раніє пребегли, него су очекивали да Велько погине, како да никогъ по себи неоставе, кои бы обшту стварь могао одржати.
Милошъ оставши у земли знао є своє и народне користи врло мудро сложити съ Турскомъ и Европейскомъ политикомъ и у найзгодніє доба пристао є у народну буну противъ грозногъ Сулейманъ Паше, кадъ є (одъ Апр. 1814.) Александрова изъ Париза речь и опомена на Букрешкій трактатъ наравно Порти важнія него игда изъ Петербурга была. После очаятелны боєва съ гарнизономъ Турскимъ по Србіи, у коима є Милошъ началствовао, настане миръ заключенъ съ Марашли-Али-Пашомъ, коимъ су Срби одъ коначне пропасти избавлѣни были, и по комъ є реченый паша остао господаръ у градовима надъ Турцыма, а Милошъ у земли надъ народомъ и надъ кнезовима.
Ово првенство сви су готово Милошу одобравали; будући су нѣговой срећи и памети, нѣговомъ труду и юначству овай миръ найвыше приписивали. Кадъ є дакле, превазилазећи друге, до ове чести доћи могао, зашто се ниє истымъ начиномъ у той чести и одржавао? Него є одсадъ, да постане неограниченый господаръ и да самовластіє за себе и за свою фамилію осигура, кривіо и упропашћавао подъ видомъ нужного єдинства, стра'а одъ Порте и народне среће - найважніє люде у Србіи, нарочито непрежалѣногъ Петра Молера (по Ђурђеву дне 1816.), комъ се негда заверio, да ће нѣга, Павла Цукића и Проту Ненадовића припознавати за равноначалне себи. А кадъ є већъ мысліо, да се у земльи довольно осигуpao, потражи средства, како ће власть свою осигурати одъ Срба изванъ Србіе, кои су у Бессарабіи одъ милости и пензіє Русскогъ цара живили. Зато се выше пута (нарочито у Марту 1817) съ прошеніємъ обраћао на Императора Александра, да бы жестоко забраніо пређе бывшимъ старешинама Србскимъ прелазити у ово време и у Влашку и у Австрію а камо ли у Србію, єръ збогъ ньи може опетъ цео народъ Србскій пасти подъ страшный ярамъ.

[JASON]

