Српске буне

[JASON]

Да видимо сада како је који од ових за датака изведен? Тиме ћемо у исто време показати како је варош Београд заузета у ноћи између 29 и 30 новембра (12 и 13 децембра) 1806. године. Према заповести врховнога вожда Конда је имао поћи пре свију и први напасти. Објект напада била је Сава-Капија, коју је требало освојити и отворити. Сви извори потврђују овакав Кондин задатак. Али се у свима даљим детаљима разликују. На првом месту извори се не слажу у броју јунака који су са Кондом освојили Сава-Капију. Вук и верзија која потиче од Узун-Мирка говоре да их је са Кондом било још шесторица. Милићевић је (у биографији Узун-Мирковој) забележио цифру 25. А у биографији Кондиној, која је очувана у његовом потомству, каже се да је са Кондом било тада девет другова. Које је од ова два тврћења тачно? Ко то може знати!
Милићевић је чак забележио да је са Кондом било пошло њих 90, али је само њих 25 стигло на лице места. Ова цифра од 90 фантастична је, као што је сувише велика и цифра од 25 људи с обзиром на начин како се имао извести овај Кондин препад. Његов напад није смео бити јаван, с фронта, већ мучки, иза леђа. А да се то изведе морало се најпре кришом и врло опрезно примаћи Сава-Капији и неопажено се пребацити преко бедема. А такву операцију неће моћи никада извести једна гомила од 25 или више људи а да јој не буде откривена намера пре времена.
Исто се тако извори не слажу ни о часу напада Кондиног, ни о начину на који је Конда извео напад. Има извора који говоре како су Конда, Узун-Мирко и остали им другови још с вечери ушли у турски хан, који је био испред самога рова тамо где је данас савска царинарница и ту сачекали да се добро смркне и Турци разиђу на спавање, па тек тада приступили својој операцији. Ова верзија невероватна је већ по томе што су и Конда и још двојица од његових добровољаца били раније у Гушанчевој служби и као такви баш стражарили на ономе делу бедема који је ишао изнад тога хана, те су и они, свакако, понекад свратили у хан и зато морали бити познати онима у хану. Зашто би се, онда, излагали опасности да их у међувремену когод позна и прокаже!
Како за ову операцију имамо верзију самога Узун-Мирка, сачувану у напису његовога сина, пуковника Љубомира Узунмирковића, објављену од стране ђенерала Косте С. Протића у његову раду 'Ратни догађаји из првога српског устанка' и ми ћемо ту операцију овде изложити према овој верзији, која нам само не даје податак о часу када је Конда кренуо у напад.
Конда је пошао много пре него што се кренуо Милоје Петровић са својом трупом бећара. Са Кондом је пошло још шест другова, и то: Узун-Мирко Апостоловић, затим Драгић (по Вукићевићу презивао се Стевановић) који је дотле био сеиз код кнеза Симе Марковића, па онда неки Карловалија и Никола Стамболија, који су раније били у Гушанчевој служби и у споразуму са Кондом пребегли Србима, Петар Сремац, који је по свој прилици био неки Србин из Срема и као такав добровољац у Милојевој трупи, и најзад неки Младен, коме се не зна ни презиме нити одакле је био. Како је Конда имао оперисати у вези са Милојем, а уз то и он сам и другови му припадали Милојевој групи, јасно је да је и он са својим људима морао поћи из Милојева утврђења које се налазило, као што смо већ рекли, тамо негде око данашњег железничког моста на Сави.
Путања која је одатле водила Београду ишла је данашњом улицом Милоша Великог све до зграде Министарства војног, и ту скретала у лево, па данашњом Немањином улицом све до хотела 'Оријента', одатле окретала на десно и ишла до Босанске улице, ту скретала на лево, право Босанском улицом, све до места где данас улица Краљевића Марка сече Босанску. Одатле се и онда као и данас, пут рачвао: један ишао на лево до данашње улице Карађорђеве и њоме водио правце на Сава-Капију, а други продужавао право и водио на Варош-Капију.

[JASON]

У које се доба Конда кренуо у напад не говори се ни у једном извору. Јокић вели да је полазак трупа био у десет сати ноћи, а Протић у шест после подне. Ко од њих говори тачније? Протић је био на крајњем десном крилу, а Јокић у центру. Десно крило, у опсадном поретку било је удаљеније од Београда, него ли трупе из центра, па је вероватно и требало раније кренути да би се изравнало са центром и истовремено стигло пред ров који је опасивао варош. Па ипак, та диференција не би могла изнети читавих четири сата. Зато бисмо рекли да један од њих двојице греши, чак биће да овде греше и Јокић и Протић. Јер ни Конда, који је морао први поћи, није могао поћи у шест. Мада је у шест крајем новембра месеца дубок мрак, мада се у оно доба у тај сат већ легало у постељу, ипак је то време врло рано за вршење препада и извођење задатка, какав је Конди био додељен. Али би и десет било доцкан, с обзиром да је трупама од места поласка до доласка под бедем београдски требало најмање два сата опрезнога привлачења, па затим бар пола часа размештања 'у ланац'. Осим тога мора се рачунати да су и устаници били људи који су навикли рано легати, као и Турци, и да тада код њих није била таква дисциплина која би их спречила да не заспе чим падне мрак. Полазак у напад који би био око 10 сати затекао би више од 2/3 трупа у сну. Ко би их будио, када се све имало вршити у највећој тишини? Знамо да покрет трупе, када је из сна треба кретати, ствара велику вику и жагор.
Отуда се мора претпоставити да су групе разних одсека (команди) и пошле у разно време. Не пре шест нити после десет сати. Према томе биће да је Конда пошао око турске вечерње молитве (јације), дакле око 7 ½ сати и да је око девет мимоишао хан који се налазио с ове стране бедема, у данашњој Карађорђевој улици на месту где је данас Савска царинарница. Десетину минута после Конде, пошао је из истога логора остатак јединице којом је сам командовао и која је била као нека претходница главној трупи - Милојевој. Главна трупа с истога места имала је кренути још десетак минута доцније. Трупа кнеза Симе Марковића, која је била нешто ближе, кренула се, свакако, у исто доба када и претходница Милојева. Чарапић исто тако. Једино је Вујица могао поћи нешто раније, јер се са својом трупом у опсадном поретку налазио негде око Хаџи-Поповца (евентуално на месту где су данас гробља), али тај полазак тешко да је могао бити пре Конде, с обзиром да се морало чекати на резултат Кондине акције, па тек извршити напад, а дотле се опрезно прикрадати. Додуше Протић вели да су дошли до Видин-Капије 'газећи преко баруштина'. То значи да је Вујица не само био удаљенији од објекта напада, него да је имао пред собом и много тежи терен за кретање него ли остали. При свем том, шест сати увече показује се ипак као врло рано време за почетак операције.
Вратимо се, сада, Конди.

[JASON]

Прва озбиљна препрека његову задатку био је онај мало пре поменути турски хан. Изгледаће нам то мало чудно, јер смо учили да речју хан Турци означавају механу, локал у коме се једе, пије а добија и преноћиште. Доиста хан и није ништа друго него оно што ми данас називамо хотелом. Али у доба дахијскога режима, који је овде под бедемом Београда био очуван све до овога момента, ханови су били једним делом претворени у касарне, боље рећи у жандармериске станице. Дахије су, имајући при руци ханове у главном растурене по друмовима у Шумадији, одмах, чим су се власти дочепали у Београду, разместили по тим хановима своја јаничарска одељења, под командом субаша. Тај начин им је знатно помогао да обезбеде свој поредак и своје господарење у пашалуку. Тако је, дакле, сваки хан у доба дахија био у исто време и жандармериска станица у данашњем смислу. Када се овај детаљ зна, онда ће бити јасно и то зашто је почетак Карађорђеве буне обележен нападима на ханове у Сибници, Орашцу, Тополи, Жабарима, Врбици и другим селима.
Зато је Конда морао рачунати са овим београдским ханом и постарати се да мимо њега прође неопажено, а туда је морао проћи. Као што се и претпостављало, јаничарска посада у хану спавала је дубоким сном, без икаква осигурања, и Конда је прошао неопажен, и са свима друговима срећно се спустио у ров. Ту негде на бедему била је једна угажена стаза (берма) коју су свакако утабали Гушанчеви војници, силазећи из града до хана, и обратно. Том стазом су се сада користили и Конда и остали, те су се њоме олако пребацили преко бедема и тако се поставили у могућност да на стражареће одељење при Сава-Капији нападану с леђа.
Петар Сремац носио је секиру ради разбијања локота (катанца) на капији. Од њих седморице четворица су знали турски: Конда, Узун Мирко, Карловалија и Стамболија. Идући капији наишли су на једну турску патролу, на чије су се питање одазвали и приказали као момци Узур-бега, за кога смо већ рекли да је био један од старешина у Гушанчевом одреду. На капији је био један стражар. Тај је одмах убијен ножевима. Петар Сремац одмах затим почео је разбијати катанац, да би капију отворио; остали су кидисали на стражару до капије, где је било смештено стражареће одељење. Борба се у прво време водила јатаганима. Али се убрзо почело пуцати и из пушака и пиштоља. Резултат је те борбе био тај да је Конда извршио задатак: капија је устаничкој војсци била отворена. Од тога тренутка главни задатак пада на Милоја Петровића, који ће кроз Сава-Капију са својом трупом ући први у варош и одатле кренути уз брдо, поред Калемегдана, и стићи на Варош-Капију и њу с бока и с леђа напасти и отворити је трупи кнеза Симе Марковића. Свршивши са Кондиним подухватом, дужност нам је поменути да су његова четири војника погинула на Сава-Капији и то: Петар Сремац, Карловалија, Стамболија и Драгић. Конда је задобио пет а Узун Мирко две ране. Неповређен је остао само Младен. Нека им је слава!
Милојево надирање већ није могло бити тако брзо. Пуцњи пушака на Сава-Капији учинили су приличан аларм и како су и куће у овом делу вароши, према бедему, биле удешене и за одбрану, отпор је устаницима дошао и с те стране. Због тога су ови почели палити те куће, јер се по мраку није могло другојачије борити против наоружана света у њима. Тако је, најзад, и Варош капија заузета после борбе, јер се није могла одбранити од напада и с фронта и са задње стране.
Шта је за то време било с главном колоном Васе Чарапића?

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Чарапић је своју трупу повео из централног дела опсадне линије, која је била негде у висини данашње Хартвигове улице а добрим делом на самом Ташмајдану. Он је њу провео Цариградским друмом (данашњом улицом Краља Александра) и, по казивању Петра Јокића, у доба када су се чуле пушке на Сави, они су се већ били примакли шанцу, десно и лево од Стамбол капије. Чарапић и Јокић били су на десном крилу, тамо негде где је данас кафана код 'Вука Караџића' на почетку Скадарлије. Изгледа да су Турци на томе делу имали испред шанца и мрежу курјачких јама, јер Јокић вели да су ту морали скакати из рупе у рупу. Чарапић је скакао пред свима. При изласку из једне рупе да би у другу скочио, погођен је куршумом у карличну кост и тако избачен из строја.
Задатак Чарапићеве колоне био је, као што смо већ рекли, демонстративног карактера за прво време. Чарапић је са својом трупом имао подићи бедем на његову делу десно и лево од Стамбол капије, али на бедем не јуришати све док војска Милојева и кнез Симина, продирући у варош с оне стране бедема, не дође с њим у везу. Према томе јуриш на бедем од стране Чарапићеве војске имао је почети с лева крила и одатле проширивати се дуж бедема ка Стамбол капији и даље, стављајући тако турску страну на бедему између две ватре.
Ово је одиста био начин да се бедем и што брже и са што мање жртава заузме. Јер јасно је да су стражари са бедема морали бежати чим добију ватру са две стране. Али се трупа Чарапићева није држала добијених инструкција. На левом крилу, тамо где је био Милосав Чамџија, јуриш на бедем извршен је још док ни ситуација на Варош капији није била рашчишћена. Чамџија је већ био на бедему и на турском топу када је зрно пушчано погодило Чарапића, јер када су рањеног Чарапића износили из борбене линије, он је својим војницима на десноме крилу добацивао: 'Напред само! Не бојте се, ено пева Чамџија!'
Тешко рањени Чарапић однет је под шатор Карађорђев на Таш-мајдану и он је ту и издахнуо. Али су дотле биле узете и Сава капија и Варош капија. Обавештен о томе, Карађорђу је било јасно да су сад и пад Стамбол капије и Видин капије питање само једног врло кратког времена - као што је и било у ствари.
Међутим је врховни вожд морао дотле сазнати и то да се трупа Чарапићева не држи добијених инструкција и да јуриша на бедем пре времена, због чега трпи излишне губитке.
У томе моменту, при завршетку победоноснога напада на Београд, догодило се нешто што су многи рђаво разумели и зато рђаво и протумачили на штету Карађорђеву. Када је Чарапић донет у Таш-мајдан, Карађорђе је поручио Петру Јокићу, буљубаши његових момака (гарде његове) који су сви били у саставу Чарапићеве трупе, да момке извуче из борбе. Ту наредбу Јокић је извршио али тек пошто му је поновљена. Када му је први пут била саопштена Јокић је са момцима Карађорђевим већ био ушао у шанац и подишао под бастион на бедему, за који смо рекли да је био од прилике онде где данас Дечанска улица сече Кнез Милетину. А док му је наредба поновљена, Јокић је већ био продро у казамат под бастионом. Ту му је тада изгинуло неколико момака услед експлозије барута, коју је изазвао турски стражар, опаливши пиштољем у буре барута.
Излазак Карађорђеве гарде из борбе повукао је и један део трупа, које су биле на десном крилу под командом Вујичином, да напусте борбену линију и врате се у своје место поласка. То је учинило да се ситуација код Видин капије толико погоршала да се и остатак трупа Вујичиних морао повући, када су Турци извршили против-напад у зору 30 новембра.
За овај неуспех, који није имао никаквих рђавих последица, замерало се Карађорђу и пребацивала му се сувишна осетљивост према својим момцима. У ствари Карађорђе је то из нужде учинио. Он није могао, у ономе часу, стати на пут елану који је захватио устанике, нити учинити да се јуриш на бедем врши постепено, према издатом наређењу. Али није могао ни оставити људе да гину без потребе. Због тога се он одлучио да повуче своје момке из борбе. Његови момци са Јокићем били су у центру Чарапићеве трупе. Када њих повуче, рачунао је, свакако, Карађорђе да ће и они лево и они десно бити опрезнији и престати да јуришају на бедем пре него што добију везу са одредима који су продирали у варош с оне стране бедема. Тиме би се повратио ред и напад наставио изводити према плану и са минималним губитцима. Али Карађорђев буљубаша није одмах гарду извукао из борбе и тако је и сама гарда изгубила без потребе неколико људи и рђаво утицала на трупе деснога крила.
Према начину како је ову епизоду саопштио Петар Јокић види се јасно да је Карађорђе, издајући ову заповест ишао само на то да се избегну непотребни губитци. Јер Јокић овако каже: 'дође Тодор Чупић из Брезовца. Послао га Карађорђе да се вратим да му момци не гину!' Јокић додуше не употребљава овде реч 'узалуд', не каже: 'узалуд не гину', али ипак то исто значи и ово што је Јокић овако казао. Јер када је момке пустио у борбу, Карађорђе је морао очекивати да ће неко од њих и погинути. Отуда ни сада он их није извлачио из борбе да не би који погинуо, него да не би узалуд погинуо. У моменту када је Карађорђе ову заповест издао, борба је већ била одлучена у корист нападача. И то толико одлучена, да ни повлачење деснога крила није могло ни најмање шкодити успеху. Отуда је за врховног вожда од тада једина брига била да се напад изводи строго по плану, како људи не би гинули без потребе. А да је Карађорђе био у праву што је издао заповест да се његови момци повуку из борбе доказ је она њихова погибија у казамату под бастионом. Да је Јокић заповест одмах извршио, те погибије не би било, а тај би бастион, као и они други, пао онога момента чим би запао између две ватре.
Остаје нам да видимо још шта је било са делом фронта око Видин капије.