Тако су опасне по Милошеву мнѣнію быле народу оне старешине, а међу ньима наравно понайвыше Карађорђе, кои є, како чуо у Хотину, месту свога пребиваня, за последню буну Србску, одма сазвао онди налазеће се своє старешине и съ договоромъ ньиовымъ послао по Младену Миловановићу прошеніе у Паризъ цару Александру, да бы се смиловао и помогао баръ овда млогострадалномъ народу Србскомъ, што но се опетъ и одъ люте неволѣ узбуніо - и кои є Вуицу у Србію оправіо съ нужнымъ наставленіяма, одкривши му гди є у Тополи закопао до дванаестъ 'иляда дуката у єдной кумбари, коє да извади како дође и да iи даде куму Милошу, нека iи употреби на потребу и нужду народну, докъ Богъ, даде што и выше помоћи одкуда, о чему ће се и онъ тамо и отуда старати, колико годъ узможе выше и болѣ — !
Карађорђе налазіо се у Петербургу, кадѣ су тамо при концу пролећа 1816 приспели Петаръ Добриняцъ и Мияило Тодоровићъ, Германъ у име началника целога народа у Србіи, цара молити, да бы се састарао бывше началнике народа Србскогъ сасвимъ отлучити одъ Србски дѣла. Препоруку ову тако є кивно извршивао Петаръ Добриняцъ, да є явно предъ свакимъ говорiо, како є опуномоћенъ цара молити, да непушта Карађорђа са іошъ 10 старешина у Србію. - Карађорђе слушао є то съ великимъ боломъ срца, но знаюћи у каквой се онда народъ Србскій ватри и опасности налазіо, и знаюћи, да се интригама и два човека народъ може упропастити, предполагао є срећу народа своiой срећи него се само (у писму одъ Юнія 1816) жалiо на то господару Милошу и првымъ старешинама у Србіи, наводећи: ако Петаръ оно говори по ньиной жельи, то неслужи ни ньима ни народу на честь, коимъ є онъ – Карађорђе - 10 година управляо; ако ли неговори, то да пишу Государу, да Петаръ оно самъ, или по наговору непріятеля Сербіє чини. - И нечекаюћи на то одговора, одма после две неделѣ (29 Юнія 1816) послао є по Герману, кадъ се овай враћао изъ Петербурга, писмено пуномоћие на господара Милоша и правительствуюћій Совѣтъ, да 4000 дуката, кое є у време несрећногъ паденія поверіо овда новопоставлѣномъ архієрею Мелетію Никшићу, одъ овога изишту и на ползу народа обрате; а нѣга о томе да известе. Ho oвaй - Никшићъ - быо є већъ дотле погинуо (16 юнiя 1817).
Међутимъ є Карађорђе непрестано чезнуо за своимъ отечествомъ као дете за изгублѣномъ майкомъ. Голема погрешка нѣгова, што є народъ свой оставіо, стаяла му є даню и ноћу предъ очима са свима несрећнымъ слѣдствама. Бога є моліо, цара преклиняо, око великаша настоявао, да му нађу и даду способа, како бы се са Србіомъ измиріо, ране нѣне излечіо, нѣне враге расточіо, па онда се уцвелѣномъ Христіянству као спасаваюћій анђео показао. Залудъ су были изговори, да томе садъ ниє време, да су Руссіи одъ Француски ратова іошъ пресне ране, да она, кадъ на Порту устає, ако є то и користно православію, целу Европейску политику вређа. Све є то зaлудъ было; онъ остане при своме. Нѣгове и Рода му Руссіи учинѣне услуге, коє є снажно очитавао, нѣгово и нѣговогъ - отечества за Руссію жертвованѣ, кое є сузе ліюћи описивао - парало є cpце у 'благословеномъ' монарху и у 'єдновѣрнымъ и єдноплеменымъ' Руссима. - Найпосле 1817 г. съ нѣговымъ договоромъ састави се противъ Порте планъ одъ неки членова Грчке Етеріє (ученогъ друштва), у коiой є одъ 1814 г. быо и графъ Каподистрія, овда државный министеръ Русскій а доцніє президентъ Грчкій. Єли за овай планъ знао дворъ Руссіє, време ће открити, а до данасъ се ниє посведочило; но ако и ниє знао, свѣреницы могли су извѣстно зидати на нѣгову помоћь, ако имъ посао за рукомъ пође -, за коє су найвећу надежду полагали на Карађорђа, знаюћи колико важи нѣгово присутство у Србіи и у нѣнымъ покраинама. Но у когъ су се найвыше уздали, у нѣму iи срећа изневѣри; а да видимо како?

[JASON]