[JASON]

Вујичине трупе биле су за време опсаде смештене десно од Чарапића, на простору између Цариградског друма и Дунава, тамо негде где су данас гробља или на Хаџи-Поповцу. И ове су трупе за комуникацију са Београдом имале само Цариградски друм. Отуда би и Вујица своју трупу морао провести Цариградским друмом, па се тек код Таш-мајдана одвојити у десно и поћи у правцу Видин капије, кроз коју је ишао пут за хришћанско насеље у Палилули. Али тако није било. Анта Протић, који је у то доба био ађутант (писар) Вујичин вели да су газећи преко баретина дошли код Видин капије 'пре других' (то јест, пре него што су друге трупе стигле до бедема) и да су и јуришали одмах тако да нису дали Турцима 'ни топа избацити'.
Ово показује да Вујица није ишао Цариградским друмом, јер у том случају не би могао стићи до Видин капије пре других. Тај пут је заобилазан и далек. Значи да се Вујица са својом групом спустио Дунаву низ брдо, на коме су данас циглане, доспео до путање која је из Палилуле водила за Вишњицу и која је већим делом имала правац данашње кнез Милетине улице. Ту дуж те путање, Вујица је и своју трупу морао развити у стрељачки строј и тако, преко баруштина које су захватале цео онај терен испод данашње Бајлонове Пиваре, између општинске електричне фабрике и фабрике платна Владе Илића, прићи Видин капији, напасти је и освојити.
Да ли му је био такав задатак? То је тешко рећи, јер се из извора не може ништа више видети. Ипак има се утисак, да су Вујици од стране врховнога вођства дате прилично одрешене руке и да се, за случај неуспеха Кондина, рачунало на њега. Према томе и врховни вожд је можда Вујици рекао само толико да гледа што пре и брже да заузме Видин капију и уђе у варош, и ту сачека даљи развој ствари.
Очигледно је, међутим, да Вујици није било одређено да, по заузећу Капије, настави продирање. Јер он је ту стао. То изводимо из казивања Протићева, које гласи: 'но овде наши ударе по пљачки и не ухвативши бусије'. Вујица је, дакле, по освојењу Капије зауставио трупу и наредио да се хватају бусије, а недисциплинована му трупа, рачунајући да јој бусије не требају, растурила се у пљачку. Други малер догодио се Вујици на његову леву крилу, које се повукло из борбе за Карађорђевом гардом и отишло у свој логор.
Овај неред код Вујице Турци су брзо уочили и пред зору извршили контра напад на њега. Тај контранапад је успео и Видин капија повраћена. Али тај успех Турака имао је само локални значај а Србе је погодио у толико што им је тада погинуло 18 устаника. Судбина Београда за тај мах била је дефинитивно решена у корист Срба. Вујица, прикупивши своје људе, пребацио се 30. новембра на Варош капију, кроз њу ушао у варош и помогао њено освајање са тога краја. Видин капија пала је потом у руке устаника без борбе, јер су они, који су је бранили, морали благовремено бежати у тврђаву.
Брига Карађорђева да војска не гине узалуд опажа се и у даљој операцији кроз варош Београд. Као што смо већ напоменули, устаничка војска, пошто је савладала стражарећа одељења и заузела бедем и капије, наишла је на отпор из самих кућа. По војној системи, коју је царевина турска у то доба имала, сви здрави и способни грађани (ерлије) били су војници. Сви су били и наоружани и између себе имали су своје непосредне старешине. Дужност им је била у сваком случају бранити царевину. Отуда су се они сада одупрли и Карађорђу. Природно је да тај отпор није био несавладљив, али је Карађорђе хтео избећи непотребне губитке и зато је надирање у варош зауставио чим је војска продрла мало дубље унутра. Вероватно је да је он тада ерлијама поручио да се умире и да иду у тврђаву, јер када је дан свануо, варош је готово опустела и Срби су већ око десет сати пре подне, на дан Св. Андреје, 30. новембра имали у рукама целу варош сем Дунавског краја, према коме се водила борба до после подне са Гушанчевим трупама. Губици Срба у овом налету на Београд износили су око 50 мртвих и око 60 рањених. Највећи су губици били код Вујице: осамнаест мртвих.
Од погинулих, осим оних које смо поменули у овој студији, зна се још једино за име Томе Бистодерца, који је погинуо код Видин капије за време турског контра напада.
Осим војводе Васе Чарапића, који је сахрањен код цркве манастира Раковице, сви остали који су погинули при заузећу Београда сахрањени су у заједнички гроб и то на месту где се данас у Карађорђеву Парку налази онај стари споменик (пирамида).
Тако је била узета варош. Београдска тврђава добијена је неколико недеља доцније. Око ње је једва и било борбе. Гушанац се са Карађорђем измирио и његове су трупе отишле Дунавом. Убрзо за њим капитулирао је и легитимни султанов представник, мухафис града, Сулејман Паша, коме је дозвољено да са харемом и свитом оде Цариградским друмом за Ниш.

[JASON]