Сходно овоме плану Карађорђе съ єднымъ Гркомъ, Наумомъ Крнаромъ, добіє пасошъ на туђе име и провуче се срећно крозь Молдавію и Цессарію, па прешавши Дунавъ близу Рама искрсне предъ кнеза Максима изъ Старога Вла'а, кои є онда тамо быо скелеџія. Овде се нешто поразговори съ кнезомъ; но будући да се прерушіо и косу навраньо а не'тео являти се као познатъ, то є кнезъ за добро нашао чинити му се невештъ; а после є, разумевши за нѣговъ конацъ врло жалiо, што га Карађорђе тако обиђе и што се баръ онъ нѣму ненаметну. То є было лицемъ на Петровъ данъ 1817. - Карађорђе по'ита затимъ ca своимъ спутникомъ - Наумомъ - на Мораву и пређе ову рѣку на Орашю. Овде кадъ нађе кмета Стоядина, упыта га одма: 'Можешь ли ты мене брате, где прикрити?' Овай му одговори: 'Могу, но кудъ ћу я онда?' 'А ко васъ држи?' настави Карађорђе. 'Држи насъ господаръ Вуица.' 'Е, фала Богу, кадъ васъ држи господаръ Вуица; онъ є мой човекъ; неће ме издати Милошу, єръ ако бы ме Вуица издао Милошу, Милошъ є Турска подлизица, гледао бы да ме упропасти. Можешъ ли ты мени наћи Господара Вуицу?' 'Я самь съ ньиме' одговори кметъ 'ютросъ ручао у Паланки и рекао є доћи у Велику Плань на конакъ.' После га кметъ узме и прикріє у свой подрумъ. - Кадъ се на вече састао Карађорђе съ Вуицомъ у великой Плани кодъ гробля, кажу да є Вуица рекао: 'Зашто господару, дође у ову ватру!' А Карађорђе се на то разлютіо, и напсовавши га одговорiо му: 'незнашъ ты, што самь я дошао!' као да му є тымъ прекорио 'тео рећи: ты баръ знати морашъ, што я долазимъ! у толико выше, што га є Вуица пре године две ли дана писмено позивао да у Србію дође.
Изъ овогъ се види, да Карађорђе ниє имао вере у Милошу него у Вуицы и да ниє быо радъ да онай зна за нѣговъ долазакъ баръ дотле, докъ се прво небы у свомъ послу утврдіо. Шта є дакле Вуицу навело, да за Карађорђа явля Милошу? Да ли є то, пошто му є Карађорђе планъ одкріо, у далѣмъ разговору и саветованю за добро и за нужно нашао, па и самогъ нѣга – Карађорђа - на то склонio, или є то учиніо по своiой глави, кріюћи одъ Карађорђа, когъ є међутымъ заваравао. Еле онѣ позове изъ Смедерева Секретара Анту Протића да му дође у Паланку, и овде му онъ на само повѣри и препоручи: 'Иди господару Милошу у Београдъ и закуни га да никомъ живомъ неказує, па му онда одъ моє стране яви, да є дошао господаръ Ђорђе по заповести двора Русскогъ, да дигне народъ на Турке, а за ньимъ ће одма устати друге поглавице Христіяна'; него се жели съ ньиме Милошемъ састати и разговорити, може ли то быти или не; па ако може быти, да се посавѣтуємо како? ако ли неможе, да га онда испратимо у Црну Гору, где ће болю згоду очекивати. Зато нека господаръ Милошъ узме одъ Везира изунъ (допуштенѣ), да може доћи до Пожаревца или до Паланке или найпосле, ако га Везиръ небы далеко одъ себе пуштао, у Раковицу -; па дођи да ми явишъ!

[JASON]

Анта дође у Београдъ Милошу и поздравивши ce съ ньиме и съ другима, очекивао є прилику да Милоша на само добіє. Кадъ ову улучи, приступи къ вратима и затворивши іи, спусти резу. Милошъ поплашено упыта га: 'шта то уради'?  'Небой се господару, рече Анта, имамъ ти казати єдну велику тайну; но прво те заклинѣмъ именомъ божіимъ, да є никомъ неоткривашъ.' 'Нећу, Боже, сачувай,' рече Милошъ. 'Добро, настави речь Анта, послао ме господаръ Вуица, да ти явимъ, да є дошао господаръ Ђорђе.' Милошъ као громомъ пораженъ, занесе се и Анти утрчи у речь: па шта вели господаръ Вуица! Онъ му онда све редомъ искаже, као што му є Вуица наручіо. Милошъ саслушавши га рече му : 'Добро! тако да чинимо као што вели господаръ Вуица. Него да пошлѣмъ мога Димитрія Везиру, да узме изунъ'; и одма пође къ дѣлу.
Милошъ, као што смо повыше разумели, ниє Карађорђа ни у Руссіи на миру оставляо и єднако є бушіо да га удали одъ Србски граница, па садъ да га трпи у народу и да пристане съ ньимъ на ризикъ своє власти и лепогъ изгледа, на кои є толику братску крвь жертвовао и проліо -? нема одъ тогъ ништа! Овладавше ньимъ самолюбіє шаптало му є: ་уби, уби Карађорђа подъ каквимъ му драго видомъ, па упиши то у найвећу заслугу къ Порти и зактевай іошъ већу себ-народу милость! - И тако мало часъ зачу' се жуборъ између нѣговы совѣтника и подлизица, коима є онъ саобштіо долазакъ Карађорђа и одъ ньи тобоже искао за то совѣта. Свакій є одъ ньи говоріо и предлагао по жельи а не по притвараню Милошеву, имаюћи предъ очима іошъ свѣже гробове Кнеза Симе Марковића, Цукића и Драгића, кои су пре неколико месеци зато пали, што су се разумевали съ Карађорђемъ. Кадъ ту позвана Наума Ичка, известише, да є дошао Карађорђе, и упыташе, шта да раде? кажу, да є одговоріо: радите то, што съ прасетомъ очи Божића! А Павле Сретеновићъ (Лисовићъ) у найвећой ревности прослови: 'Каменомъ у главу ту треба ступати и тогъ Анту и Вуицу па и Карађорђа, єрбо є оно зверъ, па ће за ньимъ скочити савъ народъ.' Анту одма узму подъ стражу и стану се договарати како да убію Карађорђа. Но крвавогъ ій є зноя стало докъ су смыслили изнашли начинъ, како ће то у дѣйство привести: явно несме ни Милошъ одъ народа знаюћи како чезне за своимъ вождомъ а тайно несме нико одъ Бога, знаюћи да нѣгова казнь постиже и за обычне люде а камоли за избавителя Србіє и нѣногъ часногъ крста изъ четырвѣчногъ робства и варварства. Дакле Вуица, кои га є на веру узео, ма га та вера убила, нужно є да буде убица и нека прати Карађорђеву главу; ако жели свою задржати. Саставе и писмо на нѣга, у комъ између осталогъ кажу: 'Са согласіемъ свию дванаестъ кнезова заключилисмо да убієшъ Карађорђа;' а кнезови были су понайвыше кодъ свои кућа по наияма и истомъ доцніє (16 Авг. 1817) после Карађорђеве смрти (13 Юлiя 1817) на опомену Србскогъ агента у Влашкой Мияила Германа, дали су одъ себе, печатима и подписима утврђено свидѣтельство, да су се (ђоя) согласили на смрть Карађорђа. Писмо оно на Вуицу понесе одма (7. Юлія т. г.) Павле Сретеновићъ, а за ньимъ пођу кабадаiє и момцы Милошеви водећи са собомъ и Анту Протића; но ови се стане у Паланки.

[JASON]

Пошто є Милошъ све ово наредiо и да се изврши, строго и поуздано препоручио, оде съ неколико свои доглавны везиру и яви му за долазакъ и намеру Карађорђа. Везиръ разумевши то, сневесели се и замысли, па после дугогъ ћутаня рече: 'Ако є Карађорђе дошао са знанѣмъ двора Рускогъ то безъ сваке сумнѣ некъ дође къ мени, ако ли є дошао разбойнички я те опоминѣмъ Милоше, да будешъ веранъ Султану и да одржишъ миръ у народу, а ево ти на услуги сва моя войска, коя се у Србіи наоди и обећавамъ се да ћу ако нужно буде за кратко време скупити до 50.000 люди.' Толику є веру Везиръ имао у Милошу. Но овай му одговори, да му та войска ниє одъ потребе и да ће онъ са своимъ людма досадити Карађорђу. Затымъ съ допуштенѣмъ Везировымъ крене се и самъ съ момцима у потеру.
Карађорђа є међутымъ Вуица прикривао. Првы дана быо га є склоніо у Радованьскомъ лугу на трлу некогъ Драгића Войкића. Овай Драгићъ казує, да га є Карађорђе, дошавши съ момкомъ (Наумомъ) затекао где коси, и ту є съ ньиме заєдно оно ютро косіо, ту и преданіо. Кадъ се смркло, одвео га є Стоянъ Пауновићъ (Аџибеговацъ) преко села Iовану Буковичкомъ на трло кодъ воде доћана. Овде се онъ выше дана и дотле бавіо, докъ ниє Вуица добивши крвавый налогъ и презревши найлепшу за юнака прилику верность свою ма и главомъ осведочити - за добро нашао да га опетъ пошлѣ на трло Драгића Войкића, као на скровитiе и згодніе место за тайно убиство.
Место ово у Ясеницы Смедеревской, врло у страни, одъ Паланке тры, а одъ Цариградскогъ друма єданъ сатъ удалѣно, лежи на десной одовудъ коси брда Крушчице, трыста коракляи одъ планинскогъ венца къ югу, где є онда была врло густа шума. Око среде oвогъ места имао є Драгићъ єдну одъ проштаца подигнуту и на єдну велику одъ тры стуба границу (дрво) прислонѣну колебу. Пониже нѣ стаяле су му кошньице.
Силазећи амо Карађорђе съ вернымъ Наумомъ, последный є путъ видіо ону страну, где се родіо и одкудъ є започео своє неумрло дѣло. Была є Субота очи св. Аранђела летнѣгъ (12 Юлія), Назвавши: добро вече Драгићу, одмори се мало и после некогъ разговора рече: 'Нисам већъ четыръ године єо меда, бы л' ми могао дати мало?' 'С драге волѣ' одговори Драгићъ. Зађу обрица да виде кошньице. 'Айде ову ћемо истрести' рече Карађорђе, 'па добро памти, колико ће ти дати на єсен.'*) - Ту мало поєде меда, па после се наслони и заспи. 'Но я самь испрва мысліо, прича Драгићъ, да му є што позлило, єрбо є држао очи отворене, да ме є стра было у нѣга гледати, Видећи, где самь ce я узверао, рече ми онай момакъ (Наумъ): уклони се ты Драгићу, онъ спава. Я се онда уклонимъ, кадъ мало часъ тргне се господаръ и рече: 'Ей што усни' дѣцо, за Бога! Камо што то недолази Вуица?'
'Кадъ се већъ мракъ почео ватати, ето господара Вуице съ момцыма. Онъ се одма съ господаромъ Ђорђемъ одвои и оде у мою колебу. Но єданъ одъ Вуичины момака, по имену Никола Новаковићъ испречи се на мене и увативши се за оружѣ оштро ми ал' потишимъ гласомъ рече: уклони се ты вла'у съ тымъ твоимъ кучетомъ одавде, єръ ћу вамъ садъ спискати за душу. Я се онда уклонимъ и одемъ съ моимъ сыномъ далеко подъ єданъ грмъ, где самь и ноћіо.'