IV.
Раније је већ поменуто да се у потомству Кондину налази сачувано предање о заузећу Сава капије. Та верзија је у многоме другојачија од свију које су до сада познате. Али како она потиче баш од главнога јунака из догађаја, и како је мање повољна по Конду, мислим да јој се мора поклонити пажња. Зато ћу је овде изложити онако како је записана од стране већ поменутога Јоце Кондића.
'И тако Конда пробави неко време с крџалијама у Београду. И осећаше жељу и чежњу Србима пребећи. Беше му тешко противу једноверне браће борити се, јер и сам беше Хришћанин. Смисли једном из Београда побећи и Србима се предати, јер поодавна је се са друговима за бег договарао и спремао.
Једне лепе ноћи летњега доба чисто, ведро бијаше. Чују се гајде где Шумадинци играју. То је све већма и већма Конду узбуђивало на бегство. Он, Конда, имађаше обичај у тамбуру ударати код његове карауле, с ниже садање митрополије. Ово вече споразуме се с друговима шанац прескочити, што другови одмах и учинише, а Конда оста с Исмајилом, јер му дођоше на каву и разговор Ахмет, Осман и Јузер-бег, браћа Корчалије, па се врло дуго задржаше. А Конди онога вечера не беше до седења већ до бегања, јер су његови другови шанац прескочили и у ћерамиџиницу отишли да га чекају. У неко доба одоше му гости. Конда једва дочека, па и он са његовим верним Исмајилом прескочи преко шанца и к 'Венецији бари' (садашњој) где су се договорили наћи, одоше и онде се са својим друговима састаде и к логору на Шабачком друму Милоју Петровићу, бећару, отиду и предаду се.
Мало је прошло а Турци дознаше да је Конда побегао са друговима, па га почну довикивати. И тако наста велика врева и забуна међу Турке. Сутра дан Конда оде код Кнез Симе у логор, кога логор беше где је садања докторова кула. Овај га пошље у логор код Карађорђа, на Крагујевачки друм. Карађорђе га прими, саслуша и врати га Кнез Сими у логор.
Трећи дан по бегству Кондину ударише Турци на логор Кнеза Симе. Њих предвођаше неки Чанак Барјактар, који изазва Конду и овај му и дође на мегдан онде где је сада Државни Савет, те ту богме Конда са одељењем Кнеза Симе разбије крџалије и убије лично Чанак Барјактара. За ово јунаштво Карађорђе учини Конду бимбашом, коме даде барјак и тевабију своју да има.
1806. год. провео је Конда са пребеглим друговима код Срба лепо, и цењен и вољен као јунак. Тако лето прође и зима дође. Конда је више пута проговарао да би он могао ма коју капију на шанцу београдском отворити, само нека му Карађорђе дозволи. Једном даде Карађорђе дозвати Конду. И то један дан пре Св. Андреје. Конда дође, а Карађорђе му рече:
- Е, које-куда, ти си више пута поговарао да би могао коју хоћеш капију на шанцу отворити. Дед, сада, да те видим!
Конда рече:
- Хоћу, Господару. Сутра ако Бог да! И то Сава капију.
Карађорђе даде Конди до 200 људи да поведе, између којих Конда 9 својих другова издвоји. На Св. Андреју оду по магли до Дикичине куће те друштво иза камења склони (сакрије) а он са 9 другова и то: Зука, Петар Вез, Михалом, Младеном, Петком, Узун-Мирком, Стамболија, Поп-Циганин и његов Исмајил дођу полагано на Сава капију. И ту Конда својом вештином и дозивајући на турском језику Смајил-буљукбашу, те овај мислећи да им се Конда враћа, капију отвори. Ови уђу и Конда први опали на Смајила и убије га, а остали навале на стражу. У том дотрчи (у исто доба) прикривено друштво, уђу унутра и пођу цркви. Но их Турци из плотуна са карауле, која беше на ћошку до басамака, дочекају. Неки изгину, неки рана допадоше. И Конда рана задоби и једна му беше тешка, јер се прескачући шанац набоде на палисаду (колац).'
То је, ето, верзија која потиче од самога Конде. Она је исто толико вероватна, као и Узун-Миркова. Али је тешко одредити, за сада бар, која је од њих две ближа истини.

[JASON]

V.
Излажући напред цео догађај, ми смо изложили и сав рад Карађорђев, онакав какав је стварно био. Али и о томе има другојачијих бележака. Константин Ненадовић, на пример, бележи како је Карађорђе ишао на челу трупа које су иза Конде продрле кроз Сава капију. То тврђење је сасвим произвољно и не заслужује никакву пажњу. Писцима, од којих је Ненадовић узео овај детаљ, изгледало је да израда плана за напад и главна команда при извођењу тога плана не даје довољно славе Врховноме Вожду па су, шетајући Карађорђа с једног краја бедема на други и увлачећи га у окршај, сваки према своме укусу желели увеличати му славу. Данас, међутим, свако увиђа да то нимало није било потребно чинити и свако зна да главни командант има своје одређене дужности и своје одређено место и да он не сме и не може бити истовремено и главни командант и обичан борац.
Али се на једноме извору, који се на први поглед не слаже са излагањем у овој расправи, морамо мало задржати.
Анта Протић, ађутант војводе Вујице Вуличевића, команданта деснокрилне колоне, саопштавајући у својој 'Повесници' о распореду трупа за напад, вели како је Карађорђе пошао 'сам собом на Варош капију'. И ако је Протић врло поуздан, ово му трвђење није тачно, али неће бити ни измишљено.
Да Карађорђе није командовао колоном која је нападала Варош капију, каже нам и Петар Јокић, који је, као старешина Вождове гарде, боље могао и морао знати шта је тада Вожд радио. Али и један детаљ, који сам Протић саопштава, приказује Карађорђа у улози главнога команданта. Јер Протић каже: 'У том дође шести час и налог од Карађорђа да је време да се полази'.
И други један детаљ, код Јокића, показује да је Карађорђе за време напада био главни командант и на месту које та команда изискује. Тај детаљ то је оно место где Јокић описује како му је дошао ордонанс од Карађорђа (Тодор Чупић) са заповешћу да гарду извуче из борбе. Јокић још вели: 'Кад ја стигох Господару, а од Варош капије чује се како Милосав Чамџија из Борка пева'. Јасно је из ове реченице да Карађорђе, ако би командовао трупама пред Варош капијом, не би могао бити на Таш-мајдану.
Али је и Протић несумњиво морао видети Карађорђа на Варош капији и отуда закључити да је он командовао колоном која је ту нападала. Ако се сетимо пораза Вујичиног на Видин капији, због чега се он са својим трупама морао у свануће, 30. новембра, пребацити са десног крила на Варош капију, биће нам одмах јасно од куда код Протића ова забелешка.
Карађорђе је, с обзиром на развој борбе, свакако, у зору 30. новембра, преместио свој штаб (своје место) на Варош капију. Јер у свануће и током целога дана 30. новембра централни положај за нападаче био је на Варош капији, одакле се улазило у варош и продирало у њу, вршило постепено освајање. Због такве ситуације на бојишту, врховни командант је доиста имао потребу да се примакне ближе томе центру догађаја. Отуда је Протић, када је са Вујичиним трупама пролазио кроз Варош капију, могао ту видети и Карађорђа и мислити да је он ту био командант нападне колоне.
Али има још једна чињеница која нама даје за право. По ондашњем уобичајеном правилу, војском једне нахије командовао је њен војвода. Карађорђева је била Јасеничка Нахија и он је обично њене војнике водио са собом, али су у то доба том војском непосредно командовали час Младен Миловановић, час Вуле Илић-Коларац или који мање знатни кнез. Осим тога Карађорђе је имао и своју гарду (око 60 до 80 људи). У распореду трупа за напад видели смо, међутим, да су и Јасеничани (војска Јасеничке Нахије) и Карађорђева Гарда били стављени у центар, под команду Васе Чарапића.
С обзиром на све ово, јасно је да би Карађорђе, ако би већ узимао непосредног учашћа у борби, командовао војском своје нахије и својом гардом, а не би ишао на Варош капију, коју је нападала војска Београдске Нахије, нити на Сава капију, која је додељена Милоју Трнавцу и његову корпусу бећара (добровољаца). Јер треба знати и то да су војводе имале претежан удео у ратноме плену који заплени војска њихове нахије, те нису допуштале да ко други узме под непосредну команду њихове трупе. Чак ни Карађорђу. Нити би Карађорђе, који је знао то осетљиво место код својих војвода, тако што и тражио од њих.

Војноисториска студија резервног пешад. капетана I класе, Светолика М. Гребенца (1931)

[JASON]

Кад јe Карађорђе изабран за вожда?