*) Дала му є, вели Драгићъ, 15 ока меда.

[JASON]

Карађорђе є съ Вуицомъ у колеби вечерао, но прозревши, да се нешто око нѣга плете ниє му было до вечере ни до оне ракіє, коіомъ га є Вуица нудіо. 'Што непієшъ господару,' говораше му Вуица. 'Остави брате,' рече му Карађорђе, 'башъ ми ту - показуюћи подъ грло - застає, што немогу да гледамъ оногъ пса - манувши главомъ на Николу Новаковића кои се быо споля на колебу наслоніо - онъ нешто ружно погледа.' Добро є прозрело бистро нѣгово око, єръ овога су склонили да убіє Карађорђа и покає брата, кои є, ал' за своя зла дѣла, одъ нѣга погинуо. Но Вуца га є 'рабрiо и после дужегъ притворногъ разговора отишао ђоя спавати и оставіо Карађорђа съ Наумомъ у колеби. Момцы су Вуичини стражили и гледали прилику како ће свршити крвно дѣло. Особито є Никола крозъ прошће провиривао и на Карађорђа мотріо. У зору изиђе Наумъ (заръ нужде ради) изъ колебе; Никола смотри да се Карађорђе на дрво наслоніо и заспао, па несмеюћи му с' очію ударити, с' десне стране измакне два тры прошца, промоли се у колебу и испрека лупи сикиромъ Карађорђа прво подъ леву сису. Карађорђе се на то поими, увати за саблю, ал' га међутимъ другій ударацъ у главу, смете и на землю свали. Уто притрчи другій момакъ и одсече Карађорђу главу. Дочекаю затымъ Наума изъ пушака па и нѣга обезглаве. У колеби нађу двоє бисаге, барякъ; орденъ съ лентомъ и крстомъ и између другогъ златну колайну. Но не само да то однесу, него свуку с' ньи и альине и кошулѣ до єдны гаћа. Овако iи є безглавне у ютру на Св. Аранђела (13 Юлія) нашао Драгићъ и кадъ стао надъ ньима плакати, умучка га Никола претећи му да ће га убити, ако онъ то икоме каже. 'Заклао самь потомъ' приповеда Драгићъ 'два ягнѣта за душу и ту су момцы ручали и пили ракію. А кадъ они одоше и главе однеше, я ископамъ гробъ кодъ єдногъ бреста на сто коракляи одъ колебе доле кодъ потока, попъ iи Іованъ (?) опои, па прво сложимъ момка а повр', нѣга господара Ђорђа, мыслећи да ће нѣга кадъ тадъ ко одъ рода тражити, и урежемъ крстићъ у онай брестъ.*)
После -две године господара су Ђорђа одавде извадили и пренели у Тополу, а онай момакъ ту и данасъ лежи.'