Г. Стојан Новаковић дотакао се први пут тога питања у својој књизи: 'Васкрс државе српске', која је прештампана из 'Летописа Матице Српске', а за тим поправљена и поново штампана у издању Срп. Књижев. Задруге. На стр. 12 првога издања г. Новаковић вели: '
Пошто је сва земља насиљем већ била до крајње мере и огорчена и раздражена — устанак се заиста одмах и почне у свима крајевима Београдског Пашалука. То је било у првој половини фебруара, а око 14 — 21. фебруара 1804. збор шумадијских четовођа и одличнијих људи у Орашцу (на граници Београдскога и Крагујевачкога Округа) избере устанку за врховнога вођа — Карађорђа Петровића из Тополе.'
По други пут г. Новаковић је детаљније расправљао то питање у својој књизи: 'Устанак на Дахије' а у одељку: 'Кретање устанка у Шумадији и у осталим крајевима Београдскога Пашалука. Избор Карађорђа за врховнога вођа' (стр. 65.—85). Као резултат својега истраживања о дану састанка у Орашцу и дану избора Карађорђа за врховнога вођа г. Новаковић изнео је на страни 85. своје књиге, а у тачки под ђ):
'Да је избор Карађорђа за врховнога старешину извршен такође у фебруару око 14-тога месеца, пошто немамо још начина да тај догађај одређеније за месечни дан вежемо.'
Покушавао сам и сам да ово питање колико толико тачније расправим и одредим дан састанка у Орашцу, када је Карађорђе изабран за врховнога вођа устанку. Резултат својега истраживања износим пред читаоце не претендујући још да сам овим то питање дефинитивно решио.
Да би се ово питање могло решити, према подацима, који ми стоје на расположењу, потребно је поћи од одређених датума. За сад најодређенији је онај датум кад су погубљени ваљевски кнезови: Алекса Ненадовић и Бирчанин Илија, а то је 23. јануара 1804. године. Избор Карађорђев за старешину није могао ни у ком случају бити пре 23. јануара. После овога датума потребно је знати датум ма којег другог знатнијег догађаја после избора Карађорђева у Орашцу. Први знатнији догађај после избора Карађорђева у Орашцу, нема сумње, јесте сукоб у Дрлупи између Карађорђа и устаника с једне стране, и Аганлије и његове војске с друге стране. Питање је кога је дана у месецу фебруару био тај сукоб у Дрлупи, када је пала крв и једнога од Дахија?
Земунски протопрезвитер Михаило Пејић, у својем писму, које је писао Карловачком митрополиту Ст. Стратимировићу, описује одлазак Аганлијин са 400 Турака и 20 пандура од Срба, против устаника. За тим описује сукоб између Турака и Срба и вели да је Аганлија рањен Београд донесен. Штета само што на овом Пејићеву писму нема датума кад је писано. Али за то опет забележен је дан кад је стигло у Карловце. Тај дан је 28. фебруар 1804. То значи да је писмо писано негде око 20. фебруара, дан раније од 20. или дан позније. Према томе сукоб између Карађорђа и Аганлије у Дрлупи био је пре 20. фебруара. У једном допису који је послан из Земуна 23. фебруара (6. марта по новом стилу) страним новинама, вели се: 'Пре неки дан (21. фебруара дакле 9. фебруара по старом стилу) послали су једно одељење војске од 400 пешака Турака против Срба. Али ову војску дочекају Срби најживљом ватром и после кратке борбе растерају је тако, да је претрпела знатне губитке.' У овом допису имамо датум кад је Аганлија изишао из Београда са 400 Турака и отишао против устаника, а то је 9. фебруара. Нема сумње да су се Дахије решиле да пошљу једнога између себе с војском против устаника и Карађорђа онда кад су чули да је устанак организован и пошто је Карађорђе изабран за врховнога вођа, а то је већ било свршено пре поласка Аганлијина из Београда, дакле пре 9. фебруара. Могло би се посумњати у тачност забележенога датума у Моniteur-ову допису. Али датум 9. фебруар тачно је забележен, јер га можемо потврдити и с друге стране. Тако Лазар Поповић у биографији својега стрица Павла Поповића описујући помрачење сунца, које је било на Три Јерарха (30. јануара 1804. године) вели: 'Не прође неколико дана, али ето ти Аганлије из Београда, који с неколико стотина Турака дође у село Сремчицу 8. или 9. фебруара (два сата далеко од Вранића) и одатле поручи свима кметовима и поповима по околним селима, који је год права раја, да му сви у Сремчицу дођу. Они дођу, а он пита:
— Рајо, ко попали ханове? Ко поби субаше.
Они одговоре:
— Хајдуци!
— Море знате ли ви, да смо се ми са два краља каурска — с Немцем и Московом — тукли, који нам ништа нису могли учинити; а Црни Ђорђе подигао је чeту и мисли да, ће он кадар бити нама досадити, пак подвикне по турски — Ај анасана-ситим'.
После овога Лаза описује како је Аганлија потучен у Дрлупи и како је, рањен, одмах предузео пут у Београд и дошао у село Вранић 13. фебруара, где је у кући Матије Мирковића ручао, по том отишао у Београд.
На основу овога, што је забележио Лаза Поповић, и на основу поменутога дописа у Моniteur-у, може се утврдити да је Аганлија пошао из Београда 9. фебруара 1804. године и истога дана стигао у Сремчицу. Исто тако види се да је Карађорђе пред устаницима већ истакнут као вођ. Дошавши 9. фебруара у Сремчицу, докле је сазвао кметове из околних села, докле су му они дошли, прошао је 10. фебруар. Докле се кренуо из Сремчице и дошао до села Дрлупе прошао је 11. фебруар тако, да је могао бити на конаку у Дрлупи 11. фебруара. Сутра дан, 12. фебруара, били су преговори између њега и Карађорђа и први сукоб, у коме је Аганлија рањен. Сутра дан, дакле 13. фебруара рано, Аганлија је рањен побегао из Дрлупе и већ истога дана стигао у Враниће на ручак, као што је то забележио Л. Поповић.
Да је први сукоб између Карађорђа и Аганлије био 12. фебруара, сведочи и запис Јанићија Ђурића, јер је он забележио да је сукоб био 12. фебруара, а сам Јанићије био је с Карађорђем при овом сукобу. Према томе несумњиво је да је сукоб између Карађорђа и Аганлије у Дрлупи био 12. фебруара.
На основу овога имамо два тачно одређена дана, који нам могу послужити за основицу да нађемо и одредимо дан избора Карађорђева за врховнога вођа.