*) Млоги одъ народа долазе са своимъ болестницыма свакогъ мл. петка на овай гробъ.

[JASON]

Етако є грозно Србине и народе Србскій, у крилу твомъ животъ окончао великій онай мужъ, кои ти є данашню срећу основао. Онъ є тебе десетъ година браніо и сачувао одъ неброєны иляда непріятеля, а ты нѣга ни за десетъ дана ниси могао сачувати одъ нѣговогъ єдногъ злотвора -? Но како да тебе кривимъ, кадъ ништа зато ниси знао и кадъ су и саму смрть одъ тебе крили, а у Стамболу є теби пришивали.*) Hero при свима онда тешкимъ околностима, немогу се некривити оне старешине, кои су волели господарску милость и свой робскій животъ одъ своє и народне чести, па Милошу допустили и на руку ишли да после млоги жертва, произбывшегъ господара и свога кума.**) - Бадава се дакле Милошу фаліо нѣговъ у Влашкой агентъ Германъ, да га є кодъ двора Русскогъ крепко оправдао како се небы нигда могло казати да є поступiо безчовечно и тираннски противъ бывшегъ вожда. Истина изъ гроба устає, и потомство ће свагда на нѣга Милоша жалити, што ниє избавителю Рода, кадъ већъ друго немогао ил' нетео, каквымъ годъ начиномъ животъ избавіо!!

*) У писму (одъ Юлія 1817) на кнеза Милосава и Ристу у Стамболу, излаже Милошъ: 'Судбина божія довела є овде къ нама опетъ губителя рода Србскогъ, Карађорђа. - Сиротиньскій плачъ и сузе уфатише га и убише и главу му іошъ съ єдномъ нѣговы друга у Београдъ мени послаше, коє ето са согласіемъ ч. везира шилю се обе одеране у Цариградъ. Зато вамъ препоручуємъ - да устанете што болѣ можете и да узмете себи слободу, силу и дрзновеніє кодъ Порте за народъ што є потребно просити, зашто у саданѣмъ овомъ сретнѣмъ случаю имамо найболю прилику просити.'
**) Ниєданъ одъ участника у овомъ крвномъ дѣлу ниє срећно свой осталій животъ свршіо. За Николу Новаковића, известно се зна, да є после тога у лудило падао и съ конѣмъ скрао се у рѣку Гружу, где є заєдно съ конѣмъ угинуо.
____

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Српске буне
(у 19 веку)

 1. Кочина крајина 1788. (стр. 1)                             
 2. Хаџи-Проданова буна 1814. (1)               
 3. Кнез Симина буна 1817. (2)               
 4. Јованова буна 1839. (2)
 5. Буна Ђорђа Ердевичанина 1840. (3)
 6. Пекетина буна 1840. (3)
 7. Вучићева буна 1842. (5)
 8. Тополска буна 1877. (7)
 9. Нишка (Мелентијева) буна 1821. (8.)
10. Нишки устанак 1841. (8.)
11. Чарапићева буна 1826. (10)
12. Кумановски устанак 1878. (11)
13. Ђакова буна 1825. (14)
14. Кнез Милетина буна 1835. (16)
15. Буна попа Ђака у Банату 1808. (17)
16. Катанска буна 1844. (19)
17. Алавантићев пуч 1902. (22)
18. Брсјачка буна 1880. (23)
19. Буна у 'отргнутим крајевима' 1833. (24)
20. Белограчичка буна 1836. (27)
21. Власотиначки устанак Илије Стреље 180. (27)
22. Абдулина буна 1821. (28)
23. Буна Хусеин паше Градашчевића 1831. (29)
24. Буна у Шоплуку 1877. (33)
25. Тенкина завера 1857.(35)
26. Мајсторовићева завера 1863. (39)
27. Војничка завера 1866. (46)
28. Јованова буна 1839. (у Новинама Србским). (47)
29. Буна у Тимоку 1883. (50)
30. Мирчина и Мирчићева буна 1846.(61)
31. Устанак у Боки и Кривошијама 1869. (62)
32. Горачићка буна 1893. (76)
33. Буна у Драгачеву 1841. (79)
34. Буна у Бјелопавлићима 1854. (80)
35. Буна против уставобранитеља 1847. (82)
36. Маџарска буна 1848. ( у Србским Новинама). (83)
37. Тицанова буна 1807. (182)
38. Буна попа Јовице Илића 1834. (186)
39. Протина и хаџијина буна 1858. (188)
40. Први српски устанак против Турака 1804. (191)

[JASON]

Списак преписа књига, чланака и сл. коришћених у теми: Први српски устанак против Турака 1804. и (у заградама) бројеви који обележавају стране.

 - Гргур Јакшић, Српски народ у XIX веку. (191. стр.)
 - Константин Н. Ненадовић, Живот и дела великог Ђорђа Петровића. (193.)
 - М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа, - Ђорђе Ћурчија. (194.)
 - Симеон Милутиновић Сараiлиа: Славни боi на полiу Тичару. (202.)
 - Јован Хаџић, Страданије Србско године 1813. (205.)
 - История найважній догађая у Сербiи одъ год. 1489. до 1/20. Септ. 1815. списана одъ Павла Јоаноновића, списателя. (206.)
 - Србије жалосно поновно поробљење 1813. године: зашто и како? У разговору поробљене Матере с рођеним јединим Сином својим, којему оставља последње своје завештање. (210.)
 - Повесница од почетка времена српског вожда Карађорђа Петровића написана од пензионираног советника Књажества Србског, полковника и каваљера Антонија Протића 1853. године у Смедереву. (211.)
 - Србска повестница Карађорђевогъ времена покойнымъ Янићіемъ Ђурићемъ, негдашньимъ Карађорђевымъ Секретаромъ, а у доцніе време бывшимъ Совѣтникомъ саставлѣна подъ слѣдуюћимъ насловомъ: 'Копія исторіє сербске сочинявана Янићіемъ Ђурићемъ бывшимъ тайнымъ секретаромъ верховнаго Вожда сербска, са описаніємъ рода жизни Карађорђа Петровића одъ рођеня до кончине смерти и погребенія нѣгова.' (212.)
 - Казивање старца Гаје Пантелића из Тополе. (прибележio Исидоръ Стояновићъ.) (215.)
 - Причање Петра Јокића о догађајима и људима из Првог српског устанка (1804-1813), записао М. Ђ. Милићевић. (216.)
 - Петаръ Іокићъ Тополацъ, 'Србске Новине,' бр. 66. год. 1852. (221.)
 - Петар Јокић о догађајима и људима из првог српског устанка. (222.)
 - Србска повестница. Податцы за повестницу србску времена Карађорђевогъ, извађени изъ артiя покойногъ Исидора Стояновића. (223.)
 - Податцы за повестницу србску времена Кара-Ђорђевог по струци финансiє, oдъ Іована Гавриловића. (224.)
 - Данило Медаковић, Повесница србског народа од почетка овог века до 1815. год. (224.)
 - Данило Медаковић, Обзор на деветогодишнѣ србско воєванѣ. (231.)
 - Д. Медаковић. Живот србског народа од 1813. год. до побунe Продановe. (232.)
 - Рашид-беја Историја чудноватих догађаја у Београду и Србији. (233.)
 - Први Султански Хатишериф издан у првој половини Ребе-ул-Ахара 1245 (у другој половини Септембра 1829. године. (243.)
 - Султански Хатишериф од 7. Ребе-ул-Евела 1246 (од 3. Августа 1830. год.). (243.)
 - Султански Хатишериф од почетка месеца Реџеба 1249 (Новембра 1833.) године. (243.)
 - Султански Хатишөриф, издан око половине Шевала 1254 године по турском, или од 10 до 12 Декембра 1838 године. (243.)
 - М. Вукићевић, Како је погинуо Теодосије из Орашца? (243.)
 - Ник. М. Савић, Тeoдосије из Орашца, обркнез јасенички. (243.)
 - Исторïа приключенïя у Сербïи отЪ године 1804 – 1812. (Преведено изЪ Österreichische Militärische Zeitschrift, 1821. (244.)
 - Сима Милутиновић, Историја Србије од почетка 1813е до конца 1815е године. (253.)
 - Коста Протић, Ратни догађаји из Првога српског устанка под Карађорђем Петровићем 1804-1813. (276.)
 - А. П. М., Недићи и битка Чокешинска, Ћурчина смрт. (284.)
 - М. Светићь, Бой на Мишару 1806. (285.)