Да је сукоб у Дрлупи био после Орашачкога збора шумадијских четовођа, то тврде сви мемоаристи, који су што причали или записали о избору у Орашцу и о боју у Дрлупи. Према томе Карађорђе је морао бити изабран за старешину пре 12., пре 11., пре 10. и 9. фебруара. Да је тако, то тврди, као што поменусмо, и оно што је Аганлија пошао из Београда 9. фебруара и што је већ 9. или 10. фебруара у Сремчици говорио народу: 'Море знате ли ви, рајо, да смо се ми с два каурска краља (немачким и московским) тукли, па нам ништа нису могли учинити, а Црни Ђорђе подигао чету и мисли, да ће он кадар бити нама досадити.' Што значи да се у Београду пре 8. фебруара морало знати да је Карађорђе устао против Турака и да је изабран за врховнога вођа. Да та вест стигне из Орашца у Београд при онаким приликама, требало је најмање 4 до 5 дана.
Осим тога, кад се узме да је Јанићије Ђурић тачно забележио дан сукоба у Дрлупи, па се од 12. фебруара почне пратити дан по дан до 1. фебруара, шта су радили устаници под Карађорђем, мислим, да се може одредити дан кад је била скушитина у Оратнцу на којој је био избор Карађорђа за врховнога вођа устанку. Према томе излази:
да је 11. фебруара (четвртак) Карађорђе погаао из Јагњила, прешао преко Космаја и дошао на конак у Рогачу и ту чуо да је Аганлија дошао у Дрлупу;
да је 10. фебруара (среда) Карађорђе пошао из Тополе и дошао у Јагњило;
да је 9., 8. и 7. фебруара (уторак, понедељак и недеља) провео Карађорђе у Тополи;
да је 6. и 5. фебруара (субота и петак) Карађорђе провео у Вуковику и Врбици;
да је 4. фебруара (четвртак) Карађорђе са устаницима освануо у селу Стојнику (Београдском) и одатле cтигао у Сибницу, сачекао неке Турке, те их неке побио, а неке заробио а у вече дошао у Венчане и одатле у Даросаву на конак;
да је 3. фебруара (среда) у свануће запаљен хан у Орашцу, па одатле Карађорђе и устаници отишли у Раниловић, у сами заход сунца, и запалили хан, а ноћу попалили ханове и подигли људе на оружје по селима Дрлупи, Рогачи и Дучини;
да је 2. фебруара (уторак, на Сретење) био скуп шумадијских четовођа и одличнијих људи у Орашцу, на коме је Карађорђе изабран за врховнога вођа устанку;
да је Карађорђе 1. фебруара ноћу прешао с дружином својом из Копљара у Орашац.
Да забелешкама наших мемоариста потврдимо побројане догађаје према данима у колико се то може. 11. фебруара (четвртак), вели Ј. Ђурић, преко Космаја пређе и на, конак у Рогачу дође; чују, где је и Аганлија дошао у Дрлупу и депутате своје Карађорђу послао позивајући га сутра да дође у Дрлупу да се мире.
Петар Јокић прича да је Карађорђе дан пре сукоба у Дрлупи био око Космаја и да је Карађорђе ноћио у хану Кораћичком и да су ту чули за долазак Аганлијин у Дрлупу, а то је било дан пре, дакле 11. фебруара. И Љубисав Радојичић у својем причању вели да је Карађорђе у Кораћици чуо за долазак Аганлијин.
10. фебруара Ј. Ђурић вели да је Карађорђе пошао из Тополе и дошао у Јагњило. И Гаја Пантелић прича да је Карађорђе полазећи из Тополе ноћио у Јагњилу са војском и ту њему неке заповести издао, само што Г. Пантелић не вели којега је то дана било.
7., 8. и 9. фебруар (дакле недеља, понедељак и уторак) Карађорђе је провео у Тополи, како вели Ј. Ђурић, сабирајући војску са свију страна. Да се Карађорђе ових дана (да ли баш 7., 8. и 9. фебруара, то не вели) бавио у Тополи и скупљао војску, тврди и Г. Пантелић.
5. фебруара, (петак) Карађорђе се с устаницима, како вели Ј. Ђурић, крене и стигне с њима из Даросаве у Вуковик па оданде у село Велику Врбицу, гонећи од сваке куће по .једног човека с оружјем, а 6. фебруара (субота) дошао му Петар Кара те му јавио да се Турци купе око Сали-аге на Рудник. Али где је Карађорђе преноћио између 5. и 6. Ј. Ђурић не вели; за то Г. Пантелић вели да је Карађорђе пре доласка у Тополу, дакле 5. и 6. фебруара, преноћио у Орашцу.
4. фебруара (четвртак) Карађорђе је освануо с устаницима у селу Стојнику (Београдском). Ту дођу два Рудничанина трговца, како вели Ј. Ђурић, и јаве му за неке Турке, који су ишли за Рудник Сали-аги, брату Кучук-Алијину, и да ће бити на конаку у Сибници. У исто време дође и Арсеније Лома, те му се придружио с Рудничанима. Карађорђе се тада врати у Сибницу, сачека Турке, те с устаницима неке побију а неке живе похватају. О овом догађају готово исто овако прича и П. Јокић. О овом догађају прича и Љубисав Радојичић. Вели: 'кад запалисмо хан рогачки, дођемо у Стојник и ту хан запалимо, и ту после једнога сата приспе момак, коме сад не знам имена, те каже Карађорђу да 20 Турака с неким писмима иду Сали-аги на Рудник... код Сибнице, на некој ћуприји на сибничкој речици, дочекају Турке, тројицу убију а остале живе похватају' (Јован Ђурић вели 17 живих ухватимо ). 8. фебруара (среда) Карађорђе и устаници запале хан у Орашцу у свануће, па се одатле крену, како прича Јован Ђурић, те у сами заход сунца стигну у Раниловић и ту хан запале и подигну народ на оружје. Ноћу између 3. и 4. фебруара попале ханове у Дрлули, у Рогачи и Дучини и подигну та села на оружје. Дакле по причању Ј. Ђурића, пошто су устаници запалили хан у Орашцу отишли су у Раниловић, па у Дрлупу, одатле у Рогачу, за тим у Дучину; у тим селима попалили ханове и подигли народ на оружје. Поменути Љубисав Радојичић из Раниловића казује 1841. год. о томе овако: 'У месецу фебруару у Орашцу, срезу Јасеничком окр. Крагујевачког турски хан залалисмо... Из Орашца приспемо у Раниловић срез Туријско Колубарски окр. Београдски и ту хан, из кога су Турци раније измакли, запалисмо и у Дрлупу, све више добијајући друштва, одемо, те и ту хан запаљен буде. Из Дрлупе приспемо у Рогачу, где смо већ 600 друга задобили, запалимо хан Рогачки и у Стојник одступимо.' И Г. Пантелић казује да су из Орашца отишли у Раниловић.
2. фебруара (Сретење) био је збор шумадијских четовођа и првака у Орашцу, на коме је Карађорђе изабран за врховнога вођа устанку. Ј. Ђурић прича да је Карађорђе 1. фебруара омркао у Копљарима код куће Каратошића, па се исту ноћ преместио из Копљара у Орашац, где су се на позив прикуиили и други људи на броју до 300 добрих јунака. Ј. Ђурић сад даље прича како .је текао избор на скупштини.
1. фебруара (понедељак) Карађорђе је освануо у Копљарима код куће Мате Каратошића, где му је још уочи тога дана дошао Ј. Ђурић са својом дружином. Чим су се састали и разговорили, прича даље Ј. Ђурић, они реше да се зло не може даље трпети, већ да се мора устајати против насиља и скупљати чете. С тога потајно пошљу људе да се купи скупштина у Орашцу код кнеза Марка Орашачкога. 'И тако тај дан (дакле 1. фебруара) буду позвани главни Срби по Јасеници и око Рудничке Планине а тако исто и од свештенства у Орашац да што скорије дођу.'
Да су људи заиста позвани да дођу на Скупштину у Орашац, поред Ј. Ђурића, тврди то и казивање П. Јокића, који вели: '...ноћимо у селу 3агорици. Други дан стигнемо у Јагњило нас 70—80 друга. Јагњилци се противише, али ми најпосле и ту запалисмо хан. Како ми све распитујемо где је она војска из Тополе, тако се кренемо ка Врбици и Копљарима, сретнемо Матеју Каратошића и Марка Катића из Рогаче: ми тражимо њих, а њих послао Карађорђе за нас.
Још Ј. Ђурић прича како је тај исти дан Карађорђе послао по своје Тополце, а он по Страгарце, Качерце, Трешњевичане и т. д. да сваки похита што скорије у Орашац, к нама или где би Карађорђа чули, сви за њиме да похитају. И тако на тај позив из Јасенице и околине скупи сутра дан у Орашцу до 800 угледних и добрих јунака. Све је то било 1. фебруара 1804. године. А Ј. Ђурић је одмах по извршеној сечи кнезова негде између 24. и 28. јануара, убивши Турчина с друштвом, одметнуо се у шуму и пошао тражити Карађорђа. Тражио га је у селу Буковику код Јована Крстовића, за тим у селу Даросави код Симе сердара и најпосле нашао га на вечери у Копљарима код Марка Каратошића са шест друга (Станоје Главаш, Вуле Илић, Милован из Плане, Кара-Стева, Милосав Лаповац и Милета из Глибовца). Ово је морало бити у недељу вече 31. јануара. Према свему, ред догађаја за првих дванаест дана месеца фебруара имао би тећи овим редом:
31. јануара 1804. године Ј. Ђурић нашао је у вече на вечери Карађорђа и његово друштво у Копљарима.
1. фебруара позвани људи потајно да дођу на скуп у Орашац, а увече — управо ноћу — дошао и сам Карађорђе у Орашац те подигао Орашане и скупио око 60 оружаних добрих јунака.
2. фебруара била скупштина у Орашцу, на коју су дошли позвани прваци и довели људе. На тој скупштини решавано је и решено питање о старешини и изабран је Карађорђе за врховнога вођа устанку.
3. фебруара кренули су се Карађорђе и устаници, пошто су спалили Орашачки хан, и пошли ка Београдској Нахији и у сами заход сунца стигли у село Раниловић, и ту су преко ноћ, између 3. и 4. фебруара попалили ханове у Дрлупи, Рогачи и Дучини и подигли народ на оружје.
4. фебруара Карађорђе је освануо у селу Стојнику (Београдском), одатле се вратио у Сибницу, дочекао оне Турке и дошао у Даросаву на конак.
5. фебрубра Карађорђе је пошао из Даросаве у Буковик. У Буковику и Великој Врбици и Орашцу (где је и преноћио) провео је 5. и 6. фебруар тако да је 6. увече дошао на конак у Тополу својој кући на конак.
7., 8. и 9. фебруар провео је Карађорђе у Тополи скупљајући војску.
10. фебруара се кренуо Карађорђе из Тополе и дошао на конак с војском у Јагњило, где је преноћио.
11. фебруара Карађорђе је чуо за Аганлију и пошао му у сусрет и истога дана стигао на Космај, ту, у Кораћици или у Рогачи преноћио и сутра дан 12. фебруара изишао прво на договор Аганлији, где се догодио први бој у коме је пала крв једнога од дахија и крв Станоја Главаша, јер су оба у тој борби рањена.
Према свему што је до сад наведено, ја мислим да је скупштина Орашачка, на којоу су шумадијски прваци изабрали Карађорђа за врховнога вођа устанку, била на Сретење 2. фебруара 1804. године. У осталом још је 1862. године Јован Хаџић у својој књизи: Устанак Србски под Црним Ђорђем (Нови Сад. 1862. I. стр. 16) рекао је да је избор Карађорђа био на Сретење 2. фебруара 1804. године. Он је имао при руци врло много оригиналних докумената. Знам да је имао оригинална писма из Карађорђева времена, која су се налазила у архиви кнеза Александра Карађорђевића. Није немогуће да је Ј. Хаџић тачно могао знати и могао сазнати којега је дана била скупштина у Орашцу. Штета само што није означио од куда зна.
Године 1904. беше изишла једна белешка у 'Дневном Листу', у којој пензионисани казначеј окр. Подринскога, стари Милош Милисављевић (син Карађорђева војводе Милисава Ђорђевића) вели да је састанак у Орашцу био на Сретење 2. фебруара 1804. год. У тој белешци не беше наведено одкуда он то зна. Надајући се да има каквих података (а знао сам да има неких докумената из првог устанка) дигнем се те по Петрову-дне отидем до старца и запитам: на основу чега он тврди да је скупштина у Орашцу била на Сретење 2. фебруара 1804. године? Старац ми је на ово питање кратко одговорио ово: 'Господине, написмено немам ништа, али то знам од људи, који су били на скупштини у Орашцу и бирали Карађорђа за старешину и палили ханове. Ето тако, Алекса Дукић из Бање (овај је Алекса запалио Тополски, Жабарски и Јагњилски хан), причао ми је још 1829. године у Врбици, а за тим 1880. године у Београду да су Карађорђа бирали за старешину устанку на Сретење, пошто су запалили хан у Топли. За тим причао ми је Милосав Лаповац неколико пута да је скупштина у Орашцу била на Сретење, а нарочито Ћорђиц из Вишевца, који ми је био и пријатељ, јер је његова кћи била удата за некога мог братанца. Ето, и он ми је причао да је као хајдук био уз Станоја Главаша и да је скупштина у Орашцу била на Сретење Господње. Отуда ја знам, господине, да је избор Карађорђа био на Сретење 2. фебруара 1804. године, а немам никаквих писаних доказа. Они, који су били на скупштини у Орашцу, причали мени а ја теби.'
Тако је и завршио стари Милисављевић своје причање, па је после тога нашега састанка на неколико месеца и умро. Да ли је избор Карађорђев до 1808. год. потврђиван још на каквој скупштини, то не могу за сад тачно рећи. Чини ми се да је то било на скупштини од 24. априла до 3. маја 1804. оном приликом кад је и дошло до сукоба између њега и Теодосија Маричевића из Орашца. Само ћу толико рећи да Карађорђе после ове скупштине носи титулу: верховнога војводе или перви предводитељ или комендат от Сербие.