 - Устанак Cрбски под Црним Ђорђем од Јована Хаџића у књижеству названога Милоша Светића, Прве три године. (285.)
 - Животъ Кара-Ђорђа Петровића врховнога вожда народа србскогъ, одъ Димитрия Давидовича. (289.)
 - Дневникъ Боже Груєвића. (290)
 - Ичков Мир 1806-1807. (292)
 - Историјски чланци др Алексе Ивића: Бечки документи о српском устанку (293), Непозната грађа о српском устанку (293), Извештаји о погибији дахија (294), Аустријски државници о Карађорђу (294), Зашто је пропала Карађорђева Србија (294) ,  План аустријских државника, да Србију освоје препадом 1812. (295)
 - Војевање србско под Карађорђем, Непознат аутор, Издала књижара Драгутина Хинца, Нови Сад 1862. (295)
 - Историјски чланци Др. А. Ивића, Борба Срба и Турака 1910. године. (297), Ратовање Срба и Турака 1811. године. (298), Србија и време Букурешког мира 16. маја 1812. године. (299), Катастрофа Србије 1813. године. (299), Интернација Карађорђа и његових војвода у Штајерској, од јануара до септембра 1814. године. (299)
 - Прилози историји Карађорђевог устанка. Пропаст Србије 1813. - Прелаз Турака из Босне. - Пад Неготина и Кладова. - Велики везир креће Нишу са 80.000 војника. - Држање Пореча и Београда. - Пад Смедерева и улазак Турака у Београд. (Из Бечких Новина) (300)
 - Новине Сербске изЪ царствующега града Вїенне, отЪ Среде, 8га Августа 1813. Приключенїя странна. OтЪ Сербїе. (301)
 - А. Ивић, Карађорђе, Јужни Словени и Наполеонова Илирија (302), Карађорђев устанак и неослобођено српство (304).
- Бранко Богдановић, Наоружање војске у Првом српском устанку 1804-1813. године. (305)
- Никола Радојчић, Стварање војске у Карађорђевој Србији. Предавање одржано на Коларчевом Народном универзитету 25. априла 1934. године. (306)
 - Георги Димитров Баласчев, Нeиздати Турски Документи о Српском Устанку 1804. и 1813. године. (307)
 - Карађорђево известiє о Србiи и последньимъ догађаима србскогъ (новієгъ) доба као и првыма за тымъ слѣдуюћима. (Сачинѣно негдашньимъ Почестнымъ Членомъ Друштва Србске Словесности покойнымъ К. С. Совѣтникомъ Лазаромъ Теодоровићемъ.) (309)
- Константин Н. Ненадовић: Кaра-Ђорђе у Хотину, Несрећан повратак Кара-Ђорђев у Србију, Кара-Ђорђе на Петровдан 1817. године дође у Србију, Кара-Ђорђев састанак са Вуицом у Великој Плани, Извештај Вуичин о доласки Кара-Ђорђа у Србију, Спрема да се убије Кара-Ђорђе, Кара-Ђорђе у селу Радовању мирно борави, а незна да му кум Милош Обреновић, смрт спрема, Кара-Ђорђева последња вечера, Час убиства, Прво погребење Кара-Ђорђевог обезглављеног тела, Крвава одсечена глава Кара-Ђорђева, Бич савести!, Друго погребење Кара-Ђорђа, Треће погребење Кара-Ђорђа, Посљедице трећег погреба Кара-Ђорђа, Божија казањ над убицама, Кара-Ђорђеве особине и врлине, О призиву Црни-Ђорђе, или Кара-Ђорђе. (Приметба од Светића), Постепености Кара-Ђорђеве, рад и начин његове владавине, О границама Србије, Кара-Ђорђева екзерцирна правила пешачке службе. (310)
 - Н. Ф. Дубровин, Устанак Србски од 1806 - 1810, I - II, превео Милорад Медаковић, Нови Сад, 1866 (315)
 - Дневник Јеремије Гагића секретара Правитељствујушчег совјета. (323)
 - Кaрађорђева смрть. Исидор Стояновић 1844. (324)