Мил. Вукићевић (1906)

[JASON]

Први српски ратни зајам и ратни прирез за наоружање у Карађорђевој Cрбији
(Одломак из новије историје Београда и Србије)


Kaд је на Сретење 1804 године у селу Орашцу био изабран за вожда Карађорђе Петровић и тиме отпочела буна на дахије, онда је устаничка војска бројала једва 500 људи. Али је број војника из дана у дан растао тако да је после три месеца њихов број износио око 25.000 људи; у лето 1806. г. било је бораца око 55.000; 1808. г. било их је око 60.000, а у доба великих опасности њихов број је ишао и на 100.000 људи.
Главну војну снагу за време овог ратовања сачињавала је народна војска. Ова народна војска прво је постала још за време Мустафа паше за време његове борбе са видинским одметником Пазван Огулом и са јаничарима. Зачеци праве редовне војске јављају се тек од 1808. год. Тадања уcтаничка војска делила се на пешадију, коњицу и тобџије. Разуме се, пешадије је било највише. Снабдевање је вршено у почетку овако: сваки ратник је сам себи куповао пушку, а народна каса је куповала само најсиромашнијима. У коњицу су улазили само имућнији домаћини, који су имали свога коња. Најмање је било тобџија, јер је топова било врло мало. Срби су тек у 1806. години имали око 13, а у лето 1813. око 30 топова.
У почетку устанка ни сви војници нису имали оружја, него су неки употребљавани и на друге послове као: копање шанчева, прављење утврђења итд. Оружје (пушке и муниција), набављано је са стране, понајпре из суседне Аустрије, потом из Русије, а најзад и отмицом и запленом од побеђених Турака. Пошто се муниције (џебане) трошило врло много, то се у баруту и олову осећала највећа оскудица, коју је требало задовољавати.
За подмирење потреба у наоружању била је створена после заузећа Београда у доњем граду тврђаве и нека врста радионице, прве фабрике у маломе, у којој су вршене оправке, а после израђиване и пушке, изливана пушчана зрна од олова, и остали послови. Доцније, 1810. год., устаници су били створили и једну малу тополивницу за оправку и израду топова. То би, дакле, била прва фабрика ратне индустрије у ослобођеној Србији. Београд је и у том погледу био први град ослобођене Србије, који је добио прву фабрику. И то фабрику за ратну индустрију. Доцније ова прва фабрика, тополивница, била је пренета у Крагујевац, где се све више и више развијала.
Али ова домаћа производња оружја и муниције није била у стању да подмири све потребе, које су све више расле; зато се морало куповати на страни и увозити по доста скупе новце. Једино су Руси снабдевали устанике бесплатно, а из Аустрије је све куповано. Но како устаници нису увек имали новаца, то се морало прибегавати и задуживању. На тај начин су постали и први српски ратни зајмови.
Неће бити без интереса, ако данас, у доба великих ратова и закључења великих ратних зајмова, бацимо поглед на време кад се стварала Србија, да видимо, како се у то доба првог стварања државе финансирало и снабдевало ратним материјалом — оружјем и муницијом, — онда кад је голоруки народ јуначког срца ступио у борбу за своју слободу.
Кад је почетком фебруара 1804. г. плануо устанак на дахије, онда је најпреча потреба устаника била набавка оружја, муниције и других ратних потреба. У том погледу пример Срба скоро је јединствен у историји света: устати на господаре који су вековима давили народ а немати, не довољно, него скоро нимало ни оружја, ни муниције, ни новаца, па чак ни довољно хране, то је заиста била велика смелост и огроман ризик. Али, живот голи био је дошао у питање. У изворима се каже да су устаници били најпре наоружани: понеки пушком и пиштољем или јатаганом, а већина косама, кукама и мотикама. Устаници су имали наду и веру да ће од Турака, убијених или заробљених, отети оружје. Па ипак, успех у тој неравној борби за Србе прегаоце није изостао.
Нажалост, суседне аустриске пограничне, војне и грађанске, власти нису хтеле снабдевати побуњене хришћане, султанове поданике, да се тиме не би нарушили лојални односи са Турцима. А Русија? Она је у први час била сушише далеко. Па како су се онда Срби устаници испомагали?
О томе има података у савременим изворима, и на основу њих хоћу да прикажем прилике. Највећи прегалац после Карађорђа, прота и војвода Матија Ненадовић, први је ступио још првих дана буне у везе и преговоре са пограничним аустриским мајором Митесером, ранијим пријатељом свога оца. Овај му је рекао да власти јавно не смеју вршити контрабанду, али га је саветовао да се обрати приватно и тајно неком земунском трговцу, који би му кришом могао набављати муницију (барут и олово), у чему су највише осећали оскудицу. Упутио га је на Стевана Живковића, који је баш због насиља дахија био побегао из Београда. Прота је тако и поступио. Живковић је прихватио понуду и тако му је прота дао 9 рушпија (млетачких дуката) као капару обећавајући да ће барут исплатити кад му га Живковић донесе и преда. У први мах прота је добио 9 фунти (око 4 ½ кгр.) барута, а доцније је добио 64 оке (око 80 кгр.). То би, дакле, била прва лиферација ратног материјала у новој Србији.
Са том муницијом прота је прешао из Земуна у Србију и разделио је међу своје људе, после чега су напали и опколили Ваљево. А 8. марта прешло је 6 српских посланика, међу њима неки и из Карађорђеве војске, у Земун, да моле да се могу снабдевати муницијом.
После заузећа Ваљева прота је поново прелазио 'преко', да врши набавке, боље рећи да криумчари. Он се зато био обратио писмима и команданту аустриске границе, а и српском митрополиту Стратимировићу. После неколико дана муниција је стигла, али је за њу требало платити 600 форинти (преко 5.000 гроша), које су Срби међу собом једва скупили.
После заузећа Ваљева Срби су посели и Шабац, и баш тада су добили са стране први топ. То је била некаква црквена прангија, коју је новосадски (бачки) владика Јован Јовановић предао имућном трговцу из Сремске Митровице Димитрију Пуљевићу (прво један, а затим и други топ), које је Пуљевић тајно отпремио у Арсенал на Петроварадинску тврђаву на поправку. О преносу топа српским устаницима, прота Матеја Ненадовић је у својим Мемоарима написао: 'И кријући топ и ђулета и тобџију, неког Мату Немца, на Кленаку, крадом ноћу претури.' Да би подигли морал и одушевљење код својих бораца, старешине су народу објасниле да је тај топ Србима поклонио сам цар. 'Добисмо и топ, сад ко као ми Срби!' — прича и пише прота. Ово лукавство је палило: народ је веровао да га хришћански цар неће оставити.
Први ратни кораци устаника били су успешни, иако је била велика оскудица у муницији. После првих успеха дошло је преговарање са дахијама за измирење, посредовањем аустриских власти у Земуну, али до измирења није дошло. То је било 18. маја 1804 год. Уочи ових преговора Карађорђе је позвао старешине из свих нахија и виђеније људе на скупштину и договор у село Остружницу близу Београда, на дан 9. априла. На тој скупштини решено је неколико важних ствари, али су најпре мислили на снабдевање муницијом. За то опет нису имали новаца, а без њих се муниција није могла добавити.
Поред другог, Вожд је у споразуму са скупштином одредио старешине у свакој нахији. Њима је стављено у задатак да за 1804. г. покупе царски харач, тј. порез на земљиште, рачунајући на свако мушко лице од 7 год. па на више по 3 гроша и 2 паре. Старешине ће одредити харачлије да ово скупљају. Да би то питање решили устаници су прибегли оном начину, коме се и данас прибегава, закључењу једног ратног зајма. Они су решили да се обрате својим богатим сународницима под Аустријом, да им они помогну. Стога су упутили писмо ове садржине:
'Благородни Господари терговци Земунски, наша по Христу братија љубезна и благодетељи осведочени свему свету!
Није потребно да Вама нашу тугу и невољу пространо описујемо, јер Ви сваки дан нашу срећу и несрећу видите. Ми, цела Сербија, никому другому не можемо захвалити само Богу јединому и господарима земунским, који су нас одма у почетку наше несреће подпомогли са свачим што нам је од потребе било, и вала Богу са Вашом помоћи наше душмане могадосмо сатрти и мислимо у име Божје да скоро посао свршимо. Тако кад сте нас досада помагали, немојте се Бога ради одрећи и сада потпомоћи и дајте нама у зајам до 50.000 гроша, јер нам је од потребе; а ми хоћемо Вами почтено са благодаренијем Ваше новце вратити, само док наш посао свршимо. Ако ту милост сожаљење имамо код господара земунских а Ви изволите, колико је кому возможно код господара Стевана Живковића у Земуну положити, који ће Вама квиту од стране и имена нашега дати.
Ми се твердо уфамо (надамо), да се нећете одрећи на ово наше писмо, које у име целе Сербије пишемо, нас подпомоћи; и немојте се бојати да ћеду новци Ваши пропасти. Ако Бог даде те само Нација примири се, сваки ће своје добити, и ми још познаћемо наше благодарење.
Писато у Топчидеру 15 маја 1804.
У име целе Сербије: Карађорђе Петровић, Јаков Стефановић.
Сад долазе потписи кнезова из нахија: ваљевске 10, шабачке 10, јагодинске 3, ћупријске 6, пожаревачке 10, чачанске 4, смедеревске 3, београдске 8, крагујевачке 4, рудничке 6. — Свега 64 потписа.
(Писмо је штампано у 'Голубици' књ. V, стр. 293—297.).